Српско национално удружење Ћирилица из Београда у спомен Лазару Чокићу

Поштовани пријатељи и саборци,

Када стигну смутна времена и мислимо да је све изгубљено и да нам нема

спаса,да немамо снаге, присетимо се србског јунака Лазара Чокића. Сам са

својим сабратом Јаковом и једним пољским топом зауставио је целу

Аустро-угарску армију и преломио Колубарску битку у Првом светском рату.

Српско национално удружење Ћирилица из Београда у спомен Лазару Чокићу и

као охрабрење нама самима, повељу коју додељује за највећи  национални

допринос у борби за српски језик и српску ћирилицу од сада ће називати:

ПОВЕЉА

СРБСКИ ЈУНАК ЛАЗАР ЧОКИЋ

 

ЛАЗАР ЧОКИЋ РОКА – 15. јуна 1915. године Лазар Чокић је одликован војничким златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а са Солунског фронта ће донети и Албанску споменицу. До 1929. године, по евиденцији Канцеларије краљевских ордена, укупно је златним орденом одликовано 1074 Срба и 37 странаца, на основу записа у књизи „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ од аутора Томислава Влаховића (1990). Поред Лазара Чокића носиоци Карађорђеве звезде са мачевима из Ковачевца су Војислав Љ. Дамњановић (златна војничка), Димитрије М. Иванчевић (поднаредник, златна војничка), Чедомир П. Влајић (сребрна војничка) и Драгомир Ф. Ескић (капетан, IV ред). Војевање Лазара Чокића, записано у делу „Витези слободе“, нажалост остало је недоречено за повлачење Дунавске дивизије кроз Албанију, борбе на Кајмакчалану и повратак у отаџбину. Његова унука Милена Чокић, рођена 1927, била нам је недоступна за контакт.

Лазар Атанаска Чокића (06.10.1877.-01.11.1959.) са надимцима Такин и Рока је прослављени српски херој из Првог светског рата. Надимак Такин потиче од оца Атанаска, а надимак Рока као нишанџија трећег вода пољске батерије. Његово херојство записано је у ратној причи „Сам на топу“ из књиге „Витези слободе“ аутора Милана Шантића (1938), као и у књизи „Живот једног српског војника“ аутора Живадина Чокића (1999). Дана 23. новембра 1914. године аустроугарске снаге су напредовале ка Космају, брањеног од  Дунавске дивизије. Пред надирућом аустроугарском пешадијом и засипани артиљеријским гранатама, на већ напуштеним положајима, нашли су се Лазар Чокић, артиљеријски каплар, и Јаков Шарчевић, једини од послуге топа. С једне стране плаве униформе непријатеља у парадној формацији, а с друге пуца поглед на Лазарево родно село Ковачевац. На питање Јакова: „Шта нас двојица можемо учинити оволикој сили?“, Лазар бритко одговара:“Удри Јакове, кад ти велим! Можемо их макар стотину убити! Ето шта им можемо учинити!“ Јаков је додавао муницију, а Лазар сам пунио, нишанио и палио пољски топ таквом брзином као да гађа цела батерија. Јунаштво и срећа која прати храбре, уз ватрену стихију топовске паљбе, зауставили су напредовање непријатеља и пробој фронта у Колубарској битци. Тог јутра пропланци Космаја били су окрвављени жртвама обе војске, а Аустроугари су за пар недеља потиснути преко Дунава. После сјајних победа српских војника у Колубарској битци, из Бечких највиших кругова препоручено је Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. „Хоћу“ – узвратио је генерал Поћорек – „убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску.“ Након тога,

Према речима праунуке Олге Црњаковић (девојачко Чокић) и чукунунука Милорада Црњаковића, из Ковачевца, Лазар Чокић је био поштован у свом селу као вредан и одговоран домаћин. Одмах после Првог светског рата, пред затеченом немаштином своје породице, бавио се зидарско-тесарским пословима. Из куће од блата, стварао је боље услове за живот својих потомака. Као носилац Карађорђеве звезде учествовао је у спуштању ковчега убијеног краља Александра у гробницу цркве на Опленцу у Тополи. За време Другог светског рата као члан месног одбора у Ковачевцу спасао је живот многим људима, али на жалост не и свом унуку Живомиру који је 1943. убијен од стране партизана у оближњем селу Влашко поље. Потресно је описан његов сусрет са сином Војиславом након повратка са Солунског фронта. У неверици дохватио је руку малишана, стегнуо је и кренуо кроз село са речима: „Сине, ајдемо сада нашој кући…“. Пред навалом ширења прагматизма и дефетизма, са ниподаштавањем и омаловажавањем епске борбе српске војске из првог светског  рата и традиционалних вредности, ове речи су изворне и носе сву горчину судбине српског народа. Ковачевац је 1910. године имао 4390 становника са око 500 домаћинстава, да би 1921. године имао 4037 становника, а 2011. године 4225 становника и 1284 домаћинства. У балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918) погинуло је 247 Ковачевчана војника широм Балкана, од тога 9 из уже фамилије Чокић и још 37 из шире фамилије (Ковачевац и ковачевачке фамилије, аутор Бора Стефановић, 2008). На крају бих навео део текста из књиге „Солунци говоре“ аутора Антонија Ђурића (1989): „Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље. Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у себе, а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком, без принуде, исписивали. ….Они заиста јесу наши дедови и очеви, а колико смо ми њихови потомци — нека свак упита себе!“

Др Владан П. Чокић

Виши научни сарадник

Праунук Живадина Т. Чокића,

носиоца Албанске споменице

и медаље за храброст „Милош Обилић“

Vladika Artemije – Podignuta Crkva u Leusicima

http://www.youtube.com/watch?v=BT5V8vdOYHY&feature=youtu.be

Хуманитарна акција: помозимо Кристини Милутиновић

Хуманитарна акција: помозимо Кристини Милутиновић


Помозимо болесној девојчици

Кристини Милутиновић из Лепосавића оболелој од леукемије недостају финансијска средства за одлазак на операцију

Београд, 14.01.2012

Кристини Милутиновић, девојлици из Лепосавића, хитно је потребна новчана помоћ за лечење од леукемије.

Кристина се тренутно налази на Дечијој клиници у Тиршовој улици у Београду, у критичном стању је и мора у року од 3-4 дана да настави ледење у Швајцарској, за које им је потребно 150 000 евра, које њени родитељи немају.

Комплетни медицински налази могу се наћи на Facebook-у.

Због тога, одрекните се данас неког суштински непотребног задовољства, и уплатите што пре колико можете на рачун Кристиног оца у „Комерцијалној банци“.

Подаци: Зоран Милутиновић
Бр. Рачуна. 205-100152854708-63
Сврха уплате: Помоћ Кристини

Акцију је организовао Ученички парламент Техничке школе „Никола Тесла“ из Лепосавића

Бранко Драгаш: Задуживање Србије због предизборне кампање!

Бранко Драгаш: Задуживање Србије због предизборне кампање!


Наркомани на власти узимају нову дозу кредита да би добили нове изборе.

Београд, 01.06.2011

Европска инвестициона банка / ЕИБ/ је одобрила нови кредит Србији у износу од 750 милчиона евра. Тако се наставља наше задуживање. Велики експерт за продају магле, министар Божидар Ђелић, одушевљен је што смо добили кредит по – најбоqим условима на свету. Истакао је да су камате више него повољне, да се крећу између 4- 5% годишње, да је кредит на 12 година, али да је почек четри године. Био је одушевљен као да су нам поклонили тај новац и  као да новац не морамо  никада да  вратимо.

Посебно је интересантно за које намене смо узели кредит. Према речима Ђелића и министра Ћирића највећи део кредита је узет 500 милиона евра за улагање у заједничку компанију ФИАТ СРБИЈА, док је преосталих 250 милиона кредита намењено развоју малих и средњих предузећа. Посебно је истакнуто да ће се 30 милиона евра усмерити на помоћ медијима.
Шта ово значи?

Кредит и избори

Мишљења сам да се режим увелико спрема за изборе. Узели су овај кредит да би направили нову велику превару и тако, по ко зна који пут, обманули грађане Србије на новим парламентарним изборима. Држава Србија се задужује за 500 милиона евра да би уложила у мешовиту фирму са Фиатом. Поставља се логично питање – ако се држава толико задужује да би направила  фабрику аутомобила, шта ће нам онда Фијат? Шта Фијат улаже? Колико је до сада Фијат уложио?

Познајем јако добро пословне људе Италије, две деценије радим са њима и волим да ми буду пословни партнери у компанији, јер су врло коректи и пословни када имају насупрот себе јаког партнера кога респектују. Међутим, ако италијански пословни људи имају насупрот себе дилетанте који ништа не знају о бизнису и који су, поред осталог, фолиранти на државним функцијама, онда је то идеална прилика коју они не пропуштају да ошишају овце. Логика је потпуно исправна. Овце су за шишање. Нажалост, осиромашени порески обвезници Србије мораће да плате ово италијанско шишање. Министри ће узети своје провизије и вратиће се у инострансво, као бивши гувернер Јелашић, да би добили уносна места у мултинационалним компанијама, као захвалност за добро обављен посао у Србији.

Застава Крагујевац: једна пропуштена прилика

После извршене петооктобарске контрареволуције предводио сам тим стручњака који је имао добру вољу да предложи премијеру Ђинђићу решење проблема у Застави. На основу тадашњег испитивања тржишта аутомобила у Србији и региону, на основу техничког-технолошког-финансијског и кадровског стања у фабрици Застава, предложио сам Ђинђићу да он и ја одемо, преко посредника, мојих банкара из Италије, до самог господина Ањелија и да му понудимо да његов Фиат одмах преузме Заставу, да дугове конвертујемо у капитал, да се уведе нова линија производње са платформом за четри типа аутомобила, да остане у новој, ревитализованој фабрици да ради 5,5 хиљада радника, сви остали би ишли на државни програм запошљавања на другим пословима, да отпочне производња кола за средњу класу која ће коштати између 3.999 и 7.999 евра, да држава задржи мањински пакет акција, да Фиат уложи свеукупно 400 милиона евра кроз опрему и обртна средства, да држава обезбеди, преко државне банке, кредите на 10 година за куповину нових, домаћих аутомобила, јер 1,6 милиона старих аутомобила било просечно старо 15 година, да каматна стопа за те кредите у еврима не буде већа од 5% годишње, да се прве године направи 50.000 аутомобила, друге, 100.000 а тек треће 200.000, да се припреме тржишта за извоз и да 2003. Застава постане регионални лидер у производњу малолитражних аутомобила. То су били моји предлози Ђинђићу. Он ово није разумео. Веровао је дилетанту Ђелићу, који га је убедио да ће стратешки партнер бити Пежо и да ће он, као француски ђак довести Пежо у Србију.

То је била невиђена глупост. И то сам Ђинђићу отворено рекао. Разговарати са Пежоом о Застави а да пре тога нисмо обавили никакве разговоре са највећим индустријалцем Европе и легендом модерног капитализма, господином Ањелијем, то није могло да донесе никакав успех. То је елементарно непознавање  функционисања савременог света капитализма. Мада је Ђелић заиста дошао из Француске да би постао министар у Србији, он је, нажалост, био потпуно маргиналан и неважан лик, референт и бирократа, који ништа није знао о привреди  и пословном свету, који ни мисаоно није могао да добаци даље од кауча своје тетке и који није знао да пет породица влада аутоиндистријом света, да они имају акције у свим компанијама и да легенда индустријског развоја Европе неће дозволити да га намагарчи ситни преварант из Пирота. Наравно, Ђинђић није послушао моје савете  Све се завршило мојим разлазом са њим у фебруару 2001 године.

Мишљења сам да је тада била иделна прилика да се спаси и ревитализује Застава на тржишним основама, да се створи једна модерна фабрика, коју би опслуживали око 100.000 запослених у кооперантским фирмама, да смо могли да постанемо лидер у региону, Источној Европи и Африци за производњу малолитражних и јефтиних аутомобила. Био сам спреман да одем са премијером Ђинђићем на затворен састанак са господином Ањелијем и да му, у име свих нас младих предузетника, индустријалаца и банкара Србије, који морамо да учимо занат од њега, пољубим руку. То је мој стручни тим знао и веровали смо да ће нас Ђинђић разумети  и подржати. Нажалост, он то ништа није разумео. Тада је био опијен освојеном влашћу. И није могао рационално да просуђује, што су искористили  полтрони око њега да га преваре.



Оживљавање Заставе данас

Данас је неповратно изгубљено то драгоцено време. Данас оживљавати на овакав начин Заставу је потпуна лудост. Не само да је сулудо потрошено из државне касе за куповину социјалног мира, свих ових десет година лажних реформи, преко 500 милиона евра, што је било више него довољно да 2001 направимо потпуно нову фабрику и да вратимо све дугове старе фабрике, него се данас задужујемо нових 500 милион евра и плаћамо за период коришћења кредита још 300 милиона евра камате, што укупно износи 800 милиона евра. Ако тој цифри додамо и оних  бачених 500 милиона евра, који су потрошени за куповину социјалног мира, и још око 200 милиона евра других трошкова државе и самога града Крагујевца, који је данас задужен 36 милиона евра и налази се пред банкротством, онда је то укупна цифра од око 1,5 милијарде евра. За тај новац могли смо да запослимо 300.000 нових радника у Србији и да за толико смањимо незапосленост или да преполовимо број запослених на државним јаслама, стварајући тако ефикасну и јефтину државну надградњу.

Данас смо изгубили тржиште за производњу нашег аутомобила. Покушај да се изађе на то тржиште на овакав начин је катастрофално лош. Министар Ћирић је сувише млад и неискусан да би нам био ауторитет када каже да ће се већ наредне године у фабрици производити 200.000 аутомобила. То су предизборни трикови његовог партијског шефа Динкића и те изговорене цифре само показује какви дилетанти воде привреду Србије.

Италијани су прави шмекери. Овце им саме долазе на шишање и они само вешто лобирају у Бриселу. Тако раде и на другим тржиштима. Знам то добро јер са њима радим на тим тржиштима. Пошто немају новца, јер се читава Италија налази пред банкротством са дугом који се процењује на 1.500 милијарди евра, онда је њима једино остало да туђим новцем, задужујући друге државе, праве бизнис и шире своје тржиште.

Посао века са Фиатом је, дакле, превара. Треба га одмах обуставити. Треба независмна група стручњака да направи детаљну анализу читавог овог пројекта, назван помпезно посао века, треба направити тачну рачуницу и изаћи пред грађане Србије са правим цифрама. Тада ће тек свима бити јасно о чему се ту ради.

Храна место Фиата: пут до Развојне банке

Уместо 500 милиона евра за Фиат, држава треба да узме овај новац и да уложи у производњу хране. Ево једне кратке рачунице. Незасејано је остало 800.000 ха обрадивог земљишта у Србији, да би се све то засијало и квалитетно обрадило треба нам 500 евра по ха за све трошкове, што укупно износи 400 милиона евра. Ако повећамо приносе на просеке ЕУ и тако добијемо реалан принос од 7т/ха, онда је то укупно 5.600.000 т пшенице. Узео сам за анлизу пшеницу због лакшег рачунања И због тога што ће бити велика потражња за пшеницом на светском тржишту. Ако продамо 5,6 милиона т пшенице по просечној цени од 250 евра, али ће та цена бити и већа, онда ћемо добити бруто износ од 1.400.000.000 евра. Ако од тог бруто износа одбијемо 400 милиона евра које смо уложили и тај новац вратимо ЕИБ за 15 месеци, све са каматом, онда нам остаје чиста зарада од 1.000.000.000 евра.

Ту зараду треба ставити у капитал Развојне банке, коју ће држава да оснује и која ће да финансира нову сетву из сопственог капитала. Е, тако се, господо другови, покреће замајац привредног развоја. Тако се отварају нове комбинације које доводе до брзог привредног развоја са стопама и до 15% годишње. Грађани и држава радом постају све богатији и зарађују на тржишту бољи живот, уместо што их задужују и претварају у  робове својих поверилаца.

Ако је све ово тако јасно и једноставно, зашто се то онда не спроводи у пракси? Врло једностван је одговор – таква економска политика не одговара политичким преварантима, тајкунима, криминалцима и страним шпекулантима, јер таква економска политика њих развлашћује, укида им политички монопол и изводи их на слободно тржиште да покажу у отвореној конкуренцији сву своју неспособност. Они то неће да прихвате. Ротшилди су својевремено говорили да је највеће зло-конкуренција! Политичком олошу остаје да се крије иза празних флоскула о европским и евроатлантским интеграцијама да би избегли конкуренцију паметних, радних, поштених и угледних људи.

Превара је потпуна!

Политички олош ће задужити државу са новим кредитом. У предизборној кампањи имаћемо поново исту причу о чуду у Крагујевцу. Да ли ће та нова превара поново да  упали? Мислим да хоће. Грађани ће поново поверовати у ову превару. Додатних 250 милиона евра ће бити убачено у мала и средња предузећа која су блиска режиму. Тако добијамо нову армију гласача за режим. Између немања посла, банкротства и свих непријатности које носи са собом чињеница да немате пара, предузетници ће узимати ове кредите и продаваће душу Ђаволу, дубоко верујући да  то раде последњи пут. Ако тој армији гласача режима додамо и оних 600.000 који примају незарађене плате из државне касе, која је под контролом режима, онда добијамо реалну слику шта ће се догађати на предстојећим изборима.

Да ли је овај сценарио известан? Мислим да јесте. Доказ? Ето, тих 30 милиона евра за помоћ медијима. Којим медијима? Па, сви медији су под контролом режима. Спадам у групу најзабрањенијих српских интелектуалаца. Медији се плаше да објаве  интервју самном. Тајни сервис тајкунске Србије служи сваком режиму. Знам много паметног света који, такође, имају медијску блокаду

Ових 30 милиона евра ће отићи режимским медијима за предизборну кампању. Кампању у којој ће се величати успеси режима. Део новца ће да иде и за поткупљивање бирача. Режим мора да игра на све или ништа. Они знају када падну са власти да ће бити судски процесуирани и да ће им се национализовати имовина. Зато режим мора да игра хазардерски. Кампања у којој се већ сада  налази Тадић најбоље показује како ће тећи предизборна утакмица.

Проблем је што ми немамо опозицију. Лажна опозиција служи режиму за покриће нове велике преваре. Лажној опозицији је добро. Решили су све своје животне проблеме и политиком се баве из досаде. И  желе да се освете режиму. Њихов опозициони сан је да они постану режим. И да се ништа више не мења.

Србији треба нови грађански и народни покрет за промене. Покрет који ће изаћи са новим економским програмом и новим људима. У том економском програму, поред осталог мора да стоји, да се Србија више неће задуживати.
ЗАБРАЊУЈЕ СЕ ЗАДУЖИВАЊЕ ДРЖАВЕ! То је почетак нашег спаса.

аутор: Бранко Драгаш

Sve što želite znati o EU (a mediji ne spominju) – Nacistički korijeni EU

http://www.4dportal.com/hr/politika/2326-sve-sto-zelite-znati-o-eu-a-mediji-ne-spominju-nacisticki-korijeni-eu

‎4dportal.com

Donosimo kratak pregled razvoja ideje o europskom ujedinjenju. Upoznajte sve izvore Europske unije! Od očeva Europe – utopista i nadnacionalista – do nacista! Tko je sve i kako gradio europsko jedinstvo? Kako je ideja o federalnoj superdržavi pobijedila ideju o zajednici suverenih država kakvu je,…