Svega trećina Hrvata glasala za priključenje EU

Svega trećina Hrvata glasala za priključenje EU

/ Nema komentara

U Hrvatskoj najmanja izlaznost od svih zemalja, koje su organizovale referendum za priključenje Ervopskoj uniji.
Svega jedna trećina ukupno upisanih birača je glasalo za.
Na referendumu za pristupanje Hrvatske Evropskoj uniji, izašlo je manje od polovine upisanih birača, odnosno, 43,6% od ukupnog broja birača.
Za pristupanje Evropskoj uniji, je glasalo 66,26% birača.
Protiv je bilo 33,14%, a nevažećih i neubačenih listića je 0,60%.
To su rezultati na temelju 99,41% obrađenih biračkih mesta.
Obzirom da je za pozitivnu ocenu trebalo da glasa više od 50% izašlih glasača, to znači da će Republika Hrvatska 1. jula 2013. postati punopravna članica te asocijacije, nakon što Hrvatski sabor i parlamenti 27 država članica to ratifikuju.
Referendum se u potpunosti završava 23. januara u 4 sata ujutro na biračkom mjestu u Los Angelesu u SAD-u.
Konačni službeni rezultati referenduma biće poznati nakon što isteknu rokovi za prigovore i žalbe.

Izvor: HRT

Savo ZMAJEVIĆ: PRIČESTITE SE, PA ZATIM SPOMENITE IME AKADEMIKA BUROVIĆA!1)

PRIČESTITE SE,

PA ZATIM SPOMENITE IME AKADEMIKA BUROVIĆA!1)

 

 

U vezi članka Mali i Zi, shqiptarët kundër ngritjes së një kishe serbe në Krajë (Crna Gora, Albanci protiv izgradnje jedne srpske crkve u Krajini), sajt LAJME NGA ULQINI, Ulcinj, 31. januar 2011. (Bez autora, kažu da su ga uzeli od d.b/VOA/BalkanWeb.), akademik, prof. dr Kaplan Burović učinio je ovaj koment:

1. Prof. Dr. Kaplan BUROVIC, akademik on Your comment is awaiting moderation. Tue, 1st Feb 2011 00:09 

Albanska dijaspora u Crnoj Gori, kao i svugde drugo u svetu, nema pravo da se meša u unutrašnje poslove naroda i države crnogorske. Po međunarodnim zakonima, dužnost OVIH Albanaca je da se zbratime, integriraju i sliju sa mesnim stanovništvom, konkretno – sa Crnogorcima. Onima, koji ne misle da se integriraju i sliju, niko im ne brani da se vrate oklen su došli, ili kuda im se sviđa, gde će im, možda, dozvoliti da im se mešaju u unutrašnje poslove, da albaniziraju tuđe teritorije i da ih ujedine sa njihovom Albanijom. Oni koji neće da se dobrovoljno vrate i koji će uznastojati u njihovom pretendiranju da su oblasti Crne Gore njihove – albanske, crnogorske vlasti imaju legitimno pravo, i po međunarodnim zakonima, da ih proglase za personna non grata, te da od njih traže da se udale sa teritorije Crne Gore, štaviše i da ih izbace silom, nasilno. Švajcarci su usvojili zakon po kome tuđincima, koji se kažnjavaju sa preko dve gdine zatvora, bilo i za najobičniji zločin, za tuču, krađu, za upotrebu droge, odmah im skidaju državljanstvo i proganjaju sa svoje teritorije. A pošto se Albanac Nailj Draga referiše upravo ovom lepom švajcarskom tretmanu, koji se čini i Albancima tamo, kao i svim drugim tuđincima, da primenimo i mi tu švajcarsku praktiku u našoj Crnoj Gori!

2. Mergimtari on Tue, 1st Feb 2011 12:23 

Sram te bilo. Ko ti date ovo “Prof. Dr.”?!!

Bez albanskih emigranata, ne samo Albanci, već i Država crnogorska danas i nikada ne bi postojala. Ko od koga je tražio i traži Pomoć (pare), Emigranti ili “državljani” Crnogorski?

Ali kako izgleda ovo znaju bolje od nas Albanaca mirni Crnogorci.

Profesor Bardhi je miran i treba da se poštuje. Osvestio se malo kao kasno, ali bolje nekada negoli nikada. A ti “Prof. Dr.” nisi ni stopalo Profesora Bardhi.

Misli i izrazi se kao osoba vremena (a ne srednjeg veka).

(Kopiramo sa sajta LAJME NGA ULQINI bez ikakve ispravke, sa jezičnim i pravopisnim greškama!-SZ)

 

3. Patrioti on Tue, 1st Feb 2011 17:19 

Da nije dijaspora, crna gora nema hljeba da jede. Mi koji smo dijaspora dolazimo da šetamo i trošimo hiljadama dolara u crnoj gori. Kakve budale su ovi, umesto da nas dočekuju dobrim rečima i da kažu šućur što nam dolaze da šetaju i pomognu ekonomiju…ovaj kaže da nas vrate oklen smo došli.

 

4. Savo ZMAJEVIĆ, on Your comment is awaiting moderation. Tue, 1st Feb 06.II.2011.

Poštovani Mërgimtar (= Emigrant), ne znam zašto akademik, prof. dr Kaplan Burović treba da se “stidi”?! Da možda zato šro vam je branio prava zagarantirana ustavom i zakonima Jugoslavije (Crne Gore), zato što vam je branio školu na albanskom jeziku, u jedno vrijeme kad ste vi tražili da se ta škola zatvori, u jedno vrijeme kad ste vi, na čelo sa vašim Brisku Bahrijom i drugima kao on, izašli i kao lažni svjedoci pred sudom, koji je UDB-a inscenirala Akademiku Buroviću upravo zato što je branio i učenje na albanskom jeziku u Ulcinju i na sve strane Crne Gore?! Da možda ne treba da se stidi zato što je položio temele jedne savremene kniževnosti albanske dijaspore u eks-Jugoslaviji?! Da možda ne treba da se stidi zato što je literaturi i kulturi albanskoj poklonio remek-djelo njene proze – roman IZDAJA?! Ili zato što se borio i bori se protiv socijal-fašističkih bandi Balkana za stvarnu sobodu i demokratiju, onako kako se nije borio i ne bori se niko dan danas?!

Gospodine sa stidom, ne zaboravite da je ovaj Akademik Mandela ne samo Jugoslavije, već i Albanije! Ne zaboravite da je (ne dugujući mu ništa!) ovaj Crnogorac iz Ulcina doprinio i nastavlja da doprinosi albanskom narodu koliko niste doprineli svi vi zajedno, vi – koji ste se digli protiv njega sa falsifikatima, klevetama i najprljavijim, za savremenog čovjeka, najnedostojnijim intrigama.

Crna Gora je živjela, živi i živjeće i bez vašeg droga-dolara i vašeg usmrđelog prostituta-dolara. I ne zaboravite da na plažama Crne Gore (posebno Ulcinja!) u zamjenu za taj vaš dolar učinjene su vam one usluge, koje vam nisu učinili nigdje, ni u vašoj Albaniji. Niko vas nije molio za nikakvu pomoć i niti će vas moliti. I u Albaniji kažu: “Vaša pomoć se krvlju isprala!”, jer ste im sve doveli (i doveli ste nam!) na vrh nosa.

Sa druge strane, nemojte misliti da vam je Milo Ðukanović prodao Crnu Goru za vaš prljavi dolar! Ni Milo Ðukanović, niti bilo koji drugi Crnogorac! Naročito ne oni soja Kaplana Burovića!

Pristalice Kaplana Burovića nikada nisu uporedili ovoga sa vašim Mehmet Bardhijem. Vi, balisti Mehmeta Bardhija, pošto nam ih upoređujete sa pretendiranjem da Akademik Burović nije ni koliko peda Mehmeta Bardhija, treba da znate da se oni ne mogu uporediti u nijednom aspektu.

Pre svega kao ljudi: Akademik Burović je crnogorski internacionalista, dok je vaš Mehmet Bardhi ekstremni nacionalista, šovinista i albanski rasista. Akademik Burović se borio za albanski narod kao za svoj narod, dok Mehmet Bardhi ne samo što se nije borio za narod Akademika Burovića, za Crnogorce, već se nije borio ni za svoj narod, za albanski narod. Borba Mehmeta Bardhija je bila i ostala u brazdi socijal-fašističkih bandi Balkana, u brazdi lične karijere, ljubeći ruke i noge zločincima. Akademik Burović, i okovan u gvožđe i beton najmostruoznijeg zatvora u svijetu, sa sabljom Damoklea nad glavom, pljunuo je u njušku ove kriminalce – onako kako ih nije pljunuo do danas niko na svijetu !!!

Akademik Burović, iako nije Albanac, dao je jedan najistaknutiji doprinos albanskom narodu u svim aspektima, na polju kulture i nauke, štaviše i na polju borbe za slobodu i demokratiju, gdje je prethodio i prethodi Albancima sa herojskim samoodricanjem, vrhunski bez presedana u istoriji čovječanstva.

Ali vi, onako kako ne poznajete ni vaš maternji jezik i njen parvopis, ne poznajete ni Akademika Burovića. Od atavističke mržnje za sve Slovene, a na poseban način za Akademika Burovića, vi niti hoćete da ga upoznate! A ono što već ipak znate za njega, čini vas da pobesnite.

Recite nam kojim njegovim djelom konkuriše vaš Mehmet Bardhi romanu IZDAJA Akademika Burovića?! Kojim traktatom Mehmet Bardhi konkuriše traktatu Akademika Burovića o Kosmetu?! Kakva načnua otkrića je učinio do danas vaš Mehmet Bardhi, da mu ih uporedimo sa naučnim otkrićima Akademika Burovića, koja su od vremena uneta u programe profesora Universiteta Tirane, još od 1969, a sada i u programe Universiteta New-Yorka, štaviše i po enciklopedijama raznih naroda.

Akademiku Buroviću su predložili ne samo položaj pretsjednika Ulcinja, već i predsjednika Albanije. Predložili su mu i položaj predsjednika Akademije nauka Albanije, ali je on sve to odbio, jer nije karijerista kao vaš Mehmet Bardhi, koji je spreman da postane i džandar u Big2), u službi đavola i sina mu. Akademik Burović je odbio i vilu na obali mora u Ulcinju, preferišući njegov najobičniji stan u Ženevi, preferišući onaj najobičniji zalogaj jadnoga hljeba, koji mu daje Švajcarska vlada, koja ga ima na listi siromaha.

Akademik Burović se izražavao i izražava se kao čovjek vremena, dok ste uparvo vi, albanski balisti, ti koji se izražavate kao u srednjem vijeku i postojite na srednjovjekovnim pozicijama. Vaša vjerska i nacionalna netrpeljivost, šovinizam i rasizam vaš, vaše potražnje za jednu novu diobu svijeta, sve je to srednjevjekovno. Naše vrijeme karakteriše bratimljenje, integriranje i slivanje, za što je militirao i militira Akademik Burović, stvar ova koju vi, kao aveti srednjeg vijeka što ste, niti možete da zamislite, jer – i kad vam to ko spomene – pobesnite.

Pre nego što spomenete ime Akademika Burovića, vi – Albanci, treba da uzmete avdes (da se pričestite), da isperete dobro vaša usta, jer njegove zasluge za albanski narod su tako velike, da svi vi koliko ste, gdje ste i gdje niste, samo možete da mu zavidite. Znači, treba da se stidite vi, koji ni 1% njegovih zasluga nemate dan-danas, zajedno sa vašim Mehmet Bardhijem. Niste to uspjeli da realizirate ni u službi vašeg, albanskog naroda, kamoli u službi crnogorskog naroda – tobe stakfurullah (!)3) – kako kažete dan-danas. Ili ovo nije istina?! De, skinite masku i izađite sa vašim pravim imenom, kako vam je izašao i izlazi vam Akademik Burović, koga je karakteriziralo ne samo junaštvo – kako se izražavaju njegovi zemljaci – već i čojstvo, stvar ova koju ni najbolji među vama ne poznaje!

Patriotu, pošto zna odakle je došao u Ulcinj (!), kažemo mu da stavi prste kuda je stavljao pede, jer za njegove dolare nemamo potrebu! Dočekalji smo i dočekujemo Albance kao nevoljnike (i kao turiste!), ali ne da nam uzurpiraju vlast i da nas albaniziraju i fašistiziraju nam mjesto, jer im ovo nismo dužni.

Ali Albanci kao Albanci! Turčin je od vremena rekao: “Pamet Arnauta imao mi konj!”

 

5. Mergimtari on Mon, 7th Feb 2011 14:33 

Savo pričas o Kaplan Resulit oli Resulbegović:

“Albanci nisu moji sunarodnici. Kao i za sve Srbo-Crnogorce i Makedonce, oni su i za mene naši susedi. Kao internacionalista, boreći se za istinu smelije od drugih, snažnije, samopregornije, prednjačeći u toj borbi, tužno je da sam zaslužio da me moja rođena braća smatraju za Albanca. Ipak, istina je i Bogu draga: ja nisam Albanac. Bio sam Jugosloven, a poreklom iz dičnog grofovskog Perasta, pra-praunuk heroja Ivana Burovića, oslobodioca Herceg-novog, kojim se ponosi istorija Crne Gore, Hercegovine, Hrvatske. I pra-praunuk velmože Nikole Burovića, kojeg odlično poznaje grčka istorija, a u crnogorskoj kulturi, oličenje je barokne umetnosti. Kako vidite, moji preci su se kroz vekove borili na svim frontovima Balkana.”

Ovo su njegove reči (Akademika Burovića!- SZ).

Ta pash i ka thane delja dhisë. (Prijevod: Videh ti anus, rekla je ovca kozi.)

Hajde zmajeviću obriši nos, jer je počeo da ti smrdi. Ko hoće da čita više za balkanskog heroja” neka vidi sajt

http://www.pecat.co.rs/2010/09/kaplan-burovic-medunarodni-zandarm-je-posao-u-krstaski-rat/

6. Savo ZMAJEVIĆ, 09. Februar 2011. (Sajt LAJME NGA ULQINI, kao koment, na albanskom jeziku).

Pseudonim Kaplan Resuli i njegovo očinsko prezime Resulbegović, pa i pradjedovsko Burović, ista je stvar, ista osoba, koga vi, g. Mergimtari, poznajete sasvim dobro, ali se pravite kao da to ne znate, da biste intrigirali protiv Njega.

Vašim citatom iz beogradske revije PEČAT, niste nam dokazali apsolutno ništa od onoga što pretendirate u vašem prethodnom “komentaru”, niti ste oborili ništa od onoga što sam ja naveo u mom odgovoru vama. Naprotiv, sigurno nehotice, dokazali ste ono što sam ja rekao, da je Akademik Burović crnogorski internacionalista, koji je tako mnogo doprinio albanskom narodu da su i njegovi sunarodnici mislili za njega (kao i vi!) da je Albanac. Ovo sigurno ne umanjuje njegove zasluge (bar za nas, Srbo-Crnogorce!), već ih naprotiv – umnožava. A ovako bi trebalo da bude i za vas. Ali vi izgleda da imate za cilj da ubjedite Albance da Akademik nije Albanac, što je sasvim nepotrebno, jer je sâm Akademit taj koji im je to rekao, pa i dokazao.

Ja vas pitam: Koji se od vaših Albanaca ponašao u Crnoj Gori kao On u Albaniji?! Koji je od vaših Albanaca doprinio toliko mnogo crnogorskom narodu da smo ga mi, povodeći se od toga, smatrali za Crnogorca, ili pak da ste ga i vi smatrali kao takvog, kao Crnogorca. Albanska majka još nije rodila ni jednog Marka Miljanova, kamoli i jednog Kaplana Burovića. Trebaće vremena i dugog prevaspitanja albanskog naroda, da i albanske majke rađaju sinove kao naš Kaplan Burović!

Vašim citatom iz PEČATA dokazali ste nam da vi njuškate svukud po medijima da vidite što se tamo objavljuje Akademiku Buroviću i ko što kaže za Njega. Vidi se da ste jako preokupirani sa njim! A svi sada i znaju zašto ste se toliko preokupirali!

Ali, kad čitate beogradsku štampu (i to na tuđen jeziku!), zar ne čitate što i na albanskom jeziku?! Pa zar ni sajt LAJME NGA ULQINI, gde vidim da ste i dopisnik, vi ne čitate?! Ili čitate?! Ako čitate, kako možete pitati ko je dodjelio Akademiku Buroviću naučna zvanja PROFESOR i DOKTOR?! Pa na ovom vašem sajtu su objaljena i dokumenta o tome! Ili vi ne čitate ništa što je u prilog Akademika Burovića?! Mora da vam bole oči!

Ipak vas molim, uzmite strpljenje i pročitajte ovo, koje je objavljeno preko mnogih medija:

ALBANCI NISU ILIRSKOG POREKLA, TVRDE AKADEMICI SANU

Odakle ovi Šiptari dođoše?

BEOGRAD – Teorija o ilirskom poreklu Albanaca predstavlja ideološki mit koji služi opravdanju otimačine tuđe zemlje, rečeno je danas na naučnom skupu „Metodološki problem istraživanja porekla Albanaca” u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).

Akademik Mihailo Marković rekao je da je smisao istraživanja problema porekla Albanaca rušenje „istorijskog falsifikata” o njihovom ilirskom poreklu, čija je svrha da „legitimiše otimačinu tuđe zemlje, u ovom slučaju zemlje koje se srpski narod nikada neće odreći”.

Ne traga se za dokumentovanim i obrazloženim objašnjenjima, nego se formira teorija čiji je osnovni cilj da zadovolji egoistični interes Albanaca. Izmišljaju se i falsifikuju podaci koji ovakve teorije utvrđuju”, prokomentarisao je Marković, osvrćući se na istraživanja albanskih istoričara koji smatraju da je taj narod ilirskog porekla.

Marković je naveo da je sve do velikih srpskih seoba prisustvo Albanaca na Kosovu bilo neznatno – ispod jednog procenta stanovništva.

Prema njegovim tvrdnjama, nema nikakvih podataka da su Albanci uopšte boravili na Balkanu sve do sredine 11. veka, ali da je činjenica da su živeli na području Kaspijskog jezera.

Marković je istakao da su starosedeoci Balkana mirno živeli na svojim teritorijama, a da su onda, „sa nekih tuđih prostora dolazili nasilnici, uljezi i oteli im zemlju”.

Akademik Mihailo Stanišić rekao je da nisu utemeljene teorije koje Albance nazivaju „potomcima Ilira koje su Srbi okupirali”.

Stanišić je kazao da su Albanci sa Kavkaza, te da svi koji tvrde suprotno „falsifikuju istoriju”.

Tanjug, 22. jun 2007.

Recite nam sada, ko je za vas Albance važniji: Akademik Burović ili Srpska akademija nauka i umjetnosti sa svim svojim akademicima? Je li moguće da za vas ima više značaja sâm Akademik Burović, da je On za vas više značajan od čitave jedne Akademije nauka?! Je li moguće da je njegova riječ za vas značajnija od zbira svih riječi jednog bataljona akademika?!

Zašto vi urlate na sva usta protiv Akademika Burovića i – u isto vrijeme – živi se ne čujete protiv SANU?! Koji je to akademik SANU napadnut, oklevetan i sataniziran tako bestidno i tako prljavo, tako krvnički kako ste to učinili i nastavljate da činite protiv Akademika Burovića, kome – preko svega – ne priznajete ni da je akademik, ni doktor, ni profesor, iako ste slušali Njegove lekcije i učili ste od Njega. Šta više, ne priznajete mu ni više obrazovanje! Pa zašto se bakljate sa jednim ovako nevažnim, bezznačajnim čovjekom, koga nam nazivate i “šarlatanom”, “đubretinom”, “psihopatom”?! Što se ne hvatate u koštac sa profesorima, doktorima i akademicima SANU?! Ili se ko od vas uhavatio u koštac sa njima?! Da možda nije učinio to vaš Mehmet Bardhi?!

Iako je visoko obrazoban, vaš M.Bardhi još ne zna ni oklen se veže magarac, i – preko svega – nema ni smelosti da to učini, jer – ono što mu ne dozvoljava UDB-a – on niti je činio, niti čini.

Ali, ako on to nije učinio, učinio je ovaj Kaplan Burović, kome vi osporavete i visoko obrazovanje, za koga vi kažete da ne doseže ni do stopala vašem M.Bardhiu, pa nam ga proglasiste i za kukavicu!

Da, on – “kukavica”, preko svega i nealbanac, ustao je u odbranu Albanaca, protiv SANU, i smjelo im rekao:

“Nije tako, kako to vi kažete, već je onako kako je to rekao najveći albanski albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej!”

Da, da! Oslanjajući se na ono što je pre Njega rekao, između ostalih, i poštovani Akademik Çabej, Akademik Burović je naučno oborio pretendiranje SANU o porijeklu Albanaca i postavio svoje famozne ALBANOLOŠKE TEZE, koje mu je priznao cio svijet, koje su mu uvedene i u predavanja po universitetima, pa i u enciklopedije naroda, dok ste ih vi – Albanci – proglasili za “crne teze”, ne spominjući Akademika Çabeja, praveći se kao da ne znate da je isto to rekao i vaš kao Bog cijenjeni Akademik Çabej!!!

De recite, zašto, zašto urličete protiv Akademika Burovića, a ćutite za SANU?! Zašto lajete protiv Akademika Burovića i ćutite za Akademika Çabeja?!

Ako ne znate, reći ću vam ja:

1) Protiv Akademika Burovića, njegove porodice, njegove maloletne djece, od 6 i 4 godina, učinili ste takve stravične zločine, da se pošteni Albanci, i samo kad čuju njegovo ime, sećaju odmah zločina, koje ste učinili ne samo prema njemu i njegovoj djeci, već i prema čitavom narodu Albanije. Sećajući se tij zločina, koža im se ježi, a na oči izbijaju iskre mržnje za Envera Hodžu i njegovu crnu bandu kriminalaca.

2) Svojom borbom za slobodu i demokratiju, svojim književnim i naučnim stvaranjem, Akademik Burović je zasjenio ne samo vašeg Mehmeta Bardhia, već i Ismaila Kadare.

Enverovci neće da se narodu potsete njihovi zločini. Enverovci hoće da se njihovom Kadareu dodjeli Nobelova nagrada. Eto, zato su nahuškali protiv Akademika Burovića sve svoje pse, pa u čoporu sa njima laju protiv njega i mnogi bezazleni, ljudi koji ne znaju što rade i u čijoj su službi.

U koju grupu ulazite vi, u grupu Enverovaca, ili u grupu bezazlenih, indoktriniranih lažima i falsifikatima protiv Akademika Burovića, sigurno da nemate potrebu da vam to kažem ja.

Ovo važi i za drugu stranu. Samo što Titoisti nemaju potrebu da sami laju protiv Akademika Burovića, jer lajete vi, Enverovci, za sebe i za njih. Oni samo tu i tamo, s vremena na vrijeme, objavljuju po koji intervju Akademiku Buroviću, koliko da vas iritiraju, da vas provociraju i nahuškaju protiv Njega. Zatim, slušajući vas kako lajete, trljaju ruke od zadovoljstva, i – preko vaših glava “cin-cin” nazdravljaju iz Beograda u Tiranu i obratno. Saradnja Beograda i Tirane protiv Akademika Burovića od vremena je poznata i dokumentirana.

I dok se Akademik Burović, sam samcat, bori protiv pet država, vi, kao čovjek sa “marre” (sa stidom), pišete: “Hajde zmajeviću veshije hunden, se ka fillu me te marr ere. Kush don ma me lezu per “heroin” e ballkanit shiko…”

Prostitutke misle da su sve žene prostitutke, a kukavice – da su svi ljudi kao oni, kukavice. Vi Mergimtare ne usuđujete se da istupite ni protiv Akademika Burovića svojim imenom, bože sačuvaj i protiv jedne jedine države. Niti pomišljate za pet!

Koliko da znate, akademik, prof. dr Kaplan Burović nije samo heroj Balkana. On je heroj Evrope i cijeloga svijeta. Sâm samcat protiv pet država, protiv pet aždaja, protiv pet bogova zla i zločina!!! To je svijetski rat protiv jednog jedinog čovjela! Primer bez presedana u istoriji čovječanstva! Legendarni Prometej, heroj nad herojima, pa je imao protiv sebe samo jednog boga – Zeusa!

Ali nemojte ni pomisliti da je Akademik Burović i vaš heroj. Ne, ne, ne! Nit je bio, niti je i niti će ikada biti vaš! U nikakvom smislu, ponajmanje kao duštveno-politička ličnost i kao heroj. On je heroj naroda, radnog naroda, kuke i motike, onih – koji i sred Tirane – na vašem jeziku kliču:

« Jo. Shqipëria nuk dëshiron ta mohojë Kapllanin. Shqiptari as nuk mundet ta bëjë këtë gjë. Pak rëndësi ka se i ç’kombësie është Kapllan Resuli. Ne e ndiejmë për shqiptar. Të burgosurit e kanë vëlla në shpirt, çka do të thotë më të afërt se një shqiptar që s’e kanë njohur…»

(Prijevod: Ne. Albanija ne želi da negira Kaplana. Albanija niti može da to učini. Malo je važno koje je nacionalnosti Kaplan Resuli. Mi ga osjećamo za Albanca. Zatvorenici imaju ga za duševnog brata, što znači da im je bliži od jednog Albanca koga nisu upoznali…)

A ovo znači da im je bliži i od Ismaila Kadare, da ne govorimo zatim za Mehmeta Bardhi-a, kome, autor ovih riječi, Mino Balsha, dan-danas sigurno mu još nije čuo ni ime.

Albanska pjesnikinja Žaneta Jorgandži kliče za Kaplana Resuli :

 

Ishte HERO – ishte dhe NJERI!

Dhe shok nuk kishte një të dytë.

Foli kur heshtnim unë dhe ti (Kadare!- SZ),

Sa çeli zemrën, ia mbyllën sytë.

 

Dhe thanë: “Vdiq i harruar,

Në burg të errët, në vetmi”.

A kishte më të vdekur, të pambuluar,

Se të pagojët, si unë e ti (Kadare!- SZ)?!

 

(Doslovan prijevod:

Bio je HEROJ – bio i ČOVJEK!

Njedan drugi ne bješe takav,

Govorio je, kad smo ćutali (Kadare!- SZ)

Srce nam dade, grob mu dadoše.

 

I rekoše: “Umro je usamljen,

I zaboravljen u crnom zatvoru”.

Ima li mrtvih, nezakopanih,

Od n’jemog stvora, k’o ja i ti (Kadare!-SZ) ?!).

A evo i kako je pjevao Albanac Gëzim Medoli Kadare-u:

Se nga ç’terr gjëmimi dole

Epigon – Totem – Idole.

Gjak mbi vargje ti kërkove,

Poezive turp u dhe

Nën siglën Kadare…

 

Nën tmerre prej diktati

Vetëm tmerr i kuq spikati,

Persekut – Lake prej fati,

Nëpër rima grishe re

Tok me firmën Kadare…

 

Keq përçmove Shqipërinë.

Turp më turp lype lavdinë,

Helme zbraze mbi lirinë

Tradhëti motive ke

Fllosh d’impero Kadare…

 

(Doslovan prijevod:

Iz kakvog si pakla izašao

Epigonu – Totema – Idola.

Krv si tražio preko stihova

Poeziji ti sramnost dade,

Pod siglom Kadare!

Pod užasom od diktata

Samo užas crveni se isticao,

Persekutor – Lakej od sudbine,

Po rimama si vabio oblake

Sa firmom Kadare…

 

Loše si prezreo Albaniju.

Sram nad sramom tražio si slavu,

Otrov si izlio nad slobodom

Tvoji motivi su izdaje

Floš d’impero Kadare.)

Možemo da nastavimo ovako i sa drugim albanskim pjesnicima, koji su obožavali našeg Kaplana (Koga su osjećali i osjećaju kao duševnog brata!) i stigmatizirali “svog” Kadarea, ali i sa ovoliko mislim da je dosta.

Kaplan Burović je neoporeciva ličnost istorije, književnosti-kulture i nauke, albanske i balkanske, svetske. Negirati ga, osporiti mu neobične zasluge, jeste manifestacija mržnje ne samo prema njemu, već i prema njegovom narodu, koji ga hranio, vaspitao i stvorio, formrao ga i poslao ga u pomoć albanskom narodu. Ništa drugo da nije učinio Akademik Burović, dovoljan je njegov roman IZDAJA, da – kako je to od vremena rekao Narodni umjetnik Pjetar Gjoka – da mu se sred Albanije podigne obelisk nad svakim drugim obeliskom.

7. Mergimtaru on Thu, 19th Feb 2011 09:12

Bravo!

Lepa propaganda. Kolika ti je plata?

8. Savo ZMAJEVIĆ, 10. februar 2011.

O Mergimtare, platu i penziju, uzimali ste i uzimat vi, koji ste izlazili kao lažni svjedoci po sudskim salama protiv akademika, prof. dr Kaplana Burovića i njegovih drugova, koji su se borili i bore se protiv vašeg srednjevjekvnog svijeta, za jedan NOVI SVIJET – proleterski. Mi, koji smo na svaki način podržali i podržavamo Akademika Burovića i njegove drugove, kao i sâm Akademik Burović sa svojim drugovima, umjesto plate i penzije, dobijali smo pendreke i toljage. I pored ovoga, niti smo se predali i niti ćemo se predati.

Ali vi ste stvarno bez i najmanjeg stida. Zato i ne otkrivate vašu njušku, već nam istupate sa pseudonimima! Da možda niste Brisku Bahrija?!

Da se zdravo vidimo na sljedećim klasnim borbama, gospodine Mergimtar velikostidljivi (na alb. marreshumi!).

PS.- 1. Pošto ovu riječ – MARRESHUMI (srp. velikostidljivi) – nemate u vaš FJALOR (RJEČNIK) Akademije nauka Arnautistana, uzmite je kako vam se bude svidjela: geginski, ili toskinski.

2. Umjesto što se bavite sa intrigama preko sajtova, učinili biste dobro kad biste naučili vaš maternji albanski jezik, te da ga pišete po pravopisnim normama. Srpskohrvatsko PLATA, pošto ste ovo albanizirali, treba da napišete sa –LL– : pllata, jer je ovako i prononciraju ne samo Srbo-Crnogorci, već i Albanci Ulcinja. Ali izgleda da srpskim jezikom vladate više negoli albanskim. I poret toga, ne kažem vam: Stid da vam je!

3. Pošto pretendirate da ste Albanac, treba da znate da se albanski kaže: “Ta pashë i ka thanë dhija deles!” (Videh ti anus rekla je koza ovci!), a ne ovca kozi, kako ste se to vi izrazili. Ili ne?!

Izvinite me što vam kao ška (Crnogorac – prezreno po albanskom) dajem lekcije vašeg maternjeg, arnautskog jezika. Koliko da znate, ove lekcije albanskog jezika imam od akademika, prof. dr Kaplana Burovića, kome vi ne samo titulu akademika što mu ne priznajete, već mu ne priznajete ni naučna zvanja profesor i doktor, štaviše ni da ima visoko obrazovanje.

Pošto je Albanac Idriz Zećiraj priznao svetski, preko medija, da je bio učenik i student Akademika Burovića, nemojte misliti da sam on. Sem Idriza, Akademika Burovića su imali za profesora i mnogi drugi Albanci, pa i mi – Crnogorci.

Hajde onda, još jednom: Da se zdravo vidimo u narednim klasnim borbama, jer rat još nije završen!*)

Savo ZMAJEVIĆ

Glas Dijaspore-https://dijaspora.wordpress.com

 

__________________

1) Ovaj dopis je napisan na albanskom jeziku, jer je i namenjen njima. Zato i originalni naslov je MERRNI AVDES, PASTAJ PËRMENDNI EMRIN E KAPLLAN RESULIT! jer tako odgovara mentalitetu Albanaca, koji su u većini muslimani.- REDAKTOR.

2) Džandar u Big,- albanska izreka, kojom se kaže da je neko spreman da prihvati bilo kakav posao, pa i najsramniji, najkriminalniji.

3) Tobe stakfurullah! – vjerska zakletva na arabljanskom jeziku, u upotrebi kod albanskih muslimana, kojom se zabranjuje ili poriče nešto.

*) Objavljeno sprva kao kometar dopisa Mali i Zi, shqiptarët kundër ngritjes së një kishe serbe në Krajë, sajt LAJME NGA ULQINI, Ulcinj, 31. januar 2011, pretežno na albanskom jeziku, ali djelimično i na srpskom. Na albanskom jeziku je preštampano doslovno u djelu Akademika Burovića NDËRGJEGJËSOHUNI! Ulcinj, 2011, str. 116-126. Na srpskom ovdje se objavljuje po prvi put.- REDAKTOR.

ХИМНА

http://www.youtube.com/watch?v=vRjaA0to388

Emir Kusturica-Divna je Srbija

http://www.youtube.com/watch?v=IBS2eC1XtJg&feature=related

Kusturica o Srbima i Kosovu

http://www.youtube.com/watch?v=W0r–JLWrl4&NR=1&feature=endscreen

Razlog zbog čega „naši“ političari žele ugurati Hrvatsku u ralje EU-zvijeri! – ( ZATO ŠTO, DELIMIČNO NEOPRAVDANO, VIŠE ZARADJUJU OD SAME KANCELARKE MERKEL)

http://www.youtube.com/watch?v=cA0z2RiWhzU&feature=player_embedded

 

Ako želite da Vaše delo bude savršeno prevedeno na nemački jezik:

Književni prevodilac Ralf Michael Helg.
Ako želite da Vaše delo bude savršeno prevedeno na nemački jezik:

http://www.ralfmichael.com/se/kontakt.html

www.ralfmichael.com

Ralf Michael – Übersetzten heisst Verstehen

Радун: Зашто је Путин толико популаран у Србији?

Радун: Зашто је Путин толико популаран у Србији?

22 јануар 2012 Бранко Радун
Ел. пошта Штампа PDF

Кад говоримо о односу Срба према Путину прво што нам пада на памет је дочек који је имао премијер Русије у Србији, а нарочито оно што се десило на стадиону Црвене Звезде. Тада су многи Руси, а чини се и сам Путин били изненађени односом публике на стадиону према њему. Навијачи су певали и скандирали првом човеку Русије, певале су се и српске и руске песме. На трибинама највећег српског стадиона је био развијен транспарент на руском језику „Старији брате, пољуби нашу мајчицу и кажи јој да смо упорни да се боримо и да ћемо се борити, кажи јој да је волимо“, а затим се зачуло скандирање „Русија, Русија, Русија“, „Срби и Руси браћа заувек“ и сл. Реакција изненађења руског лидера је била природна, јер он то заиста није очекивао. Из свега тога можемо закључити да у Русији није познато у којој су мери Путин и Русија у Србији популарни. Но чак и они који су упућени у српско – руске односе су били изненађени овим изливом емоција

Није лако објаснити овај заиста изузетно редак феномен да страни лидер буде дочекан као домаћи. Шта више ни председник Тадић се никада не би могао надати оваквом дочеку, а ни други српски лидери у новијој историји. Шта више ризиковао је негативну реакцију публике јер је његова политичка звезда на силазној путањи и јер је чинио изузетно непопуларне потезе.

Историјски корени

Како објаснити такву популарност Путина у Србији? На првом месту он је лидер једне Србима блиске земље – Русије, пре свега блиске по језику, вери и традицији. Русија и њени владари од Петра Великог до Путина су врло често представљали популарне али више митске но реалне историјске ликове у српској јавности. Стога ни не чуди да је тако један преварант је завладао српском Црном Гором и постао њен владар – Шћепан мали, представљајући се као свргнути руски цар. Било је довољно да се представи као руски владар који је морао отићи из своје земље да би га брдска племена прихватила као свог вођу.

Српски устаници предвођени Карађорђем Петровићем су били спремни да прихвате неког члана руске царске породице за свог владара ако би он дошао са војском и помогао Србима да се ослобде исламске – турске окупације. Стога није необично ако кажемо да би на изборима у Србији Путин одлично прошао. Иако се чини да у тој симпатији српског народа према Путину има ирационалног претеривања, оно ипак има рационални корен у очекивању помоћи и подршке од Русије. Но онима који су озбиљно упућени у садашње међународне односе и односе снага се може чинити да су таква очекивања нереална, она имају у себи потенцијал да покрену људе и народе у одређеном правцу.

Колико је та „руска веза“ значајна сведочи и новија историја. Тако се на пример о Јосипу Брозу Титу 1941. године у време устанка у Србији, колико због његовог чудног акцента, а толико и због „московског бекграунда“ озбиљно веровало да је пореклом Рус, што је утицало да један део Срба приђе овом револуционарно бољшевичком герилском покрету. Један од Титових сабораца у предлима Црне Горе је тада 1941. године рекао да би се читав тај крај дигао на устанак и ослободио од окупатора само ако би слетео авион са десетак руских војника. Велики део успеха комуниста и партизанског покрета међу Србима који су чинили огромну већину његових припадника (80 – 90%) дугују подршци Москве на коју се готово увек међу Србима гледало са поштовањем и симпатијама.

Супротност тој природној народној русофилији код Срба је русофобија католичких Хрвата. Тако су Хрвати готово увек били верни германско-католичком блоку и тада природно „себе нашли“ у пронацистичким усташким формацијама и који су током другог светског рата водили верски рат против православних Срба над којима су извршили најбруталнији геноцид у новијој историји. Исто тако ни нечуди да су и слали своје добровољце на источни фронт да помогну Немцима у нападима на руске градове. У исто време је иако под окупацијом Недићев колаборационистички режим у Београду је одбио немачки захтев да се на источни фронт пошаље барем једна јединица из Србије.

Срби генерално у Русији виде стожер православља, и близак народ без обзира у којој мери то Русија може бити или то настоји да буде. Осим те верске и културолошке словенске блискости Србе и Русе спаја и на моменте чудновато испреплетана судбина која их непрекидно и често на чудне и неочекиване начине упућује једна на друге.

Од готово митског времена када су пре тачно хиљаду година и Срби и Руси имали два света хришћанска владара истог имена – Владимира, па преко српског вожда Светог Саве кога је у манастир повео један руски монах па до „српског порекла“ Ивана Грозног и Србина оснивача руске „обавештајне службе“ Саве Владисавића Рагузинског под владавином Петра Великог па до данас је много било случајева историјске и личне сличности и повезаности.

Од времена Петра Великог те везе постају много интeнзивније јер руска држава има шире аспирације, па постаје присутна и на балкански простор. Тако су Срби као ратници најамници за Бечког цара огорчени покушајима да им се одузме слобода и да се покатоличе одлазили масовно у Русију која им се чинила као „обећана земља“ у осамнаестом веку. Први Српски устанак 1804 када су први повели борбу за слободу од турске окупације на Балкану је имао руску војну подршку. Нарочито су се српска и руска судбина повезале у ратовима са Турском током деветнаестог века. Но ипак посебан историјски значај и драматичну дубину има велика епопеја Првог светског рата када је мученички руски Цар Николај Други ушао у ратну авантуру да заштити Србију од Германске најезде на почетку рата и када је претио сепаратним миром са Немачком, током рата, ако се не помогне Србима који су преживљавали албанску голготу.

Поред ових старих владара и писаца међу Србима су били изузетно популарни и хероји совјетске епохе – на првом месту Стаљин и војсковођа Жуков. Наравно у Стаљину се види не толико иделошки бољшевизам колико моћ руског оружја и империјална политика Москве која се ослободила туторства Запада. При томе иако остаје свест о чисткама и прогонима у раној својетској епоси, ипак она долази у други план у односу на успехе и победе тадашње Москве.

Иако су руски цареви и вође имали посебно место у српској јавности не треба заборавити и однос према великим делатницима руске културе. Код Срба су изузетно поштовани и вољени руски песници и писци попут Пушкина, Достојевског и Толстоја, а у неким круговима и руски филозофи попут Берђајева и Леонтјева. Неко би могао рећи да су ти људи и светски познати па да није чудно што су популарни и у Србији. То јесте тачно, али ипак је њихово поштовање у српској културној јавности много личније, емотивније и интимније него рецимо однос према овим великим Русима на Западу, јер су неретко доживљавани и као „наши српски“.

Идеолошке основе и политичке везе

Слично је и са великом популарношћу Путина међу Србима данас. Темељ за његову популарност у Србији је традиционално присутна русофилија у српској јавности, која је додуше пригушена и маргинализаована од стране евроатлантски оријентисане елите и медија. Тако се симпатије према Русији „преливају“ и на његове вође. Са друге стране српске патриоте, били русофили или не, поштују Путина јер је Русији вратио национално достојанство и вратио Русију на светску сцену, при томе га неретко идеализујући.

Како су многи Срби већ поприлично заморени од вишпартијске демократије која у српском случају показује готово искључиво своју деструктивну страну (корупција, странчарење, политичка нестабилност и сервилност према Западу) су склони да кажу – нама је потребан један као Путин „да нас доведе у ред“ и да почнемо да водимо одговорну „националну политику“.

Стога су годинама уназад српски лидери с времена на време покушавали да барем маретиншки имитирају „руског оригинала“, наравно са слабим резултатима. Као да је био расписан неформални конкурс за „српског Путина“ или барем оног који би највише личио на Владимира Владимировића. У тој мери је узор (тајни или јавни) и популаран руски лидер у Србији. Они који виде како Србијом управљају страни амбасадори и домаћи тајкуни прижељкују неког као Путин ко би „завео ред и дисциплиновао најбогатије“. Тако и они који су прозападно оријентисани и на политику гледају прагматично често имају изузетно високо мишљење о Путину као човеку који „обавља послове“ и „држи ствари под контролом“. Расуло и феудализација политике која у Србији доминира као да вапи за јачим лидерством и лидером.

И они, иако Србију виде у ЕУ па и у НАТО-у се неретко слажу са ставом да би Србији био неопходан неко као Путин. Прозападно оријентисани Срби изузетно цене Путина и Русију као релативно успешан „модел модернизације без капитулације“. Поред тога Путин је својим односом према Србији – пре свега подршком око преговоа око Косова и понудом уласка у развојни пројекат века „Јужни ток“ придобио и оне који на те односе гледају кроз интересе. Са једне стране – са Запада смо били бомбардовани, гушени санкцијама и уцењивани бескрајним нивзом условљавања (Хаг, Косово, Република Српска) док са друге стране са Истока смо имали стратешку подршку, повољне трговинске и енергетске споразуме и шансу за дугорочни развој. На тај начин је и поред доминације промаеричких и прозападних медија, интелектуалаца и политичара у јавном животу земље од којих многи активно лобирају против Путина и Русије, они ипак остају на врху популарности у Србији.

Од како је Србима кроз бомбардовање 1999. отето Косово од стране НАТО-а оно представља рак рану српске државе али и историјског идентитета. Како је Русија предвођена Путином начелно стала на страну Србије око спора око нелегалне сецесије од стране Албанаца коју протежира Запад, то је и руски лидер кроз своје активно и доследно ангажовање постајао део српске косовске „приче“. Косово је заиста „Срце Србије“ у идентитетском и духовном смислу, и оно је отприлике као што је Јерусалим за Јевреје. Одузимањем Косова се не одузима само део територије који се мери квадратним километрима већ се угрожава темељ историјског и сваког другог постојања. Србија поражена у рату 1999., а пре тога исцрпљена кроз распад земље, санкције и ратове – види пријатеља готово само у Путину и Русији. Стога не чуди да је Путин најполуларнији страни лидер а Русија најпопуларнија страна држава у Србији. Додуше велику улогу у томе има агресивна политика Запада према Србији и српском народу.

Срби са јаким осећајем за слободу и правду и реагују интензивно на империјализам и историјске неправде. Често су склони да идеализују борце за слободу и правду, да праве хероје од оних који се супротстављају најјачој сили у том моменту. Тај елемент „ината великој сили и неправди“ и култ јунака је чест мотив српске историје, а и додатни мотив за симпатије према Владимиру Путину који је виђен као лидер који покушава да парира америчком глобалистичком империјалзму. Или им се барем Путин учинио као неко ко би могао да постане лидер „слободног света“ ван зоне западне доминације. Ма колико овде било речи о реалном стању а колико о утиску у јавности, битно је да таква слика руског лидера доминира у јавном мњењу не само Србије.

Но осим неких специфичности српског односа према Русији на однос према Путину је утицала и слика коју руски лидер има у медијима, како светским тако и српским. Како руски лидер има прецизно изграђен „холивудски имиџ“ (у односу на америчке и европске политичаре) имиџ лидера који је изузетно опасан, бившег обавештајца који ефикасно решава проблеме, који као „руски Џемс Бонд“ уништава терористе, пилотира авионом, вози мотор, упражњава борилачке вештине, сналази се у дивљини и при томе је увек врло елегантно обучен – то је имало позитиван одјек у српској политичкој „мачо“ култури.

Да би илустровали природу и да кажемо архетипску дубину српско – руских односа која је у „позадини“ односа српске јавности према руском премијеру испричаћемо једну анегдоту. Када су се у разговору два интелектуалца једног Јеременина и једног Србина дотакли и односа према Русији – Србин је питао Јермена да ли и код њих воле Русију, овај други се искрено изненадио. Не код нас нико не воли Русију, али је изузетно респектујемо као велику и нама наклоњену државу. Како је могуће волети другу земљу осим своје – рекао је Јерменин. Код Срба је то могуће – одговорио му је српски саговорник.

Извор: Фонд стратешке културе, Москва

СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА У АМЕРИЧКИМ ДЕПЕШАМА: „сага о лажима, издаји и непоштењу“

АУТОРСКА КОЛУМНА

СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА У АМЕРИЧКИМ ДЕПЕШАМА: „сага о лажима, издаји и непоштењу“

Јелена ГУСКОВА | 07.01.2012 | 01:20
Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломатских чинова, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика  (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу.Стручњацима који проучавају Балкан  је посебно важно било да схвате позиције заинтересованих страна, на пример, у вези са Косовом, са придруживањем НАТО-у и ЕУ. Очигледно је да се власти у Београду нису увек отворено изјашњавале у вези са тим питањима, мада се заједничка тенденција понашања српске дипломатије видела довољно јасно. Експерти су гатали, градили претпоставке а да често у рукама нису имали потврде за то.

На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“[1], у којој  су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић  је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“.

2006. година  представља време активних преговора у Бечу у вези са питањем статуса Косова, те су зато америчке дипломате озбиљно проучавале позицију српских лидера. Депеше америчких дипломата из Београда показују да су у  2006. години председник владе Војислав Коштуница (ДСС) и председник Борис Тадић (ДС) у вези са Косовом имали истоветно мишљење: независност покрајине је за Србију неприхватљива. Међутим, запаљива антиамеричка реторика В.Коштунице је дипломатама показала, да је сваки даљи разговор са њим у четири ока бесмислен. Схватили су да је Коштуница спреман да се за Косово бори до краја, и да више пажње треба да поклоне председнику Б.Тадићу.

При том је из депеша очигледно да је план за независност Косова у Вашингтону био одавно припремљен, и да су у свим приватним разговорима американци говорили да ће Косово свакако бити независно, а да се „од Срба очекује да они то што лакше прогутају, да не ометају и да буду конструктивни“ (стр. 19). Коштуници и Тадићу је чак предлагана и варијанта која је, како се чинило американцима, била баш згодна: као, Косово је изгубио Милошевић, а не садашње руководство. Предлагано им је да се пронађу начин и форма како да се окриви Милошевић, а њихова кривица спере. Када је та варијанта одбијена, министар иностраних послова Словачке Јан Кубиш је Србима послао упозорење: воз је кренуо, а крај пута је – независност Косова. Београд је био зачуђен због таквих алузија, али мишљење није промењено.

Американци су наставили да раде са осталим лидерима земље, сматрајући да је Б.Тадић еластичнији и да је са њим лакше доћи до компромиса. Аутор књиге претпоставља да је Председник сво време „балансирао између издаје и страха од свог народа“ (стр. 23). Депеше показују како је Б.Тадић постепено, од „не“ независности Косова прешао на спремност да призна ту чињеницу. На том путу су се нашла и његова правдања америчкој амбасади о саветовањима, и придруживање програму НАТО-Партнерство за мир и прихватање мисије ЕУЛЕКС на Косову, и слагање са планом Бан Ки Муна о Косову који се састоји до 6 тачака,  и сагласност  са новим преговорима. Из депеша се види да је председник био врло узнемирен због своје политичке каријере, јер уколико би дошло до признања независности Косова њему би бирачи окренули леђа. Шта више – он се плашио да не доживи судбину убијеног премијера З.Ђинђића.

Прве промене у позицији Председника американци су приметили када је Б.Тадић рекао да је за њега приоритет  заштита Срба на Косову (а не борба против независности). Затим је, у јулу 2007. године, Тадић изјавио да неће дозволити да Косово засмета напорима Србије да се интегрише у ЕУ и НАТО. А затим још отвореније: „Тадић… је тврдио да је рашчистио сам са собом и да је прихватио да независност Косова представља неизбежност…“ (стр. 25). Помоћник америчког државног секретара  Данијел Фрид је у октобру 2006. године писао из Рима у Вашингтон да је Тадић „саопштио да он неће представљати препреку напорима међународне заједнице да региону донесе стабилност, чак и ако то претпоставља неки облик независности Косова“ (стр. 27).

Када су америчке дипломате схватиле да у Тадићу имају најбољег могућег саговорника, у августу 2006. године изразиле су потпуно конкретну заинтересованост да подрже његову политичку каријеру.

Почетком 2007. године дипломате јављају да Тадић тежи да заврши косовски процес што пре, да говори само о евроинтеграцијама, јер Косово представља већ решено питање. Шта више, он се дистанцирао и од преговарачке групе у Бечу из марта 2007. године, изјављујући да њени чланови представљају заробљенике друштвеног мишљења. У јулу – септембру 2007. године у многим   саопштењима америчких дипломата констатује се Тадићева жеља да „окрене главу“ док Европа буде решавала косовско питање, као и да се подвлаче његове сумње – како да се народу објасни губитак покрајине, када до тога дође.

Тадић је директно своју позицију у вези са Косовом повезивао са подршком САД-а и других европских земаља његовој партији, често подвлачећи  да ће Србија да уради све што има везе са сарадњом са Трибуналом и са признањем независности Косова, уколико он буде на власти (стр. 35). Као одговор на личну молбу Тадића Србима је у децембру 2006. г. пружена „инвестиција поверења“ у облику дозволе да се придруже НАТО-програму Партнерство за мир.

Видећи да Срби са великим тешкоћама пристају на потпуно одвајање Косова американци су разрадили план под досадним називом „Стратегија К-1“. Али о том плану се ништа није знало све док депеше америчких дипломата нису постале својина јавности. Циљ плана је да се Београд натера да призна Косово и да се то учини мирно, без потреса и озбиљних последица. Стратегија је укључивала четири фазе.

У првојје требало да САД помогну долазак на власт у Србији „демократском“ руководству (на изборима у јануару 2007.год.) које признаје независност покрајине. Вашингтон је препоручио да се у предизборној кампањи ослонац стави на реалистичку политику у односу на Косово. Нагласак се стављао и на младе: за њих су прављени концерти, дискусије, семинари, интернет презентације. Позивали су их да гласају за будућност, за демократију. Новац за подршку ДС је долазио од невладиних организација, хуманитарних фондова, западних амбасада, и т.д.

У другој етапи задатак је био да се „управља последицама“ одвајања Косова, што је значило да се друштво убеди у неизбежност губитка покрајине. У вези са тим препоручивало се да се активно користе масмедији који је требало да буду пуни позитивних чланака о светлој будућности, о решавању насушних животних питања. Обзиром да САД и њихова политика нису претерано популарни у Србији, „Стратегија“ је претпостављала да Србе не треба да убеђују странци, већ „прогресивни“ Срби, што је и учињено. О томе, да је Косово изгубљено говорили су списатељица Биљана Србљановић, политичари Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и други.

Трећа етапаје претпостављала да Србију одобровољи низом новчаних донација, као и тиме да се у друштву широко продискутује о томе, како да се помоћу њих побољша живот. Било је планирано да се Србији да око 60 милиона долара (од њих преко 20 милиона за Санџак и јужне области Србије и 1 милион за Дом омладине).

Четврта етапаје требало да преориентише Србију на будућност (евро-атланске интеграције), а не на прошлост (Косово). Како пише аутор књиге, „и тако смо ми прошлошћу платили будућност“ (стр. 40), али будућност без перспективе и лажну. Судећи према депешама, још почетком 2006. године и американци, и европљани су знали да  ЕУ не може у скоријој будућности да понуди пријем Србији у Европску Унију. Ангела Меркел је Тадићу отворено рекла још у новембру 2006. године да ће Србија морати да чека на одлуку најмање следећих 10 година.  А Михаел Флугер из немачког МИП-а је САД-у саопштио да Немачка „не жели да види“ Србију у ЕУ (стр. 41).

Мада је Б.Тадић 2007. године упорно понављао да за Србију Европска Унија нема алтернативе и да то нема никакве везе са признањем Косова, европски политичари (дипломате Велике Британије, Француске, Немачке, САД), како се то види из депеша, нису осећали умор док су понављали руководству Србије да су то две узајамно повезане ствари (стр. 42). Пошто су прошле две године од самопроглашења независности Косова то питање су западне дипломате биле принуђене да изложе у писаном облику (јануар 2010. године)  на саветовању политичких директора  министарстава иностраних послова САД, Немачке, Француске, Италије и Велике Британије. На предлог Француске, одлука о српској кандидатури за ЕУ мора да зависи од обостраног узајамног признања Србије и Косова. И у многим доцнијим  дипломатским депешама та два питања се више не раздвајају (стр. 44).

Једина земља која је била спремна да искрено и без компензације помогне Србији је била Русија. Чак и америчке поруке показују да је позиција Москве у вези са Косовом била  доследна и бескомпромисна. При том из докумената  се види да је српска дипломатија била крајње скептична према позицији Русије. Тако је амбасадорка Србије у Русији  американцима говорила да она „није оптимиста у вези са питањем шансе да Србија задржи Косово“, као и да „она не верује да ће Москва покварити своје односе са САД  и Европом због блокаде  консензуса  по питању крајњег статуса Косова“ (стр. 47). По њеном мишљењу  Србија  ће постати жртва руске прагматичне спољне политике. 2.марта 2007. године америчке дипломате су саветовале Данијела Фрида пред његов полазак у Београд: „Могли бисте да покушате да му (Тадићу)  забијете у главу да би руски вето у Њујорку  био лош не само за Србију, већ и за њега лично, јер би се он у том случају сударио са дипломатским корацима, и  још нестабилнијом и опаснијом косовском стварношћу“ (стр. 49).

Без обзира на то, 23. маја 2007. године Русија се у Савету безбедности успротивила Ахтисаријевом плану о надзираној  аутономији Косова. Званично – Београд је захвалио Москви за принципијелну позицију, али је у депеши од 12. јула 2007. године поменути амерички дипломата Фрид написао да му је „Тадић рекао да ће од руског вета у Савету безбедности Србија изгубити јако много, описујући при том сценарио који ће се завршити једностраним проглашењем независности Косова, које ће бити праћено америчким и европским признањем и повећањем дистанце између САД и Србије“ (стр. 50).

Да се присетимо позиције Москве. Она је претпостављала  да  је „форсирање решења о суверенизацији Косова контрапродуктивно.., да план специјалног представника Генералног секретара ОУН М.Ахтисарија не може да послужи као платформа за израду коначне одлуке СБ ОУН о Косову, јер у његовој основи лежи ограничавање  суверених права једне државе – чланице, што је противуречно међународном праву, па и Статуту ОУН, а то ствара не само очигледни преседан у светској пракси, већ је тај план препун предвидивих негативних последица по регионалну и међународну стабилност..“[2] САД су покушавале да на Русију изврше утицај тако што су, између осталог, предлагале српском министру иностраних послова Вуку Јеремићу да „тихо замоли владу Русије да подржи резолуцију“ у Савету безбедности (стр. 50), али је Јеремић одбио да то учини.

Принципијелна позиција Русије САД-у није оставила другу могућност, осим да иницира једнострано проглашење  независности Косова. Данијел Фрид је писао: „Независност Косова је неизбежна  и огромну цену ће платити свака нација која нам се нађе на путу“ (стр. 51). Без обзира на тако оштре изјаве, САД су од тог тренутка почеле да наилазе на препреке. А најважније је – низ земаља је одбио да призна Косово без изгласане резолуције СБ.

САД су претпоставиле да ће Косово бити признато у децембру 2007, одмах после завршетка преговора између Београда и Приштине, значи – најкасније у јануару 2008. године. Међутим, у те планове су се умешали догађаји у Србији, а конкретно – председнички избори, планирани за фебруар 2008. године. Схватајући да ће се шансе за победу Б.Тадића  на изборима јако смањити  уколико Косово прогласи независност, саборци Председника и он лично су различитим каналима почели да моле американце и европљане да одложе признање Косова до завршетка избора у Србији. Убеђивали су их да Тадић представља  „најпрозападнијег лидера у региону,  и да ће зато његова победа да значи да ће Србија остати на путу евро-атланских интеграција (стр. 54). САД нису имале ништа против, али су Тадићу понудили списак онога, што он треба да уради уколико дође до проглашења независности покрајине[3](такозвана црвена линија), са чиме се Тадић сложио (стр. 54 – 55). Вашингтон је био сигуран да ће после проглашења независности Косова  Тадић све своје поступке мерити према позицији САД.

У току предизборне кампање председник је бираче убеђивао да је он и за Косово, и за Европу, и да ће до краја  иступати против независности покрајине, истина, подвлачећи да ће само пут у Европу решити проблем. Да би подигао рејтинг Председника, министар иностраних послова Србије Вук Јеремић  је замолио представницу САД у СБ Џеки Волкот да допринесе како би заседање СБ 16. јануара 2008. године било отворено, јер би у том случају на њему могао да иступи и Б.Тадић. Американци су се сложили. Све је изгледало коректно – председник је говорио да „Србија никада неће признати независност Косова и да ће штитити своју територијалну целовитост и суверенитет коришћењем свих доступних демократских средстава, правних докумената и дипломатских метода.“[4]Појава Тадића у СБ са патриотским говором њему је у председничкој трци јако помогла.

Стицао се утисак да је Председник заиграо дуплу игру: американцима је обећавао уступке у вези са Косовом, а у земљи и на међународним трибинама се борио за територијалну целовитост своје земље. И више од тога: у Београду је разрађен чак и тајни план деловања српске владе у случају да Косово прогласи независност. Међутим, америчка дипломатија је у Србији радила и са другим руководиоцима. Будући шеф преговарачке групе за Косово, политички директор у Министарству иностраних послова Борко Стефановић, како саопштава депеша од 10. децембра 2007. године американцима је предао детаље тог плана, са којим је био упознат само узак круг људи.

Депеше показују такође како су американци радили са политичким странкама, покушавајући да утичу на грађење политичког система , са црквеним лицима, јер су међу њима имали јавне симпатизере (Иринеј Добријевић, епископ Теодосије), и да су отворено подржавали муфтију санџачког Зукорлића. Важна тема у депешама је постала и реформа армије и ступање Србије у НАТО.

У дописима америчких дипломата навођено је да се реформа армије Србије врши у „нашем интересу“, и да је главно достигнуће била „измена стања свести српских официра“ (стр. 85). У Србији је Тадић много пута понављао да ће Србија увек да се придржава неутралности и да нема намеру да уопште ступи у НАТО. Међутим, у депешама из 2007. године наводе се речи Председника да „интеграција Србије у НАТО представља њен приоритет број један“ (стр. 86). При том се говорило  не о неком облику сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе је говорио Вук Јеремић у Бриселу 5.09.2007. године у току презентације документа  о циљевима Србије у програму „Партнерство за мир“ (стр. 87). Документ су припремили американци, али су у влади Србије њега у великој мери исправили, међутим усмено Вук Јеремић је изговорио оно, што је Борис Тадић и раније говорио америчким дипломатама. У саопштењу од 8.12.2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО речено је : „Савезници су се препирали и по питању ступања Србије, при чему су Италија, Мађарска и Норвешка предложиле да се Србија похвали због њеног евро-атланског пута, којим је Београд почео да иде, али су САД упозориле да би то могло пажњу јавности да скрене на све веће евро-атланске тежње Београда.“ (стр. 89). САД  су активно помагале да се у српској јавности формира нови имиџ НАТО: издвајале су новац за обуку новинара, нудиле су специјалне грантове за радио и ТВ емисије, водиле су разговоре у највећим новинама, писале чланке по поруџбини.

У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима,  које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО“ (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД“ (стр. 96 – 97). За  американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати“ (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја.

Како се констатује у дипломатској преписци, после проглашења независности Косова у фебруару 2008. године Б.Тадић и његови министри су били принуђени да изразе своје негодовање албанцима, американцима, и оним земљама које су Косово признале за самосталну државу. Међутим, у депешама се подвлачи да је то позоришна представа коју је одиграла српска политичка елита како би задржала гласове демократа за следеће изборе. На једном политичком пријему Вук Јеремић је „пришао сараднику амбасаде (САД) и извинио се због својих антамеричких изјава и замолио да се амбасадору преда његов поздрав…“ (стр. 110).

У књизи се амерички материјали завршавају са 2010. годином. Они одражавају незадовољство САД због позиције Србије, одлуку да се појача притисак на Београд, претње да ће се европске перспективе за Србију одложити. Београду се препоручује да предузме нове кораке ради нормализације односа са Косовом. Отворено „Србија мора да призна Косово уколико хоће да уђе у ЕУ“ је већ постало главни лајт-мотив свих дипломатских разговора са руководством Србије. Судећи по свему Београд је почео да извршава управо тај налог главних европских држава. Његова позиција у последњим догађајима на Косову је потпуна незаинтересованост да се конфликт реши у корист Срба са Косова и Србије.



[1]  Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јовановић, 2011. – 138 с.

[2]  МИНИСТАРСТВО ИНОСТАНИХ  ПОСЛОВА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ. САОПШТЕЊЕ ЗА МАСМЕДИЈЕ 677-29-04-2007.//www.mid.ru

[3]  Документ није објављен.

[4]  Документ ОУН.S/PV.5821

Тагови: сајт „Викиликс“ Косово и Метохиjа Борис Тадић

„Oskar za ekologiju“ Veljku Milkoviću iz Novog Sada

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=b0mL6vWeNAo#!