ШТА ЈЕ ТО ТРЕБАЛО ДОДИКУ ДА ОДЛИКУЈЕ ТАДИЋА КОЈИ ЈЕ НАЈЗАСЛУЖНИЈЕ ЉУДЕ ЗА ОСНИВАЊЕ РС ИЗРУЧИО ХАГУ

Тема дана

Република Српска је незаобилазан фактор у одлучивању у БиХ

На свечаној академији поводом двадесет година постојања Републике Српске, председник Милорад Додик је рекао да је РС настала као израз легитимне воље српског народа, а не ратних сукоба, јер је она проглашена пре избијања рата у Босни и Херцеговини

Бања Лука, 9.јануара – Председник РС Милорад Додик, премијер Србије Мирко Цветковић, и председник Србије Борис Тадић на пријему у Влади РС поводом прославе 20 година постојања Републике Српске (фото Танјуг)

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Свечаном академијом „Република Српска, глас који се чује”, у Бањалуци је обележена двадесета годишњица постојања РС. Пре тога у бањалучком Саборном храму Христа спаситеља, поводом крсне славе РС Светог архиђакона и првомученика Стефана, његова светост патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску литургију.

Обраћајући се присутнима на свечаној академији, председник РС Милорад Додик је рекао да је РС „завет да ћемо живети као слободни и достојанствени људи” и да је у њу „уграђена наша вековна борба против тираније и зла, против фашизма и нацизма”. Он је подсетио да је РС настала као израз легитимне воље српског народа, а не ратних сукоба, јер је она проглашена пре избијања рата у Босни и Херцеговини.

Додик је подсетио и на узроке рата у БиХ, цитирајући изјаву првог председника Председништва БиХ и оснивача Странке демократске акције Алије Изетбеговића: „Или грађанска држава или грађански рат”. Навео је и изјаву Жозеа Кутиљера који је водио лисабонске преговоре у фебруару 1992. године. Кутиљеро је рекао да је Изетбеговић најпре прихватио његов мировни план да би удовољио Европи, а онда је – да би удовољио Америци – одустао од њега, јер му је обећано да ће добити унитарну БиХ.

„РС је за све време рата имала статус ратујуће стране и као таква је учествовала у свим мировним преговорима које је водила међународна заједница. Тиме смо још тада имали признат међународноправни субјективитет, који смо унели у Дејтонски споразум”, поручио је Милорад Додик. Он је додао да је РС данас незаобилазан фактор у одлучивању у БиХ и да се њен став поштује на регионалном и ширем плану.

(фото Танјуг)

Говорећи о односима са Србијом, Додик је казао да жели да РС с њом успостави још боље односе и истакао да подржава њено настојање да сачува свој „суверенитет у околности када су интереси моћника изнад међународног права и правде”.

На академији је говорио и председник Србије Борис Тадић, који је истакао да ће „Србија као гарант Дејтонског споразума наставити да подржава територијални интегритет и суверенитет БиХ, као и њено унутрашње уређење дефинисано Дејтонским споразумом, чији су темељ два ентитета и три конститутивна народа”. Тадић је рекао да српски народ са обе стране Дрине повезују историја, култура и религија.

„Политика Србије је принципијелно конзистентна и дубоко укорењена у идеји мира и развоја који је основни предуслов решавања трагичних конфликата из прошлости чије последице осећамо и данас”, казао је Борис Тадић. Он је рекао да је Србија увек била спремна да потпише споразум о специјалним паралелним везама и са Федерацијом БиХ.

На академији „РС, глас који се чује” говорио и је и режисер Емир Кустурица. Он је рекао да „народ који има велике уметнике има и велику слободу”. „Наш највећи уметник Иво Андрић је и највећи борац за слободу, а Андрићево дело је највећи домен српске културе”, нагласио је Кустурица.
Свечаној академији су присуствовали принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, премијер Србије Мирко Цветковић, министар унутрашњих послова Србије Ивица Дачић, патријарх Иринеј и делегација Хрватске демократске заједнице БиХ у којој су били њен председник Драган Човић, Борјана Кришто и кандидат за председавајућег Савета министара БиХ Вјекослав Беванда.

Боро Марић

Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик, принц Александар Карађорђевић, премијер РС Александар Џомбић, председавајући Савета министара БиХ Никола Шпирић и председник Народне скупштине Српске Игор Радојичић (Л-Д) на прослави 20 година Републике Српске у Бања Луци. (фото Танјуг)

………..

Медведев одликовао Додика

Бањалука – Поводом двадесетогодишњице РС, председник Додик је Орденом РС на ленти одликовао председника Србије Бориса Тадића, бивше председнике РС Рајка Кузмановића, Николу Поплашена, Драгана Чавића и Мирка Шаровића. Истим орденом одликовани су митрополит дабробосански Николај, затим епископи зворничко-тузлански Василије, бањалучки Јефрем, бихаћко-петровачки Хризостом, захумско-херцеговачки и приморски Григорије и умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

Орденом РС са златним венцем одликовани су Борачка организација РС, Специјална јединица МУП-а РС, заменик директора „Оптима групе” Анатолиј Киселев и сенатор РС Предраг Лазаревић. Орден части за златним зрацима добили су бискуп бањалучки монсињор др Фрањо Комарица и постхумно рабин јеврејске заједнице у РС Јозеф Атијас. Орден Његоша првог реда добили су редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву демограф др Стево Пашалић, голман „Барселоне” Данијел Шарић и спортски радник Мирослав Петричевић.

Амбасадор Руске Федерације у Босни и Херцеговини Александар Боцан Херченко уручио је председнику РС Милораду Додику Орден дружбе, којим га је одликовао председник РФ Дмитриј Медведев.

Председник Србије Борис Тадић захвалио је Милораду Додику на одликовању и рекао да оно представља обавезу да сарадња РС и Србије буде све плодотворнија и да она треба да повезује не само српски народ, већ и све народе добре воље. Он је рекао да одликовање које је добио припада „Србима, Србији и њеним грађанима”.

објављено: 09.01.2012.
  • facebook
  • twitter
  • stampanje

Повезани текстови

Werbeanzeigen

Из штампе изашла књига др Ђура Затезала „… den sie wussten, was sie taten“ на немачком језику.

Из штампе изашла књига др Ђура Затезала „… den sie wussten, was sie taten“ на немачком језику.

 

Ради се о преводу и првом немачком издању књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, која садржи многобројне исказе жртава Србоцида 1941-1945, које су у последњем тренутку успеле да умакну убилачком ножу, маљу и јами у „Независној Држави Хрватској“. Те изјаве преживелих Срба је аутор, некадашњи директор Историјског архива у Карловцу, деценијама сакупљао и записивао.

Тиме је Ђуро Затезало подарио глас и свим невиним побијенима, свим још неизбројаним жртвама трећег великог геноцида у Европи 20. века (Србоцид).

Превод на немачки је урадио Владимир Умељић, који је немачко издање снабдео и уводним научно-историјским прегледом на око 70 стр. као и са преко 350 фуснота, које упућују на проверене и лако проверљиве (претежно западне) историјске изворе.

Ова потресна сведочанства на најубедљивији начин показују ко су заправо били починиоци а ко жртве геноцида на Балкану у 20. веку! Врло корисно за сопствена сазнања из прве руке о страшним страдањима нашег крстоносног народа, као и за поклањање немачким пријатељима и познаницима, политичарима и новинарима, а нарочито онима који и даље шире бестидне клевете о „српском геноцидном народу“!

Књига (око 370 стр, тврди повез, цена око € 25) може се поручити преко сваке књижаре, преко интернета (на пр. Амазон) или директно код издавача (Kai Homelius Verlag, Berlin).

 

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског  Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

А  Р  Т  Е  М  И  Ј  Е
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У   Е Г З И Л У
Свему свештенству, монаштву и свима правоверним
Синовима и кћерима
Сверадосни хришћански поздрав
МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Засијао си од Дјеве Христе, духовно Сунце правде,
и звезда показа Тебе несместивог Који си се сместио
у пећини. Мудраце си упутио на поклоњење твоје,
са њима Те и ми величамо: Животодавче, слава Ти“!
Тропар на Паримејима на Вечерњи

Небо и земља данас се веселе, Анђели и људи духовно прослављају, јер онима који су у тами и сенци смрти, Бог се јави у телу као „Отроча младо“, рођен од Дјеве у пећини Витлејемској. Пећина и јасле Га са радошћу примише; Пастири витлејемски који му се први поклонише, већ Га проповедају; Мудраци са истока, вођени чудесном звездом, журно хитају дарове носећи; Ирод, цар опаки, се смућује чувши о рођењу Новога Цара. Све је у покрету, све и сви осећају да се нешто необично, нешто ново догађа. А ми, шта ми радимо, браћо и сестре, ове чудесне ноћи и овог сверадосног дана? Ми се придружујемо, иако нечистим устима, хоровима Анђела и са њима Му хвалу приносимо радосно кличући: Слава Богу на висини, и на земљи мир, јер дође очекивање народа – Господ Христос, Емануил, да нас спасе од робовања ђаволима.

Немоћан је људски језик да речима искаже сву дубину тајне данашњег празника, али га срце осећа и, као поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божија се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу дође и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А дотле, до тог првог Божића од пре две хиљаде година ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају па до последњег човека. И још једно име које Архангел Гаврило донесе, име Исус, што значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Управо од греха, од смрти, од ђавола. Страшно је било живети људима на земљи где ђавола има, а Бога нема. Такав живот, је живот у паклу.

Али, долази Господ, долази Спаситељ управо да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. То је програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано и радосно прослављамо. Јер, гле, Он је дошао да спасе свет од греха, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. И нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човек, могао је да из човека истера грех, да истера то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз грех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђеволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Комплетну посланицу можете прочитати на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/621-bozicna-poslanica-2011.html

Nacionalne penzije clanska karta partije i dijagnoza o bolesti.

Nacionalne penzije clanska karta partije i dijagnoza o bolesti.

 

Ovih dana pod veoma misteroznim okolnostima obelodanjeno je napokon ko je sve dobio Nacionalne penzije.
Pre dve godine Biljana Willimon je dobila ovo priznanje.
Njena umetnicka biografija je beznacajna, narocito u poredjenju sa Blanusom.Ali stranacka je pozamasna.
Ali zato ove godine…
Pokazalo se da je taèno da je slikar i profesor emeritus Milan Blanu¹a (ovu titulu nosi samo nekoliko penzionera koji nisu akademici)  zaista ispao iz selekcije.
Pre nje  srecnica je bila Sladjana Milosevic, politicki aktivna.
Cak je licno Kostunica lobirao za ovu Sexy Damu.
Ove godine  su clanovi komisije izjavili da Minja Subota nije kandidat za Nacionalnu.
 Nije on Sladjana, nije ni Miroslav..ni Usnija.
Prosle godine Miroslav Ilic koji za jednu noc uzme ceo fond za godinu dana takodje je nagradjen, verovatno porodicno-politicki.
Ove godine Lepa Lukic, Usnija Redzepova…strasno.
Neka se samo pevalke razmnozavaju i neka ne brinu.
Bice tu jos  nacionalnog olosa.
Mada Lepava se proslavila sramocenjem u Velikom Bratu, pa na Dvoru..Idi.
Pokusacu da istrazim KO od dobitnika nije u nekoj stranki?
Dalje, cini mi se da nacionalne dobijaju bolesni Willimon, Byford /nazalost/..i stari..skoro svi su oko tridesetog godista.
Najzad, vec je, a tek pet godina se dodeljuje ovo priznanje, 54-voro  umrlo.
Da li je uz molbu za nacionalnu potrebno dostaviti i dijagnozu o skorom umiranju, te clansku knjizicu neke stranke.
Takodje pitanje koje cu postaiti clanovima komisije  je:
„ Raspisali ste javni poziv, a ne po¹tujete ga. S obzirom na vase diskreciono pravo da nekog dodate ili oduzmete ,  objavite i zasto je neko odbijen?“
I za kraj ovog dela..

Za nacionalne penzije ovog puta konkurisalo je 385 umetnika o èijim je umetnièkim doprinosima odluèivala komisija u sastavu Petar Volk (predsednik), Rajko Maksimoviæ, Bo¾idar Zeèeviæ, Andra¹ Urban, Marko Popoviæ, Zoran Bulajiæ i Bratislav R. Milanoviæ.

Nije li sumnjivo da je vec drugi put Volk predsdnik i kako je to moguce uopste?

„Odgovorno tvrdim da niko nije imao uticaj na Komisiju za dodelu nacionalnih penzija“ – objasnio je predsednik te komisije.
I mi mu bas verujemo.
Za sada samo ovoliko.Moje istrazivanje tek pocinje.
o
o1
o4

 

o9
o2
gr

 

201543_kuvolk01fotogoransivackif_hs
203749_kumilan-blanusa-milos-peric_hs
Srdacan pozdrav Titus Markus Kojder

Komentar V.Božović:

Сатанизација Срба од почетка деведесетих година па до данашњег дана, међутим, није парадоксална појава већ једна мајсторска замена теза и пример изузетно успешне виртуализације стварности путем једног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама као и логичким коришћењем најделотворнијег и најопаснијег оружја једне медијске ере (манипулација путем медија). Јер, не само Немачка и Ватикан – што је разумљиво у најмању руку за сваког историчара – већ и читава НАТО-империја је марљиво учила из прошлости и енормна вредност дехуманизације противника је есенцијални део сваке примене силе на нивоу држава и свих парадржавних творевина.

Владимир Умељић: Србоцид у дведесетом веку

У Вашој књизи „Срби и геноцидни ХХ век“ Ви геноцид над Српским народом у току II светског рата потврђујете са неочекиване старне, документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Можете ли за читаоце Геополитике цитирати део тих немачких докумената, који говоре о геноциду над Србима, као и објаснити мотиве зашто су надлежне немачке службе то чиниле, и да ли је по том питању нешто предузимано? 

 ОДГОВОР: 
Ваша примедба, да потврда Србоцида – који су хрватске клеро-усташе заједно са својим помоћним босанско-муслиманским трупама 1941-1945 извршили над Србима (Јеврејима, Синти и Рома) – долази превасходно са „неочекиване“ (немачке) стране је колико тачна толико и поразна, јер – како је могуће, ко је заказао и зашто се тек толико година после овог страхотног геноцида у научној литератури обзнањују најважнији, најверодостојнији односно буквално непобитни докази Србоцида?

Непобитни, јер долазе директно од стране очевидаца и, истовремено, ментора усташких злочина којима нико не може да пребаци просрпску оријентацију, пристрастност или пак заступање сопствених интереса, јер – немачки извори из тог времена потврђују да су њихови штићеници и савезници починили најбестијалнија недела над њиховим непријатељима!

Та жалосна чињеница, да су ови извори толико деценија прећутани у српској научној литератури о Србоциду је, наравно, врло погодовала свим заступницима балканске верзије „Лажи о Аушвицу“ (негирању геноцида), од Супека до Туђмана, од Омрчанина до Жерјавића…

Даћу Вам само један пример: У читавој нашој научној литератури се о оном стравичном покољу Срба у православној цркви у Глини као доказ истог наводе фактички само изјава јединог преживелог Србина, Љубана Једњака, и изјава јединог ухваћеног усташког кољача, Хилмије Берберовића, што упркос веродостојности ових исказа заиста није баш много. А истовремено се у немачким архивима све време налази оригинални документ немачког СС, који непобитно доказује овај геноцидни масакар.

Ту се, иначе, наводи и завршни чин овог злочина, наиме спаљивање ове православне Божије куће, чиме су врли усташки „домобранитељи“ иначе уништили и један сопствени културни споменик од непроцењиве вредности, јер то је место где се 1846 по први пут, у интерпретацији српског црквеног хора, чула композиција српског композитора из Глине, Јосифа Руњанина (почива на српском православном гробљу у Новом Саду), по имену „Лијепа наша домовино“, значи – химна усташке и данашње Хрватске. Стога је само примерено да у мојој студији „Срби и геноцидни 20. век“ од 580 фуснота, 171 потиче из немачког говорног подручја.

 Ипак, крајем ХХ века, негативан ореол злочонаца у светском јавном мњењу нису понели Хрвати, него Срби. Како објаснити тај парадокс да се стварни геноцид НДХ приикрива, а наводни геноцид Срба у последњим ратовима медијски надувава и експлоатише? 

 ОДГОВОР: 
Један део одговорности лежи на нама, наиме, као што је горе речено, српска наука је заказала мада, свакако, не само сопственом кривицом (Титова забрана ископавања и ексхумирања жртава у Јасеновцу, бетонирање две трећине јама, масовних српских гробница у Босни и Херцеговини, прогањање српских мислилаца који су се бавили Србоцидом као „великосрпских шовиниста“ и противника „братства и јединства“, итд.).

Пропуштено је дакле, да се правовремено и темељно истражи научна истина о Србоциду као и да се иста етаблира у међународној научној јавности односно у светском јавном мњењу. Требало је учинити оно, што су Јевреји оптимално учинили у односу на своје грдно страдање за време Холокауста (Шоа).

Сатанизација Срба од почетка деведесетих година па до данашњег дана, међутим, није парадоксална појава већ једна мајсторска замена теза и пример изузетно успешне виртуализације стварности путем једног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама као и логичким коришћењем најделотворнијег и најопаснијег оружја једне медијске ере (манипулација путем медија). Јер, не само Немачка и Ватикан – што је разумљиво у најмању руку за сваког историчара – већ и читава НАТО-империја је марљиво учила из прошлости и енормна вредност дехуманизације противника је есенцијални део сваке примене силе на нивоу држава и свих парадржавних творевина.

Ја се већ годинама бавим истраживањем тог феномена и први есеј на тему „Етика и власт над дефиницијама“ сам објавио 2006 у угледном немачком научном часопису „Kultursoziologie 1/2006“, у Лајпцигу. У међувремену сам завршио и студију на ту тему, на око 450 страница, али због експлозивности исте још немам издавача.

Тема, додуше, није сама по себи експлозивна јер истражује – методама историје и политологије, социјалне психологије и философије језика – инструментаријум манипулисања људи и људског друштва, односно показује како се релативизмом античких софиста (њихов најбољи модерни ученик Ниче је тврдио: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“) као и методом психагогије („Управљање душама“) античких реторичара влада човеком а без да је он тога заиста свестан.

Експлозивно у научном доказном поступку је, међутим, јер се историјско разматрање бави примером историје Ватикана, феноменологија геноцида има за пример Србоцид 1941-1945 а пример модерног анти-етичког узурпирања власти над дефиницијама се образлаже последњим балканским ратовима на крају 20. века и досеже и ово наше време данас.

 Ви сте се у II издању поменуте књиге посебно бавили коментаром немачког стратешког концепта „Европа на прагу статуса светске силе“ кога је израдио Бертелсман форум 1998. године. Шта је суштина тог концепта и какве он последице има и може имати по Српско питање? 

 ОДГОВОР: 
То је концепт, који је израђен у Институту за стратешке студије Универзитета у Минхену и представљен је на Бертелсман форуму 1998, у Берлину, у седишту председника немачке државе. Присутни су били сви мајстори, калфе и шегрти Новог светског поретка, дакле шефови НАТО-влада и држава као и кандидата за овај савез, шефови ЕУ-влада и држава као и одговарајућих кандидата а уз то и утицајни лобисти из САД, Израела, Русије, итд.

Једини српски учесници су били Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. То је било у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља и ми смо изашли са предлогом да се уместо рата хитно сазове једна међународна конференција о правима Срба у Хрватској и правима Арбанаса у Србији. Добили смо одмах подршку од Виктора Черномирдина, Фелипе Гонзалеса, итд. а Хенри Кисинџер је и лично пришао да нам честита на „најважнијем и најразумнијем“ предлогу у односу на овај конфликт. Тада је, међутим, преузео реч тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, и започео своје излагање речима: „Срби су највећи губитници догађаја и они ће и даље губити…“ Предлог је тиме, наравно, скинут са дневног реда.

Немачки концепт, иначе, предвиђа ЕУ као светску силу и противтежу САД, Кини, Русији а по мени, то је један од показатеља да смо пре поновног уједињења ове државе имали посла са једном европском Немачком а од тада имамо посла са једном немачком Европом, без обзира на степен тренутне спољашне видљивости ове констелације и без обзира на чињеницу да су тројански коњи у служби САД још увек моћни у ЕУ.

Интересантан је већ и уводни део концепта у коме се апострофира да се „у непосредном суседству Европе налазе две посебне културне целине“, једна је „арапско-исламски свет“ а другу чине – и то је занимљиво – православне словенске земље… То је био повод да ја у свом коментару овог концепта поставим и питање – да није један од аутора овога текста можда био и неки ајатола западног хришћанства?

И – није у питању да је спознавање ове нове констелације снага у Европи и свету од есенцијалне важности и по нас…

 У једном делу српских националних кругова, почетком 90-тих година, постојала је идеја о потреби за једним споразумом Србије са Немачком. Да ли је тај споразум могућ и има ли Србија уопште у Берлину партнера на ову тему? 

 ОДГОВОР: 
Историјски споразум (не само) са Немачком је једна суштаствена потреба и императив српског националног интереса и, у овом тренутку, врло далеко од реалности. То, свакако, не значи да на томе не треба радити, напротив.

Зашто би се, међутим, једна сила упуштала у било каква размишљања у односу на то, ко још преговара са побеђенима тј. ко разговара са послушницима? Њима се само или диктира или заповеда, све остало је несврсисходно. Наша шанса лежи у томе да се коначно подигнемо са колена и изборимо за поштовање и статус потенцијалног партнера. Да ли је и то једна утопијска поставка? Не.

Снажним економским па и умереним политичким повезивањем са Русијом, интензивним отварањем према Азији и Јужној Америци уз неуморно подвлачење наше жеље даљих европских интеграција, ми се временом еманципујемо од садашње неугледне јер понижавајуће молилачке позиције. ЕУ ће временом – то је моје дубоко убеђење – морати да тражи конзензус са Русијом па чак и по цену да тиме расрди своје каубојске савезнике… а није ни искључено да и Вашингтон једног дана буде приведен спознању да се остатак света не састоји из самих и, наравно, голоруких Индијанаца…

Требало би се дистанцирати од заблуде „јединог избора“ (ЕУ односно, не дао Бог, НАТО) и отворити две или више опција, мора се инсистирати на јединој правој слободи која је могућа а то је слобода избора. Данашња владајућа гарнитура у Србији се мора недвосмислено поставити према суштинском питању о садржини и валидности својих демократских убеђења тј. како се те тврдње слажу са њеним апсолутизовањем те чудне „једне једине опције“? Зар то не подсећа на оне будалаштине о „демократији унутар једнопартијског система“, кога сви још – надам се – имамо у (злом) сећању?

Мора се, даље, инсистирати на национално- и међународно-правном императиву међусобних односа, без селективног третмана и двоструког морала, не сме се стављати на диспозицију ни Косово и Метохија а ни било шта друго. Основно људско право је и називати ствари њиховим именом и аргументативно бранити истину, то важи и у односу на Хашки трибунал, на Сребреницу, на НАТО-напад на наше земље, на бескрупулозно отимање српске Свете земље…

Покушајмо један кратки теоретски улазак у (шпекулативну?) игру – само два примера, колико батина има два краја:

1. Србија коначно остварује пролазак гасовода из Русије, тежи проширењу и продубљивању те сарадње и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер је сада у стању да допринесе снабдевању ЕУ енергијом, без која ова није у стању да функционише.

2. Србија почиње да приоритетно закључује економске уговоре са Кином, Венецуелом, Индијом, итд. и одмах обзнањује, колико је срећна и задовољна јер њено економско снажење значи да при даљем путу ка европским интеграцијама неће бити баш толики баласт за „европску породицу народа“. Истовремено, срдачно и неуморно позива све западне фирме да слободно уђу у конкурентску тржишну борбу, коју је њихов неолиберализам и смислио.

 Зар би један овакав приступ егзистенцијалним проблемима српске нације и (последње преостале) српске државе заиста угрозио „проевропски“ карактер владајуће коалиције? 

Доња могућност је, свакако, нешто друго јер би она, претпостављам, запретила да тој нашој „водећој елити“ понуди нешто од некадашњег националног карактера српске политике са на пр. почетка 20. века а то се заиста не би свидело многим (не)Србима:

У српским, европским и светским медијима почињу да се појављују вести да Србија по могућности размишља о томе да понуди Русији изградњу једне велике војне базе на југу централне Србије и, истовремено, да понуди САД моментални почетак преговора о америчком коришћењу војне базе Бондстил на српској државној територији (Косово и Метохија) а разлог је јер Србија не жели никакве нове хладне ратове и берлинске зидове већ хоће да постане мост између истока и запада…

Узимање у обзир једне овакве опције би, међутим, захтевало не само један високи степен националне свести већ и један државнички формат а то подразумева мудрост и храброст, принципијелност и истрајност. Последице би највероватније (по хронолошком реду) биле а) тренутно енормно повећање притиска запада и исто тако енормни пораст солидарности остатка света и б) скори повратак интересно условљеног прагматизма у опхођење са Србијом а то значи – Срби би поново постали саговорници и пожељни потенцијални партнери.

Постоји, наравно, још много оваквих хипотетичких могућности постепене или можда и нешто брже националне еманципације али овим сам само желео да илуструјем принцип по мени неопходних промена српске политике:

Једном бијени пас не сме више бити безусловно спреман да чим угледа подигнути бич, одмах хвата и полаже шта више и сопствену штенад на жртвени олтар онога, који га је тукао. Још једном – са побеђеним се не преговара, са послушником се не разговара. Барем ово послушничко можемо и, по мени, морамо да коначно ставимо ван снаге.

Die Spannungen am Persischen Golf

Newsletter vom 09.01.2012 – Ende im Gemetzel

BERLIN (Eigener Bericht) – Deutsche Politikberater verlangen einen
Schulterschluss des Westens zugunsten möglicher Militärschläge gegen
Iran. Der Versuch, im sogenannten Nuklearkonflikt mit Teheran
„diplomatische Lösungen zu fördern“, gehe „schon lange an den
Realitäten vorbei“, behauptet ein aktueller Beitrag in der Zeitschrift
Internationale Politik, dem einflussreichsten Medium des
außenpolitischen Establishments in der Bundesrepublik. Die „iranische
Bedrohung“ entziehe sich der Logik traditioneller Politik; sie ähnele
„klassischen griechischen Tragödien“, die „in der Regel in einem
Gemetzel“ endeten. Berlin dürfe sich Militärschlägen nicht verweigern
und müsse die Bevölkerung auf mögliche Folgen, etwa Attentate gegen
Ziele in Europa oder höhere Benzinpreise, vorbereiten. Die Forderungen
richten sich ausdrücklich gegen eine zweite Fraktion der Berliner
Außenpolitik, die den deutschen Interessen mit kooperativen
Einflussmitteln („Wandel durch Annäherung“) besser zu dienen meint.
Ihr sind expansionsinteressierte Wirtschaftskreise zuzurechnen, die
auf Geschäfte mit Iran nicht verzichten wollen. Während die für
Militärschläge offene Fraktion publizistisch in die Offensive geht,
nehmen die Spannungen am Persischen Golf dramatisch zu.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58235

Dr. V. Umeljić: Poštovani, preporučujem Vam od srca da pogledate ovaj link

Poštovani,

preporučujem Vam od srca da pogledate ovaj link

www.ljudigovore.com

i da se – ko je god u mogućnosti – pretplatite na dotični časopis, koji na srpskom jeziku izdaje naš samopregorni i časni zemljak dr Radomir Baturan u Torontu. Razlozi za ovu molbu su sledeći:

1. Ovaj kulturološki časopis je jedan od malobrojnih (i utoliko značajnijih) čuvara i lučonoša srpskog duha i jezika na severnoameričkom kontinentu a nema razloga da on to ne postane i van kontinentalnih granica.

2. Njegovo čitanje, proširivanje i osvežavanje znanja o našoj kulturi je više nego korisno za sve Srbe, pogotovu za nas iz dijaspore i za našu decu, koja će ranije ili kasnije potražiti svoje korene, postavljati sve više pitanja o svom identitetu, dakle – o šta, zašto, kada i kako svog duhovnog bića.

3. Časopis se sam izdržava i svaka pretplata je dragocena za entuzijaste, koji ga izdaju.

4. Svaki normalni čovek je svestan nasušne potrebe upoznavanja i razmene informacija, umrežavanja i saradnje, pa čak i koordinacije i sledstvene sinergije napora na održavanju (= preživljavanju) našeg nacionalnog bića a bez obzira gde se mi u svetu nalazili.

Hvala Vam na pažnji i HRISTOS SE RODI!

Vladimir Umeljić