„Теорија дефиниционизма“ – достојна Нобела

  • Home

„Теорија дефиниционизма“ – достојна Нобела

31 октобар 2011 Разговор са Владимиром Умељићем
Ел. пошта Штампа PDF
РАЗГОВОР СА ВЛАДИМИРОМ УМЕЉИЋЕМ, ЗВАНИЧНИМ КАНДИДАТОМ ЗА „АЛТЕРНАТИВНУ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ“ 2011.

Задужбина “Right Livelihood Foundation” која годишње додељује „Алтернативну Нобелову награду“, основана је 1980. Оснивач је био Немац Jakob von Uexküll. Он је првобитно предложио Нобеловој фондацији да прошири листу својих лауреата на поља екологије, алтернативне енергије, помоћи злоупотребљаваним женама и жртвама диктатура у „Трећем свету“ и сл.

Значи – за пројекте, који су (били) изван Mainstream -система вредности, који се дакле баве сиромашнима, потлаченима, запостављенима и заборављенима.
Нобелова фондација је, међутим, везана својим статутом и морала је да одбије проширење активности.
Потом је Jakob von Uexküll основао ову сопствену фондацију, која је у међувремену врло цењена и њена годишња награда се свечано предаје, исто тако у шведском парламенту, обично неколико дана пре „класичне“ Нобелове награде.
По правилу се бирају четири добитника, један од њих добија и новчану награду (ове године је износ био € 150 000), остали добијају само дипломе.
Кинески кандидат, који је ове године добио новчану награду, ангажује се на пр. по питању омасовљења примене соларне енергије, као евентуалног спасиоца глобалне климе.
Фондација је утемељена оснивачким капиталом од УС $ 1 000 000 и од камата, као и од донација се све време финансира. Њено седиште је у Штокхолму.
Један од званично прихваћених кандидата за овогодишњу „Алтернативну Нобелову награду“ 2011. био је и српски независни интелектуалац (како он себе означава) из дијаспоре у Немачкој, Владимир Умељић.
Питање: У Вашим кратким биографским подацима, на корицама једне од Ваших књига (из области књижевности) стоји само:
Владимир Умељић, рођен 1951. у Београду. Студије стоматологије, историје и теологије у Београду и Франкфурту на Мајни. Истражује и објављује из области историје, теологије, философије језика, социјалне психологије и политикологије.
Делу његове јавне делатности у Немачкој припада и чињеница, да је само у време НАТО-напада на остатак Југославије 1999. преко двадесет пута наступио у медијима (пре свега на телевизији) Немачке, Швајцарске и (једном) Белгије, бранећи српски национални интерес.
Издато је и више његових књига прозе и поезије (српски и немачки језик), имао је неколико самосталних изложби својих икона и слика (Београд, Химелстхур, Берлин).
Желите ли да томе додате нешто?

Одговор: Не, то је више него довољно. Можда само, да је књижевност једна од важних области моје делатности, која ми много значи. Једна од највећих радости у животу ми је, када ми и читаоци потврде то осећање.
Бављење науком је неопходно, неко и то мора да ради, али то је и врло напорно. Књижевност је уживање. Иконописање је молитва.
Питање: Ви сте већ пре годину дана од стране две невладине организације, које се баве очувањем и ширењем културног наслеђа (једна је из Београда, „Академија Иво Андрић“ а друга из Лондона, Интернационална словенска академија наука, образовања, уметности и културе( The International Slavonic Academy of Science, Education, Art and Culturе) номиновани за престижну “Алтернативну Нобелову награду” 2011.
Одговарајућа шведска задужбина „Ригхт Ливелихоод Фоундатион” Вам је убрзо званично потврдила да сте добили статус прихваћеног кандидата – зашто јавност до сада ништа није знала о томе?
Одговор: По правилима ове невладине фондације, сваки акцептирани кандидат за “Алтернативну Нобелову награду” је обавезан да потпише обавезу ћутања све до објављивања имена добитника ове награде.
Питање: Ви не припадате добитницима те награде, да ли сте разочарани?
Одговор: Не, већ сама номинација је била велико признање за мој научни рад. Разлог прихватања кандидатуре је, наиме, било објављивање једне студије у Београду 2010. у којој сам научној јавности представио једну своју нову, оригиналну социјалну „Теорију дефиниционизма“.
А будући да је научни доказни поступак при образлагању те теорије изложио читав западни систем вредности (Ватикан, „НАТО-демократије“) једној недвосмисленој и за њих поразној критичкој анализи, већ се граничи са чудом да је и сама кандидатура била прихваћена.
Питање: Шта би требало да се разуме под тим појмом „Теорија дефиниционизма“?
 
Одговор: Ради се о једној језичко-философски условљеној теорији, која се служи њеном (језичко-философском) методологијом, као и методама социјалне психологије, историјских наука, политикологије…
Значи, једна мултидисциплинарна теорија, чију основну тезу сам први пут изложио 2006. у немачком часопису за социологију културе, „Kultursoziologie, Wissenschaftliche Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006/I“.
Та основна теза постулира принцип „Ауторитативна узурпација власти над дефиницијама и креирање стварности путем психагогије“ као најопасније оружје властодржаца при манипулисању људи (психагогија или „вођење душа“).
 
Питање: Можете ли то мало јасније, приступачније формулисати?
Одговор: Могу. Ако сам ја за Вас ауторитет и кажем да је црно у суштини бело, и Ви то прихватите (из страха, убеђења, примене непосредне силе, опортунизма, користи или просто ради мог ауторитета), онда ја владам Вама, ја сам за Вас редефинисао и створио нову (иако виртуелну) стварност и ја могу потом да радим с Вама, шта год желим, ја владам Вама… Неколико примера:
Тако је Ватикан – несумњиво највећи ауторитет у европском Средњем веку  – узурпирао власт над дефиницијама и суштински редефинисао понеке социјалне групе, прогласио на пр. одређене жене за „вештице“, потом редефинисао основну људску и хришћанску етику, прогласио систематско мучење и спаљивање тих несрећница легалним и „моралним“ и – највећи број савременика је то без проблема акцептирао.
Тако је било могуће својевремено прогласити Јевреје „штетним паразитима“, Роме „бићима ниже вредности“ или Србе „стоком, живином, робовском сортом“ и – десила су се три велика геноцида европског 20. века.
И – највећи број савременика је и то акцептирао.
А у наше време, са ауторитативном и тзв. демократском легитимацијом изабраних западних властодржаца, могуће је и Србе у време грађанских ратова у последњој Југославији прогласити „јединим кривцима и агресорима, етничким чистачима, масовним силоватељима, геноцидним убицама“. Црно-бела слика, по сопственом укусу…
И – највећи број савременика је и то акцептирао, и акцептира.
Мислим да је у томе лежала и основна идеја за номинацију моје теорије, која је несумњиво „алтернативна“, а то значи изван (против) Маинстрим-диктатуре времена у коме живимо. Јер она, поред осталог, подарује свој глас сиромашнима и потлаченима, запостављенима и заборављенима.
Дакле – било да се ради о нељудски оклеветаним и убијаним женама, било о беспомоћним жртвама геноцида, било о читавом једном страшно сатанизованом народу или пак о огромној већини човечанства, која живи у беди и умире од глади или болештина, гине у непотребним ратовима, а све то у суштини да би једва 20% човечанства по сваку цену задржало (или задобило) власништво или контролу над преко 80% светских ресурса.
Јер – водеће елите тих 20% човечанства су одавно узурпирале власт над дефиницијама и проглашавају ово стање нормалним, праведним, једино могућим… За њих су позитивни развој и пораст курсева на берзи акција важнији од чињенице, да сваке две секунде негде у свету умире једно дете, иако би већина те деце могла да буде спасена…
Теорија дефиниционизма, значи, указује и „нормалном“ човеку на пут, којим може да прозре нехуману конструкцију ове, интересно и неморално виртуализоване стварности, и да подигне свој глас против ње.
Питање: Да ли је номинација тј. прихватање кандидатуре за „Алтернативну Нобелову награду“ највеће признање за Ваш научни рад до сада?
Одговор: Не, заправо не. Један од највећих живих корифеја језичке философије, Ноам Чомски, коме сам ставио на располагање енглески сиже ове студије (Суммарy, објављен на крају овог разматрања), прокоментарисао је, да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове мом позиву у уводу овог текста, да дакле покуша да нађе времена, „да ради на тај начин“.
То, наравно, представља велико (за мене – највеће до сада) признање и охрабрење, не само јер то долази од таквог научног ауторитета светског гласа, већ и с обзиром на његово врло позно животно доба, и разумљиво редуковање свих његових, па и научних активности.

Питање: Ви називате своју теорију „социјалном“, у којим све областима социјалних наука Ви видите могућност њене примене?

                                                                                                                                                           
Одговор: У врло разноликим, фактички у свим. Ја сам у овој студији, као што сам већ напоменуо, упутио апел свим профилима духовних и социјалних наука, да што строжије и свестраније ставе моје поставке и закључке на пробу, да покушају да их оповргну.
Значи – теорија налази своју примену и на пр. при анализи актуелне глобалне кризе у финансијском и економском сектору, при начину делања Међународног монетарног фонда, гушењу и присвајању туђих националних привреда (Грчка) и сл.
Али то није била ужа тема моје студије.
Питање: А шта је била ужа тема Ваше студије?
Одговор: Ја сам ставио ову теорију на пробу у три области: Прво, општа и црквена историја (на примеру Ватикана), област феномена геноцида (на примеру сва три велика геноцида у европском 20. веку, над Јеврејима, Ромима и Србима) и као треће, наше време (на примеру грађанских ратова на Балкану у последњој деценији 20. века.
Питање: Да ли су резултати оправдали уложени труд?
Одговор: И више од тога. Теорија дефиниционизма је на пр. не само препознала, већ и образложила следеће чињенично стање у односу на феномен геноцида:
Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и, пре свега, културолошкој традицији западне и средње Европе (коју је, иначе, у том тренутку више од 1 500 година есенцијално детерминисао Ватикан).
Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку (Јевреји, Роми, Срби) примарно не припадају геополитичкој целини и, пре свега, културолошкој традицији западне и средње Европе, (коју је у том тренутку више од 1 500 година есенцијално детерминисао Ватикан).
Да ли је то, да ли то може да буде случајност?
После тога човека не чуди више чак ни историјски осведочена изјава нацистичког геноцидног злочинца Хитлера:
„Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1 500 година, само сада још темељније…“  (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернинг-ом у Оснабрüцк-у, 1936.).
У истом смислу се мора схватити и јавна изјава Франза вон Папена, витеза римокатоличког Малтешког реда и тада заменика шефа немачке владе, горе поменутог масовног злочинца Адолфа Хитлера:
„Трећи Рајх је прва држава у историји, која не само да признаје високе принципе папства, већ их и спроводи у дело!“
Врло интересантни су, закључно, и резултати анализе последњих грађанских ратова на тлу бивше Југославије у последњој деценији 20. века и оне нечувене сатанизације Срба, која до данас траје и важи као „стварност“.
То, свакако, не значи да ја сад желим да конструишем супротну, бело-црну слику (значи – Срби су наводно били искључиво невини анђели, сви други пак црни ђаволи). Али ја без икаквог колебања, дефинитивно одбијам да прихватим диктат актуелних светских моћника, актуелних узурпатора власти над дефиницијама, који желе да почнем да себе сматрам далтонистом и прихватим постојање само црног и белог.
И да, наравно, смем да бирам искључиво између њиховог црно-белог и њиховог црно-белог…
Теорија дефиниционизма, дакле, и при разматрању те, од почетка деведесетих година прошлог века трајуће демонизације Срба, препознаје, образлаже и доказује примену „Узурпације власти над дефиницијама и психагогије“.
У том светлу не чуди више, да је на пр. у односу на онај „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“ амерички професор Едвард С. Херман јавно и недвосмислено утврдио: „Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“
Да ли је дозвољено или можда чак у међувремену и сувишно питање – ко ли је само био онај, који је један од три народа-жртве великих геноцида у Европи 20. века успео да редефинише и трансформише у починиоце овог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје, у један „геноцидни народ“?
Питање: Још једно питање у односу на Ваш очигледни интерес у односу на историју и политику – какав је Ваш став о актуелној кризи око Косова?
Одговор: Као прво, криза око српске Свете земље Косова и Метохије је одавно актуелна, већ од кад су православни Срби ту засновали свој Јерусалим, са у међувремену преко 1 600 сакралних споменика свог верског, културолошког и националног идентитета.
Косово и Метохија нису изгубљени, ова област је привремено (и врло темељно) окупирана.
Али не заборавимо – и Османлије су стотинама година биле убеђене да им српско Косово и Метохија за сва времена припада…
Теорија дефиниционизма постулира, наиме, још једну чињеницу а то је, да су све досадашње светске империје раније или касније проглашавале „крај историје“. Исту грешку прави и „НАТО-империја“. Срећа или несрећа је дала, да ни ови аспиранти на владавину светом по свему судећи никад нису чули за српску народну пословицу: „Ничија свећа није до зоре горела.“
Питање: Министар Ивица Дачић је недавно оштро реплицирао аустријском државном секретару и поред осталог рекао: “Ви говорите о реалности и стварности независног Косова и да подела није опција… Подсећам вас да је прво Србија подељена, па се онда дошло до става да нема подела. Да су прво границе Србије промењене, па се онда рекло да нема више промена граница…“
Одговор: Господин министар Дачић је то лепо изрекао, изговорио истину. Само – шта је ту ново?
Где је он био, где су српски политичари били, када је тај исти принцип оствариван од самог почетка насилног распада Југославије?
Зар није тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер својевремено у Мастрихту (а после отвореног и јавног договора са папом Јованом Павлом II. и његовим Кардиналом-државним секретаром Соданом) изнудио од осталих чланова европске заједнице преурањено признавање сецесионистичких југо-република Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине? И то упркос УН-повељи, Хелсиншком уговору, Бечкој конвенцији?
А одмах потом прогласио те нове границе међународним и недодирљивим, значи – сада опет у складу са УН-повељом, Хелсиншким уговором, Бечком конвенцијом?
Те сецесионистичке републике, дакле, имале су право да разбију међународно признате границе једног од оснивача Уједињених нација, Југославије, али Република Српска Крајина и Република Српска нису имале то исто (опште и недељиво) право на самоопредељење.
То ја зовем безобзирном, неморалном и противправном „Узурпацијом власти над дефиницијама“ а господин министар Дачић – зар он не припада већ једну вечност српској владајућој гарнитури, која неуморно понавља „ЕУ нема алтернативе“? Зар није управо он увео своју партију у Владу, значи – омогућио ову владајућу коалицију?
И зар није ЕУ та, која заједно са осталим „НАТО-демократијама“ већ две деценије комада српске земље и српски национални корпус?
Али, неоспорно, оно горње, то је он лепо изрекао, изговорио истину… То чак мислим без икакве ироније…
Но и он ће увек бити мерен према својим делима, према својој принципијелности и доследности. Видеће се, дакле, да ли је то била предизборна реторика или враћање поштеној одбрани насушних националних интереса.
Питање: Оштра критика Ватикана и „НАТО-демократија“, српских политичара. Ви се не трудите нарочито да будете омиљен? Конкретно, да ли сте у било ком тренутку заиста веровали да ће Вам бити додељена „Алтернативна Нобелова награда“?
Одговор: Ја себе сматрам независним мислиоцем и сигуран сам истовремено, да сам православни верник, следбеник светосавског православљања Господа. Аргументативна критика припада хришћанском „ослобађању за слободу“, које нам је Христос донео.
Ко год се бори за истину и правду, иначе, он не може да тежи општој омиљености, популарности, јер у том случају он или није интелектуалац или врло брзо престаје да буде независан.
Те две ствари су неспојиве, тежња ка сопственој популарности по природи ствари припада животним принципима других профила људи – професионалаца у политици, спорту и на естради. Свакодневним језиком речено – мислим да сам у међувремену исувише стар, да бих кварио своју биографију.
И – не, нисам ни у једном тренутку веровао у награде Запада…
А очекивање, то је нешто друго, нада умире као последња, као што је познато. Једна оваква верификација научне и људске истине, за коју се бори и моја дотична студија, дотична теорија, поготову јер би дошла од Запада, да, то би заиста био значајан корак напред.
Питање: Тешке теме, сада је јасно зашто бављење науком означавате напорним радом. Да ли се и у својим књижевним делима бавите таквим стварима? Ко ће у том случају да се одлучи да чита такве књиге?
Одговор: Не, књижевност је сасвим други ниво рефлексије стварности. Моја књига сатире „Земљаци“, која је 2002 добила награду „Академије Иво Андрић“ као најбоља књига године, имала је наравно хумор као тежиште, доводила људе до смеха.
Роман, који се сада налази у последњој фази припрема за објављивање, „Арчибалдов пут кроз Европу. (Едиција: Криминалистика и мистика“)“, говори о швајцарском криминалисти, који се непрестано сусреће са загонетним криминалним случајевима, прожетим (скоро) необјашњивим мистичним елементима.
Он то у овој књизи доживљава у Немачкој, Француској, Енглеској, Ирској, Швајцарској, Аустрији, Мађарској, Србији, Грчкој…
Тако се читаоци воде кроз европску историју и древна предања, али и кроз културу, обичаје и фолклористику разних европских народа. Све је зачињено Арчибалдовом љубављу према кулинарским уживањима и одабраним пићима, према лепим женама и кубанским цигарама.
Вишеслојно приповедање, дакле, које нуди нешто, како љубитељима криминалних романа и митолошких предања, тако и љубитељима „лепшег“ или „јачег“ пола, доброг јела и пића. Али, сигурно, и онима, који желе да на угодан и опуштен начин допуне своја знања, и да размисле о загонеткама живота и међуљудских односа.

ПАЦИЈЕНТ СРБИЈА

ПАЦИЈЕНТ СРБИЈА

Србија је веома тешки болесник код којег не штима ништа; нити дијагноза нити правац нити окружење нити начин лечења нити штима ишта споља и изнутра па нити штима стање опозиције а ни владе нити однос према правим пријатељима а још мање штима правац према циљевима ка којима би требала тежити да би оздравила и стала на собствене ноге. Србија је болесник који је тешко оболео како од унутрашнјих фактора тако и од спољних. Да несрећа буде већа нема ни лекара од поверења нити има Србија кључеве од своје куће а још мање од своје трпезе и амбара а нити има снаге да дође без помоћи са стране без правих пријатеља до својег лековитог биља. Ако народ сада и даље буде тако упорно ћутао те и даље остане летаргичан, не заинтересован онда га стварно више ништа неће моћи спасити! О свим тим унутрашњим факторима од виталног значаја одлучују спољни елементи и унутрашњи којекави шарлатани у служби насилника који наједа џигерицу Србије а који се зове ЕУ и сама до зла вирулентна заједница заражавајући и себе и Србију . Може се замислити колико је болесна та наша Србија кад је ни та већ озбиљно оболела ЕУ нје хтела прихватити и доделити статус приправника. Али то сад можда и није неко чудо или неки недостатак јер је Еврска Унија толико ослабила да не може ући у ризико прихватања Србије како је Србија не би повукла у понор, пред који је ЕУ и себе и Србију допремила, онако, свесна својих великих проблема да сама себе одржи на ногама. Сви показатељи показују да јој то неће поћи од руке и да ће се за догледно време и сама без ичијег утицаја распасти! Утолико да Србија не уђе у ЕУ и није неки недостатак односно проблем за Србију, напротив. Прије ће то бити шанса да се лакше опорави уколико је овако болесна, вирулентна ЕУ не повуче, већ прије уласка у ЕУ, у наручје своје пропасти. Колико је то реална чињеница говори и стрепња Сороша, изречена ових дана да би пропаст ЕУ и Евра била велика катастрофа!
Где има дима има и ватре-кад већ Сорош говори о распаду ЕУ онда то није далеко!

ВИРУЛЕНТНА ЕВРОПА
Да је ЕУ озбиљно оболела нема нити најмање сумње. То Дуказује ситуација у Грчкој, Италији, Шпанији, Португалији итд.
Да се ради о озбиљној болести исто нема никакве сумње јер основни показатељи доказују да је подпуно изгубила своју орјентацију. Незна нити шта је нити куд је води идеологија коју доследно спроводи у живот. Назива себе демократијом и ако је заснована на суштинској бирократији и аутократији, комесарима и лобиистима сваке врсте а прије свега на диктату новца односно капитала. Свој привреднополитички систем којег се придржава и другима намеће назива социјалнотрговинскопривредни систем. Тај систем у првом реду није социјалан јер води у пропаст и банкротство држава од којих је сачињена ЕУ.
ЕУ нема шансе да обстане на овим принципима на којима је заснована и којима је апсолутно доследна. Ти принципи на којима је заснована ЕУ не могу водити нигде другде до у распад ЕУ.
Пошто основни принцип базира на конкуренцији без милости где обстаје само најјачи и најспособнији наиме онај ко на светским и Европским тезгама нуди најквалитетнију робу по најнижим ценама онда мора сваком бити јасно да све више држава ЕУ губе своје тезге а стим и приход за своје потребе а то значи да им народ остаје без посла, производње а стим и без куповне моћи што опет на крају слаби потражњу и у најјачим земљама попут и сама Немачке. А то опет не може ићи у недоглед већ неминовно води у беспослицу а стим и у социјалну беду што обично води до револуције и ратова. Високоразвијене земље попут Немачке и Француске имају недостижну предност у тој утакмици за бољим и јефтинијим производима са циљем да освоје што више Европских и светских пијачних односно берзијанских тезги како би остварили што већи приход односно зараду у корист својих држава. Ту предност су имали у самом старту осниванја ЕУ од Де Гола и Немачког канцелара Аденауера. Ту предност су изграђивали из дана у дан поред осталог купујући иноваторе, најспособније специјалисте односно највеће капацитете мозгова са свих страна света како би за њих( Немачку, Француску и друга водеће привредне силе) развијали најквалитетније продукте које би пласирали на светском тржишту по најповољнијим ценама да би у првој линији(тим земљама) Немачкој и Француској доносили зараду односно профит што би их чинило још моћнијим и утицајнијим! ЕУ личи на турнир у којем учествују најелитнији стручњаци, светски прваци, и то још са извесном стартном предности на једној страни једне државе а на другој страни аматери, бабе и деде покупљене са улице.( То је та слика која ме увек прати кад чујем реч ЕУ или Европа) Ту је јасно ко ће бити губитник, ко ће цехове плаћати а ко ће просперирати. Уласком Србије у ЕУ зна се исто у којој групи би се нашла. Највише тезги у ЕУ је запосела Немачка сваким даном све више док их друге државе губе сваким даном све више. Сигурно је да ће Немачка, на тој основи, и даље ширити своју империју „пијачних тезги“ а стим и јачати свој профит а њиме и свој утицај док ће их друга чланице, државе, ЕУ све више губити. Али и то не може ићи у недоглед. То сигурно не ће моћи тако у недоглед да се развија и то Сорош добро зна кад опомиње ЕУ да би се могла распасти. Поготово не ће моћи да једна држава попут Немачке користи ЕУ за највеће тржиште за пласман своје робе, убирајући сав профит док друге земље пропадају губећи куповну моћ. Сад замислите Србију међу тим тезгама са својом другоразредном робом,(покупљеном са бувљака великих)која је заснована на застарелим лиценцама и другоразредној технологији која је већ превазиђена и неконкурентна постала на светским и европским тржиштима! Да би Србија свој дефицит због изгубљене утрке у конкуренцији светских првака изравнала, мораће све у бузашто да продаје односно даје за изравнавање дуга односно да плаћа задуживањем -губљењем ресурси, делова своје државе, свог суверенитета! Тако се остаје без националних ресурси, рудних, пољопривредних и природних богатстава. Неминовно тако пролази увек сиромах кад седне за сто са богатим да игра покер са надом да поправи своју финанцијску ситуацију! Једног дана ће Србија бити сретна да се не налази у тој ЕУ!Предпостављам да та Европа неће дати мира Србији већ да ће се и даље понашати попут уличних шибицара и коцкара свакојаке малограђанске врсте!
ВБ:
Све што наводиш са необоривим аргументима је на жалост тако. Ти си овим освртом направио дијагнозу проблема, који је нарастао до неподношљивости.
Србији треба визија конкретних и ефикасних решења, која би у корену требала спречити ову галопирајућу пропаст, која се како видим дуго и врло пажљиво припремала а чија позадина је енормно богаћење оних који су увезли ратове, како
би на индустрији смрти просперирали. То су они којима не одговара мир јер на њему имају финанцијске губитке. Које су то снаге и имају ли јасан и прегледан циљ, како би се велико богатство Србије усмерило у развој српске привреде и економског развоја земље.
Молим, занима ме твоја визија решења, која ће се, сигурна сам и наћи, уколико се направи добра и аналитичка дијагноза, којој треба лек за опоравак Србије, који јој ефикасно морају дати они који су јој дужни. Појединачно и колективно, то смо МИ…
Душан Нонковић:
Ствари стоје тако да ће једна по једна држава ЕУ постати жртва система политичке економије у којој просперира само конкурентно способнији, економски јачи, где већа риба гута мању све док и сама та најјача не остане без хране јер је све оне од којих се хранила, уништила својом прождрљивошћу!
То значи да јој (и самој Немачкој) прети своја пропаст. Та политичка економија са својим пијавицама се дубоко увукла у ткиво Србије. Модела и начина да се Србија спасе има али је велико питанје хоће ли јој пијајавице крви дозволити да се ради оно што би је спасило! А да би се то могло реформисати на своју руку потребно је бити довољно јак. Уколико се то жели мораће Србија ући у неки савез са Русијом. Али док се дотле не дође биће потреребно још доста напора, политичке умешности да би се уопште ствар дотле могла развити! А право да кажем, највећи проблем ће бити проналажење и неутралисање лажних пријатеља и политичких подкупљивих сапутника-Тај проблем је толики да ми се чини скоро и не решив! Превише има оних који испод скута пију рујно вино! Ето Ти материјала за цео роман!
ВБ
Јако је тешко Србији. Требају јаки људи, од акције, са јасним планом за будућност Србије. Да би се планови реализовали, прво се мора из корена избацити свака пијавица и очистити стабло да би оздравило. Мислим на тезе из твоје последње три реченице коментара.
Душан Нонковић:
Ето видиш то је најтежи део посла али не и несавладљив само то нико не може сам извести! Има ту неких мањих странака али и ту се не зна колико је и ту прекривених односно успаваних кртица, издајничких парцова. Кратко речено треба ту некога имати ко би био у стању све те издајнике да похапси а и оне прекривене барем да обелодани!
Често се нађе по неко ко је спреман за шачицу долара и нешто личног конфора да изда и рођеног брата!
А што се мене тиче -ја не намеравам никакву позицију односно лични политички просперитет. Мој циљ је да подпомогнем мојим скромним могућностима, Гласом Дијаспоре да дођу млади и неподкупљиви људи у позицију да одлучују о судбини Србије! А видиш колико се народ интересује за ову и овакве теме! Зар се треба још чудити да Србија тоне и да је сваким даном све горе!
ВБ
Ко год буде дошао на челне позиције у држави, биће му страшно тешко почети из што це затећи. Бити председник у једном сиромашном систему, преузети терет опоравка привреде, милион крупних и ситних одговорности, то је све тежак и мукотрпан посао. Није исто бити председник у Немачкој или Норвешкој или у Србији…имати у наслеђе уиграни систем који безпрекорно функционише, богату касу и најбоље стручњаке из области економије у врху као на другој страни све
супротно од основних услова за нормалним управљањем земље. Велики проблем је и менталитет наших људи који ти може све опростити, само не, харизму, памет и успех. Људи морају схватити да би свима било боље, треба да помажу и да гурају напред једни друге и сложно уједињени у опште добро-да стварају свет стабилнијих и ситуираних људи. Систем мора гарантовати људима основну егзистенцију. Мислим да треба по узору на Шведску, правити јак социјални програм.
Dušan Nonković:
У Србији вршља преко педесет тајних организација које раде у свачијем интересу и налогу само не у интересу Србије! То Ти је највећи проблем све остало би се дало савладати!
ВБ
Често ме је у Животу водила реченица једног мог професора/ Не постоји проблем, постоји само решења! После овога што си сада објавио, сам у великој дилеми по питању те теорије у коју сам до сада непоколебљиво веровала. Нек нам је свима драго Господ на помоћи да сачувамо бар душу и скупимо снагу за време које долази…
У разговору са ВБ Душан Нонковић оснивач и уредник Гласа Дијаспоре-https://dijaspora.wordpress.com