Upravo sada u Kongresu SAD sprema se donošenje zakona koji će fatalno uticati na slobodni i otvoreni internet

Sprema se realizacija totalitarno projekta u svim njegovim domenima. Upravo sada u Kongresu SAD sprema se donošenje zakona koji će fatalno uticati na slobodni i otvoreni internet. Trebalo bi podići nivo svesnsti ljudi o ovom pitanju.

wikimediafoundation.org

For over a decade, we have spent millions of hours building the largest encyclopedia in human history. Right now, the U.S. Congress is considering legislation that could fatally damage the free and open Internet. For 24 hours, to raise awareness, we are blacking out Wikipedia. Learn more.

Завичајни клуб ”Освит” Билeћa

Завичајни клуб “Освит” Билећа је удружење грађана, љубитеља свих вриједности наше традиције. Удружење је настало као насушна потреба и жеља, да заједно сабрани, радимо на очувању културне баштине Билеће.

Удружење је основано на дан Преподобног Симеона Мироточивог, 26. фебруара 2009. године, ради организованог очувања културне баштине, очувања обичајних, историјских, културних, људских и свих других традиција града Билеће и подстицања развоја и усавршавања истих.

Srdacan pozdrav iz Prokuplja

Srdacan pozdrav iz Prokuplja

Dragica

Ziva istina

Dalaj Lama  je, na pitanje što ga je najviše iznenadilo o čovecanstvu, odgovorio: Čovek!, Jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac.Tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a  onda je toliko zabrinut za  buducnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga  je da ne živi ni u sadašnjosti  ni u buducnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno živio.

Naravno da u Kini nema pasa lutalica. Da li ste ikada u Srbiji videli prase lutalicu?!

Александар Дикић: МИЛОШЕВИЋЕВ ГАЗИМЕСТАНСКИ ГОВОР ИЗ ДРУГОГ УГЛА

11.01. 2012 Српски културни клуб

Sloba gazimestan1

Обележавање шесто година боја на Косову и милионски скуп на Газиместану био је догађај који је био и узрок у последица бројних фактора. Један вид уског грла или тачка пресека разних вектора сила који су у то време настајали у српском и југословенском друштву.

И тада, а и касније све оно што је изречено на том скупу било је предмет расправа, митоманије, страначке пропаганде, али и образложење оптужница.

Неки још и данас сматрају да је говор који је тада одржао Слободан Милошевић био позив на рат за Велику Србију, да су речи које је тада изговорио пред стотинама хиљада окупљених уплашиле суседне Републике и да је тада дефинитивно отпочела српске агресија која је главни разлог крвавог распада Југославије.

Међутим, таква искривљена пројекција ствари, манипулација или једноставно лаж не сме бити пуштена у етар без одговарајућег антидота, нечег што би је неутралисало и што не би дозволило да се умножава и контаминира средину незаштићених и неотпорних, оних којима је неопходна вакцинација да би се спасли ове подле обмане.
Серум је-истина!

Говору је претходила церемонија полагања цвећа у спомен палих косовских јунака, а ту част  су добили Јанез Дрновшек као Председник Председништва Југославије, Вељко Кадијевић Савезни Секретар Одбране и Слободан Милошевић као домаћин и Председник Председништва Србије.

Да је било шта планирано да буде порука другим Републикама или објава неког политичког програма за преуређење заједничке државе у којем би се наметнула супериорност Србије зар би томе аплаудирали представници свих федералних јединица који су били почасни гости овој манифестацији?

Зар би догађај који је требало до отпочне заузимање туђих територија у име нове српске државе отпочео дуплим извођењем Хеј Словени уз десетине високо подигнутих застава са петокраком и бојама Србије и Југославије?

За микрофон је стао Слободан Милошевић без најаве, претходно спуштен са висина хеликоптером у масу која је још увек надолазила.
Говор је трајао око 17 минута и иако је окупљени народ покушавао да га аплаузом и узвицима прекине, искусни и добро припремљени говорник није подлегао томе већ је самоуверено са уздигнутом брадом што му је био заштитни знак сваки пут настављао са истом интонацијом не мењајући ни гласноћу нити темпо обраћања.

Већ на почетку схватајући да је ово још једна прилика где се  може потврдити као функционер који има готово акламитивну подршку народа Милошевић се осврнуо на раније донешене амандмане на Устав СР Србије који су како је рекао “означили повратак српског духовног интегритета” и којима је Србија повратила државу и достојанство.

Ово је за то време дешавања народа и хроничног митинговања уобичајена форма обраћања политичара и један вид накнадне легитимизације претходних потеза с обзиром на чињеницу да још није успостављен плурализам и вишестраначки систем, али неуобичајен за тврдокорно, делегирано и однарођено комунистичко руководство.

Пример ефикасног, али  не и безопасног популизма у свом најсировијем облику.

“. . . Слога у Србији ће омогућити просперитет српском народу и Србији и сваком грађанину без обзира на националну и верску припадност. . .

. . . У Србији никад нису живели само Срби. . . то није хендикеп за Србију. Искрено сам уверен  да је то њена предност.

Социјализам као прогресивно и праведно демократско друштво поготово не би смеo да допусти да се људи деле национално и верски. . . ”

Да ли се у овим речима које су биле изговорене одмах после ретроспективног увода може пронаћи мобилизациони тон српског национал-шовинизма или да се њима најави политика етничког чишћења и стварање геноцидних творевина?

Када се овоме дода да је само девет месеци касније донет нови Устав који је по први пут Србију дефинисао као државу свих грађана док су остали новоизгласани републички Устави почињали са истицањем народа у чије име су доношени онда се кривица за претходно поменуте оптужбе можда могу потражити на другој страни.

Критични и најцитиранији део говора је онај у средини.
Он почиње подсећањем на разлог изгубљене косовске битке и о потреби за српским јединством јер је народ неслогу доживео као своју највећу несрећу.

“И данас, шест векова касније, опет смо пред биткама. Оне НИСУ оружане, мада ни такве нису искључене, али без обзира какве да су оне се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости.”

Да ли намерно, злонамерно, из лењости, незнања или из неспособности схватања суштине ова реченица се  непотребно и неспретно извлачи из контекста, али за комплетно разумевање истих неопходно је послушати и наставак који додатно разјашњава смисао изреченог.

“Наша ГЛАВНА битка односи се на остваривање економског, политичког, културног и друштвеног просперитета.”

Оно што је Милошевић желео да поручи јесте да је донешеним амандманима Србија постала функционална и равноправна чланица федерације што је омогућило политичко уставно преуређење, али да је неопходно редефинисање међусобних односа унутар заједничке државе где је Србија била у економски подређеном положају и да је у постојећим условима спречен уједначен развој федералних јединица, поготово највеће  што је својеврсни парадокс.

Милошевић себе представаља као крик српског незадовољства и човека које ће прекинути полувековну праксу оних неодговорних политичара навикнутих на дефанзиву и продају интереса сопственог народа зарад других, а Србији тиме неправедно наметали комплекс кривице.

Зато се чини да није проблем у самом говору Председника Србије већ  у последицама које су његове намере могле да произведу ако се остваре и на нивоу федерације.

Потези који су се могли очекивати следећи зацртани пројекат су директно угрожавали оне који су из постојећег стања највише и профитирали.

Они су накнадно и дали погрешан карактер овом говору и на тој нетачној тези градили пропаганду која би оправдала њихове одлуке макар оне водиле и до насилног  прекида зацртаних промена, а све у циљу наставка свог повлашћеног положаја.

Да нонсенс буде већи, онај кога су оптуживали за  вођење великосрпске политике, за разбијање Југославије и агресије на суседне Републике говор је завршио следећим речима:

“Нека живи Србија!Нека живи Југославија!Нека живи мир и братство међу народима!”

Можете да оставите коментар , или да користите trackback са Вашег сајта.

3 коментара на текст “Александар Дикић: МИЛОШЕВИЋЕВ ГАЗИМЕСТАНСКИ ГОВОР ИЗ ДРУГОГ УГЛА”

  1. Горан Гаврић says:

    Дикићу, организоваћу петицију којом вас народ српски моли да више не пишете о историји.
    Поглед из другог угла? А који је прво угао, угао ХДЗ и ХТВ пропаганде? Па ко је побогу досад гледао из тог првог угла???

  2. cekamizbore says:

    Pa u pravu je autor! Ovaj govor komentarisali su i napadali oni koji nisu ni znali sta je Milosevic rekao za govornicom!

  3. Velja Jovicic says:

    Zalosno je sto Milosevic nije umeo da iskoristi svoj momentum i da se nametne citavoj tadasnjoj Jugoslaviji. Jednostavno bio je osoba malog kalibra koji je ipak znao kako da potisne (i ubije) svoje suparnike koji bi mozda vise dali tadasnjoj Srbiji i Jugoslaviji.Ko zna, mozda je i tu volsebna Mira imala svoje kratke i debele prste.
    Ipak bio je maher bar sto se tice love. Niko toliko para nije maznuo kao Milosevic i njegova oligarhija. Naravno, ove nase danasnje ZUTE do sada niko nije nadmasio.
    Mislim da je odmah posle Milosevicevog govora na Kosovom Polju izasla njegova famozna knjiga koju je narod kupovao vise nego li Bibliju.
    U njoj ama bas nista nije receno tako iako sam i sam kupio tu knjigu koja mi stoji negde u podrumu kuce, ne secam se njenog naslova.
    Tu knjigu sam kupio od jednog sada vec pokojnog kraljevskog oficira Ratka Jovanovica koji svoje 4 ratne godine provede u nemackom zarobljenstvu.Nije hteo da se vrati nazad u srbiju vec je nastavio dalje za Severnu Ameriku.Ozenio se nemicom koja nije mogla da svari srbe.Ipak ona je za Ratka bila dobra zena. Ne samo zato sto mu je rodila sina vec zato sto ga je strogo kontrolisala,a nrocito pare koje su u Ratkov dzep kapljale kao voda sa pokvarene slavine.
    Ipak cika Ratko, kako smo ga svi zvali, kupio je jedno pedesetak knjiga Milosevica koje je sve rasprodao ubedjujuci nas da je to novi spasioc Srbije i srpskog naroda.Tako kada sam naisao u njegovu kancelariju,a bio je Notary Public, ponudi me sa tom knjigom.Dzaba je bilo sto sam mu odmah rekao da je Milosevic izasao iz Titovog jajeta i da ce upropastiti Srbiju. Skoro da me najuri napolje.Da ne bi bas doslo do svadje,a bio je inace mnogo fin covek, kupim tu knjigu.
    Jos jednom je pokojni Ratko naseo od Milosevica,a i mnogi bivsi politicki emigranti na Zapadu. To je bila cuvena “Pozajmica Srbiji”.
    Ratko je dao nekih desetak hiljada dolara i agitovao na sve strane da se pomogne Srbija, hocu reci Milosevicev rezim.
    Bas tih dana zvrne mi telefon i javi mi se jedan od retkih Beogradskih skolskih drugova. Zove me Sloja. Ustvari zove se Slobodan i prve su mu reci bile: “Bobane, da li si dao Pozajmicu”? Ja se pravim lud,kao, kakvu bre pozajmicu. Poce on da na veliko razglaba, sta je to “Pozajmica” i rece mi da je on u Beogradu dao 20 hiljada maraka.
    Tada sam mu odgovorio da ja imam svoju kucu da kucim,a ne Milosevicevu.
    Zalupi mi telefon!
    Od tada nismo se culi ni videli 3-4 godine.Te godine se ipak sretenemo na kratko u Beogradu. Rece mi da sam bio u pravu. Odose njegove marke,pojela ih maca.I onda opsuje onako masno sve po spisku Milosevicu i svoj njegovoj lopovskoj familiji…
    Tada mi rece da su mu u podrumu zgrade pokradene sve njegove antike. Stari Austriski satovi i uljane slike raznih srpskih umetnika.
    Jedva sam se uzdrzao da mu kazem E tako ti i treba!
    Secam se naseg zadnjeg susreta kada mi je u njegovom stanu pokazivao te povece zidne satove.Mnogo lepi i stari. Verujem da i vrede mnogo.Imao ih je oko 20 komada. Ja mu tada predlozih da ponosem sa sobom na Zapad 2-3 komada i ako uspem da ih prodam sve ce pare dobiti nazad. Ne trazam nikavu proviziju,hocu samo da mu kao starom drugaru da pomognem.
    Nije hteo da cuje za to. Valjda se uplasio da cu da ga prevarim,a sada kukumavci jer su ga skroz pokrali.I Podrumski lopovi i Milosevic.
    Licno ne vidim veliku razliku od tih lopova i Milosevica. Ipak Milosevic je k’o sto rekoh bio bolji maher. Zeznuo je citav srpski narod. Na Zapadu pojedini bivsi antikomunisticki i politicki emigranti davali su pare na kilo. Bilo je primera da su pojedinci davali i po 100 hiljada dolara “Pozajmicu Srbiji”.
    Pod stare dane Jugokomunisti ih nasamarili.
    A sve je ustvari pocelo na Kosovom Polju!

Оставите Ваш коментар

Име и презиме (неопходно)

Ваша е-пошта (неће бити објављена) (неопходно)

Веб сајт

PROF. DR MILAN BRDAR U „ATLANTISU ULTRA“: SVI KOJI DANAS JAVNO ĆUTE PRODAJU SVOJU ZEMLJU

PROF. DR MILAN BRDAR U „ATLANTISU ULTRA“: SVI KOJI DANAS JAVNO ĆUTE PRODAJU SVOJU ZEMLJU (1)

petak, 13 januar 2012 16:15

br113012aJedini intelektualac na svetu koji govori protiv svog naroda je srpski intelektualac. To je sramno! Sada je to na vrhuncu

Biljana Đorović: Prvi „Atlantis ultra“ u novoj 2012. godini. Profesor Milan Brdar u knjizi „Filozofija u Dišanovom pisoaru – Postmoderni presek 20-vekovne filozofije“, ovako nas prosvećuje kako treba postati Evropljanin i kako treba naučiti piti iz Dišanove šolje:

„Dišanova šolja se ne primiče usnama, pošto je fiksirana ili stacionirana. Da bi joj se primakli, prvo morate da se decentrirate, tako što ćete se spustiti na kolena, a potom još i da se nagnete napred. Konačno, obema rukama se uhvatite za ivice šolje i u nju zagnjurite glavu. Onda pijete sve dok vam Evropa ne povuče vodu iznad glave i ne kaže kada je dosta. Postaćete Evropljani onda kada naučite da pijete kafu iz Dišanove šolje. Ništa nije lako, niko se nije naučen rodio. Dakle, biće tako, sve dok ne postanete jedni od nas.“

Gost naše emisije „Atlantis ultra“ je prof. dr Milan Brdar, čovek koji je, pored „Filozofije u Dišanovom pisoaru“, napisao tomove knjiga od kojih ćemo izdvojiti „Srpsku tranzicionu Ilijadu“ i „Praksis Odiseju“.

Biljana ĐOROVIĆ: Profesore, da li smo se dovoljno nagnuli napred i dovoljno naučili da pijemo iz Dišanove šolje?

Milan BRDAR: Ma nagnuli smo se mi i više nego što treba, a naučili se nismo i ne daj Bože da se naučimo.

A kada će Evropa povući vodu iznad naših glava?

– Povukla je ona vodu. Zato ide i čuđenje zašto se nismo naučili i sada, naravno, imamo i otpore svemu tome što je prirodno jer, kada bismo se naučili, onda ovakve knjige ne bi imale nikakvog smisla. Svrha knjige i tog surovog činjeničnog opisa šta nam rade – izraženo metaforično – je upravo u tome da se probudimo i da se trgnemo. Mi generalno izgleda još uvek ne shvatamo da je upravo taj put ka Evropi put naše propasti. Zato što imamo diletante na vlasti, potpune neznalice i neodgovorne tipove, koji nikome nisu u stanju da donesu sreću, pa ni sebi, a koji veruju u suprotno.

Međutim, takve su stvari u igri, to su toliko ozbiljna pitanja da ne može da se čeka ishod da bismo mi, na primer, rekli da smo u pravu ili da smo u krivu. Nama jednostavno tamo perspektive nema ako ne računamo da je perspektiva da peremo posuđe u zapadnim restoranima, da čistimo ovde u Srbiji za zapadnim, nemačkim i ostalim turistima, da budemo zoološki vrt i kupleraj za zabavu Zapadne Evrope. Pre je to naša perspektiva nego bilo šta drugo. Onaj ko misli da je perspektiva Srbije da ima ozbiljane univerzitete, ozbiljnu privredu na takozvanom ekonomskom nivou Evrope – grdno se vara. Mi ćemo biti zapećak, koji će imati svoju funkciju, ali ne bi trebalo zaboraviti da u svakoj ozbiljnoj instituciji vrlo značajnu funkciju ima i WC. Mi smo bliži toj perspektivi nego perpektivi svetle galerije na kojoj se vode ozbiljne konferencije.

O tome naši vlastodršci ne da ne razmišljaju, oni nisu sposobni o tome da razmišljaju. Jer, da su bili sposobni, oni bi imali rezervnu varijantu ovih deset godina, a ne bi sada navrat-nanos razmišljali o rezervnoj varijanti uz konstatacije pametnjakovića da je realnost takva da nama nema nikakve šanse nego da tamo ulazimo. Kada budemo ušli, tek tada ćemo da vidimo čija majka crnu vunu prede. Naša majka prede crnu vunu.

Kako vi vidite uopšte perspektivu Evrope?

– Nema Evropa nikakvu ozbiljnu perspektivu. I sada su to otkrili i oni tamo, i oni su pametni. Oni su otkrili da Evropa nije na demokratski način stvorena, da je to stvorila neka finansijska oligarhija i šta ti ja znam, da je to u vlasti američke Golden saks banke i Amerike, naravno, koja, kao kolonizator, tu Evropu drži od 1945 godine. Kako to može da ima perspektivu kada uopšte nije u interesu SAD da Evropa postane neka ozbiljna zajednica, ekonomski i politički jaka. Ne može to da ima nikakvu perspektivu, pogotovo što sada i oni dolaze na ivicu prosjačkog, odnosno do prosjačkog štapa. Nema više tih fondova odakle mogu da se uzmu pare i da se štampaju.

Pa u šta ćemo onda ući?

– Pa ućićemo u jedno društvo u kome ćemo mi biti izmagarčeni. I bolje je to reći na vreme nego kada bude kasno, bez obzira što izgleda – jer takva je politika vođena – da mi nemamo alternativu. Vođena je politika potpunog opustošenja zemlje i stavljanja pred svršen čin, da u Evropu moraš, hteo ili ne. To, naravno, nije tačno. Izlaz postoji, samo što nije ovo emisija u kojoj bi trebalo time da se bavim. Na kraju krajeva, neko je i plaćen i pozvaniji od nas da se bavi time.

Očigledno je da je to proces koji nas uvodi u neki novi simulakrum, koji više nema svoj realitet ili će ga imati u nekom izmenjenom obliku, zbog koga opet treba trpeti razne ucene.

– Najviše što može Evropa da bude – ja sam u toj knjizi rekao pre, evo, deset godina – da bude trgovačka zajednica, ko što je i počela. I ništa više. Ali odgovornost naše takozvane elite – koje u stvari nema – vidi se po tome kako se ponašala politička kvazielita, potpuno neodgovorno i kabadahijski i očekujući i učeći na nerealnom i uništavajući privredu – da će Evropa da nas pozlati. Univerzitetska inteligencija, koja je sramno korumpirana, pa ćuti, koja uopšte nema autonomni glas, insistira na autonomiji, a uopšte nema autonomni glas – simulacija simulakruma autonomije. Jer, ako je neko trebalo da kaže na vreme, da formuliše skeptički stav na bazi činjenica, ko je to trebalo da bude nego Univerzitet. I da upozori vlast da vodi računa kakvu politiku vodi. Da budemo spremni na sve, doslovno rečeno. Jer jedna pametna politika uvek ima rezervnu varijantu. Nemamo ništa od toga zato što smo svi podbacili. A zašto smo podbacili? Zato što nemamo nacionalnu elitu, odgovornu za zemlju. Imamo, u stvari – doslovno rečeno – intelektualne političke bitange, koje gledaju samo da profitiraju lično i koje baš briga za državu i narod. Jednostavno, to njih ne interesuje. Njih samo interesuje da žive na grbači ovog naroda i na zapadnim kreditima, a ko će to vraćati – šta se nas tiče. Vraćaće neka druga pokolenja, nečija deca. Mi ćemo, na kraju krajeva, da odemo ovako ili onako. Ili ćemo pomreti za 20-30 godina ili ćemo spakovati kofere i otići iz ove pustare.

Šta se u isto vreme, dok se događa taj proces o kome vi govorite, dešava sa srpskom kulturom? Vidimo da je još od perioda SFRJ u toku jedan proces koji ide ka tome da su perspektive veoma mračne. U polutami nestaje pismo, nestaje jezik, nestaje kultura i istorija.

– Srpska kultura se uništava uz saučestvovanje ljudi i institucija iste te kulture.

Kako objasniti to saučestvovanje?

– Nije bilo neke naročite brige ni u vreme socijalizma, ali u odnosu na ovo danas, bogami, bilo je velike. Ispada da je bilo velike. Mi imamo nesreću da su trenutno na sceni izdanci i ostaci komunizma i titoizma, potpunog antisrpskog opredeljenja, tako da ništa srpsko ne može da prođe. Na primer, u Ministarstvi kulture da dobije bilo kakva sredstva i finansije. Vi ste malopre rekli da bi trebalo bi biti na svetskoj sceni sa svojim knjigama. Ministarstvo nauke i kulture nikada nije htelo da finansira da se pojavi bilo kakva knjiga na evropskoj i svetskoj sceni. Kako to objasniti?

To možemo da objasnimo tako što je naša intelektualna kvazielita decenijama vaspitavana u jugoslovenstvu. Ali samo u srpskom slučaju vaspitavanje u jugoslovenstvu išlo je zajedno sa odstranjivanjem elementarnog nacionalnog osećanja i uvlačenja u antisrpstvo. Srpski intelektualac je na jugoslovenskoj sceni svoje jugoslovensko dokazivao antisrpstvom. Ostali ga nisu uopšte dokazivali. Ali srpski intelektualac je bio pod prosmotrom zbog takozvanog velikosrpskog hegemonizma, da se dokazuje kao Jugosloven, a to se profesionalizovalo da se dokazuje antisrpstvom sa poznatim tezama – srpski nacionalizam je najopasniji!; srpski nacionalizam preti!

I imate lakrdiju, 60 godina jedini intelektualac na svetu koji govori protiv svog naroda i svoje kulture je srpski intelektualac. To je sramno. To je bruka, neviđena. Sada je to na vrhuncu. Istovremeno, to antisrpstvo, koje je usađivano kvislinškom pedagogijom, dovelo je do toga da, kada Jugoslavije više nema, oni ne samo da ne znaju šta su nego neće da budu Srbi. Ali su u okviru te pedagogije oni, ustvari, diskretno učeni da budu prohrvatski opredeljeni, što vidimo na sceni svaki dan.

A zašto je to tako?

– To je rezultat te nakaradne pedagogije, koja je, u stvari, krenula u prvim talasima, onako neprimetno, još 1918. godine. Tako da imamo sada u Srbiji, u Beogradu, jedan veliki prohrvatski lobi, koji komplementarno deluje sa, naravno, hrvatskim nacionalnim lobijem u Zagrebu. Šta god tamo da rade, vi ovde imate komplementarni dodatak. Ako tamo reklamiraju ustaški pokret i ustaštvo – otvoreno što rade jer oni se toga ne stide – vi ćete ovde imati da nas udaraju po glavi zašto ih zovemo ustaše. A oni sami sebe zovu ustaše. Imaćete izmišljanja kako je ovde izvršem genocid nad Jevrejima, jedini u Evropi da bi se uspostavio ekvivalent svemu zlom što se događalo i Hrvatskoj 1941-1945, pa 1991-1995, da bi se pokazalo, u stvari, da smo mi veći zločinci od njih jer oni su, pobogu, Evropljani, a mi to nismo.

To sve radi grupa takozvanih intelektualaca – u stvari, teških diletanata jer njima znanje nije ni potrebno. Prvo, zato što su oni moćni. Drugo, zato što su preko nivca i vlasti raspoređeni po kulturnim institucijama da ne može niko više maltene da dođe do reči. I zato što nam vrše operaciju mozga misleći da će da nam promene nacionalni karakter. Ili da nam promene nacionalnu kulturu tako što će izbaciti srpske narodne pesme, a književnost redukovati na srbijansku.

Upotreba termina srbijanski upravo je u tome da se sve srpsko svede u okvire Srbije, i to uže Srbije, ne računajući Vojvodinu, Rašku oblast. Da nas svedu na predkumanovsku Srbiju do 1912. godine. Zašto je to tako – ja nemam drugo obaveštenje nego ovo što sam vam rekao. Samo bih još dodao sledeće: srpski intelektualac je jedini koji je nastao od seljačkog deteta, koji, kad izađe iz opanaka, kao obrazovani čovek sa diplomom, okrene se, pljune i na te opanke i na rođenog oca, i majku, i svoju nacionalnu kulturu. To je najizrazitiji slučaj.

Toga ima svuda u svetu. Prva generacija koja izlazi sa sela i ide u grad i koja se školuje uglavnom se odriče svog porekla. Druga generacija se vraća poreklu. A mi – pošto nemamo kontinuitet, pošto svakih 20 godina počinjemo od nule – imamo taj hroničan slučaj pljuvanja po sebi. To je u mojoj knjizi posebna tema – pljuvanje po sebi. Zato nemamo nacionalnu elitu koja brani i zastupa nacionalni interes, u politici, u nauci, u kulturi, u sportu. Ništa nije srpsko – nemamo srpski sport, nemamo srpski teniski savez, nemamo srpsku vladu, nemamo srpsku vojsku. Imamo jedino srpsku književnost. Sve ostalo je: Vojska Srbije, Vlada Srbije… Pa kaže: „Sreli su se predstavnici hrvatske Vlade i Vlade Srbije”, a ne srpske Vlade. Toliko su drilovani da vide užas u pridevu srpski. A znate šta to znači? To znači da nam otimaju i ono što je naše.

Vidimo da se sada Hrvatska sprema da povuče tužbu protiv Srbije za ono što je ona nazvala zločinima nad Hrvatskom tokom ratova 90-tih. Kako vi procenjujete ovu ideju?

– Prvo, njihova tužba je lakrdija, znate. I to govori samo o besprimernoj drskosti da oni koji su proterali petstotina hiljada Srba iz Hrvatske – nema veze, hajde neka je i trista hiljada, mada ja mislim da je petsto hiljada – tako nešto urade. A deo tog skandala je što ovi naši ćute. To je stvarno besprimerno. Jedino što zaslužuju je da srpska vlada kaže: dajte, nemojte te se igrati, Jeste li vi normalni!? Čujte, nemojte biti neozbiljni” – ja bih tako njima rekao kao predsednik Vlade Srbije ili predsednik Srbije.

Drugo, oni su nas time uvukli u zamku, što nije teško zahvaljujući ovom prohrvatskom ustaškom lobiju u Beogradu i pripadnicima naše vlasti, koji su elementarno nesamouvereni i imaju čak savetnike među njima (predstavnicima prohrvatskog lobija; prim. prir.). Tako da smo mi ušli u zamku koja se ne tiče 90-tih godina, nego se tiče ’41, 45. i Jasenovca. Zašto se neko pametan kod nas nije dosetio da u kontratužbi u taj paket upakuje i Jasenovac. Pri čemu to ne verujem da je obrazloženo kako valja, a i da jeste, zamka je u tome što, ako Hrvati povuku svoju tužbu, koja je smešna – to će biti na osnovu dogovora da i naša strana povuče kontratužbu. Ako se to desi, mi više na svetskoj sceni o Jasenovcu nećemo imati pravo da kažemo ni reči. To će biti učinak hrvatske tužbe. Oni rade mnogo lukavije, pametnije i državno odgovornije od nas. Oni brane svoju državu.

Ne može u načelu da se prigovori nikome ko brani svoju državu. Može da se prigovori našim koji ne brane državu u opšte. Ne brane ni narod. Tako da će to da se završi lakrdijom na kub. Naravno, naša je sreća što oni ne misle to tek tako da urade. Njihova nova ministarka spoljnih poslova je najavila prekjuče da to može da dođe u obzir pod uslovom da Srbi private „Oluju“. Pazite sad novu drskost. Dakle, Srbi moraju da se saglase sa „Olujom“. To znači da mora beogradska vlast da se saglasi sa „Olujom“. Ma nije to problem, još će se oni i saglasiti.

A u kom smislu da se saglase?

– Da prihvate „Oluju“ kao takvu. Zamislite vi tu drskost.

Kao jedan pozitivan čin?

– Da. E onda je najavljeno da postoji još nekoliko uslova koje Srbija mora da prihvati da bi oni povukli tužbu. Sramno je, zaista je sramno. Perverzno je čak da takve poruke dolaze i iz Zagreba, da ovi naši nesrećnici i nesposobnjakovići, u foteljama se našavši, ćute i uopšte ne reaguju. To nigde u svetu nema. Znači ova godina je počela poniženjem iz Zagreba, a da ovi naši ćute, prave se ludi, valjda. Na tako nešto može da se odgovori jedino diplomatskim šamarima. Normalizovati odnose sa takvom državom koja takve uslove postavlja znači potpunu političku patologiju. Ali nije ni čudo, jer – ako je zločin ne samo čin genocida nego je zločin i skrivanje genocida – to imamo u Hrvatskoj, gde skrivaju Jasenovac, koji se dogodio, a imamo i u Beogradu. U tome učestuje beogradski intelektualni lobi i vlast. Oni svojim ćutanjem komplemantarno deluju s Hrvatima da zatrpavaju Jasenovac i taj genocid.

Vrhunac toga je potpuno idiotska odluka Skupštine Srbije da se za glavni datum uzme 21. oktobar, kragujevački. Pazite šta je time postignuto: uzmete datum zločina nemačke vojske nad decom, đacima. Strava! Patetično gledano, to je vrhunac. Međutim, time će biti zakopan Jasenovac i genocid, koji je bio više nego rasni. Da je ovo ozbiljna država, da mi imamo ozbiljnu nacionalnu elitu, tako nešto ne bi moglo da se desi. Prvi datum ove države bi morao da bude dan proboja Jasenovca, za sva vremena. I svakog tog datuma – kao što smo mogli da stojimo za Tita, a da se ne pitamo do koje mere je on bio hohštlapler jedan politički, svakog trećeg, četvrtog maja, zbog sirene – tako bismo morali da stojimo svake godine zbog Jasenovca. To nije učinjeno.

To govori samo koliko mi imamo nesposobnjakoviće koji u svojoj nesposobnosti, neozbiljnosti – kako to da nazovemo – u saučešništvu idu na ruku hrvatskom režimu. Hrvatski režim je uvek isti, bez obzira koja vlast tamo dođe, koja stranka. To je znak ozbiljnosti države. Ako neko misli da će oni biti nešto bolji, grdno se vara. Tako su ovde pevali i Sanaderu, pa je on završio u zatvoru. A koliko je bila bolja politika, to smo videli.

Dakle, tako neodgovornog ponašanja nema, i to zaslužuje da bude zapisano u analima. Samo, ja se pitam da li ćemo mi uopšte ikada imati vladu, koja će u tom pogledu biti ozbiljna. Ja se bojim da će se ovo raspasti pre toga, pre dolaska ozbiljne vlade. Da će se napraviti taj kavzisporazum i da ćemo mi izaći izmagarčeni i da će sutra svako u svetu reći – šta hoćete, pa vi ste pomogli, šta sad pričate o Jasenovcu? To neće moći da se više priča nigde, a da bude ozbiljno shvaćeno, i to je naše saučestvovanje u jasenovačkom zločinu, ustaškom zločinu.

Pokazalo se da su procedura pedagogije i navikavanje na Dišanovu šolju zapravo jedan čin u kome bi mi trebalo da izvršimo samoubistvo kao država, očevidno i kao narod i da se u najvećem delu inteligencije to obavlja sa izvesnim sadomazohističkim zadovoljstvom. Spomenuli ste Hrvatsku i evropsku tradiciju, na koju se ona poziva. A to i jeste zapravo tradicija činjenja i prikrivanja genocida, sve uz pristanak, ovakav ili onakav, onih nad kojima je taj genocid počinjen.

– Pa da. U stvari, kad se govori, znate, o Evropi i na naučnim skupovima i u časopisima popularni su temati. Na primer kaže se: moralni osnovi Evrope. Moralni osnovi Evrope?! I tu je, po inerciji, najčešće teoretisanje na to moralno, besprekorno, pri čemu se zaboravlja istorija Evrope. Evropa je, u stvari, najpoznatija u svetskoj istoriji, između ostalog, i po genocidima koje je počinila po svetu. Ko je to drugi radio nego Evropa. Nijedna druga civilizacija sem evropske to nije radila. Prvo, zato što nijedna druga nije bila tako imperijalna i tako alava da hoće da zavlada celim svetom. Ali, naravno, istovremeno sa tom politikom, išla je i politika skrivanja. Pa tako da je, u stvari, jedini zločinac u evropskoj istoriji Adolf Hitler. Niko više.

Jer, na primer, gospoda Englezi, su najveštiji u skrivanju genocida. Pa, na primer, niko ne zna u ovoj zemlji, a i u mnogim drugim, da su oni jedan od najvećih genocida počinili u Indiji krajem 19. veka, da su doslovno pobili tri miliona Indusa, ali su to sakrili. Da ne govorimo sad o genocidima u Severnoj i Južnoj Americi jer ispadamo smešni. Jer, kako sad, šta vi sad brinete za Indijance. Što je zabrinjavajuće u vezi sa onom, tobože, ozbiljnom tezom da takvi zločini ne zastarevaju. Činjenica je da zastarevaju. Da nije jevrejskog lobija u svetu, i Aušvic bi odavno zastareo. Nego, zato što je taj lobi ozbiljan, zato što su Jevreji ozbiljan narod, koji na sebe ne da – što je za poštovanje. Zbog tog lobija ne smete ništa da kažete protiv Aušvica. A, ustvari, da tog lobija nema, ne da bi se govorilo nešto – ne bi se govorilo ništa, zaboravljeno bi bilo.

Na kraju krajeva, imamo doista i klasne genocide. U SSSR, u Kini, u stvari svugde gde je prošla komunistička revolucija. Ali genocid na klasnoj osnovi je mogao da prođe jer nema ko da se seća i brani na klasnoj osnovi postradale. To samo govori da je nacija jača od svake druge društvene grupe. Znači solidarnost u naciji je mogo jača nego u klasi, u staležu, u društvenoj grupi ili u kasti čak, jer samo pripadnici nacije sećaju se svojih stradalih sunarodnika. Svi ostali koji stradaju na nekoj drugoj osnovi odlaze u zaborav. I ne samo da su zaboravljene žrtve – na primer, najmanje pedesetak miliona nedužnih u SSSR, sto miliona pobijenih u Kini. Tamo su Kinezi pobijeni, ali se posle zločina na klasnoj osnovi u Kini, izgleda, niko toga ne seća, I neće da se seća. A sve je to poteklo, ustvari, iz bogate evropske istorije. Naročito posle, tobože, slavne Francuske revolucije, koja je za Evropu bila progresivna, ali je u drugom toku bila katastrofalna jer iz Francuske revolucije su potekle te ideologije koje vode istrebljenjima u ime komunizma, u ime nacizma.

I komunizam kao izvitoperena ideja socijalne pravde i jednakosti. I nacizam kao izvitoperena ideja nacionalizma, koji je sam po sebi iracionalan. I liberalizam kao izvitoperena ideja individualizma i egoizma, koji se na državnom nivou izvotoperi do stava: neka ceo svet propadne, samo moja država da profitira. E, to sada imamo na vrhuncu kapitalizma kao imperijalizma. Neka ceo svet propadne da naših stotinak multimilijaldera nastavi dalje da halapljivo uvećava profit i, daj Bože, da vlada svetom jer Bog je odredio da Amerika vlada svetom.

Ovih dana se upravo odigrava onaj molitveni doručak u Vašingtonu. Naša javnost ne zna šta je to. To je molitva za Ameriku. A sad, pošto gospodar, samorazumljivi gospodar, poziva, između ostalog, i naše političare, tamo – niko ne sme da odbije taj poziv. Prosto, to je lakrdija. Zašto bih ja išao u Vašigton da se molim za Ameriku na nekom molitvenom doručku? Šta se mene tiče SAD? Čak i da je sasvim korektna zemlja, oni vode svoju brigu. Nek se oni mole za sebe. Ja ću da odem u Sabornu crkvu ili u hram Svetog Save da se molim za Srbiju, valjda. A pogotovo imam razloga da se molim za Srbiju zbog Amerike, kakva je danas.

A šta to znači? Da su spremni, ustvari, na sprovođenje genocida i dan-danas. S tim što su u okviru tog prikrivanja svojih ranijih genocida sad uglevnom sve delegirali na nas. Nisu te teze menjali i zato ta namera aktivna da mi sutra u Evropi budemo jedini genocidni narod. Da se Nemci operu. Englezi su se već oprali, oni su sad samo gospoda. Koga su oni istrebljivali, to nije važno. To je zaboravljeno – Bože moj! Ali nama će taj negativni kredit da naprave. I, naravno, da Vatikan, Nemačka i ostali operu i Hrvatsku. Da oni budu, takođe, samo evropska gospoda, a divlji Srbi da budu genocidni. Ka tome ide i prekrajanje i falsifikovanje istorije, i zato je to ozbiljna stvar, u kojoj naša inteligencija i naša politika saučestvuju. Što inteligencija saučestvuje ćutanjem, sramnim i kukavnim ćutanjem, a politika saučestvuje saučestvovanjem. Dakle, pripomaže. Znate, „Stojadinka ovce šiša, pripomaže ju Radiša“! E, Evropa je ta Stojadinka koja ovce šiša, a naše demokratske vlasti, ovih jedanaest godina, to je Radiša koji pripomaže.

(Nastaviće se)
(Neautorizovani intervju prof. dr Milana Brdara u radio-emisiji Biljane Đorović „Atlantis ultra“ br. 29. iz januara 2012, koja se moža čuti na sajtu www.dverisrpske.com. Delimičnu redakturu uradio je priređivač – redakcija „Novog Standarda“)


PROF. DR MILAN BRDAR U „ATLANTISU ULTRA“: SVI KOJI DANAS JAVNO ĆUTE PRODAJU SVOJU ZEMLJU (2)


Januara 1943. godine, ratni pesnik Vladimir Nazor je napisao potresne stihove svoje „Majke pravoslavne“, u popaljenom srpskom selu kod Vrginmosta

Vodič za život… Dragoslav Bokan

Veliki zločin

Januara 1943. godine, ratni pesnik Vladimir Nazor je napisao potresne stihove svoje „Majke pravoslavne“, u popaljenom srpskom selu kod Vrginmosta. Iako partizan, iako mason, iako nekadašnji katolik, iako ateista, iako Hrvat, ovaj veliki jugoslovenski književnik zastaje na svom vojničkom putu i zgrožen onim što je video piše ovu nezaboravnu pesmu na temu rečima prosto neopisivog stradanja Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. I tako načinje jednu veliku, za nas izvanredno važnu, a sve od tada pa do danas nepoželjnu temu

Temu strašnog, neosuđenog, očigledno od mnogih oproštenog i prećutanog ustaškog genocida nad srpskim stanovništvom. Nad stotinama hiljada tada surovo pobijenih ljudi, žena, staraca, dece, čak i odojčadi. Izraelski memorijalni centar Jad Vašem govori o najmanje pola miliona srpskih i drugih žrtava stradalih u NDH od 1941. do 1945. – u samo jednom hrvatskom logoru: u „devetom krugu“ jasenovačkog pakla. Kada bismo samo zamislili sve ove pobijene ljude, ej LJUDE, morali bismo sebi da predstavimo nekakvu jezivu planinu – visoku stotine metara – a sastavljenu od muških, ženskih i dečjih tela! Nekoliko živih solitera velikih poput palate „Beograđanka“, posađenih jedan na drugi. Čitavu vavilonsku kulu neljudskog ustaškog iživljavanja nad Srbima, sastavljenu od bola i užasa, straha i nesreće, isečenog mesa i polomljenih kostiju, prekinutih života i nedovršenih snova.

I nema porodice poreklom iz krajiških delova nekadašnje Austrougarske koja u svom sećanju nema zapisana imena upravo tada stradalih rođaka i predaka. Nema nikoga među nama iz tih krajeva, ko u srcu i pamćenju ne nosi deo ove bolne, još uvek zabranjene i nepoželjne priče o stradanju koje kao da više nikoga i ne zanima. Jer više niko (ni tamo, ni ovde, ni nigde) i ne pominje Jasenovac, Jastrebarsko (jedini logor smrti na svetu pravljen isključivo za decu, srpsku i jevrejsku decu), Staru Gradišku i Gospić.

Kao kada bi preživeli Jevreji jednostavno zaboravili da su postojali Aušvic i Dahau, Mauthauzen i Buhenvald, Majdanek i Treblinku! Kao kada bi, iz ma kog razloga, rekli: „Ostavimo prošlost i stare rane, zaboravimo i oprostimo sve ono sa čim je teško suočiti se bez bola i ponovo proživljenih, opet prizvanih strahota“. Uz, recimo, ludački dodatak svemu: I nemojmo mešati nemački narod i njihovu državu sa ubistvima koje je počinila šaka poludelih ideoloških nacista“. Ili: „Ne postoji lepše mesto za letovanje od nemačke obale Baltika, pa zar da to sad propustimo i zaboravimo, a zbog onoga što se među nama dešavalo u prošlom veku“. Ili: „Ma dosta nam je toga da nam se na nos stalno nabija taj Dahau!“…

Možete li uopšte zamisliti tako nešto, a da na to odmah ne odreagujete opravdanim negodovanjem i zgražanjem, svesni da je tako nešto i apsurdno i nemoguće i nenormalno?

A tek da li možete zamisliti da ista ta nemačka država podigne optužbu za genocid – optužujući za njega svoje jedva (samo slučajno) preživele žrtve? Tražeći nekakvu „pravdu“ od, recimo, Jevreja u američkoj vojsci, i od britanskih i svih drugih ratnih pilota (a posle svega što se dogodilo) – za svoje stradale u savezničkim bombardovanjima?! Tražeći da se njihov spaljeni i do temelja uništeni grad Drezden pominje u izraelskim i svim američkim školama kao mesto velikog stradanja koje se „nikada ne sme zaboraviti“?!

A sve se to dešava u srpsko-hrvatskim odnosima, u njihovom amoralnom, upornom i stvarno neljudskom nepristajanju da ISKRENO PRIZNAJU I POKAJU SE ZA SVE POČINJENO U VREME NDH, SA ODGOVARAJUĆOM OSUDOM SVOJIH ZLOČINACA I SVIH ONIH KOJI NISU NIŠTA PREDUZELI DA SE OVAJ ZLOČIN SPREČI (A KASNIJE I ZABORAVI). To se sve događa već decenijama (sve do danas) pred našim očima, a uz manje-više ravnodušni pogled takozvane „međunarodne zajednice“, pa čak i nas samih. Dešava se sramota koju ćemo teško moći da ispravimo i speremo sa sebe – osim ako odmah i sasvim konkretno ne preduzmemo nešto po tom srpskom „pitanju svih pitanja“.

Ali, vratimo se, ipak, konkretnom povodu za ovo naše podsećanje na veliki zločin koji nam i dalje sramotno izmiče iz kolektivne narodne svesti. Vratimo se „Majci pravoslavnoj“ i njenoj nezalečivoj, zaboravljenoj tragediji, s one strane svega što uopšte možemo da zamislimo na temu ljudskog zla.

Tu Vladimir Nazor piše o tragediji jedne srpske majke kojoj su ustaše pred njenim očima pobile čitavu porodicu, njenog muža i njihovo dvoje dece: malog Jovu i malenu Ružu. On tu stihovima opeva užasni bol ove žene koja je doživela ono što se, možda, može telom preživeti, ali ne i dušom. Pominje spaljenu kolevku njenog mališana i romantični đerđefić njene devojčice, poklanih i bačenih u duboku, „strašnu i prokletu“ jamu. Tu oni, prerezanih grkljana, leže pokraj svoje mrtve bake i nemo dozivaju majku, za njom plaču „i boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tavna“. Piše veliki pesnik o „pečatu šutnje“ koji je udaren na zanemela usta očajne majke, same na svetu sa svojim oreolom mučeništva, svojim sećanjima i svojom i našom tragedijom.

I ostavlja nam, svima – kao zavet – ove svoje reči upućenu majci našoj pravoslavnoj:

„Bol nemoj gušit svoju, bol ti preduboku!

Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje!

I nek traje vekovima!“

komentari (13)

pošalji komentar

Skandinavac [neregistrovani] (14. 01. 2012, 23:26:01)

Jos strasnije od precutkivanja…

… je ponasanje tj stravicna nezainteresovanost svih dosadasnjih vlasti u republici Srbiji od 1945 pa sve do danasnjih dana. Da makar na neki nacin otrgnu od zaborava genocid nad Srbima!
Da ga pomenu, da urede stratista, ma da urade bilo sta!

Cesto se pitam li su svi moji sunarodnici iz Srbije stondirani jos od 1945 i ne vide da sakrivanje i guranje pod tepih ovakve strave i zla vodi ka jos vecem zlu- totalnom nestajanju Srba?

Uzmi te se u pamet Srbi, Beograde uspavani prestonice samozadovoljna, ucini nesto da probudis iz letargije Srbiju. Ili ste svi vi iz tog Bgda udareni u glavu pa ne vidite kud plovi taj brod.

pošalji odgovor

Ђорђе [neregistrovani] (15. 01. 2012, 08:55:41)

bojanic73@open.telekom.rs

Сведоци смо разних облика притисака и обмана о томе како ће све бити боље само да….Шта? Одустанемо од свог националног идентитета? Одрекнемо се Православља, славне историје и заборавимо прошлост? Прихватимо законе и норме по којима ћемо бити лако регистровани и надгледани од западних моћника? Пристанемо на сигуран пут у суноврат глобалног уређења болесних умова?
Ни у најсуровије време није довољно само преживети, мада се и то доводи у питање гледајући степене загађења којима смо изложени. Сваки живот појединачно јесте вредност. Само што је губљење идентитета, поништавање националног памћења и достојанства, прелазак у безобличну масу послушника, одбацивање властите традиције и културе зарад прихватања наметнутих квазивредности равно смрти.
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

pošalji odgovor

Dojčilo [neregistrovani] (15. 01. 2012, 09:33:32)

Suština

Ovom tekstu se nema šta dodati niti oduzeti. Briljantno. Čestitam autoru Neki dan sam gledao hrv. film „Četverored“ koji govori o likvidacijama ustaša u Bleiburgu. Bez obzira na tradicionalno lošu glumu tradicionalno loših hrvatskih glumaca (čast izuzecima)film obiluje gomilom detalja koje povezuje jedna reč. Laž. Recimo, partizanski oficir im psuje mater „hrvatsku“. Zatim, partizanski oficir „je do prije mjesec dana bio četniki Vojvoda na Kordunu u Topuskom“. Svakom ko iole poznaje istoriju tih krajeva zna da Kordunu nije bilo četnika a koji bi to oficir partizanske vojske imao petlju da psovkom dirne u „zjenicu oka“ a to je bratstvo i jedinistvo u maršalovoj terminologiji. Međutim, oni uradiše film na kome će , doduše na bazi istorijiskih neistina, vaspitavati naraštaje. Mi zarad ne znam čega (evrointegracija, Jadranskog mora, mira u regionu, tolerancije) zaboravismo i zapostavismo sećanje na stotine hiljada ljudi koji su pobijeni samo zato što nisu Hrvati. Nemojmo se vaditi na komunistički period u kome smo živeli. Imali smo dvadeset godina da nešto uradimo ali nismo a, bojim se, ni nećemo.

pošalji odgovor

Ranka [neregistrovani] (15. 01. 2012, 09:54:31)

Pokajanje.

Nikada se nece Hrvati pokajati za svoe zlocine.Njima je zlocin zapisan u genetski kod.Casta izuzecima , na nivou promila, kao sto je Vedrana Rudan, i par njih.
Nije Srbija pametna, za sad, da ne odustane od tuzbe za sve zlocine koje su Hrvati ucinili u svim ratovima, i koje i dalje cine.

pošalji odgovor

Slavica [neregistrovani] (15. 01. 2012, 10:16:08)

Jame

Eh Dragoslave hvala ti za srcanost i energiju kojom podsecas sve nas na istoriju koju zaboravljamo.Moj deda Nikola Bursac,ucesnik I svetskog rata,nosilac Karadjordjeve zvezde,ucesnik Solunskog fronta ..i da ne nabrajam,ubijen je kukavicki/kako su Hrvati uvek to i radili/ 1941 god.i bacen u neku Licku jamu.Za grob mu ne znamo ali sve jame su nasa stradanja.Sa Une sam i od najranije mladosti nosim spomenik i stradanje Jasenovacko u ocima i srcu.Nikad necu zaboraviti!

pošalji odgovor

Marjana Jevtić [neregistrovani] (15. 01. 2012, 11:49:46)

Veliki zločin

Hvala Vam Bokane što podsećate sve na ono što su zaboravili, a to je da traže pravdu za ne tako davno počinjeno ali potisnuto optužbama i medijskom neistinom da su Srbi veći zločinci od Nemaca i Hrvata ustaša kao i da su krivi što i u ovom ratu nisu dozvolili da budu jedine žrtve – to je jedina srpska krivica.

pošalji odgovor

Lukic Nikola [neregistrovani] (15. 01. 2012, 12:12:08)

statistika na grobljima

Na mnogim srpskim grobljima u Hrvatskoj na spomenicima pise nastradao u Jasenovcu, Jadovnu itd.Na otvaranju Jasenovca prikazivani su vjerodostojni snimci onog sto se tamo desavalo.Sve to nije dovoljno svjetskim mocnicima da dodju do istine.Istina je samo njihova i druge nema.

pošalji odgovor

Desanka [neregistrovani] (15. 01. 2012, 12:30:14)

Zahvalnost

Gospodine Bokan! Svaka čast i velika zahvalnost za ovaj napisan članak.Hvala, u ime svih nas koji smo zauvek otišli iz Vrginmosta, sa Korduna i drugih srpskih krajeva.Neka naša i njihova deca i sva druga deca pročitaju ovo. Kao učenik 8.raz.osnovne škole Heroj Milan.Mraović-Simić u zgradi ZAVNOH-a 1977.g.u Topuskom, recitovala sam stihove „Majke pravoslavne“ i pročitavši ovaj članak ponovo sam je izrecitovala svojim ćerkama.

pošalji odgovor

sokrat [neregistrovani] (15. 01. 2012, 16:33:40)

… a poviest naša s ponosom će reći:

naš poglavnik je velik vladar bio – v. nazor… tamo gde prestaje naše stradanje, počinje zaborav… isti krajišnici, najverniji titovi vojnici bejahu..

pošalji odgovor

Stevan [neregistrovani] (15. 01. 2012, 18:27:51)

Jasenovac

U Brozovoj diktaturi nismo smeli pisnuti a sada je valjda demokratija….

pošalji odgovor

Stevan Sevo [neregistrovani] (15. 01. 2012, 18:35:15)

Jasenovac

……Bojim se da ponovo ne dodje do prisilnog pokatolicavanja srpskog zivlja u Krajini…

pošalji odgovor

Mile Rakic [neregistrovani] (16. 01. 2012, 10:50:56)

Zabranjena istina…

Naredba vlastodtzaca,“Europskih“, je da se ti zlocini zaborave i zatvore usta onim koji o njima govore,raznim obecanjima a i pretnjama. Jedna od tih je i obecano „blagostanje“ kao clanovima EU.Sve su to smisljene lazi i podvale, ali svemu ima pocetak i kraj pa tome.

pošalji odgovor

sasa stankovic [neregistrovani] (17. 01. 2012, 06:18:25)

febris9982@gmail.com

Sezdesetih godina proslog veka. nas desetine pitomaca doma u Glini je kopalo temelje za spomen dom borcima NOBa. Temelji su kopani na mestu gde je bila do temelja porusena pravoslavna crkva. Kopajuci naisli smo na sloj tamne tvrde mase koja je licila na osuseni lak. Analizom Dr. Hrkaca u Glinskoj bolnici, ustanovljeno je da je to s korena krv. Ustase su prilikom povlacenja iz Vrgin Mosta svratili u Glinu i u crkvi zaklali 37o srba, zene i dece. Vise niko ne spominje tu tragediju, a Hrvati slave Juru Francetica koji je bio na celu koljaca. Dokle cemo imati kratko pamcenje ?

pošalji odgovor

Rusija nudi pomoć za Šešelja

Rusija nudi pomoć za Šešelja

Izvor: Tanjug

Moskva — Ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov kaže da je Rusija spremna da pomogne Srbiji kada je reč o slučaju lidera SRS Vojislava Šešelja.

Sergej Lavrov (Beta)
Sergej Lavrov (Beta)

Lavrov se još jednom kritički osvrnuo na rad tog suda, napomenuvši da se Rusija više puta zalagala da bude zatvoren.

„Iz kontakata sa srpskom stranom poznato je da se Šešelj ne žali na svoj položaj“, rekao je Lavrov na konferenciji za novinare, dodavši da je Moskva spremna da pruži odgovarajuću pomoć, u skladu sa sporazumima sa Srbijom o pravnoj pomoći.

Podsetivši da se Rusija već odavno zalaže za to da Haški trbunal bude zatvoren, jer je taj sud, kako je rekao, sve svoje funkcije ispunio i pri tome ne baš na „besprekoran način“, Lavrov je skrenuo pažnju na postojanje dvostrukih standarda kada je reč o slučajevima bosanskih Srba i muslimana.

On je, u tom kontekstu, posebno istakao slučaj bivšeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je i preminuo u Tribunalu.

„Znamo kako su tekle stvari kada je reč o bivšem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, iako su lekari tražili od sudija da mu obezbede lečenje i znamo da se prema mnogim optuženima, i to uglavnom Srbima, primenjuje neopravdano surov pristup i neobjašnjivi istražni postupci koji traju beskonačno dugo“, rekao je Lavrov.

Šef ruske diplomatije se osvrnuo i na slučaj „Medikus“, odnosno istragu o iliegalnoj trgovini ljudskim organima, istakavši da će se Rusija izboriti da taj slučaj bude istražen do kraja.

Lavrov je podsetio i da je bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi pri put progovorila o slučajevima „crne transplantologije“ na Kosovu, dodavši da se radi o ljudima otetim 1999. i 2000. godine na Kosovu, koji su potom prebacivani u Albaniju gde su im vađeni organi.

Izveštaj o tome sačinio je izvestilac Saveta Evrope Dik Marti i sada se to pitanje razmatra na različitim nivoima u UN.

Šef ruske diplomatije na konferenciju za novinare u Moskvi sumira rezultate rada u protekloj godini.

Interesovanje medija je izuzetno, jer je, prema podacima ruskog MIP-a, akreditovano 300 novinara iz 160 stranih i domaćih medija.