УБИТАЧНА ПРАШИНА – TÖTLICHE STAUB

http://www.youtube.com/watch?v=LTbWNZJkw4w&feature=uploademail

Gaddafis Alltag: Ein Insider packt aus

Gaddafis Alltag: Ein Insider packt aus

http://info.kopp-verlag.de/hintergruende/geostrategie/gerhard-wisnewski/gaddafis-alltag-ein-insider-packt-aus.html

Gerhard Wisnewski

Wer war der am 20. Oktober 2011 von »Rebellen« gelynchte Muammar al-Gaddafi wirklich? War er tatsächlich ein skrupelloser »Diktator«, wie die westliche Propaganda behauptet? Oder doch ein treusorgender libyscher Revolutionsführer, wie er sich selbst gerne sah? Im Dezember 2011 packte ein echter Insider aus. In einem Interview für das serbische Fernsehen gewährte Gaddafis langjähriger Küchenchef authentische Einblicke in das Leben des Revolutionsführers.  Ein Interview, das man hierzulande natürlich nicht zu sehen bekam…

Warum ausgerechnet das serbische Fernsehen? Nun – ob man’s glaubt oder nicht, aber erstens war der Koch des libyschen »Diktators« Gaddafi Serbe. Zweitens verlor auch Serbien beziehungsweise Jugoslawien seinen Staatschef Miloðeviã durch einen NATO-Krieg und professionell angezettelte Massendemonstrationen, woraus schließlich eine ganze Revolutionsindustrie hervorging, die ihre Produkte in alle Welt »exportierte«. Von der serbischen Umsturzorganisation Otpor! wird behauptet, dass sie bereits in fast 40 Staaten aktiv geworden sei

und Rebellionen herbeigeführt habe. Auch deshalb dürfte Gaddafis Schicksal in Serbien von Interesse sein. Schließlich kam auch der serbische »Diktator« Miloðeviã nach einem NATO-Krieg gegen sein Land ums Leben – und zwar am 11. März 2006 im Gewahrsam des so genannten Internationalen Strafgerichtshofs in Den Haag. Todesursache: »Herzinfarkt«.

As-salâmu ‚aleikum, Herr Gaddafi

Fast klingt es wie kitschige Propaganda, wenn Gaddafis ehemaliger Küchenchef erzählt. Nur: warum sollte er noch Propaganda machen? Gaddafi ist tot, sein Libyen ist untergegangen, und Gaddafis Koch Miodrag Djordjevic ist längst wieder in Serbien. Der nette, freundliche Herr mit den grauen Schläfen und der Brille lächelt, wenn er über seinen früheren Arbeitgeber spricht. Kein böses Wort über Gaddafi kommt über seine Lippen. »Ich ging am 13. Januar 1990 nach Libyen«, erzählt Djordjevic in dem TV-Interview. Nach einem halben Jahr sah er den libyschen Revolutionsführer zum ersten Mal. Djordjevic war gerade in der Küche von Gaddafis Residenz und servierte das Frühstück für die Kinder, als der Hausherr den Raum betrat: »Er kam von hinten und sagte als erstes ›As-salâmu ‚aleikum‹. Ich drehte mich um und bekam einen Schrecken. Dann fragte er mich auf Serbisch: ›Wie geht’s?‹. Ich war verblüfft: Wie kam es, dass er unsere Sprache beherrschte? Das war unsere erste Begegnung – sehr aufregend.«

Gaddafi sei nicht sehr anspruchsvoll gewesen, erzählt der Küchenchef. Manchmal habe er selbst mehr im Kühlschrank gehabt als der Revolutionsführer. Der aß am liebsten libysche Nationalgerichte, erzählt Djordjevic, der immer wieder Fotos von sich und Gaddafi vorzeigt: Morgens Asida, einen Getreidebrei, später am Tag M’gat’a, eine Art gehackte Spaghetti, Couscous oder Bazeen, einen leckeren Auflauf aus Lamm, Kartoffeln und Eiern. Bei Staatsbesuchen legte Gaddafi Wert auf einheimische Kost für die Besucher. Essen wegzuwerfen war ihm ein Gräuel. Eines Tages holte er eigenhändig nur oberflächlich ausgeschälte Wassermelonen wieder vom Müll. Gaddafis hölzerne Essschüssel hat Djordjevic, seit Juni 2011 wieder in Serbien, noch heute.

 

Das serbische Fernsehen interviewt Gaddafis ehemaligen Küchenchef Miodrag Djordjevic

 

 

Nichts geht über »Made in Germany«

Aller Bescheidenheit zum Trotz wurden seine Residenz und sein Haus allerdings von Deutschen in Stand gehalten: »Sie wussten alles über seine Residenz und seine Bunker. Alle seine Geräte und technischen Ausrüstungen kamen aus Deutschland.« Dass man Gaddafis Residenz ohne Sicherheitskontrollen betreten konnte, habe sein großes Vertrauen in die Menschen gezeigt. Auch das Essen sei nicht überprüft worden, bevor es auf den Teller des Revolutionsführers kam. Es wurde ihm von der Küche »direkt auf den Tisch serviert«, so Djordjevic: »Er vertraute uns vollständig«.

Gaddafis Nachwuchs wurde von 1990 bis 1996 von Djordjevics Frau Suzana betreut. Gaddafi hatte acht eigene Kinder – eines aus der ersten und sieben aus seiner zweiten Ehe. Er habe größten Wert darauf gelegt, dass seine Kinder wie alle anderen erzogen wurden und keine besonderen Schulen besuchten. Sie sollten nicht in Luxus und Arroganz aufwachsen, und er wollte nicht, dass sie bevorzugt oder als etwas Besonderes angesehen wurden. Er verbrachte viel Freizeit mit ihnen, war aber auch streng. Als Sohn Hannibal einmal nicht gut in der Schule war, bestrafte er ihn und nahm ihm den Fernseher und die Stereoanlage weg. Später brannte er eine Luxuskarosse nieder, die einer seiner Söhne gekauft hatte. Alkohol war natürlich – da gesetzlich verboten – ohnehin tabu.

 

Geld für die späteren Todfeinde

Es sei oft von Gaddafis Großzügigkeit gegenüber anderen Staaten und Staatschefs die Rede gewesen, sagt der Interviewer. Ja, Gaddafi habe sehr viel getan, antwortet  Djordjevic. Obwohl er der Koch gewesen sei, habe er viel davon mitbekommen. Am meisten habe Gaddafi Afrika geholfen: »Er gab wirklich jede Menge Geld an Afrika«. An europäische Staatschefs auch? Und ob, meint Djordjevic: Der griechische Premierminister Papandreou habe im Gegenzug für die Zusage, Touristenkomplexe in Libyen zu errichten, 20 Millionen Dollar erhalten. Nicolas Sarkozy habe Geld für seinen Wahlkampf bekommen und seine Macht demnach zu einem guten Teil Gaddafi zu verdanken. »Derselbe Sarkozy, der den Bombenkrieg gegen Gaddafi begann?«, will der TV-Reporter wissen. »Exakt«, antwortet Djordjevic. Auch der italienische Ministerpräsident Berlusconi habe zu den Geldempfängern gehört.

Wer von den hohen ausländischen Gästen Djordjevic am meisten beeindruckt habe, fragt der Interviewer. Der ägyptische Präsident (von 1981 bis 2011) Mubarak, lautet die Antwort. Außerdem der damalige palästinensische Präsident (von 1996 bis 2004) Jassir Arafat. Bei dessen Landung sei das Flugzeug im Sand stecken geblieben, und Gaddafi sei persönlich hingerannt, um nach dem Rechten zu sehen. Über die Treffen mit den europäischen Staatschefs sei er nicht wirklich glücklich gewesen. Manchen ließ er tagelang warten, zum Beispiel den französischen Staatspräsidenten (von 1995 bis 2007) Jacques Chirac. Den ließ er einfach in Tripolis sitzen und wollte ihn stattdessen in seine Heimatstadt Sirte bestellen. Gaddafi »war auf Afrika hin orientiert; er wollte es vereinen, er wollte die muslimischen Staaten zu einem vereinten und kompakten Block machen. Aber nun bleibt alles so, wie es war.«

 

Diktator oder nicht?

»Waren Sie erschüttert, als Sie von seinem Tod hörten?«, fragt der TV-Reporter. »Ja, furchtbar. Ich war total am Boden zerstört. Nach der ganzen langen Zeit  konnte ich nicht glauben, dass einem so großen Staatschef und Revolutionsführer so etwas passieren kann.« – »Gaddafi ist nicht mehr, aber ich habe sein Andenken behalten«, sagt Djordjevic und zeigt ein Medaillon mit einem Bild des ehemaligen libyschen Staatschefs. Und dann die entscheidende Frage: »Sie haben Gaddafi und seine Familie 20 Jahre lang gekannt. Können Sie mir nun die Frage beantworten, ob er ein Diktator oder ein Revolutionsführer war?« – »Er war nur der Führer der Revolution, in keiner Weise ein Diktator«, antwortet Djordjevic: »Denn ein Mann, der sich um alles sorgt, und sich von ganzem Herzen das Beste für sein Volk wünscht, kann kein Diktator

СРПСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ НА НЕМАЧКОЈ ТЕЛЕВИЗИЈИ

SOK  AKTUELL

Informationsdienst der  Serbischen Orthodoxen  Diözese

für Mitteleuropa

11. јануар 2012.

_www.eparhija-srednjoevropska.org_

(http://www.eparhija-srednjoevropska.org/)

Српско Бадње вече на немачкој  телевизији

Јавна телевизијска станица ВДР (Западнонемачка

телевизија) емитовала  је на Бадње вече прилог о прослави

Бадње вечери у _Српској православној црквеној општини

Дортмунд_

(http://www.wdr.de/mediathek/html/regional/rueckschau/2012/01/06/lokalzeit_dortmund.xml) . У прилогу су објашњена нека

обележја српске православне божићне  традиције.

Прилог се налази на интернет-адреси:

_http://www.wdr.de/mediathek/html/regional/rueckschau/2012/01/06/lokalzeit_d

ortmund.xml_

(http://www.wdr.de/mediathek/html/regional/rueckschau/2012/01/06/lokalzeit_dortmund.xml)

под „Serbische  Weihnacht“.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für  Mitteleuropa

Serbische Orthodoxe Diözese für  Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

_www.diozese.eu_ (http://www.diozese.eu/)

Божићна Богослужења Епископа Константина

 

 

 

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese

für Mitteleuropa

11. јануар 2012.

www.eparhija-srednjoevropska.org

 

Божићна Богослужења Епископа Константина

 

 

(ХИМЕЛСТИР) За Бадњи дан и први дан Божића, Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин богослужио је у храму Манастира Пресвете Богоодице у Химелстиру.

Преосвећени Владика служио је у овом храму Вечерње за Бадње вече уз саслужење протосинђела Сергија (Параклиса), настојатеља Манастира.

Галерија слика:

https://picasaweb.google.com/105816506182021601658/62012#5695613352499543922

На први дан Божића, Његово Преосвештенство Епископ Г. Константин служио је у истом храму Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протосинђела Сергија и епархијског ђакона Александра Перковића.

Галерија слика:

https://picasaweb.google.com/105816506182021601658/72012#5695615756225427906

На Сабор Пресвете Богородице, у недељу 8. јануара, Преосвећени Владика служио је Свету Архијерејску Литургију у Есену. Повод ове посете била је храмовна Слава, Св. Првомученик и Архиђакон Стефан. Саслуживали су о. Неђелко Ђокић из Келна и о. Драган Чолаковић из Есена, који је овом приликом одликован чином протонамесника.

Галерија слика:

https://picasaweb.google.com/105816506182021601658/82012#5695616307439667842

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

www.diozese.eu

Dušan Kovačević: Ovo ne sluti na srećan kraj

intervju| utorak 10.01.2012

Dušan Kovačević: Ovo ne sluti na srećan kraj

Vukica Strugar

„Toliko se toga nakupilo u našoj istoriji da kad bismo sve pamtili, postali bismo kolektivno ludi. Imamo stanovništva eventualno samo za još jedan rat. Srbija je opustošena, svedena na zemlju staraca“, kaže reditelj Dušan Kovačević za Novosti.

Dušan Kovačević (Foto: Zvezdara teatar)
Dušan Kovačević (Foto: Zvezdara teatar)

Novi komad “Kumovi” (tekst i režija Dušan Kovačević) premijerno će krajem meseca biti odigran na sceni Zvezdara teatra, a da po svemu pripada prepoznatljivom piščevom rukopisu, sugeriše podnaslov – “komedija svakodnevne tragedije”. I dok je ovde reč o kamernoj drami, primerenoj mestu na kome se izvodi, velika ansambl predstava po Kovačevićevom tekstu (specijalno pisanom za nacionalni teatar) planirana je u Narodnom pozorištu tokom naredne sezone. Radni naslov nimalo optimističan: “Rekvijem”.

Dva velika povoda za razgovor s našim autorom čiji su tekstovi prevedeni na više od dvadeset jezika i igrani diljem sveta u čak osamdeset inostranih pozorišta.

– “Kumovi” su neobična priča o prijateljstvu čoveka koji je ostao bez posla sa kerom iz obližnjeg parka koji, takođe, nema posao – otkriva nam pisac. – I ta priča počinje obično, kao sve priče koje će kasnije da se iskomplikuju i dobiju sasvim drugo značenje. U osnovi je triler i ne bih ga prepričavao, jer ću otkriti ko je ubica. Ono što me je pišući zanimalo, današnja je ekonomska i politička situacija u našoj zemlji. Ali ne ispričana na uobičajeni, politikantski način koji ima svoju trajnost i vrednost samo dok ta politička situacija traje…

* Ipak, niste želeli da novim pozorišnim delom suviše “mračite” našu svakodnevicu?

– Sebi sam zadao kao obavezu da ne zamračujem i ne zagorčavam život više nego što to čine ljudi koji se bave njihovim sudbinama. Priča u svojoj osnovi jeste egzistencijalno-socijalna, ali da bi se odgledala i da čovek izlazeći iz pozorišta ne bi poželeo da skoči pod prvi autobus, otvorio sam prozor u taj mrak i pustio svetlost: a to je komedija. “Kumovi” imaju isti rukopis i istu likovnost kao sve što sam do sada uradio, liče na sve što sam napisao. Ovo je i omaž životinjskom svetu koji je od pamtiveka sa čovekom: koliko je čoveku dobro, toliko je i tim bićima koja su po predanju stvorena od istog tvorca. Dakle, želeo sam da vidim da li je moguće i da li će se to desiti, da ćemo jednog dana od sve muke svi – lajati.

Čovek i pas dele i usamljenost?

– Da, jer taj čovek koji je ostao bez posla počinje da šeta psa i da se sve više druži s njim, razočaran u ljude. Ali tokom drame će se ustanoviti da pas zapravo nije pas, da je on čovek i samo izgleda kao – pas… Kada nešto pišete vrlo je teško da napravite distancu u odnosu na to šta vas muči i što vidite kao problem. Morate sebe da kontrolišete, da kažete dobro, nisam dužan da se bavim onim čime se bave mediji. Onim što je dnevni, nedeljni, mesečni izveštaj. Literatura mora da ima jednu vrstu superiornosti, bar ambiciju da zavređuje ozbiljnu trajnost. I to suzdržavanje da u drami ili filmu ne padnete u trans i ne bavite se viškom privatnih emocija jeste jedna vrsta ozbiljne samokontrole. Koliko puta sam poželeo da posle nekakve nesreće koju sam čuo ili video, napišem nešto ravno vrisku ili onom čuvenom kriku… Onda se malo smirim i kažem, to će se odnositi na januar 2012. godine, a već u martu će biti nešto bolje ili gore. Ti isti ljudi neće vas više nervirati, pa samim tim i ono što ste radili, nestaće.

* Jedna nesreća začas potre i nadraste drugu?

– Čovek više ne može da prati ubrzanje svih tragedija i nesreća na planeti. Taman pomislite da je neki užas kulminacija zla, a već za nekoliko dana pojavi se nešto strašnije. Ono čega se na planu intuicije bojim i čime sam se bavio ispisujući strašnu priču iz komada “Sveti Georgije ubiva aždahu”, a čitajući novine iz 1913, 1914. godine, faktografsku memoarsku literauru – jeste da početak 21. veka podseća na taj uvod u dvadeseto stoleće. Na sve strane se zveckalo oružjem, dolazila je jedna od najvećih ekonomskih kriza, stvarani su blokovi koji su se spremali za rat… I sad dolazimo do apsurda, da treći svetski rat, koji bi se do sada sigurno već desio, sprečava oružje! Da ne postoji atomska bomba, taj rat bi počeo još pre dvadeset-trideset godina. Ili bi počeo sutra. I samo strah od upotrebe atomske bombe i oružja čuva mir u svetu. I ova sad trenutno razularena sila uništava sve po planeti osim zemalja koje imaju atomsko oružje. I sigurno bi, kao što je to bilo u 19. i 20. veku, odavno počelo razaranje Rusije.

LOŠ RAZGOVOR I DOBAR RAT– Negde početkom ovog našeg balkanskog rata devedesetih godina prošlog veka bio sam zamoljen da u ime Beogradskog univerziteta razgovaram sa studentima iz Zagreba i Sarajeva. Rat je bio na pragu i, tokom tih teških i mučnih razgovora, stalno sam ponavljao jednu rečenicu: “Ljudi, bolji je svaki loš razgovor od dobrog rata.” Čini mi se da me ni najodgovorniji u tim razgovorima nisu najbolje razumeli, misleći da je to nekakva literarna pirueta. I danas mislim da je u našim rešavanjima političkih problema, pre svega u pregovorima sa Prištinom, nezavisno od toga šta bih privatno želeo – bitna ta ista rečenica.

* A i mi imamo ne tako davna iskustva sa “razularenim silama”?

– To pričam sećajući se NATO bombardovanja i činjenice da smo kao vojska imali nekoliko lovačkih pušaka i nešto što je ličilo na petarde kao protivvazdušna odbrana. Onda su se oni iživljavali tri meseca, eksperimentišući nad nebom Srbije i Crne Gore, ostavivši neizbrisiv trag koji se može nazvati samo jednom rečju – zločin. I što više vreme prolazi, ja ih, ne kao političar već građanin ove zemlje, izjednačujem sa napadom nacističke Nemačke na našu zemlju.

* Ali izgleda da brže od ostalih zaboravljamo. Kao udarac u lakat: bol je intenzivan i kratkotrajan?

– Toliko se toga nakupilo u našoj istoriji da kad bismo sve pamtili, postali bismo kolektivno ludi. Nesreća potire nesreću. Ne možete živeti sa stalnim osećanjem da ste žrtve, poniženi, poraženi. Kad su se ove Nove godine čule petarde, poneko se sa nostalgijom sećao NATO bombardovanja, jer smo se družili, ta nesreća nas je sve nekako zbližila. Da nije tužno bilo bi smešno… Političari moraju da govore ono što pripada rečniku diplomatije, a ona je umetnost da se sve kaže i da ništa ne bude konkretno. Da sam ostao u diplomatiji ni ja ne bih ovako pričao. Ali, pošto sam u privatnoj službi i sam sebi gazda i nadređeni, i gospodar i sluga, onda dozvoljavam taj luksuz da sam sebe povremeno vređam.

* Matija Bećković je nedavno dilemu Kosovo ili EU uporedio sa biranjem između majke i laptopa?

– Pred jednim ultimatumom smo se našli početkom 19. veka. Razrešen je tako što je Miloš odsekao Karađorđevu glavu i poslao je u Istanbul. A onda su usledili slični ultimatumi, počev od onog iz jula 1914. godine, pa iz marta 1941, pa marta 1999. godine. I svi su se završavali ratom, stradanjem zemlje i naroda. Opustošili su Srbiju i sveli je na zemlju staraca. A Srbija, možda eventualno, ne daj bože – ima stanovništva samo za još jedan rat. Posle njega ne bi bilo ni zemlje ni naroda…

JEDINSTVO – Siguran sam da Srbija, kao prirodno bogata i lepa zemlja, ima sve potencijale, uz naše ljude koji su u mnogim oblastima među prvima u svetu. Mogli bismo da budemo dobro uređena i prijatna zemlja za život. A to umnogome zavisi od nas. Verujem da ćemo smoći snage i pameti da se nekako organizujemo i saberemo, shvatimo da nam i istorijsko i biološko vreme ističe. Da nam bez jedinstva nema ni života niti bilo kakve budućnosti.

* Imamo li mi, uopšte, ikakvih aduta i izbora u tim pregovorima?

– Zaboravljamo jednu činjenicu koja važi kroz celokupnu istoriju: zemlja koja je izgubila rat ne postavlja uslove. Da ne pričamo i da se ne vraćamo ko je to od koga smo izgubili. A to su oni koji i danas odlučuju o našoj sudbini i koji nam se, naravno, svete. Bojim se da je to osveta ne samo zbog Prvog i Drugog svetskog rata, nego da se proteže u nedogled. U jednom komadu davno sam napisao rečenicu, a moj lik je izgovorio: “Nemci izgubiše rat, mi ćemo nastradati.” I eto vam te iste priče od 1914, pa 1941, pa 1999. godine. Danas je na Kosovu komandant snaga koji održavaju takozvani mir – Nemac. A mi smo sve što smo imali, ispucali za Novu godinu.

* O čemu ćete pisati u “Rekvijemu”?

– Taj komad sam poprilično u ovom intervjuu ispričao, jer se događa od 1941. godine do sada. Da ne kažem, od Lili Marlen pa do nekih imena koja danas odlučuju o našoj sudbini. Ova drama zbog broja glumaca pripada Narodnom pozorištu, a i zbog obaveze da kad već pišem za tu kuću, to bude nešto iz nacionalnog miljea. Završiću je u proleće, a oni će je izvesti kad budu hteli.

* Često ste u vašim delima anticipirali događaje. Kako vidite budućnost Srbije?

– Kad pričamo o mom poslu koji se zove pisanje za pozorište i film, i kad bismo ga složili po istorijski važnim godinama, uvidelo bi se da sam se uvek bavio nekakvim bitnim periodima i datumima. Počevši od atentata u Sarajevu u “Svetom Georgiju”, pa do “Života u tesnim cipelama” koji je jedna vrsta socijalne revolucije u kojoj ljudi umiru u direktnom prenosu. Na osnovu redosleda naslova, ustanovilo bi se da sam uvek pratio to što se zove naša i evropska istorija. A danas, ovo sve zajedno ne sluti na dobro niti na srećan kraj, gde su svi živeli dugo i lepo. Mislim na razuzdanu moć nekoliko sila koje idu po svetu i kao lud, bahat čovek, razbijaju sve oko sebe. Zato je i kod nas i u svetu jedno od osnovnih osećanja – zebnja. Šta ako sutra SAD krene na Iran, da li zbog nafte ili nečeg drugog, a Iran odgovori?! To bi mogao biti početak nečega što je nezaustavljivo. Vlada velika neodgovornost u odnosu na planetu Zemlju, došli smo do tog apsurda da nas nijedan užas ne zaustavlja i ne opominje. Vraćamo se na onu staru priču o pravu i pravdi. Pravda je jedno, ona postoji u narodnim pesmama, epovima, literaturi. Pravo je samo u rukama onih koji imaju oružje, bez ikakvog osećaja za pravdu. A kome zakon leži u topuzu…

Српска авио индустрија

Српска авио индустрија

Ел. пошта Штампа ПДФ

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић Један високи владин чиновник причао је недавно на Првом програму Радио телевизије Србије како будућност земље лежи у оријентацији на пољопривреду. Када је исцрпео све аргументе, овако је поентирао: „Уосталом, Србија не може да прави авионе“.
У овом моменту то је свакако тачно. После катастрофе коју српска индустрија доживљава од 1945. године наовамо, тешко је замислити успех и на пољу неке неупоредиво мање компликоване производне гране.

Штавише, после тајфуна званих колективизација, самоуправљање, друштвена својина, и сл, није лако поверовати ни да су ствари некада стајале битно другачије.

Конкретно, шта ли би овај чиновник помислио када би му неко рекао да је пре комунизма  у Србији било чак 11 фабрика авиона!

А било је!

„Прва  српска фабрика авиона Рогожарски“ основана је 1923. године у Земуну. Исте године основана је још једна фабрика авиона – „Икарус“, да би ускоро и она била премештена у Земун. Наредних година Србија добија чак још девет фабрика из области авио индустрије: „Змај“ у Земуну, „Утва“ у Београду и Панчеву, Индустрија авионских мотора у Раковици, Југословенска индустрија аеропланских мотора „Хиспано Суиза“ у Београду, затим три фабрике прецизних авио-инструмената – „Телеоптик“, „Нестор“ и „Микрон“ у Земуну и Београду, Аеропланска радионица при Ваздухопловно-техничком заводу у Краљеву (од 1939. године Државна фабрика авиона) и Јасеница у Смедеревској Паланци.

Тако, Србија је у овој области била далеко најјача, што би се данас рекло, у  региону.

Према др Николи Жутићу, аутору књиге „Авиоиндустрија и ваздухопловство Краљевине Југославије 1918-1945“, на импозантан развој најмодерније и технолошки најкомпликованије индустрије тога доба, утицале су две ствари. Најпре је то био спољни подстицај, британско-француски, јер се Краљевина Југославија, а нарочито Србија, у којој је била сконцентрисана готово сва југословенска авиоиндустрија, сматрала баријером како идејама обнове Аустроугарске монархије, тако и продору комунизма из Совјетског Савеза. Други је унутрашњи фактор, који се огледао у „ентузијазму и предузимљивости појединаца“, али и у схватању власти да популаризација ваздухопловства доноси неизмерну добит (у сваком смислу ове речи). У доба краља Александра и кнеза Павла мало-мало па су организовани аеро митинзи, слетови, изложбе, смотре и слично, на којима су представљана најновија достигнућа домаће авио индустрије.

ИК-3Побројане фабрике производиле су све врсте  летилица, од ловаца до хидроавиона. Квалитетом производа Краљевина је, према  Жутићу, успевала да прати много  развијеније европске земље. Најбољим домаћим авионом сматран је ловац „Рогожарски ИК-3“, који су конструисали француски ђаци Љубомир Илић, Коста Сивчев и Слободан Зрнић. Већ у првом пробном лету, средином 1938. године, прототип је показао одличне карактеристике. Прва ескадрила од 12 летилица ИК-3 испоручена је Југословенском краљевском ваздухопловству током пролећа и лета 1940. године. Мада је постизао за оно доба изванредну брзину од 527 километара на сат, главна предност овог авиона била је у покретљивости. Данас свакако невероватно звучи податак да је домаћи ловац ИК-3 имао боље маневарске способности од немачког „месершмита“ БФ 109Е. „Месершмити“ које је Краљевина купила 1938. године коришћени су за увежбавање пилота на апаратима ИК-3, тако да се створи тактика која ће искористити бољу покретљивост домаће летилице. И створена је: пет ловаца ИК-3 који су успели да полете 6. априла 1941. године оборили су над Београдом тачно десет немачких авиона.

Немци су део опреме фабрика авиона однели, док су део оставили, укључујући наше капацитете у своју авио индустрију. Нова несрећа стигла је пролећа 1944. године, када су бомбардери Западних савезника оштетили многе погоне. Међу осталима, до темеља је срушен најмодернији део „Икаруса“, изграђен 1939. године.

Већ 24. октобра 1944. године представници четири фабрике авиона утврдили су да је 60 до 70 посто капацитета ипак очувано. Највећи су били губици у људству. Током рата је погинуло 1.000 од око 6.000 запослених у авио индустрији (највише у Краљеву, где су Немци 1941. године стрељали 500 радника Државне фабрике авиона). Многи су били мобилисани и послати на Сремски фронт, док су радници немачке националности напустили земљу. Тако, крајем 1944. године у Београду, Земуну и Панчеву окупљено је свега 1.200 радника авио индустрије.

Мукотрпна обнова производње, у коју се кренуло практично одмах, успорена је новим комунистичким системом. Акционари, који су по правилу били главни менаџери, током 1946. године оптужени су за сарадњу са окупатором, да би им фабрике биле одузете. Они су најпре натерани да „добровољно“ предају акције, а потом су ипак осуђени. „Политика“ је писала како је за главне акционаре и управнике „Икаруса“, Димитрија Коњовића, Николу Лукача и Ђоку Ћурчина, донета „блага пресуда“, јер им је „само конфисковано целокупно предузеће“.

У ствари, свих 12 акционара „Икаруса“ већ су били тражили ратну одштету од Немачке  у висини од 20 милиона динара, јер  су последње године пред рат зарадили пет милиона динара. Неки од њих  су током рата заиста долазили на посао, али долазили су и обични радници, како би прехранили породице. Комунисти, међутим, нису улазили у те детаље.

У наредном периоду уследило је укрупњавање  фабрика авио индустрије, тако што  су мање припојене већима, али и  гашење „Прве српске фабрике авиона Рогожарски“, која се претвара у фабрику котрљајућих лежајева (ИКЛ), и „Змаја“, који ће убудуће правити пољопривредне машине. Ипак, на основу предратне документације, први авион нове Југославије полетео је већ 22. октобра 1946. године. Био је то школски авион „Аеро-26“, а направљен је у „Икарусу“. Три године касније полетео је и први ловац, „С-49“, који је у ствари био модификовани ИК-3 (два од три конструктора била су иста).

Највећи пад српска авиоиндустрија доживљава 1950. године, са оснивањем фабрике  авиона „Соко“ у Мостару. Тада се у Мостар селе производни погони не само из старих фабрика, већ и из „Прве петолетке“ из Трстеника, која је основана 1949. године (после само годину дана ова фабрика је са производње авио делова преусмерена на производњу хидраулике и пнеуматике). Из београдских, земунских и панчевачких фабрика у Мостар је пресељено неколико стотина радника и инжењера. Преосталима у „Икарусу“, а 1951. године и даље их је било преко 1.200, понуђено је да бирају између кооперације са ФАП-ом или производње аутобуса. Запослени су се опирали све до 1961. године, када производња авиона у „Икарусу“ дефинитино престаје. Стара, предратна екипа „Икаруса“ и припојених му фабрика, успела је у међувремену да оствари још три подвига: конструисан је први југословенски авион на млазни погон, школски двосед типа „матица“ поставио је светски рекорд у брзини за своју категорију (750,34 километра на сат), док је авион типа „зоља“ поставио светски рекорд у категорији ултра лаких млазних авиона (500,2 километра на сат).

Остатак текста у Слободи

Коста Чавошки: Нове државне границе

Коста Чавошки: Нове државне границе


Под притиском Европске уније, Влада Србије уредбом о контроли административне линије признала је Косово.

Београд, 10.01.2012

Под притиском чланица Европске уније, а зарад добијања кандидатуре за улазак у ову међународну организацију, наша Влада је са самозваном владом у Приштини склопила читав низ уговора који представљају и формално признање самозване косметске државе. Један од њих су и „договорени закључци о интегрисаном управљању граничним прелазима (integrated border management – IBM)“, којима се између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, успоставља права државна граница.

Да би се овај споразум, који заправо представља својеврсни међународни уговор, практично примењивао, Влада Србије је 22. децембра 2011. године донела Уредбу о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија („Службени гласник РС“, бр. 98 од 23. децембра 2011).
Ова Уредба је противуставна због:
1) непостојања ваљаног уставног и законског основа за њено доношење;
2) нарушавања територијалног јединства и недељивости Републике Србије;
3) ограничавања слободе кретања по целој територији Републике Србије и
4) нарушавања и ограничавања људских права, а да није проглашено ванредно или ратно стање.

Непостојање ваљаног уставног или законског основа
Према члану 123 тачки 3 Устава Републике Србије, Влада „доноси уредбе… ради извршавања закона“. То значи да Влада не може доносити уредбе уколико оне не представљају извршавање закона, нити уредбом уређивати материју која се искључиво може регулисати законом, већ само оне уредбе којима се извршавају одређени и изричито поменути закони у уставној и законској визи за њихово доношење. Узоран пример који то потврђује јесте Уредба о издавању доплатне поштанске марке „Европско првенство у рукомету Србије 2012“, која је објављена у истом броју „Службеног гласника РС“ у којем је објављена и оспорена Уредба.

У законској визи Уредбе о издавању доплатне поштанске марке „Европско првенство у рукомету Србије 2012“ изричито се наводи да се она доноси на основу члана 2 става 2 Закона о издавању доплатне поштанске марке („Службени гласник РС“, бр. 61/05) и члана 42 става 1 Закона о Влади („Службени гласник РС“, бр. 66/05, 71/05 – исправка, 101/07, 65/08 и 16/011). Како члан 42 тачка 3 Закона о Влади садржи само овлашћење за доношење уредбе и објашњење због чега се она може доносити, законски основ за доношење ове Уредбе је искључиво члан 2 став 2 Закона о издавању доплатне поштанске марке.

У уставној визи Уредбе о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија најпре се наводи да се она доноси на основу члана 123 става 3 Устава Републике Србије, којим се Влада овлашћује да доноси уредбе, а потом се каже да се то чини у вези са Законом о Влади и Законом о министарствима („Службени гласник РС“, бр. 16/11). Ово друго је било потпуно сувишно, пошто се овом Уредбом не извршава Закон о Влади, који такође садржи овлашћење за доношење уредаба, док се Закон о министарствима ни на који начин не извршава овом Уредбом. Стога се стиче утисак да су ови закони наведени само да би се прикрила чињеница да се ова Уредба доноси без икаквог законског основа и да се њоме уређује материја (прелажење државне границе) која се искључиво може регулисати законом.

Иначе, доношење ове Уредбе је у очигледној противности са чланом 42 ставом 1 Закона о Влади који гласи: „Влада уредбом подробније разрађује однос уређен законом, у складу са сврхом и циљем закона.“ То значи да је законита само она уредба којом се подробније уређује материја која је већ регулисана законом и да се једино за такву уредбу може рећи да извршава тачно одређен закон, што је императив члана 123 тачке 3 Устава Републике Србије. Како, међутим, још нема закона којим би се уређивало прелажење покрајинских, окружних па и општинских граница, овом Уредбом се подробније не разрађује нити извршава било какав закон, па је стога она не само противуставна него и противзаконита.

Нарушавање територијалног јединства Србије

Према члану 8 Устава „територија Републике Србије је јединствена и недељива“, док је граница Републике Србије неповредива и мења се само  по поступку предвиђеном за промену Устава. Једва да треба рећи да и ђаци у основним школама знају где су границе Србије, а да се њена јужна граница налази на гребену Проклетија. Упркос томе, овом Уредбом успостављене су нове границе, тако што је линија раздвајања Косова и Метохије од остатка Србије учињена државном границом. То се лако може показати.

Чланом 2 ове Уредбе прописује се да је прелазак административне линије која раздваја Косово и Метохију од остатка Србије дозвољен само на једанаест места, која постају прави гранични прелази. На њима ће контролу вршити припадници Министарства унутрашњих послова, а по потреби и службеници Министарства финансија, Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде и других органа државне управе у складу са надлежностима утврђеним законом (члан 3 став 1). То само значи да ће полицајци с обеју страна контролисати личне и возачке исправе, цариници наплаћивати царину, а службеници других органа управе прегледати робу и утврђивати њену исправност, сагласно санитарним и другим прописима.

Даљу потврду да су ово прави гранични прелази представља члан 4 став 1 који забрањује прелазак лица изван једанаест места одређених у члану 2 ове Уредбе, сем уколико то одобри надлежни орган или у случају више силе. То практично значи да се у ову нашу јужну покрајину више не може ући нити из ње изаћи сеоским и шумским путевима и стазама, како се то иначе чини на линији раздвајања између Аутономне покрајине Војводине и остатка Србије, или између двеју општина.

Уколико се, пак, у случају више силе та линија раздвајања пређе на неком другом месту, лице које је то учинило мора о томе без одлагања обавестити надлежну полицијску управу (члан 4 став 2). И што је још горе, новчаном казном од 15.000 до 150.000 динара казниће се за прекршај физичко лице које пређе или покуша да пређе административну линију ван места предвиђеног за њен прелазак заједно са једним или више лица (члан 19 став 2), док ће новчаном казном од 5.000 до 30.000 динара бити кажњено лице које пређе административну линију ван административног прелаза услед више силе, а о томе одмах не обавести надлежну полицијску управу (члан 19 став 4 тачка 3).

Једино је остало нејасно како ће о свом преласку на Косово и Метохију изван административног прелаза у случају више силе о томе одмах обавестити надлежну полицијску управу они наши држављани који станују у Лепосавићу или северном делу Косовске Митровице.



Ограничење слободе кретања

Слобода кретања је једна од основних слобода која постоји чак и под деспотским режимима. Она је у нас зајемчена чланом 39 ставом 1 Устава по којем свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији. Уз то се ова слобода може ограничити само законом, „ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије“ (члан 39 став 2 Устава).

Влада Србије је, уместо законодавца, слободу кретања ограничила својом уредбом, што Устав забрањује, тако што се линија разграничења између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, не може прећи на било ком него само на једанаест места по процедури полицијске и царинске контроле која је примерена преласку државне границе.

Још је спорнији разлог због којег је Влада ограничила слободу кретања. То је учињено због практичне примене споразума са самозваном косметском владом о интегрисаном управљању граничним прелазима, који тој самозваној држави омогућује и наплату царине, која је искључиви приход државе као такве. У редовном стању Устав допушта ограничење слободе кретања појединцу само ако је то неопходно за вођење кривичног поступка, а општије ограничење само ради заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. Пошто није наведен ни један од ових разлога, нема никакве сумње да је ограничавање слободе кретање на само једанаест граничних прелаза противуставно.

Ограничавање људских права без увођења ванредног стања

По Уставу Републике Србије постојала је још једна могућност ограничења слободе кретања која не би била спорна. То је било проглашење ванредног стања, које се уводи када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана (члан 200 став 1 Устава). Ванредно стање проглашава Народна скупштина, а уколико она није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно Председник Републике, Председник Народне скупштине и Председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина (члан 200 став 1, 2 и 5). Влада, међутим, није ни покушала да надлежним уставним чиниоцима предложи проглашење ванредног стања, иако је ограничила слободу кретања као да је такво стање већ уведено.

Још је горе што Влада као таква није надлежна да сама прописује мере којима се одступа од људских права, као што је ограничење слободе кретања. То може учинити Народна скупштина, а уколико она није у могућности да се састане, такве мере може одредбом прописати Влада, уз супотпис председника Републике (члан 200 став 4 и 6). Одлука о проглашењу ванредног стања важи најдуже 90 дана, с тим да само Народна скупштина може продужити њено важење за још 90 дана (члан 200 став 2). Иначе, ако је Влада уредбом, уз супотпис председника Републике, увела мере којима се одступа од зајемчених људских права, дужна је да је поднесе на потврду Народној скупштини у року од 48 сати од њеног доношења (члан 200 став 9).

Оспорена Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија није донета након проглашења ванредног стања нити има супотпис председника Републике. Уз то њено важење није ограничено на 90 дана нити је у року од 48 сати од њеног доношења поднета на потврду Народној скупштини. То је још један од разлога због којих је ова Уредба противуставна.

Неизлечива хипокризија

Једна од већих заблуда наших главара јесте помисао да се употребом непримерених назива може прикрити права природа мера које се прописују. Стога у овој Уредби уместо израза „граница“ они користе назив „административна линија“, а уместо синтагме „гранични прелаз“ ознаку „административни прелаз“. Но, како и последњи чобанин добро зна како изгледа прелазак из Аутономне покрајине Војводине у остатак Србије и обрнуто, или из једне општине у другу, које раздвајају „административне линије“, свако ће одмах разабрати да се на линији раздвајања између Аутономне покрајине Косово и Метохија и остатка Србије успоставља права државна граница.

Она се може прећи само на једанаест граничних прелаза, на којима полиција прегледа личне и возачке исправе, а цариници царине робу која прелази границу. А онај који моторним возилом прелази ову границу дужан је да плати осигурање, као да улази у другу страну државу. Остало је још да се од физичких лица захтева и уплата личног здравственог осигурања, како се то иначе чини на граничним прелазима држава које једна другој не признају никакво осигурање. Упркос свему томе, наши главари и даље упорно тврде да су то обични административни прелази, што је још један доказ да болују од неизлечиве хипокризије.

Но, као што то народна мудрост вели: „ако коза лаже, рог не лаже“. Ако на такозваним административним прелазима полиција прегледа личне исправе, а цариници наплаћују и царину, и уколико се „административна линија“ може прећи само на тачно одређеним прелазима, онда је то прâва државна граница, независно од тога како се она у овој Уредби означава.

Грдне невоље наших сународника

Испоставило се напослетку да доношење ове Уредбе, уместо да олакша прелажење такозване административне линије између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, тај прелаз не само отежава него га и онемогућава у толикој мери, да ће у својој практичној примени имати прохибитивни карактер. Или још одређеније, како то тврди Драган Николић, начелник косовско-метохијског округа, применом споразума о наводној слободи кретања између Београда и Приштине ова слобода из финансијских разлога више неће постојати.

Они који возилима са српским регистарским таблицама прелазе из остатка Србије на Косово и Метохију мораће да плате самозваним косметским властима 60 евра за петнаест дана, а они који иду обрнутим путем 105 евра за месец дана. Како ће, дакле, бити потребно око 1.000 евра годишње за прелазак са Косова и Метохије у остатак Србије, то ће, по речима Драгана Николића, бити „фантастично смишљен план за потпуно уништење једног народа“ (Политика од 27. децембра 2011).

Остаје наравно могућност да се примена ове Уредбе изигра и обесмисли тако што ће се користити такозвани алтернативни правци (пољски и шумски путеви и стазе) изван званичних граничних прелаза, што наши држављани и сународници на северу Косова већ увелико чине. Овакво „решење“ има својих озбиљних мана. Коришћењем тих алтернативних праваца наши сународници крше поменуту Уредбу и излажу себе високим новчаним казнама, баш као и они наши држављани који таквим пољским и шумским путевима долазе на Косово и Метохију. Овакве драстичне казне се, бар за сада, вероватно неће изрицати, али се никада не зна када ће наша власт, под притиском Брисела и Вашингтона, почети то да чини.

Чак није искључено да ће кажњавање бити селективно да би се ојадили и застрашили најугледнији и најутицајнији Срби на Северу Косова. Много већем ризику биће изложени они наши држављани који својим возилом, регистрованим у остатку Србије, долазе на Косово и Метохију. Њих ће, поред самозваних косметских власти, радо кажњавати и EULEX уколико нису користили неки од једанаест званичних граничних прелаза.

Легитимна самопомоћ

Пошто је показано и доказано да су са становишта нашег Устава и закона такозвани административни прелази на линији раздвајања Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, и противуставни и противзаконити, поставља се питање шта треба чинити. Влада је очигледно дужна да их одмах уклони и да не спречава и омета прелажење ове линије на било ком месту изван главних саобраћајница. Личне и возачке исправе се наравно могу контролисати, али се не смеју наплаћивати царине нити тражити било какво додатно осигурање моторних возила. Тако треба поступати само са нашим држављанима, док све остале без српских личних и возачких исправа треба сматрати странцима, поготово кад стављају на увид исправе некакве самозване државе.

Остаје још питање шта треба предузети ако наша влада то не може или неће да учини, поготово ако су гранични прелази успостављени јужно и западно од линије раздвајања на територији коју контролише КФОР. Тада нашим држављанима и сународницима на северу Косова једино остаје прибегавање самопомоћи, правном средству које се сме и може употребити када државна власт неће или не може да учини оно што јој важећи правни поредак налаже. Отуда је, са становишта нашег уставног и правног поретка, паљење кућица и рушење рампи на Јарињу била правом дозвољена и легитимна самопомоћ.