EVO NEŠTO I ZA ZALJUBLJENE

http://www.youtube.com/watch?v=n2Mlq-TUWYU

www.youtube.comTell me: If I caught You one day and kissed the sole of Your foot, wouldn’t You limp a little then, afraid to crush my kiss?… Love You my Precious ♥♥♥

MOLBA-UMETNIČKI ATELJE VAS MOLI DA MU POMOGNETE DA SE PREDSTAVI U VAŠEM GRADU

    M u l t I j a n
    Umetni~ki ateqe,
 Miodrag Mi}ko Spasi}
    V l a s o t I n c e,
  Branislava Nu{I}a 26/17                                                 
           O63/ 8 99 1 33 6
       062/ 8 120 11 2                                       

M O L B  A

Postovani/na

Multijan“, iz Vlasotinca, zamolio bi Vas ako se te u mogucnosti DA nam pomognete DA se prestavimo as umetnickim  fotografijma SRPSKE NARODNE NOSNJESA JUGA SRBIJE u Vasem gradu,  Ovo bi bila izuzetna I retka prilika u kojoj se jedan vlasotinacki umetnik predstavlja u velikoj kulturnoj sredini, u  gradu bogatom umetnickim I kulturnim sadrzajima, I gradu velike istorijske I kulturne tradicije.

Cast je za svakog umetnika, bilo odakle DA dolazi, I bilo kakve uspehe DA je postigao u svome radu, DA dobije mogucnost DA se predstavi u VASEM gradu. Priliku koju je dobio „Atelje Multijan“ zelimo DA sto bolje iskoristimo, odnosno DA se predstavimo kvalitetnim radovima, koji su odraz nase sredine I naseg umetnickog senzibiliteta. Ovo je, dakle, prilika DA se I samo SRBIJE predstavi Kao sredina do duha I tradicije.

 

http://www.youtube.com/watch?v=-7fznDXKl0s&feature=player_embedded

Američko carstvo – carstvo dobrote

http://www.youtube.com/watch?v=AdGOhLvM7a4&feature=related

Autor Dr.med. Živojin Dacić – Ratovi u Jugoslaviji.Jugoslawische Kriege 1990-1996

Autor Dr.med. Živojin Dacić, koji dugo godina zivi u Nemackoj, opisuje , analizira i komentarise dogadjaje od 
pocetka razaranja  Druge Jugoslavije, pa sve do aktuelnih zbivanja oko otetog Kosmeta.
Tekst je narocito interesantan iz aspekta Srba u dijaspori, jer na osnovu licnog iskustva i obimne dokumentacije
posebno tretira odnos prema nemackom domacinu i njegove uloge u jugoslovenskoj tragediji kao i u
posleratnom periodu.

(Knjige mogu da se naruce kod izdavaca kao i u svim knjizarama.)

Sa pozdravima   Živojin Dacić

Akademik Ljuba Popović: Zašto sam na spisku zabranjenih ljudi?

Akademik Ljuba Popović: Zašto sam na spisku zabranjenih ljudi?

 

Od demokratije mi uvek pozli

 

Dugo nisam ni znao da postoji pojam „nacionalista“, iako sam živeo i u Kraljevini Jugoslaviji i u Brozovoj Jugoslaviji, a ako sam poslednjih godina postao nacionalista, onda je to zahvaljujući Zapadu koji mi se smučio nepravednim napadima na Srbe i Srbiju..

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji obeležio je mete: u svom izveštaju za 2007. godinu objavljenom u knjizi „Samoizolacija – realnost i cilj“ registrovali su 57 srpskih „nacionalističkih“ intelektualaca u zemlji i dijaspori, „koji su do sada uspešno izbegli bilo kakvu odgovornost za svoje delovanje“. I dok se čekaju strelci, neki u Srbiji žale što nisu na crnoj listi predsednice Helsinškog odbora Sonje Biserko, poput vladike Artemija koji smatra „da je Srpska pravoslavna crkva unižena što se među časnih 57 imena ne nalazi nijedno ime nekog od veledostojnika SPC-a“.

 

A evo šta je jedan sa spiska „nepodobnih“, akademik i slikar Ljuba Popović iz Pariza, rekao za „Vesti“.

– Da je ta žena lepog imena (Sonja Biserko je, zaista, lepo ime), koju nikad u životu nisam upoznao, niti znam šta je uradila za našu državu, niti ko joj je dao pravo da određuje kriterijume, dakle, da je u pitanju neka lepa dama, plavokosa i plavooka – ja bih joj ovaj ispad, možda, i oprostio. Ali ako ne poseduje navedene atribute, onda bih joj posavetovao da porazgovara sa svojom savešću.

 

U ovim rečima, koje je izgovorio velikan slikarstva, srpski akademik, 45 godina žitelj Pariza, 74-godišnji Ljuba Popović, sadržana je sva ironija prema osobi koja sebi dozvoljava da pravi listu za odstrel, da kroji sudbinu ljudi koje ne poznaje i sebi dodeljuje funkciju vrhunskog arbitra. Tu nevericu i iznenađenje kojima je propratio zluradu informaciju „plaćene osobe“, Ljuba nije uspeo da sakrije, zbog čega je ekskluzivno, mada nerado, pristao da „aferu“ prosudi i u njenom političkom kontekstu.

 

Put u pakao

Simbolika umetničkog dela: Ljuba Popović kraj slike nazvane „Put u pakao“

Akademik Ljuba primio je novinarku „Vesti“ u svom pariskom ateljeu, nedaleko od Luksemburškog parka. Na petom spratu, krov je, takoreći, pretvoren u nebo koje je Ljubi saveznik u slikanju platna, ponajčešće, velikih dimenzija. Tog dana, atelje je, kao i uvek, blistao u lepoti. Naspram Ljube nalazio se diptih sa naslovom „Put u pakao“, što se savršeno uklopilo u razradu situacije koja prati našu politiku, političare, Srbiju, Evropu, te i sve nas kao, valjda, razumna bića ove planete.

 

Razgovor smo započeli konstatacijom: „Da nije smešno, bilo bi tragično“ jer godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava koji treba da rekonstruiše državu tako što će poslati intelektualce u progon ili ih staviti pred streljački vod, nezamisliv je u imalo civilizovanom svetu.

– Dugo nisam ni znao da postoji pojam „nacionalista“, iako sam živeo i u Kraljevini Jugoslaviji i u Jugoslaviji Josipa Broza. A poslednjih godina, ako sam postao nacionalista, onda je to zahvaljujući Zapadu koji mi se smučio nepravednim napadima na Srbe i Srbiju.

 

Na to akademik Ljuba kreće u analizu:

– Na Srbiju su izvršeni razni udari. Prvo joj je uništena vojska, kako reče onaj u zatvoru, Legija: „Vojsku su sveli na lovačko udruženje.“ Posle vojske, izvršen je veliki udar na sport, pa smo u sportu ostali samo na individualnim varijantama, a onda je na red došla kultura i to tako što su se takozvane nevladine organizacije ubacile u vrhove državnog aparata i počele da uvoze iz inostranstva stvari koji ne odgovaraju našem mentalitetu. Tako smo dobili performanse, zapadni kič i zapadno đubrište, koje našu kulturu sistematski uništavaju.

 

Ničiji vazali ni robovi

Na tome se nije stalo, tek slikar Ljuba nastavlja:

– Tu spada i aktuelni raskol u crkvi, koji je došao iz istih sumnjivih izvora. Oni koji hoće Srbiju da unište, shvatili su da moraju i crkvu da likvidiraju jer je crkva jedan od stubova srpskog jedinstva. I sad, kao šlag na torti, dolazi i varijanta sa „tom gospođom“, neka vrsta „seče knezova“ jer podrazumeva otkidanje glave onima koji vrede na kulturnom planu Srbije i koji joj daju sjaj. Bez ikakvog ličnog preterivanja, samo primećujem, da u svim umetničkim monografijama, knjigama, katalozima i sl, objavljenim o meni kod nas i u svetu, piše: „Ljuba Popović, Srbin.“ Znači, ja sam toj zemlji na neki način osvetlao obraz sa kulturne strane.

 

Na nezaustavljivu priču o ulasku u Evropu, Ljuba nadovezuje:

– Pripadnost Evropi se ne može ostvariti na način koji sprovode sadašnji političari, već na širem, kulturnom planu. Znači treba da imaš fizionomiju, sređenu državu i autentičnu, sopstvenu kulturu. Samim tim će ulazak u Evropu biti logičan i moguć. Svaki drugi način od nas pravi vazale ili, još gore, robove.

 

Elita vrhunskih hohštaplera

A ta Evropa je ovakva:

– Kod nas postoji ogromna težnja da se ide ka Evropi, a da se uopšte ne shvata šta je u stvari ta Evropa i kakvi mehanizmi su na snazi u savremenom svetu. Vrlo dobro znamo da su Evropu silom pokušavali da osvoje i Napoleon Bonaparta, i Hitler, i Staljin. Svi su oni imali pogrešne metode, fizičko osvajanje im nije uspelo. Nova imperijalna elita je generacija vrhunskih hohštaplera koja je shvatila da narode ne treba pokoravati fizičkom snagom, nego novcem. Ovaj metod se bazira na uceni kreditima i ekonomskim mahinacijama.

 

– Takođe je pogrešno misliti da je Evropa za nas jedino rešenje i zaboraviti da postoje Rusija, Kina, Indija i druge velike zemlje sa kojima možemo da sarađujemo, a koje nas neće uvaljivati u zamke o hvatanju Karadžića, Mladića i slično, niti na nama primenjivati metod „štapa i šargarepe“, ističe naš sagovornik i ponovo se vraća na „gospođu Biserko“, koju, verovatno, iritira to što je on, u jednom trenutku, izjavio da je „na strani Karadžića i Mladića i onih koje juri policija“. Zato mu se nametnula i jedna uspomena iz detinjstva.

 

Na strani progonjenih

– Godine 1939, u kafanu-bakalnicu koju je držao moj otac, u jednom selu između Tuzle i Zvornika, jedne noći treskom su se otvorila vrata i ušli su žandari vodeći dvojicu bosonogih, prljavih i čupavih hajduka sa ogromnim okovima na nogama. Žandari su seli za jedan veliki sto i naručili pivo, a onim bednicima, gurnutim u ugao – bokal vode. Kao detetu, to mi se strašno urezalo u pamćenje i stao sam na stranu hajduka. Posle, čitajući „Gorskog cara“, bio sam na strani hajduka Đurice, a i u „Robinu Hudu“ nisam mogao da navijam za one koji ga jure po Šervudskoj šumi.

– Dakle, kao slikar, ne mogu da budem na strani onih koji proganjaju. To nije politička izjava, već izjava kreatora koji pokušava da vidi svet na drugi način. Takav stav, verovatno smeta novim lovcima na državne neprijatelje i inspiriše ih na „velesrpske“ prozivke.

 

Umovanje nižeg reda

U svom višedecenijskom opredeljenju slikar Ljuba ostaje čist i stamen i pupčanom vrpcom vezan za maticu, smatrajući da to nije nikakav greh.

– Zahvaljujući mom višedecenijskom angažovanju na kulturnom planu, nastala je Moderna galerija u Valjevu koja se dokazala kao najkvalitetnija galerija u Srbiji jer izlaže najbolja i najautentičnija umetnička ostvarenja sa našeg tla. Ako sam po mišljenju „te gospođe“ pogrešno orijentisan na srbovanje, ipak mora priznati da je ta galerija mnogo veća od greha koji mi ona pripisuje. Ona nije shvatila da su slikari ljudi, sem retkih, koji ne učestvuju u političkom životu. Ja nikad nisam bio član ni Komunističke ni bilo koje druge partije, ali se nisam ni borio protiv njih. Za komuniste sam, kao „plaćenik“, radio ogromne portrete Marksa, Engelsa, Tita… Radio sam i u bioskopu koji se zvao „Radnički dom kulture“, bio kinooperater, cepač karata, izbacivač, ali nikad nisam bio zatvaran. Nikad nisam bio politički angažovan jer smatram da je politika umovanje nižeg reda i da ja s tim nemam ništa. Ja to mogu samo da pratim i da dam poneki komentar, koji, najčešće i nije političan, već poetičan.

 

Nasleđe bez morala

– Živimo u 21. veku, vrlo teškom civilizacijskom periodu, bez morala. Nekad su naši ljudi imali kulturu i vaspitanje i shvatali da narodu treba u nasleđe ostaviti fakultete, fondacije i slično. A ovi današnji niti imaju kulturu, niti će išta dati kulturi. To je sasvim deseto društvo za koje ne bih rekao da su antisrbi, ali nisu shvatili da teritoriji na kojoj žive, ipak, treba pomoći.

Posmatrajući bistrim okom, Ljuba primećuje da se Srbija veoma teško snalazi u ovim modernim vremenima jer je nespremno dočekala avanturu ulaska u igru ogromne količine novca, za koji se, od doktora Fausta pa na ovamo, „đavolu prodaje duša“.

– Novac je sila koja podriva savremeni svet i spolja i iznutra. Amerika i Zapad učinili su ogromne napore da džakovima sveže naštampanih dolara, rasture Sovjetski Savez. Potom su se okomili na tzv. veliku Jugoslaviju i razbili je po principu koji je identičan Hitlerovom iz 1941. godine. Njegova karta i karta ove današnje rasturene Jugoslavije su skoro iste. A ono što se danas ne shvata jeste da je Srbija u zoni američkog, a ne evropskog interesa i da zato i ne može da uđe u Evropu.

 

– Zbog Kosova, Srbija je američka teritorija. To je geopolitička igra šaha jer oni sa naše teritorije kontrolišu deo Rusije i Evropu. O tome postoje i pisani dokumenti, pred kojima naši političari poslušno zatvaraju oči. Pa, mi imamo američkog ambasadora koji nam se meša u unutrašnje poslove, imamo Soroša i razne nevladine organizacije načičkane agentima tajnih službi, koje, putem novca, a posredstvom i kolaboranata svih vrsta, podrivaju našu zemlju. Pitam se na čijem platnom spisku je i ta naša „biserna dama“, kome to hoće da se umili pljujući na sopstveni narod i na ljude koji su proneli slavu Srbije.

 

Sopstveni bedni interesi

Naš sagovornik, akademik Ljuba dotiče i temu demokratije:

– Kad čujem tu reč, meni pozli. Kad čujem da neko priča o demokratiji, a naročito Amerikanci, zgadi mi se svet u kome živim. Demokratija je šarena laža, maska iza koje se zaklanja perfidno lice svetske političko-ekonomske mafije. Razne primitivne budale i hohštapleri mašu barjakom demokratije a pritom misle samo na sopstveni bedni interes. Žao mi je naših ljudi, koji tu igru još nisu prozreli ili se prosto ne usuđuju da pogledaju istini u oči. Jer, nije lako ni biti slobodni strelac, kao ja. Ne pripadati nijednoj ideologiji, nijednoj organizaciji, bilo da je politička, intelektualna, masonska…

 

– Nikad nisam imao nikakav zaklon te vrste koji bi me štitio, ali zato nikad nisam imao ni šefove pred kojima moram da savijam kičmu, ni gazde kojima moram da plaćam danak časti. Na izvestan način, sam sam svoja „institucija“, što znači i da sam pomalo anarhista. Nemam nikakav odnos prema onima koji imaju finansijsku ili političku moć. Jednom mi je gospodin Karić nudio nekakav novac kao nagradu za životno delo. Odbio sam, objasnivši mu da sam sve pare zaradio rukom i četkicom i da želim da tako i ostane. Uostalom, mene ni novac ni prestiž koji on donosi uopšte ne interesuju, čak mi stvaraju mentalne probleme – kaže na kraju intervjua akademik Ljuba Popović.

 

Rasprodaja bogatstva

– Bezobzirno američko iživljavanje već smo posmatrali na tlu Koreje, Vijetnama, Iraka, a sad ga evo imamo i kod nas. Još nam samo fali da i ovde otvore neki Gugenhajm muzej i da nas nauče kako se đubre promoviše u umetnost. Kao što su nas naučili da je Mek Donaldsova faširana šnicla zapravo vrhunska gastronomija. Tužno je što će naš narod sve to progutati, što se toliko promenio, što se ponaša prosjački, što stalno očekuje da mu se dodele neke pare umesto da shvati da mu je zemlja bogata, što je spreman da ta bogatstva proda budzašto samo da bi zadovoljio neke dnevne potrebe…

 

Ne kao Indijanci

– Srbi su žilav narod i pružaju otpor, ali je danas Srbija umorna. Ja idem svaka dva-tri meseca u Srbiju, idem po malim mestima, volim tu zemlju. Ta zemlja je sad, nažalost, na meti Amerike koja oduvek juri neke „Indijance“, neki narod koji živi na prirodan i autentičan način da bi ga „civilizovala“ po sopstvenim kriterijumima, odnosno da bi mu isisala vitalnu snagu, upotrebila ga za sopstveni interes i onda ili odbacila kao ispušenu lulu, ili uništila, ili transformisala do neprepoznatljivosti.

 

Tuzla, Valjevo, Beograd, Pariz…

Rođen sam 1934. godine, u Kraljevini Jugoslaviji, u Tuzli. Majka mi je rodom iz Bosne, a otac iz Valjeva. Godine 1941. prešli smo u očevu kuću u Valjevu. Tu sam završio osnovu školu i čuvenu valjevsku gimnaziju, a onda prešao na studije u Beograd. U slikarstvo sam zabasao čudnim spletom okolnosti. To sam najviše voleo, a to mi je nekako bilo i najlakše u životu. Diplomirao sam u klasi profesora Marka Čelobonovića, a posle toga završio i specijalni tečaj kod Mila Milunovića. Sve se to završilo u septembru 1963. godine, kad sam otišao u Pariz, koji je na planu slikarstva, predstavljao veću avanturu nego Beograd. Od tada, mene predstavljaju, kao „francuskog slikara srpskog porekla“ jer u Parizu, živim 45 godina, ovde mi je atelje, banka, ovde mi je sve.

 

Šta će meni nagrade

– U ovim poznim godinama, kako sam malo stariji, radni dan mi traje do 13 sati, a poslepodne čitam, primam posete, gledam filmove ili idem na izložbe. Nakon sedamdesete godine teško se održati, čovek mora da vodi računa o svakom detalju, o ishrani, o tome na šta troši energiju, šta mora da eliminiše iz života… Ne znam hoću li biti dugovečan, ali je dovoljno 70 godina proživeti u punoj formi i napraviti određeni broj slika. A ja i ne znam koliko sam slika uradio. Malo sam izlagao, nekih petnaestak samostalnih izložbi, imam osam monografija, nikad u životu nisam dobio nijednu nagradu, kad su hteli da mi daju – odbio sam. Dva puta sam se ženio i imam troje odrasle dece.

 

http://www.srpskapolitika.com

MOLBA

Pomaže Bog. Draga braćo i sestre u Hristu, uz Blagoslov počivšeg Patrijarha Srpskog, gospodina Pavla, njegovog Preosveštenstva Vladike Banatskog gospodina Nikanora, protojereja Stanojla Stojadinoviæa i članova graðevinskog odbora Hrama Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, leta Gospodnjeg 2008 započeti su radovi na izgradnji Hrama, na samom obodu Deliblatske peščare.
Uz Božiju pomoæ , leta Gospodnjeg 2011 započeli su i radovi na ikonopisanj Hrama.Ikonopisanje rade studenti završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom prof. Lazoviæa i prof. Kajteza.
Nedostaju nam sredstva za završetak ikonopisanja. potrebno je ikonopisati160 m2 zidova Hrama.Cena 1 m2 je 50 eura.
Molimo Vas da nam pomognete u skladu sa svojim mogućnostima i sredstva uplatite na račun Hrama Svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca
Dinarski račun Vojvodjanske banke 355-0000001127284-84 sa naznakom: za Hram Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca Leanka.
S verom U Boga grešna sluškinja Božija Jovanka Krstić , član graðevinskog odbora Hrama i direktor JKP „Dolovi“ Dolovo Grad Panševo.

Фериџ о српским колегама: Корумпирани клијенти ЕУ режима

Фериџ о српским колегама: Корумпирани клијенти ЕУ режима

15. 12. 2011 14:15 | Ало!
nigel v2 Фериџ о српским колегама: Корумпирани клијенти ЕУ режимаШта ви сви мислите, ко сте? Упитао је Фериџ европарламентарцe (Фото: Ало!)

Брисел – Најџел Фериџ, британски политичар и један од лидера Британске независне партије, а тренутно посланик у Европском парламенту, рекао је за српске политичаре који безусловно теже Европској унији да су „корумпирани клијенти ЕУ режима“. За ЕУ Фериџ каже да је малигна, луда, диктаторска творевина за коју би волео да се распадне.

Најџел Фериџ је права ноћна мора председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза и председника Европског савета Ван Ромпеја. Његова главна мисија је укидање Европске уније. У интервјуу за „Ало!“ он је рекао да се нада да ће се ЕУ распасти као и Југославија, али без рата.

Највећи губитник распада ЕУ биле би владе држава чланица и држава које желе да уђу, каже Најџел и додаје да ће лоше проћи сви они који су заговарали ЕУ: партије, медији, институције, а посебно огромна администрација и бирократија у Бриселу.

Он сматра да је ЕУ „нефлексибилан, диктаторски, у најбољем случају обмањујући или у најгорем случају малигни и луди експеримент“ коме Србија не би тебало да се прикључи, као ни било која нормална држава.

Политику Србије која се заснива на на принципу „и Косово и ЕУ“ Фериџ је прокоментарисао кроз басну о псу и коски.

– Прича о Косовау и политика ваших владајућих партија о тој теми ме подесћа на ону басну о псу који држи кост у устима и кад види своју рефлексију у реци, отвара чељуст и испушта кост како би зграбио њену рефлексију у реци. Тако губи своју кост у намери да ухвати другу, која не постоји. Тако ће и ваша влада посрнути у намери да врати Косово, а у ствари ће изгубити саму Србију, сликовито је појаснио британски политичар.

Најџел Фериџ је у недавној изјави за руске медије рекао да су политичари у Србији екстремно заинтересовани да уведу Србију у ЕУ зато што ће у том случају постати мултимилионери.

„Европска унија има превише туђег и свачијег новца који користи како би куповала лојалност политичара, цивилних институција и медија, чак и у најбогатијим земљама. Резултати су искривљени избори и корумпирани референдуми у свим земљама чланицама ЕУ. За ваше политичаре је изузетно атрактивно да Србију уведу у ЕУ и тако постану мултимилионери. Ипак, поставља се питање колико је то атрактивно за српски народ“, образложио је Фериџ свој став.

Каже да није имао прилику да сретне ни једног политичара из Србије, али да му није ни жао, јер како каже „сви они који из Србије долазе у Брисел већ су корумпирани клијенти режима ЕУ. Ми нисмо заинтересовани за њих и они нису заинтересовани за нас“.

Блер нас је обмануо!

О учешћу Велике Британије у бомбардовању 1999. године Најџел Фериџ каже да је Блер све обмануо да је у питању „хуманитарна интервеницје“.

„Блер је тада тврдио да је напад на Србију ‘хуманитарна интервенција’, што очигледно није био случај. Ја сад постављам питање – па шта је онда то било? Истина је да су Американци тада асистирали и помагали ОВК да доведе хиљаде Ал Каидиних муџахедина и бораца из Авганистана на Косово. Када је Косово ухваћено у канџу ОВК и терориста, драгоцена рудна и минерална богатсва Косова продата су јефтино и за мале паре Џорџу Соросу. Тадашња америчка и ЕУ администрација само су желеле да униште Србију како би у будућности пала у замку евроинтеграција и чланства у ЕУ“, тврди Фериџ.

Шта ви мислите да сте?

У једном од својих обраћања пред Европским парламентом, Фериџ је за кризу еврозоне и тренутно стање у европској заједници народа окривио баш лидере ЕУ. То обраћање, које је на Јутјубу названо „Шта ви мислите да сте?“, Фериџ је завршио речима: „Још озбиљнија од еконономске пљачке је пљачка човековог идентитета, његове демократије, све што ће остати после тога су национализам и насиље. Остаје ми само да се надам и молим да ће ваш европројекат уништити тржиште пре него што се то деси“.

Повезане вести:

Породица Поњигер: Слика будућности Србије

Породица Поњигер: Слика будућности Србије


Владимир Димитријевић

Људождерски режим одвео је у смрт породицу Поњигер

Београд, 15.12.2011

Мислите ли да сам заборавио на породицу Поњигер, на несрећнике Палка и Илонку који су, скупа са својим трогодишњим сином Миланом, 6. децембра 2011, скочили са шестог спрата војног самачког хотела на Звездари?
Наравно да нисам. Али, нисам, све до данас, могао ни слова да напишем, јер ми се чинило да ћу почети да кунем…А православни сам хришћанин, и то би ми био неопростив грех.
Знате ви добро кога бих клео: оне који су нас довде довели. И оне који нас одавде воде, још даље, у бестрагију, у нигдину, у недођију.
Палко, капетан у пензији Војске Југославије, и Илонка, његова жена, чекали су годинама да добију дете…И, кад су га добили, скочили су с њим у смрт.

Ево шта у „Куриру“ каже њихова познаница Бојана А:“Палку Поњигеру је у уторак, тачно у подне, уручено решење да са женом Илонком и трогодишњим сином Миланом мора да напусти собичак од десетак квадрата у војном самачком хотелу. Верујем да се нешто тада преломило у њему и Илонки…Само 45 минута касније, њих двоје су били мртви! Скочили су са шестог спрата држећи у наручју трогодишњег сина, кога су обожавали./…/

Причали су да им је тешко и да су молили да бар презиме у том собичку.
Палко је кукао, молио, плакао…
Надао се да ће надлежни схватити да са малим дететом, усред зиме, нема где да оде. Говорио је:“Да је бар летом, могли бисмо и под шатор“/…/
У родном селу Бингуле имао је породичну кућу, коју је желео да адаптира. Због тога је од Министарства тражио новчану помоћ од 20 000 евра, али ни то нису хтели да му дају. Говорили су да има у својини гарсоњеру у Сарајеву, одакле су пообегли кад је почео рат у Босни. Та гарсоњера ја само формално била његова, а у стварности нису имали ништа“

У Шиду, Палкова сестра Марика Мелег, изјавила је:
“Зар мајка за смрт свог сина и снаје да сазна из медија? Да ли је могуће да нико од надлежних није удостојио да нас обавести о стравичној трагедији? Боли нас губитак Палка и Илонке, али нас још више боли начин на који је држава поступила! Велика је то брука за Србију!“

Из исповести Палка Поњигера пред Удружењем војних бескућника ( пази, читаоче, и такво друштво постоји!) , која се може наћи на ЈУ Тјубу (Курир, 9. децембар 2011. ) смо сазнали да је он у јуну пред својим сапатницима рекао:
“Капетан сам прве класе у пензији. Отишао сам у инвалидску пензију 2001. године, кад сам оперисао срце. Добио сам смештај у „Звездари“ 2003. године. Радио сам као наставник у војним школама у Рајловцу, Сомбору и у Батајници. Учио сам све те који сада не желе да помогну човеку у невољи…Тренутно сам поднео захтев за бескаматни кредит од Министарства одбране у износу од 20 000 евра. И узећу тих 20 000! Само да ми их дају, и ја идем/…/ Супруга ми је Хрватица! Ја сам Словак.

Нигде нисам могао да се прикључим војци. Ниједној, јер ме нису желели. А нисам побегао. И нисам ратовао, него сам дошао у прекоманду/…/ Траже ми да вратим 240 000 које су ми доделили на име одвојеног живота и увећаних трошлова становања од 2003. И још ми траже 270 000  динара за камате. Одакле да вратим, одакле?“плакао је Поњигер.
А његов синчић Милан је, кад се у болници освестио ( спасао га је загрљај оца ), само понављао:“Немам никога. Немам бабу, немам деду. Немам тетку…Ја сам тужан. Много сам тужан“.
Ваљда вам је сада јасно зашто нисам могао да пишем овај чланак до данас, на Светог Андреја Првозваног.
Хтео сам и ја да заурлам, и да с Његошем добацим времену и земљи у којој живим, препуштеној на милост и немилост убицама наше будућности:
“О проклета земљо, пропала си, име ти је страшно и опако“…

Реклама

Чему ли се надају ови што су брачни пар Поњигер довели до самоубиства? Чему, бедници, у низу „командне одговорности“, која завршава НАТО кафеџијом и његовим ЕУ кумом?
Хоће ли моћи мирно да спавају од савести, гласа Божјег у човеку, која, ма колико била спаљивана, ипак расте и прораста кроз сажежену земљу људске душе, макар та душа припадала и продатим душама жутокраке Србије?

За крај: Судбина породице Поњигер је судбина целе Србије – ако ови који је сад воде буду наставили да то раде.
Они су уништили све чега су се дотакли; све су претворили у прах и пепео.

Од прошлог пописа до данас из Србије је, захваљујући жутокракој охлократији ( власти олоша, најгорих ) нестало преко 400 000 људи.
Не Срба, Словака, Хрвата, Мађара, него људи, људи, људи! Људождерска власт нас и даље убија, и ко зна колико ће несрећника, којима су у главу убацили да су они сами криви зато што су без хлеба, посла и наде, дићи руку на себе или на своје ближње!

Зато је, сада и овде, најважније: НЕ ОПТУЖУЈТЕ САМИ СЕБЕ! ВИ НИСТЕ КРИВИ! КРИВИ СУ ВАМПИРИ МАСКИРАНИ У ДОБРОВОЉНЕ ДАВАОЦЕ КРВИ, КОЈИ СУ ВАМ ОБЕЋАВАЛИ ЕВРОПСКУ УНИЈУ И 200 000 НОВИХ РАДНИХ МЕСТА , А БАЦИЛИ СУ ВАС У ПОНОР БЕЗНАЂА!

Они , лажљивци, којима је сада сјајно у њиховим хектарски великим становима и вилама, на њиховим јахтама, у њиховим лимузинама, и који живе као бубрези у лоју ( трошећи наш, с тешком муком стечени и њима кроз порез давани, новац ), док ваши суграђани скачу кроз прозоре са децом у наручју ( Поњигери су скоро две деценије чекали дете, и добили су га после вештачке оплодње!)

Зато је време да они оду.
А они ће отићи кад престанете  да им верујете, и кад потражите Божју помоћ да Србија, за све оне који у њој живе, буде земља наде!

Његош би рекао:“Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!“ И још:“Бога знамо, и Он нас познаје, нама другог познанства не треба!“ Помози, Боже Правде, и свани нам јутром Својим, да ишчезну утваре са обзорја ове јадне и намучене земље, и да поново запламса светлост Твоја у нашим животима и животима наше деце!

Истина о “међународној заједници”

Самопроглашени спасиоци и глобална диктатура


Ирена Радић

Акција „спашавања“ је готова онда када буде успостављена апсолутна контрола финансија, тржишта, природних ресурса и људи!

Београд, 16.12.2011

Све је почело давне 1789. године, са Француском буржоаском револуцијом, али је  за ових, нешто више од два вијека заборављена основна порука тадашњих револуционара: „ égalité liberté fraternité “.
Уствари, ове ријечи су се данас претвориле у своју супротност, од њих је направљена крвава карикатура и орвеловска спрдачина.

Тако да слобода значи да јачи могу  слободно, у складу са сопственим интересима да тероришу слабије, једнакост, у најбољем случају, постоји у смислу „сви смо једнаки, али постоје једнакији“, братство не постоји ни између рођене браће, али је нашироко злоупотребљаван појам, нарочито када треба прикрити империјалистичке тежње  неке велесиле, према некој малој, „братској“ земљи, коју ће велика браћа између себе братски раскомадати.

Невидљива рука која управља свијетом, креатори свејтске политике, кројачи наших судбина, дуго времена обмањују нас  лажним вијестима, лажним личностима, лажним догађајима, лажном историјом, лажним циљевима и лажним интересима.

Обучени у плашт демократа и бораца за људска права, ти терористи, најближи сарадници самог Сотоне, сију смрт, страх, раскол, биједу, сиромаштво, глад и безнађе широм свијета!

Кроз вијекове, све до Другог свјетског рата велике свјетске силе су наступале готово брутално, са јасно израженим освајачким тежњама и под својим пуним именима.

Откако је извршена привидна деколонизација силници су промијенили реторику, упаковали је у оквире међународног права, у разне декларације, резолуције и конвенције, а промијенили су и име.

Створена је професионална криминална организација на свјетском нивоу, сачињена од „демократски“ изабраних представника, разноразних комесара за људска права, радних група, акционих тимова,  савјетника, међународних организација, невладиних организација, војних алијанси, мировних мисија, свјетских банки, монетарних фондова, мејнстрим медија…који сви заједно врше бруталне злочине,  звјерства над човјеком и његовим достојанством, над здравим разумом и логиком, за која, при томе уживају апосолутни и безусловни имунитет.

Убијање недужних грађана друге државе представљају као заштиту цивила, крволочне освајачке ратове  хиљадама километара од националних граница као одбрамбене, поробљавање једне суверене земље као њено ослобађање, вампирско облијетање око нафтних извора као самопожртвовану хуманитарну  помоћ.

Данас, још само највећи политички идиоти вјерују у пропали сан о Европској унији, алтруистичким циљевима УН и НATO алијансе, неизмјерној филантропији ММФ-а и Свјетске банке, хуманитарним интервенцијама и борби за демократију и људска права.

Оним, мало више освијештеним сасвим је јасно да иза свих тих флоскула стоји само једна ријеч : НОВАЦ!

Живимо у једној глобалној диктатури гдје шачица људи без образа и морала, вођена егоистичним интересима управља свијетом, далеко од малих екрана, далеко од великих политичких позорница,  далеко од очију и ушију обичног човјека.

Циљ ових свјетских разбојника је да кроз изазивање ратова, револуција, социјалних немира, економских криза,  кроз ширење нетрпељивости и мржње међу људима, ширење разних зараза и болести,  унесу страх, пометњу, збуњеност и наметну себе као спасиоце, избавиоце из тих криза.

Реклама

А затим ти, самопроглашени спасиоци, након што обезбиједе оптималан однос социјалног мира и социјалне напетости, потпомогнути домаћим плаћеним издајницима, оличеним у „демократски“ и проевропски орјентисаним представницима народа, невладиним организацијама и мејнстрим медијима, кроз један терор заглупљивања и осљепљивања домаћег становништва, опљачкају и распарчају државу, униште јој привреду и образовање, спрже националну свијест и извитопере историју… Акција „спашавања“ је готова онда када буде успостављена апсолутна контрола финансија, тржишта,  природних ресурса и људи!

Ако мислите да су ово испразне ријечи једног вјечитог песимисте, размислите:

Депресије и ратови не долазе случајно! Њихов циљ је да се изврши трансфер богатства. Наиме, новац не нестаје, не испарава, он само прелази од тачке А до тачке Б, односно из руку нас, обичних људи у  руке неколицине свјетских моћника.

Ми губимо све, они све добијају!

Та једначина је заиста проста!

И за крај, сјетимо се упозорења о опасности која свим народима и земљама свијета пријети од дивљања финансијског капитала које је изрекао амерички предсједник Томас Џеферсон:

„Ја мислим да су банкарске установе опасније за нашу слободу од читавих армија опремљених за рат. Ако амерички народ једног дана допусти приватним банкама да контролишу његов новац, те ће банке, и с њима повезане корпорације – најприје путем инфлације, потом кроз рецесију – лишити људе њихове цјелокупне имовине, па ће им се дјеца једног дана пробудити као бескућници на тлу које су њихови преци запосјели.“

Освијестимо се и изаберимо праву страну док још није касно!

CONFIRMED: The Trillion-Dollar Lawsuit That Could End Financial Tyranny – Ovo bi mogao biti rasplet, i mislim da će biti tako. OVO je jako važno da pročitamo

Ovo bi mogao biti rasplet, i mislim da će biti tako. OVO je jako važno da pročitamo šta nam se to dešavalo poslednjih godina – a ovde se pominje i Jugoslavija i Srbija.Ovo je text zbog kojeg se pretilo Davidu Wilcocu da ga objavi. Tiče se svih nas.

http://divinecosmos.com/start-here/davids-blog/995-lawsuit-end-tyranny