KAKO BITI ZDRAV KROZ ZDRAVU PREHRANU I ZDRAV NAČIN ŽIVOTA-Pogledajte ovaj video , učinite prvi korak u interesu Vašeg zdravlja

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/radio/atlantis/atlantis-ultra-br-27-redukovanje-stanovnistva.php

Хрватска присваја српску културну баштину!

Хрватска присваја српску културну баштину!


Саопштење Владе Републике Српске Крајине

Србина Руђера Бошковића, Хрватска проглашава Хрватом

Београд, 17.12.2011

Хрватска држава се не устручава од присвајања српске културне и
историјске баштине.

Мада су чињенице о српској културној баштини непорециве, Хрватској то не смета, те све српско проглашава хрватским.

Она је регистровала у УНЕСКО-у српске песме „ојкаче“ за хрватске, а
предложила је да се као хрватске региструју и оне песме из Војводине и
Славоније које се зову: БЕЋАРАЦ, или БАНАТСКИ БЕЋАРАЦ.

Хрватска је и српску витешку игру СИЊСКУ АЛКУ прогласила хрватском, мада је ова игра установљена у част српске победе над турском окупационом војском 1715.
године у Далмацији.
Хрватска је српски језик у УНЕСКО-у регистровала као „хрватски“, мада је хрватски језик (тзв. кајкавски дијалекат), по одлуци Аустрије, искључен из службене употребе у 19. столећу.

Овом присвајању српске културне баштине од стране хрватске државе, нема
краја. У то се можемо уверити и ових дана:

Хрватска организује прослaву тристоте годишњице рођења једног од највећих светских научника осамнаестог столећа- Руђера Бошковића.

Руђер Бошковић је из породице Србина Николе Бошковића из Херцеговине и мајке Павле Бетера-е, Италијанке из Дубровника.

Руђер је рођен у српском Дубровнику, граду који је од најстаријих времена исијавао српством, у којем се говорио српски језик и чији књижевници и други интелектуалци су истицали своју припадност српском народу, писали су српски и српском ћирилицом, без
обзира да ли су били православне или католичке вероисповести.

Ове чињенице се не могу оспоравати, без обзира што је нацистичка Немачка, преко фашистичке Хрватске, у Другом светском рату, запретила смрћу сваком Србину католику који не пристане да се одрекне српске националне припадности и не узме хрватску.
И данашње генерације Срба католика се не могу ослободити тог силом наметнутог уверења – да су Хрвати, али блиско будуће време ће их освестити, јер ће друштвене науке откривати садржаје злочина геноцида над Србима, па и то пребацивање Срба католика у
хрватску нацију.

Реклама

Невероватно је да Владе Србије, Републике Српске и Црне Горе не чине
ништа, да се овом хрватском културном геноциду над Србима не стане на
пут.

Оне су обавезне да научно докажу у УН (УНЕСКО), да Хрватска
региструје српску културну баштину као хрватску, а то не чине.

Могле би оне задужити и своје академије наука и научне институте, да о свему
обавесте светске академије и научне институте, а то не чине.

Могле би српске владе да ангажују и своје дипломате у разоткривању овог хрватског
културног кривотворења на рачун српске културне баштине, а то не чине.

У име Владе Р Српске Крајине и Матице српске дубровачке: Милорад Буха

Исечак из ратног дневника др Зорице Митић

Двери  »  Вести  »  2011  »  Децембар  »  Ратни дневник

Исечак из ратног дневника др Зорице Митић


Лекари добровољци за време рата у Хрватској

Довела нас је лекарска етика али пре свега алтруизам: љубав према самом човеку и према животу уопште.

Београд, 18.12.2011

Дубока зима 1993 – и даље Банија- медији

Време фебруару полако откида дане…

Живот спорим кораком иде даље, као старац, понекад застане у ходу да осмотри предео којим хода, а онда дигне главу и без видљивог трага нестаје у времену чији господар никад нисмо били.
Контакт са светом имамо преко малог транзистора касетофона. Слушамо хрватске вести и тек повремено наше радио станице јер се Хрвати на различите начине довијају да нам ометају програм.

Постоје две радио станице: радио Петриња и радио Петрова Гора.
Новинаре смо упознали јер су стално на терену.

Оно што ме овде посебно одушевило је чињеница да су се људи определили да живе квалитетно и што је могуће дуже.

Ми лекари лечимо све болести, исправаљамо све мане, па радимо и такозване хладне елективне операције; нарочиту пажњу посвећујемо деци.
Како која група лекара добровољаца стиже, тако радио станица обавештава народ да дође, и ако има проблем у сфери здравља, изнесе га.
Правимо скрининг тестове становништва  по одређеним медицинским гранама.
И ми се обраћамо тим људима као и борцима на првој линији.

Гласови, емоције лете у етар.

Ако нас има петоро ми кажемо: десеторо нас је. Свесно лажемо.

Желимо да их охрабримо и учинимо сигурнију свакодневнциу.

Кад борци чују да су доктори ту опуштенији су. Ако би им се нешто и десило, знају има ко ће да им помогне и спаси их. Безбеднија им је и породица код куће, мање о њој брину, нарочито о деци и старцима. Мирнији су. Србија мисли на њих, нису сами.

Информације које им долазе путем радио таласа за њих су капи воде на жедну земљу. Њом се хране и издржавају све што их задеси. Слушајући њих кад доносе рањенике, а и хватајући себе да тражимо радио Петрову Гору, схватам колико је брза, правовремена информација значајна за правилну оријентацију у времену и простору, за душевни мир.

Нисмо сасвим изоловани, глас пробија све обруче и блокаде, страхови нестају а непријатељу, који нас, знамо слуша, навлачи још једну бору око очију.

Медијски рат. Ми смо га, нажалост изгубили и у миру и у рату, као да не знамо вредност информације и њеног пласирања. Чини нам се да наша власт нема сазнања шта вреди информисање.

Овде у Глини је постојала и ТВ опрема – власт ју је одузела и ликвидирала. Колико ће то наш народ коштати живот је већ показао.
Стаће рат, људи који су остали треба да буду здрави. Ми лекари не смемо дозволити да нас убије болест. Они који су избегли метак било би страшно да умру од жутице.

А овде је епидемија жутице.

Почела је у удаљеном Крњаку и проширила се на читав Кордун, а ево већ и првих оболелих и на Банији.

Инфектолога нема – раде малобројни лекари опште праксе.

Кад нема редовног снабдевања текућом водом, ево и болести прљавих руку.
Колега Др Дражен Поледица је дошао у мојој првој групи и уз тежак растанак са нама отишао потпуно сам у сусрет епидемији. Он је из Чуприје, ризикује да се и сам разболи али он је лекар, частан човек пре свега.

Приликом наших каснијих врло ретких сусрета бивши репрезентативац у стрељаштву је открио још један свој велики таленат: изванредно је свирао хармонику.

Вишеслојност је изгледа била одлика свих нас лекара који смо се одлучили да дођемо овде и помогнемо. Довела нас је лекарска етика али пре свега алтруизам: љубав према самом човеку и према животу уопште.

Реклама

Један новинар узима исечак из мог дневника. Колеге му га дају јер  сви очекујемо да ће још неко поведен несрећом из записа пожелети да дође и помогне. Но, тишина и даље царује. Нико не долази,  сви смо тужни.

Хтели бисмо да помогнемо још, али смо ограничени знањем и временом које можемо провести овде. А све што смо знали радили смо. Кад је нешто превазилазило наше моћи и услове, сналазили смо се и слали у Бања Луку или Београд.

Звала сам телефоном све установе где нам је требало помоћи. Свуда коректан одговор:
– Пошаљите!
Кад нисам знала шта ћу даље са пацијентом добијала сам и корисне савете од њих из Бања Луке.
Не знам колико пута сам телефоном разговарала са хирургом Др Билбијом.

За Београдске установе је био потребан упут, упут који није имао ко да плати. То је стварало проблеме зато сам увек наглашавала колегама које молим за помоћ:
– Немају упут, ни паре!
– И не треба им, нек се позову на вас, на наш договор, на рат…

Све колеге у Београду су одржале обећања. Било је лакше и мени и пацијентима. Многи лекари су ми тако помогли, нису сви морали овамо да дођу али и овако су могли да помогну.

Жене у рату

Глински дани полако теку.

Посао у болници носе жене.

Њихови звонки гласови и осмеси лете по ходницима, лепе се по лицима рањеника, висе са рамена уморних ратника, на њиховим грудима завршавају неисплакане сузе, пуцају љуштуре везане обручима страха.

Од жене све почиње.

Ту се ратници увек враћају на појилиште, усред пустиње.

У свим ратовима говори се само о мушкарцима који су у строју под оружјем, набрајају се њихова јунаштва, броје ране, а заборављају се оне – хероине свих ратова. Заборављају се оне које чувају куће, децу, оне које гаје стоку, ору,  негују биљке, рађају борце, хране борце, храбре их и лече.

Читава позадина фронта почива на женама.

Несташни живот вири из ногавица панталона које је увелико прерастао, цури из џепова, штрчи кроз окраћале рукаве.
Жене нико не може зауставити да буду жене.

Помно се прати кретање фризера, јури миришљави сапун, остатак шминке, последње јаје се ставља у косу као балсам. Дивим се толикој енергији и вољи да се живи.

Проћи ће и овај рат.

Многи ће осмеси остати скамењени на небу недоживљеног, вриштаће уплакане очи за изгубљеним бедрима по овом суром камењару Лике и по меким падинама Баније и Кордуна. Ноге ће шетати по неком другом свету, а патрљци ће мучити преживеле младиће. Опет ће се жена свити да на топлом трбуху несрећа заборави на време, да се међу белим бутинама опет рађа живот.

Гледам ове људе, сатерани до руба провалије они играју коло, коло живота, не дају се несрећи. Овде је живот и опстанак смисао за себе. Живот друге садржаје и не тражи. Људи које сам овде затекла врте се у затвореном кругу већ више од две године.

Изолација, неизвесност, страх од будућности, стално присутна опасност по голи живот изменили су их сигурно. Но, они опет живе, пуније и са више жара него они које сам пре већ два месеца оставила у Србији. Огрезла сам у нову љубав, заволела сам ове људе и њихову боју живота. Продужујем боравак. Немир у мене уносе моји пријатељи из Смедерева. Скоро сви редом запомажу:
– Дођи, дођи, оставила си децу. Јадна деца.

Јаки су ми они пријатељи кад ни децу не могу да ми погледају. Но, нису сви такви. Зовем кући. Марија има писмени из математике, вежба са оцем. Љубинка се хвали: била им је тетка Нада, тетка Тања је послала пуну кесу слаткиша и воћа. Већ други пут. Зовем Тању и захваљујем јој се.
– Ћути, па зар ти мени не би исто учинила? Како  ти је?
– Тешко. – изненада провали из мене.
– Не могу да одем и оставим их, а жељна сам деце. Уморна сам.
– Деца су добро, имају све, пре свега оца, нису сама. Ти ради оно што мораш. Сама најбоље знаш како се душа пуни и образ чува.

„Крајина које више нема“

Business on blood – New facts about Kosovo kidnapping and human organs trafficking! – Biznis na krvi

Business on blood – New facts about Kosovo
kidnapping and human organs trafficking!
http://www.youtube.com/watch?v=afVnvF8Yv4k
http://facebookreporter1389.wordpress.com/

Press CC down right and pick English
Кликните на СС доле десно и изаберите Српски

http://facebookreporter1389.wordpress.com/2011/12/04/bloody-business-kosovo-democracy-russian-documentary-with-english-subtitle/

Saljite dalje!!!!
Шаљите даље!!!!

Subject: Zara: Justin Popović

http://www.youtube.com/watch?v=i94pBNquVpo

THE BELGRADE FORUM FOR A WORLD OF EQUALS Belgrade, December 16th, 2011. WHAT, REALY, IS VERY BAD IN KOSOVO?

THE BELGRADE FORUM FOR A WORLD OF EQUALS

Belgrade, December 16th, 2011.

 

 

 

WHAT, REALY, IS VERY BAD IN KOSOVO?

WASHINGTON — U.S. Ambassador in Belgrade Mary Warlick stated for Voice of America that progress has been made in the dialogue, but that Kosovo’s participation in regional forums has not been resolved yet, as well as that it is very bad that there are barricades in Kosovo…

First of all, it is very bad to take way 15% of the Serbian state territory by force and hand it over to the former terrorist leader Hashim Tachi and co;

Second, it is very bad that the US government violated sovereignty and territorial integrity of FRY (Serbia), guarantied by UNSC resolution 1244 (1244) and Serbia’s Constitution, by recognizing unilateral illegal secession of Prishtina and lobbying world-wide recognition of such an illegal act;  

Third, it is very bad that the US established military base Bondstil in Kosovo, said to be the biggest US base in the world, immediately following the NATO aggression in 1999, without asking permission neither from Serbia to which the territory belongs, nor from UN SC which still has mandate over the Province;

Fourth, it is very bad that US government, having decisive role in KFOR and UNMIK, has done little if anything, to help uncover perpetrators of thousands of crimes against Serbs in Kosovo including abductions, disappearance and deaths of over 1.000 Serbs since KFOR/UNMIK took over full responsibility in the Province 1999;

Fifth, it is very bad, that the US obstructs return of contingents of Serbian Army and Police to Kosovo explicitly provided for by UN SC resolution 1244(1999);

Sixth, it is very bad that US government obstructs that investigation about human organs harvesting and trafficking, demanded by the Resolution of the Parliamentary Assembly of the Council of Europe, as well as by the Government of Serbia, be conducted under UN SC and not EULEX mandate;

Seventh, it is very bad, that US Government, has done little if anything, to help free and safe return of about 230.000 of displaced Serbs and other non-Albanians to their native homes in Kosovo, as provided for in the UN SC resolution 1244 (1999);

Eighth, it is very bad that US State Secretary Hillary Clinton has just signed the document with Edita Tahiri about cultural monuments in Kosovo and Metohija, omitting to note that those monuments in over 90% of cases are monuments of Serbian culture, including Serbian medieval churches and monasteries some of which have been registered part of the world cultural heritage by UNESCO;

Ninth, it is very bad that illegal police and customs officers of illegal Prishtina entities have been transported by NATO military helicopters to the administrative line in Northern part of the Province, to establish state border within Serbia’s state territory, using military force against civilian peaceful protesters and violating the will of the Serbian majority to remain free within Serbia.  

Overall development following US sponsored NATO aggression against Serbia (and Montenegro) 1999, is very bad, indeed. In Kosovo, but not only.

 

 

 

                                    THE BELGRADE FORUM FOR A WORLD OF EQUALS

PRVA ŽURKA 2012!

SKUD „ORO“ Vas poziva na svečani doček Nove godine

PRVA ŽURKA 2012!

Zabavni program, bogat jelovnik – služimo za stolom, lutrija, narodna, zabavna i starogradska muzika uživo…

Zabavljaće nas

BOKI I BILJA

31. decembra 2011 u 20 èasova

Ulaz, aperitiv, veèera i sekt u ponoæ, 40 EUR

za èlanove dru¹tva „ORO“ 30 EUR

za igraèe dru¹tva „ORO“ i decu preko 10 godina 20 EUR

Deca do 10 godina ne plaæaju ulaz i nemaju svoje mesto za stolom – boraviæe u posebnoj prostoriji, veèerati, gledati crtane filmove ili spavati dok slavlje traje.

Rezervacija mesta je obavezna!

Rezervacije: 069-13 828 500 ili 0179-479 1853

DOBRO NAM DO©LI!

Srpsko kulturno-umetnièko dru¹tvo „ORO“ e. V.
Heddernheimer Landstraße 151
(U1 – pravac Ginnheim, stanica „Heddernheimer Landstrasse“)
D-60439 Frankfurt
Tel. +49 69 13828500
www.oro-frankfurt.de
Folklor | Biblioteka | Kafiæ | Koncerti | Pozori¹te | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | ®urke | Bioskop | Izlo¾be
Ako e-po¹ta od na¹eg dru¹tva nije po¾eljna, molimo Vas obavestite nas. Va¹e adrese koristimo iskljuèivo za slanje programa SKUD-a „ORO“ i ne èinimo ih dostupnim kako pravnim, tako i fizièkim licima.

juga.design®

AKO ME PITATE, KAO PREMIJERA ILI MINISTRA, ZA RAZNE AFERE, ŠTEDLJIVE SUPRUGE, PLATE, BONUSE…, REĆI ĆU VAM!

AKO ME PITATE, KAO PREMIJERA ILI MINISTRA, ZA RAZNE AFERE, ŠTEDLJIVE SUPRUGE, PLATE, BONUSE…, REĆI ĆU VAM!

 

Intervju(i) sa gospodinom Milanom Roćenom, ministrom vanjskih (spoljnih) poslova Crne Gore, na tv „Vijesti”-ma u emisiji „NAČISTO”, kao i razne izjave ili intervjui Premijera Vlade Crne Gore, gospodina Igora Lukšića, a povodom burnih nedavnih dešavanja na dnevno-političkoj sceni Crne Gore i posebno „afere listing”, pozitivno su se na mene odrazili ili dojmili dajući mi veliki spisateljski podstrek da kažem neki svoj (u)tisak iz onoga što sam imao prilike čuti i vidjeti (slikom i riječju)!? Iz mnogo razloga bilo je inspirativno uživjeti se u njihovoj ulozi, oprobati se kao „režiser” jednog (sve)mogućeg intervjua pa napisati nešto o „doživljaju” koji me je snašao ili obuzeo datom prilikom, više izazivajući moje želje za „sticanjem publiciteta” nego spisateljske namjere i (ne)otkriveni „talenat ili dar” koji sada kanim pretočiti u jedan moj (ne)mogući intervju pod naslovom „(NA)ČISTO SA SVIMA”!

Kažem, i to javno, da su me imenovane političke i državničke ličnosti značajno inspirisale njihovim izjavama i ujedno me ohrabrile da kao slobodan građanin u „ekonomski prosperitetnoj” zemlji sa zaradama od 30 odsto evropskog prosijeka kao demokratski i (pro)evropski nastrojeni građanin, a po Ustavu države u kojoj živi, ima (za)garantovane slobode govora i mišljenja, javnog reagovanja, iznošenja sopstvenoga stava i kritičkog sagledavanja, naučnog tumačenja, saopštavanja i tako dalje i tome slično!

Dakle, ohrabren njihovim smjelim impresijama i (nad)realnim prikazivanjem ukupnog društveno-političkog i privrednog stanja u Crnoj Gori, a posebno načinom gledanja, prikazivanja i tumačenja određenih prilika, pojava ili događaja i raznoraznih dešavanja u posljednih par mjeseci, nekolike godine ili pak unazad par decenija, hrabro se kao laik upuštam u posao početnika novinara, iako bez i najmanje namjere da nekoga ugrozim ili mu uskratim benefite, koje mi pripadaju po osnovi njihove unaprijed (za)uzete rubrike i objavljivanja teksta u ovom slučaju (ne)mogućeg intervjua sa samim sobom, ali samo u svojstvu Premijera ili Ministra vanjskih (spoljnih) poslova, naravno ni manje ni više, iako je pretenciozno i suviše rizično !

Možda bi moglo biti mjesta za zlonamjerne ili zajedljive da mi pribace ili podvale da se ovdje radi o mojim ličnim aspiracijama na visoke političke i državničke funkcije i položaje, iako se u ovim mojim godinama ne stiče takva karijera, kao moguće opcija za traženje prostora za dokazivanjem, jer sam bio „neuspješan” na naučnom planu odnosno propao sam na izboru u zvanje za naučnog savjetnika, mada je to bila više nečija jaka namjera stavljanja do znanja nestranačkim i neposlušnim ličnostima da se moraju prikloniti ako veće neće pokloniti i ujedno velika stranačka igra da ne smije(m) proći!

Neko će i dodati, pa reći, da se kao (ne)ostvaren u naučnom životu sada želim (do)hvatiti drugog, mnogo lakšeg, iako opasnijeg posla, ali mnogo isplativijeg u materijalnom pogledu, a kao čvrst dokaz tome da je veliki broj mojih kolega upravo involviran u politiku i da su se dobro „situirali”, makar oni u ambasadorskim foteljama, a njih nije mali broj. Nijeste u pravu, apsolutno, i vi to znate, ali zar je vama važno šta je od svega navedenog istina i na čijoj je ona strani u ovoj vašoj ekološkoj, nezavisnoj, malenoj i po mnogo čemu poznatoj „zemlji čuda”, kako je neki odavno prozvaše.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra vanjskih poslova (ipak ću zadržati naziv spoljnih poslova i tako ću se ubuduće predstavljati), ima li išta od honorara za ovo što pišem i objavljujem? Reći ću vam da ne primam NIŠTA. A onima koji sumnjaju u navedenu činjenicu neka redakcije tih medija isplate makar sto puta više od onoga koliko su meni do sada isplatili!

Ako me pitate, kao Pemijera ili Ministra spoljnih poslova, da li je Crna Gora dobila datum pregovora, kao što njeni koalicioni partneri i zvaničnici na vlasti hvaleći se pričaju? Reći ću vam da ne znam, jer nijesam vodio glavne pregovore niti za njih „mnogo” lobirao!? Međutim, znam da smo dobili „uslovne pregovore” ili da rečem, a da ne bude to za naše uši odviše „zvučno”, dati su nam „domaći zadaci” iz poglavlja 23 i 24, koji se do juna 2012. godine moraju uspješno odraditi.

Ako me pitate, kao Pemijera ili Ministra spoljnih poslova, kako su moje dvoje đece još nezaposleni, iako sam na tako velikoj i visokoj političkoj i državničkoj funkciji? Reći ću vam to pitajte one u birou rada zašto od njih traže da se prekvalifikuju i da li su zbog toga izbrisani iz evidencije nezaposlenih?

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, otkud to da moja đeca nemaju nekretnine u sopstvenom vlasništvu? Reći ću vam da provjerite njihove imovinske kartone i bankovne račune, a od Direkcije za nekretnine zatražite posjedovne listove! Znam, i to još da dodam, da ću im ostaviti ne tako velika kreditna zaduženja i neprodate knjiga koje sam štampao o svome trošku!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, otkuda mi stan od 109m²? Reći ću vam da u njemu živi moja petočlana porodica i da smo se ja i žena kreditno zadužili da bi se u njega uselili, a naravno da sam prethodni stan od 60m² morao ustupiti-prodati Univerzitetu Crne Gore, onako kako je to njegova komisija procijenila.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, za razne afere, kao na primjer: Avale i Zavale, šumske i krivolovne, kupovina vladinih aviona, Koding-e i brojne privatizacije malih i velikih preduzeća po Crnoj Gori? Reći ću vam da je to sve bacanje prašine u oči građanima Crne Gore i da se stvarni krivci neće za lako otkriti odnosno sve će se završiti ili su već završene po onoj narodnoj „tresla se gora rodio se miš”!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, za sve „moje afere” počevši od „učešća” u Avganistanu, direktorstva u Državnom arhivu Crne Gore (22 mjeseca), izboru u naučno zvanje, privilegijama i benefitima koje imam i primam za rad u naučnom časopisu, za moj „konflikt interesa” jer poznajem direktora sa kojim radim u istoj naučnoj ustanovi pune tri decenije i tako dalje, reći ću vam da su to bile igre onih koji cijeli svoj život provode u dubokoj pozadini njihovih nalogodavaca i plasiraju ih zarad boljeg rejtinga na „pozadinskoj” ljestvici.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, za moju „štedljivu suprugu”, onda vam moram reći da je za nešto više od tri decenije našega bračnoga života štedjela na svemu što se moglo kupiti i donijeti u ruke i u domaćinstvu spremiti, da je po vas cijeli dana i bogme po noći šila i krpila djeci dok su bila mala nečesove „’aljine”; dok sam po arhivima i bibliotekama istraživao, ne bi li prikupio arhisku građu za doktorsku disertaciju sa sobom sve pare nosio – cijelu platu, dotle je ona kao i dan danas mijesila brašno, rastezala tijesto, pravila kore i razne pite, jednom riječju rastezala koliko god je mogla ono malo novca koje sam zarađivao ne bi li nekako prehranila porodicu, ali moram reći i to da još nije uspjela, iako je rekoh mnogo štedljiva, da ušpara ni eura, a kamo li za desetak godina ambasadorske fotelje „uspjela ušteđeti” za stan.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, otkud bonusi ministrima u iznosu od preko 4000 eura, a nema novca za isplatu oduzete zarade unazad tri godine i vraćanje istih na prethodno stanje? Reći ću vam da je to najlakši način za državu Crnu Goru da se zadrži visoki „evropski prosijek” životnog stanadarda svih građana Crne Gore. Naravno da bi oni na vlasti i „politička elita” iz „rata za mir” mogli da bolje žive i troše koliko ih je volja odnosno da dijele benefite i visoke bonuse. Novca ima, ali je mnogo više potreban onima na vlasti, jer ste ih vi birali!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, zašto su nam prosječne mjesečne plate 500,00 eura? Reći ću da su one mnogo manje iz razloga što su „političkoj eliti” na vlasti, direktorima i poslanicima, koji su u raznoraznim odborima, upravnim odborima i bordu direktora, primanja na mjesečnom nivou u prosijeku od 2500-3000 eura.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, da li poznajem Šariće, Kaliće, Keljmendije i da li sam sa njima imao telefonski kontakt? Reći ću vam da ih ne znam lično niti sam imao sa njima bilo kakva kontakt, a o njima znam ono što su štampani mediji u Crnoj Gori objavili! Samo da dodam da će neko morati snositi punu materijalnu, moralnu i krivičnu odgovornost za ono što je o meni objavljeno kao „afera listing”.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, koliko imam radnoga staža i jesam li što ušteđevine ostavio đeci? Reći ću vam da radnoga staža imam pune tri i po decenije, a da sam u zvanju višega naučnog saradnika, i da mi je mjesečna plata i sva moja lična primanja ne viša od 796,00 eura, i da što se tiče ušteđevine neka je niko slobodno ne traži poslije moje smrti, nako da uzaludno traga za nečim čega nema(m).

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, da li bi oni u Senatu Univerziteta Crne Gore mogli tumačiti mjerila i kriterije za izbor u akademsko ili naučno zvanje onako kako su do sada tumačili? Reći ću vam da im ne bi bastalo, već bi se potrudili i potrčali da mi napišu i više radova nego što sam stavio kao bibliografiju ili bodovao pojedine radove. A da još dodam da bi Rektor i prorektori, ipak, razmislili da li bi na onakav način diskutovali i započinjali sjednice bilo Vijeća društvenih nauka ili Senata kada je su u pitanju bile reference dr Momčila D. Pejovića, a bogme bi i glasanje bilo drugačije (na)vođeno ili preporuke za glasanje ostalim članovima Senata. Vjerujem da bi mjerili više puta pa tek onda skrajali uzduž i poprijeko, gledajući reference naučnih radova, a ne one koje su političke odnosno stranačke prirode objavljene kao kritičko reagovanje na društveno-političku zbilju u Crnoj Gori!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, da li bi Uprava policije i nadležne službe u policiji odnosno Ministarstvu unutrašnjih poslova za godinu dana istražnih radnji  konačno dostavili izvještaj šta su uradili na pronalaženju lica koje je krivotvorilo i lažno se predstavilo potpisaujući se ispod teksta sa mojim imenom i prezimenom, naučnom titulom i naučnim zvanjem i sve to objavilo u dnenom listu „DAN” od 18. decembra 2010. godine, a da niko ne odgovara niti državni tužilac da se glasne ili njegova administracija da me obavijeste, niti ministar policije, a ni direktor policije i tako dalje? Da li bi moglo biti da odgovornost niko ne snosi, a cijeli teret lažnog predstavljanja i kompromitujućeg teksta nikome na teret ne stave sem potpisniku ovoga (sve)mogućeg „intervjua”? Reći ću vam da se to ne bi moglo desiti, nego bi svi potrčali u sudstvu, tužilaštvu i Upravi policije, pa bi se našla „IP adresa” sa koje je poslat kompromitujući tekst koji je potpisalo lice lažno se predstavljajući sa mojim imenom i prezimenom.

Ako me pitatete, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, zašto sam bez dlake na jeziku, reći ću vam da bi mi bilo isto i da su mi po jeziku stavljene čelične bodlje. Još samo da dodam da ne znam koliko je dobro onima koji cijeli svoj život provedoše kao ćutolozi!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, da li će neko odgovarati – snositi odgovornost za „aferu listing” ukoliko se ne pronađe počinilac, bez obzira da li se radi o sposobnosti ili nesposobnosti stručnih lica i službi da se uđe u trag počiniocima toga krivičnoga djela? Reći ću vam da bi cijela služba morala da pretrpi radikalne promjene kako na stručnom i organizacionom planu tako i na personalnom i da bi makar ministar Unutrašnjih poslova i direktor Uprave policije i ANB službe bili odmah smijenjeni, a istraga bi se morala nastaviti i krivci za navedenu aferu kazniti. Naravno da bi i moje „afere” prije nego sam postao Premijer ili Ministar spoljnih poslova bile u potpunosti istjerane na čistac i sankcionisani počinioci.

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, zašto se zakon o lustraciji još ne uvodi u naše zakonodavstvo, a na brzinu smo donijeli-usvojili dekriminalizaciju uvrede i klevete? Reći ću da bi to bio prioritet svih prioriteta u reformi crnogorskoga zakonodavstva.

Ako bi me pitali, kao Premijera ili Ministra spoljnih poslova, a da vam može biti, za mnogo toga što je ostalo bez pitanja i odgovora, kao na primjer o rasporodaji preduzeća, o trgovini droge, kriminalnim organizacijama, organizovanom kriminalu i korupciji, sudstvo i reformama u njemu, sindikatu i vječitim predsjednicima sindikata i tako dalje? Reći ću vam da bih sve to duboko sasjekao u korijenu, jer nam se mnogo toga nagomilalo u prethodne dvije decenije. Jednom bismo rasčistili sa onima koji su vodili „rat za mir”, a koji su danas „mirotvorci” i zagovornici evropskih integracija ili ulaska u NATO alijansu iz ličnih interesa u cilju očuvanja sopstvene političke moći u vlasti i ogromnih materijalnih vrijednosti stečenih na nezakonit način!

Ako me pitate, kao Premijera ili Ministra spoljnih (vanjskih) poslova, da li je ovo danas dan ili noć? Reći ću vam da od kada su došli na vlast ovi „mladi, (s)lijepi i pametni“ meni je mrklo, liše moje đece i cijele omladine u ovoj državi njihovoj.

 

Podgorica, subota, 17. decembar 2011. godine                 dr Momčilo Dušanov Pejović,

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА СУ ТОЛИКО ЛИШЕНИ МАШТЕ?

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com

____________________________________________

 

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА СУ ТОЛИКО ЛИШЕНИ МАШТЕ?

 

Расправа у вези са норвешким документарцем „Сребреница: издани град,[1] продуцената Оле Флијума и Дејвида Хебдича, наставља се несмањеном жестином. У најнобијем обрту, Норвешки одбор за медије, PFU, критиковао је Норвешку државну телевизију, NRK, зато што је у априлу 2011. године емитовала наведени филм о Сребреници.

„Филм уоквирују две тврдње од далекосежног значаја које нису документоване нити доказане, а које одговорност за геноцид пребацују са оних који су га извршили (снаге босанских Срба) на председника Босне и Херцеговине (Алију Изетбеговића) и америчког председника Била Клинтона,“ наводи се у пријави коју је норвешком медијском одбору поднео Норвешки хелсиншки комитет.[2]

У свом одговору, Норвешка телевизија је навела да „документарац у целини разматра улогу Алије Изетбеговића и бошњачког руководства у вези са падом Сребренице (…) Ми никада нисмо намеравали да се укључимо у дебату о геноциду у Сребреници. Филм се односи на оптужбе које износе Бошњаци да су Изетбеговић и босанска Влада издали Сребреницу. Та издаја директно је довела до пада тог града“.[3]

Једна од кључних тврдњи која се у документарцу износи јесте да је ратни вођа босанских Муслимана, Алија Изетбеговић, донео прагматичну одлуку да је одбранити енклаву Сребреница немогуће и да би зато било  практичније споразумети се са српском страном да се она замени за општину Вогошћа, која се налазила у зони под контролом босанских Срба. У документарцу се даље наводи да је Изетбеговић у ту сврху искористио прилику муслиманске политичке конференције коју је у септембру 1993. сазвао у Сарајеву да пред сребреничку делегацију стави предлог за замену територија. Један од чланова те делегације, Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, наступа у документарцу и тврди да је Изетбеговић саопштио сребреничкој делегацији да му је председник Бил Клинтон направио понуду да, ако би се Србима пустили да заузму енклаву и да у њој покољу најмање 5,000 становника, америчко јавно мњење тиме би било  довољно огорчено да прихавти Клинтонову интервенцију на страни Муслимана. Мехољић је ту тврдњу изнео више пута и пре и после емитовања норвешког документарца у којем узима учешће.

По Мехољићу, када је Изетбеговић пренео Клинтонову понуду били су присутни и остали чланови сребреничке делегације. Они се наводе као Хајрудин Авдић, Фахрудим Салиховић, Суљо Хасановић, Азиз Некић, Мехо Устић, Џемал Машић, Ибрахим Бећировић и Неџад Бектић.[4]

Аутентичност Мехољићеве приче и импликације које произилазе из такве скандалозне понуде тема је једне од најжучнијих расправа у вези са норвешким документарцем. Хакија Мехољић упорно стоји иза своје верзије догађаја. Преостала господа из сребреничке делегације, који су такође присуствовали састанку са Изетбеговићем (један од њих у међувремену је умро), мудро ћуте по овом питању. То би могло бити врло индикативно из два разлога. Пре свега, то сугерише да им је нелагодно да исказ колеге Мехољића оспоравају зато што је истинит. Затим, с обзиром на то да је Мехољић мета бесомучних грдњи од стране званичног Сарајева, преостали чланови сребреничке делегације не би имали шта да изгубе, а имали би све да добију, одбацивањем Мехољићевог исказа убедљивим коефицијентом од 7 према 1. Њихов пропуст да то учине, шеснаест година од краја рата, снажно подржава  утисак да Мехољић говори истину.

Вероватноћу да јесте тако посредно потврђује и следећи занимљив сплет околности. После НАТО бомбардовања Југославије 1999. године изашло је на видело да су и Албанци имали слично очекивање, ако би им пошло за руком да испровоцирају убијање око 5,000 цивила од стране српских снага, да би опште гнушање које би уследило обезбедило интервенцију НАТО снага на њиховој страни. У емисији BBC2 од 12. марта 2000, видимо преговарача косовских Албанаца, Дуги Горанија, како излаже следеће становиште: „Што је више цивила страдало, то су шансе за међународну интервенцију расле, и наравно да је УЧК то врло добро знала. Један страни дипломата ми је једном приликок рекао: ‚Пазите, ако не пређете квоту од пет хиљада убијених нико извана неће доћи на Косово.’“[5]

Видео Горанијеве изјаве може се гледати на следећем линку:            http://www.yugofile.org.uk/video/quota5000.mov.

Уколико има неко ко сумња да би Изетбеговић и руководство косовских Албанаца били кадри да сопственом народу нанесу толике губитке ради политичке користи, следећи сегменти BBC емисије биће веома поучни:

 

Алан Литл [водитељ програма][6]:

 

То је била смишљена али ризична игра. Политички вођа УЧК, Хашим Тачи, сада признаје да је знао да ће Срби вршити одмазду над невиним цивилима.

 

Хашим Тачи [вођа УЧК]:

 

Свака оружана акција коју смо предузимали изазивала је одмазду над цивилима. Ми смо знали да смо велики број живота међу цивилним становништвом доводили у опасност.[7]

 

Калкулантски став на албанској страни, лишен свих хуманитарних скрупула, Горани додатно потврђује на следећи начин: „Сваки Албанац је био свесан да што је више цивила убијено, интервенција ће бити ближа…“ [8]

Анализа НАТО бомбардовања коју је BBC извршио после догађаја интересантна је такође и зато што разоткрива интервенционистичку логику која мотивише Западне силе.

Алан Литл [водитељ програма]:

 

Западни свет је још увек мучило дубоко осећање колективне кривице: знали су да су у Босни исувише дуго чекали пре него што су интервенисали. Али тада се појавила једна жена која је била решена да се та грешка неће поновити.

 

Маделен Олбрајт [Државна секретарица САД]:

 

Ја сам веровала у моћ, у доброту моћи Савезника под вођством Сједињених Држава. Ми смо се суочавали са исконским злом које се није могло трпети (…)  Сматрала сам да ми је било обавеза да своје колеге упозорим да не можемо седети скрштених руку док се понављају исте грешке као у Босни. Тамо је било много приче, а мало акције и то је нешто за шта ће нам историја судити врло, врло строго.[9]

 

 

То зло, објашњава водитељ Литл, било је оличено у плановима Слободана Милошевића: „Он је српски народ успео да убеди да га окружују љути непријатељи и повео их је у рат против суседа (…) Свет се оглушио о обавезу да одбрани Босанце од Милошевића. Тако су 1995. српске снаге умарширале у Сребреницу да би побиле седам хиљада мушкараца и дечака босанских Муслимана. Многи су на Западу стали на становиште да би  лекције из Босне сада могле бити примењене и на врло различите околности на Косову.“[10]

Износећи факторе који су најзад превагнули у прилог интервенцији на Косову, госпођа Олбрајт је у BBC документарцу изјавила, „Ја сам донела одлуку да се то исплати“,[11] што представља просто невероватан  déjà vu из уста те даме.[12]

Позивање на цифру од 5,000 испровоцираних жртава као окидач за војну интервенцију у контексту Косова не само да потврђује вероватност Мехољићевог извештаја сличне природе који је везан за рат у Босни; то уједно служи и као још једна убедљива илустрација тезе Дијане Џонстон о „политичком коришћењу Сребренице“. Маделен Олбрајт јасно износи да се у расправама са својим колегама из западних центара моћи позивала на наводни пропуст да се благовременом интервенцијом спречи катастрофа у Сребреници и да јој је то послужило као аргуменат помоћу којег их је успешно убедила да предузму војну акцију на Косову.

То илуструје такође још једну ствар. У оба случаја, када је требало изазвати интервенцију, „магична цифра“ која је коришћена била је иста. Западни доносиоци одлука и њихови медијски инструменти лишени су креативне маште и нису способни да чине ишта друго осим да се држе једног истог образца, који непрестано рециклирају. [13]

 

 

 

 


[1] http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8

[2] Balkan Investigative Reporting Network, 16. децембар 2011:  http://www.bim.ba/en/300/10/34054/

[3] Ibid.

[4] Nijaz Mašić: “Srebrenica: agresija, otpor, izdaja, genocid“ (Sarajevo, 1999), p. 188

[5] „Moral Combat: NATO At War“, BBC2 специјална емисија, 21:00 часова, недеља 12. март 2000. [http://news.bbc.co.uk/hi/english/static/events/panorama/transcripts/transcript_12_03_00.txt]

[6] За профил водитеља програма Алана Литла, видети:   please see: http://news.bbc.co.uk/newswatch/ifs/hi/newsid_3230000/newsid_3239200/3239206.stm

[7] “Moral Combat: NATO At War”, ibid. [http://news.bbc.co.uk/hi/english/static/events/panorama/transcripts/transcript_12_03_00.txt]

[8] Ibid.

[9] Ibid.

7.000 Срба из Војводине узело мађарско држављанство

7.000 Срба из Војводине узело мађарско држављанство

www.vaseljenska.com
Тајним документом Орбанове владе је донета одлука да се мађарски пасоши поделе свим становницима на …