ИМА ЛИ СРБИЈА СТРАТЕГИЈУ?

Београд, 13. децембар 2011.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

ИМА ЛИ СРБИЈА СТРАТЕГИЈУ?

Изводи из реферата поднетог Скупштини Београдског форума 13. децембра 2011.

Уласком у другу деценију рада Београдски форум се даље афирмисао у домаћој и

иностраној јавности, у српском расејању као независно, нестраначко и

непрофитно удружење.

Форум указује на опасности које собом носи колебљива, недоследна и најасна

политика у вези са статусом Косова и Метохије. Став Форума је да се не сме

одступати од заштите легитимних државних и националних интереса гарантованих

резолуцијом СБ УН 1244. Кандидатура за чланство у ЕУ није оправдање за

стална узмицања нити она представља вредност која се може повезивати са

статусом Косова и Метохије. Одговорни за будућност Србиј морају да се суоче

са чињеницама да ЕУ, посебно њене најутицајније чланице, нису неутралне, још

мање конструктивне у српско-албанском спору. Ти фактори деценијама  на многе

начине демонстрирају јасну једнострану подршку албанској страни. Оне настоје

да апетите Албанаца задовољавају жртвовањем виталних српски интереса Србије.

Чланице ЕУ и НАТО, које су 12 година присутне на Косову и Метохији и преко

војне и цивилне мисије (UNMIK, EULEX) носе одговорност за  масовно кршење

људских права Срба у Покрајини, за спречавање слободног и безбедног повратка

преко 230.000 протераних Срба и других не-Албанаца. Оне су се током протекле

две деценије испољиле као учесници у цепању српске нације и државне

територије Србије. ЕУ и НАТО настављају јасну проалбански улогу све до

данашњих дана, без наговештаја да је у ближој будућности напусте. О томе се

мора водити рачуна не ради заоштравања односа било са НАТО или са ЕУ, још

мање са конкретним земљама, већ једноставно, ради вођења реалније политике,

постављања реалних циљева и времена неопходног за њихово остваривање. Време

потребно за решавање сложених проблема као што је статус Косова и Метохије

не може се мерити датумима седница форума у Брислу нити временом избора у

Србији. То јре кратковидо и неодговорно.

Претерана „конструктивност“, „флексибилност“ и „креативност“ у тумачењу

јасних уцена и ултиматума ЕУ и њених чланица, стално померање тзв. црвене

линије одбране државних и националних интереса на доле, равно је непостојању

било какве државне стратегије и политике. Резолуција СБ УН 1244 је део

међународног права трајног значаја, кристално јасан и садржајан основ

заштите виталних интереса Србије. Неодговорно је да се тако вредан,

историјски докуменат помиње узгредно и фрагментарно, да се користи као

смоквин лист којим се покушава прикрити пузеће признавање илегалног отимања

државне територије. Србија је извршила све своје обавезе из тог документа.

Зато је нормално да постави јасан захтев да и сви други изврше своје обавезе

и да се питање статуса Покрајине, а не само њеног северног дела, уврсти у

дневни ред.

Изражавамо солидарност са српским народом на Косову и Метохији, како са

онима у енклавама опасаним бодљикавом жицом, тако и са онима на северу

Покрајине који мирним средствима штите свој опстанак и слободу. Наставићемо

да их подржавамо у свим оправданим захтевима и надљудским напорима да штите

своја основна људска права, укључујући право на постојање и самоопредељење.

Наставићемо да учествујемо у хуманитарним активностим за помоћ

најугроженијима.

Србији је, заиста, потребан преокрет у политици, не какав адвокатишу

лобисти НАТО-а и Империје, већ који очекује већина грађана Србије. Заштита

опстанка, одбрана државне територије и економски развој нису конкурентне

вредности како се то проучује српској јавности, већ нераздвојне предпоставке

слободе, идентитета и достојанства. Поруке да те вредности зависе од милости

или економске моћи других, да се зато морамо предати и одрећи свог порекла,

идентитета и државне територије, сведоче о узнемирујућем поремећају у

систему вредности.

Уместо непрекидне приче о помоћи и зависности од воље Брисла, ММФ-а и

иностранства уопште, потребно је окретање себи и сопственим ресурсима и

њихово покретање. То чини свака озбиљна држава. То ни за кога није аутархија

и изолационизам већ најозбиљнија предпоставка независности и равноправности

у подели рада и у односима са другим земљама и интеграцијама. Растурени и

расточени ресурси траже одговорност. Ипак, они нису сасвим уништени у

производњи хране, обновљиве енергије, индустрији, саобраћају. Дунав као

артерија европске привреде представља огроман потенцијал Србије који је мање

искоришћен него у било којој другој подунавској земљи. То се не може

објаснити недостатком инвестиционих форндова, већ искључиво недостатком

стратегије развоја. Највећи ресурси Србије су у људима, стручњацима, науци,

иновацијама. Нажалост, сви ти ресурси нису у видокругу власти. Оне су имале

и имају друге приоритете. Последице су беда, сиромаштво, енормна

незапосленост и највећи одлив стручњака у иностранство.

Глобална економска криза, узрокована унутрашњим проблемима либералног

корпоративног  капитализма, носи са собом мопбве ризике од ширења

интервенционизма, пребацивања терета кризе са најразвијенијих на мање

развијене земље богате енергентима и стратешким сировинама. Умножавају се

војне интервенције и претње новим агресијама под лажним изговорима. У току

је борба за прерасподелу природних и економских ресурса на планети.

Асоцијације на историју 30-тих 20. века су неизбежне.

Сматрамо да снаге мира, равноправности и солидарности морају испољити још

већу активност, јединство и присуство у јавности. Перспектива светских

односа је у равноправности, реципроцитету и партнерству, не у хијерархији,

диктатима и хегемонизму. Ширење милитаризма, војних интервенција под лажним

изговорима, претње суверенитету и територијалном интегритету, кршење Повеље

Уједињених нација и међународног права све више угрожавају мир и безбедност

у свету. Таква политика заслужује јасну осуду свакога коме стало до сигурне

будућности у миру и напретку. Морална обнова и катарза данас су

најпотребнији носиоцима концепта либералног капитализма,

неоколонијалистичких, глобалистичких и других сличних идеологија .

За какав концепт стратегије Србије се залаже Београдски форум?

1.                            Окретање себи и сопственим ресурсима, уз пуну

отвореност за сарадњу са другима у Европи и свету на основама равноправности

и обостраних интереса;

2.                             Очување суверенитета и територијалног

интегритета земље као најважнијег државног и националног интереса;

3.                             Мирно политичко решење статуса покрајине

Косово и Метохија на основу целовите примене резолуције Савета безбедности

УН 1244;

4.                             Неутралност која ће бити подигнута на ниво

уставног принципа;

5.                             Очување нормалних добрих односа са САД и

Западом уопште на основама равноправности и узајамности интереса;

6.                             Отвореност према ЕУ, све до пуноправног

чланства, без уцена, ултиматума и трговине. Србија неће плаћати ни статус

кандидата ни чланство прихватањем отимања Косова и Метохије de facto или de

iure.

7.                            Убрзани развој односа и сарадње са Русијом,

Кином, Индијом, Бразилом и свим другим земљама које уважавају Србију као

равноправног партнера и подржавају њен суверенитет и територијални

интегритет;

8.                            Стратешки однос према српском расејању,

заштита људских права припадника српског народа у бившим југословенским

републикама, слободан и безбедан повратак Срба избеглица и расељених лица на

њихова огњишта.

Zudem steht die Gemeinschaftswährung weiterhin vor dem Zusammenbruch: Die Zinssätze etwa des verschuldeten Italien steigen weiterhin an und drohen das Land trotz Notstandsregime in den Abgrund zu reißen

Newsletter vom 15.12.2011 – Va Banque

BERLIN (Eigener Bericht) – Nach dem deutschen Durchmarsch beim
EU-Krisengipfel Ende letzter Woche kündigen sich erste Widersprüche
gegenüber der Berliner „Fiskalunion“ an. In Brüssel wird darauf
verwiesen, dass Nebenabreden zum Gemeinschaftsrecht faktisch nicht
wirksam seien. Mehrere Regierungschefs und der aussichtsreiche
französische Präsidentschaftskandidat Hollande kündigen grundsätzliche
Einwände gegen das geplante Vertragswerk an. Zudem steht die
Gemeinschaftswährung weiterhin vor dem Zusammenbruch: Die Zinssätze
etwa des verschuldeten Italien steigen weiterhin an und drohen das
Land trotz Notstandsregime in den Abgrund zu reißen, sollte nicht
Hilfe durch Eurobonds oder durch Anleihenaufkäufe der EZB geleistet
werden. Solche Hilfe jedoch verhindert nach wie vor Berlin. Weil die
deutsche Verweigerung nicht nur den Euro in den Abgrund zu reißen,
sondern letztlich sogar die Weltwirtschaft in die Rezession zu stoßen
droht, gerät die Bundesregierung zusätzlich mit Washington in
Konflikt: Die Regierung Obama fürchtet, im Fall eines globalen
Wirtschaftseinbruchs ihre Chancen auf Wiederwahl wegen des deutschen
Va Banque-Spiels endgültig einzubüßen.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58224

PROMOCIJA ZBIRKE PESAMA „HAJDE DA PREVARIMO VREME“ Katarine Branković Gajić Samstag, 28. Januar 2012 um 19:00

https://www.facebook.com/events/192641214163100/

Katarina Brankovic Gajic 14. Dezember 22:19
PROMOCIJA ZBIRKE PESAMA „HAJDE DA PREVARIMO VREME“ Katarine Branković Gajić

Samstag, 28. Januar 2012 um 19:00

Violeta Šošić Dragi prijatelji, nasoj prijateljici i koleginici Mili Gajic hitno je potrebna transfuzija krvi, iskljucivo krvne grupe AB, za supruga koji je tesko oboleo

Dragi prijatelji, nasoj prijateljici i koleginici Mili Gajic hitno je potrebna transfuzija krvi, iskljucivo krvne grupe AB, za supruga koji je tesko oboleo. Ukoliko ste starosne dobi od 18-60 godina i ukoliko zdravstveno mozete, MOLIM VAS upustite se s nama u borbu za zivot jednog divnog coveka, supruga i oca sestogodisnje cerke. Kontakt telefon: Gordana Zunic, 064 65 011 75
. Ukoliko ste starosne dobi od 18-60 godina i ukoliko zdravstveno mozete, MOLIM VAS upustite se s nama u borbu za zivot jednog divnog coveka, supruga i oca sestogodisnje cerke. Kontakt telefon: Gordana Zunic, 064 65 011 75

*SREBRENICA HISTORICAL PROJECT* – *ПРЕДНОСТ НЕПРОВЕРЉИВОСТИ?*

*SREBRENICA HISTORICAL PROJECT*

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com

____________________________________________

* *

*ПРЕДНОСТ НЕПРОВЕРЉИВОСТИ?*

Карлу Поперу дугујемо драгоцени увид да ни једну хипотезу, став
или теорију не би требало прихватити ако је формулисана на такав начин да
ју је немогуће оповргнути. Да би се нешто оповргнуло, прво се мора
тестирати. То подразумева да ће бити могуће доћи до поновљивог резултата
који противуречи првобитној тези; у противном, та теза је недоказива и може
се одбацити.

Како званична сребреничка прича пролази у светлу оваквих
критеријума?  За њу се каже да представља један од најбоље – ако не и
најбоље – документовани пример геноцида у људској историји. Тако то можда
изгледа, али само под условом да тврдње на којима се прича заснива не буду
подвргнуте провери. Заправо, да би се обезбедило да неће бити
провераване никада
успостављен је врло агресиван систем репресије. Механизми који се при томе
користе крећу се од неформалних, али врло ефикасних и непријатних, облика
кажњавања које изричу дежурни стражари политичке коректности, па све до
претњи кривичним гоњењем за „порицање геноцида“.

„Топли зец“ кроз који су били принуђени да трче редитељи недавно
емитованог норвешког документарца „Сребреница: издани град“ могло је
послужити као упозорење свима који су размишљали о удаљавању од, како се
професор Едвард Херман прикладно изразио, „партијске линије“ у вези са
Сребреницом. У конкретном случају, бесомучна реакција сребреничког лобија
показала се не само бесплодном него чак и контрапродуктивном. Ипак, штета
рационалној расправи јесте била нанета. Беспоштедна кампања предузета
против продуцената Оле Флијума и Дејвида Хебдича њих неће убедити да
одустану, али могла би да одврати друге који су склони да Сребреницу
истражују из неког угла који се налази изван оквира конвенционалног
диксурса. Строге опомене од Међународног трибунала из Хага упућене Шведској
државној телевизији, која се дрзнула да емитује прозвани документарац,  свакако
да неће стимулисати дух слободног истраживања, да не говоримо о стављању
контроверзних тврдњи у вези са Сребреницом на пробу у складу са Поперовим
мерилима.

Рањивост сребреничког наратива у односу на критичко испитивање
такве врсте било је илустровано недавно приликом објављивања једног потпуно
невезаног документа. У настојању да покажу штету која је била причињена
наводним иранским нуклеарним постројењима, западне обавештајне агенције су
обнародовале фотографију коју је, како се тврди, направио сателит из своје
васионске орбите, где је приказан сумњиви ирански објекат. Ко је у праву у
вези са тим спорним постројењима није нешто чиме се ми бавимо. Поента је да
нам је 2011. године отворено показана једна јасна слика, коју је произвела
последња реч савремене васионске технологије, где се приказује место за
које се каже да се ту налазе докази крајње оптужујуће природе. Погледајте
ту слику у прилогу.[1]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn1>

У јулу 1995, после пада Сребренице, госпођа Меделин Олбрајт је
тврдила пред Уједињеним Нацијама не само да америчке специјалне службе
имају у свом поседу драматичне фотографске доказе геноцида у Сребреници,
већ и да су на тај начин могли да га држе под присмотром док се одвијао.  Ти
докази наводно су потицали од васионских летилица које су непрекидно
пратиле догађања на земљи у Сребреници и непосредној близини. Госпођа
Олбрајт је до максимума искористила прилику
[2]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn2>
да
окупљеним међународним делегатима прикаже једну од наведених фотографија,
за коју је тврдила да представља необориви визуелни доказ српске
перфидности. Али супротно од недавног иранског случаја, ни стручњацима нити
било коме другом тада није било дозвољено да тај доказ изблиза прегледају.
Након краткотрајног показивања, „доказни материјал“ је склоњен и стављен
под кључ за наредних педесет година, са објашњењем да би неовлашћена
анализа његовог садржаја озбиљно угрозила националну безбедност и да би
могла компромитовати осетљиве методе за прикупљање обавештајних података.

На основу таквог објашњења, ове наводне доказе масовних
геноцидних погубљења које је госпођа Олбрајт пред једним од
најзначајнијих  међународних
форума искористила као подлогу за своју политику, није могао да види,
размотри или провери нико са стручним знањем које би му омогућило да те
доказе побије или оповргне. Операција је била изведена успешно, и уз помоћ
најбаналнијих изговора. Гледано са становишта Поперове методологије, значи
да то и нису никакви докази те да би их зато требало одбацити. Али када би
они стварно били одбачени, један важан потпорни стуб сребреничке приче тиме
би био избијен.

Зачудо, објављивање иранских фотографија под условима који су у
сваком погледу слични никоме се није учинило проблематичним. Зар и то не би
озбиљно угрозило технологију за прикупљање обавештајних података? Ако не
би, чиме се онда правда држање под кључем фотографског материјала
прикупљеног на сличан начин чија би доказна вредност на суђењима Караџићу и
Младићу могла бити огромна? Да ли то скривање још увек има смисла, деценију
и по после догађаја, када је технологија помоћу које су те фотографије
направљене одавно застарела?

Презрив однос према Карлу Поперу и његовим начелима научног
истраживања својствен је сребреничком лобију, али он није ограничен на
фотографске доказе из васионе.

Све главне компоненте на којима сребренички наратив почива
подједнако су изузете од критичког испитивања, што значи и од могућности
провере. Корпус деликти злочина, људски посмртни остаци откопани из
масовних гробница у вези са Сребреницом, пролазе кроз неколико
профилактичких слојева пре него што доспеју до јавности у непроверљивом
облику. Форензички вештак Хашког тужилашства Ричард Рајт (Richard Wright)
посведочио је на Караџићевом суђењу 1. децембра 2011. да „ни једном
грађанину бивше Југославије није било дозвољено присуство на местима
откопавања за четири године колико сам се ја тиме бавио … ноћу, та места
су била под оружаном стражом да би се онемогућило било коме да тамо приђе“.
[3]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn3>
Политика
коју је водио Трибунал, да се места сребреничких откопавања херметички
изолују, и мере које је предузимао да их држи под потпуном контролом –
изузетни су. Не само независним стручњацима са подручја бивше Југославије,
него свима без разлике, осим особљу Трибунала, било је забрањено да
посматрају рад форензичких тимова. Треба потсетити да су Немци, када су
1943. године откопавали масовне гробнице у Каћинској шуми, имали довољно
осећаја за транспарентност да у својству посматрача позову не само
форензичке стручњаке из неутралних земаља, већ и да доведу неколико
Савезничких официра из заробљеничких логора за ту
сврху.[4]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn4>
Таквим
се суптилностима Међународни Трибунал за Бившу Југославију није оптерећивао
те услед тога и не постоји други избор осим да се највећи део извештаја
његових стручњака прими на веру.

Подједнако имуни на сваку врсту оповргавања, па самим тим по
Поперу врло сумњиве валидности, јесу и наводни ДНК подаци који се
предочавају као доказ масовног убијања. Можемо оставити по страни
фундаментално питање које се односи на релевантност таквих доказа. Пошто
ДНК не пружа никакве информације о времену, месту и начину смрти, без чега
кривични поступак не би могао ни отпочети, гледано из чисто процесног угла
такви докази су сумњиви већ у формалном смислу. Установа којој је додељен
задатак  прикупљања и упаривања ДНК узорака, Међународна комисија за
нестала лица (ICMP), тврди – а Хашко веће у предмету Поповић то је
прихватило – да је „пронађено најмање 5,336 идентификованих појединаца који
су били убијени у погубљењима после пада Сребренице“.
[5]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn5>
Међутим,
у предмету  Поповић ICMP је одбио, и одбија и даље у предмету Караџић, да
биолошке узорке одбрани стави на располагање како би се могли независно
проверити.[6]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftn6>

Под таквим околностима, Карл Попер би се сигурно сагласио да
јесте изузетно тешко оборити тврдње које се заснивају на ДНК доказима. Али
то није никаква права утеха за оне који те „доказе“ нуде.

Стога не би било неправедно закључити, посматрано са становишта
Поперове аналитичке методологије, да званична сребреничка прича врло слабо
стоји.

——————————

[1]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref1>
http://www.foxnews.com/world/2011/12/09/images-iranian-nuclear-facility-provide-intel-into-recent-explosion/#ixzz1gFSfRJO0

[2]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref2>
Затворена
седница Савета безбедности УН, 10 август 1995.

[3]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref3>
*Тужилац против Караџића, *1 децембар 2011, Транскрипт, с. 22298.

[4]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref4>Sanford,
George (2005).
*Katyn and the Soviet massacre of 1940: truth, justice and
memory*<http://books.google.com/books?id=ayq3CpH69HMC&pg=PA130>.
Psychology Press. p. 130.
ISBN<http://en.wikipedia.org/wiki/International_Standard_Book_Number>
978-0-415-33873-8<http://en.wikipedia.org/wiki/Special:BookSources/978-0-415-33873-8>.
http://books.google.com/books?id=ayq3CpH69HMC&pg=PA130.

[5]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref5>
*Тужилац против Поповића и осталих*, Првостепена пресуда,
http://www.icty.org/x/cases/popovic/tjug/en/100610summary.pdf

[6]<?ui=2&ik=b0388ecea0&view=lg&msg=13438da51a8acdd1#13438da51a8acdd1__ftnref6>
Разлог
који се наводи за одбијање, „приватност жртава и њихове родбине“, звучи
исто онолико неубедљиво као наводни разлог за одбијање доступа сателитским
снимцима. Одлука Већа објављена 2010. године да се Караџићевој одбрани
дозволи ограничен доступ материјалу из 300 ДНК случајева (па чак и то под
неповољним условима, укључујући писмену сагласност преживеле родбине)
очигледно да питање провере не решава на адекватан начин. Одбрани мора бити
обезбеђен потпун доступ свој доказној грађи коју користи тужилаштво,
посебно кључним подацима овакве природе.

Milosevic, Saddam, Gaddafi: Lynchjustiz und Geopolitik

Milosevic, Saddam, Gaddafi: Lynchjustiz und Geopolitik

Ein Artikel aus der aktuellen Ausgabe des Monatsmagazins COMPACT (www.compact-magazin.com)

(Vorbemerkung: COMPACT ist ein unabhängiges Montagsmagazin, das seit Mai 2011 bundesweit an ausgewählten Kiosken erhältlich ist. Unter der Leitung von Chefredakteur Jürgen Elsässer gibt es alle vier Wochen Fakten gegen westliche Propaganda und Polemiken gegen die political correctness. Der folgende Artikel stammt aus der Ausgabe Dezember 2011. Bis 31.12. kann man COMPACT 20 Prozent günstiger abonnieren: http://abo.compact-magazin.com)

Was hatten die Beseitigung von Gaddafi, Saddam Hussein und Milosevic gemeinsam? Zum einen das widerliche Medienspektakel. Ihr Hauptzweck war aber die Zerstörung möglicher Eckpfeiler einer alternativen Weltordnung.

Von Hannes Hofbauer

Seit dem Zusammenbruch der Sowjetunion und des Warschauer Paktes im Jahre 1991 wurden drei dem Westen missliebige  Staats- und Regierungschefs von den Institutionen des weltumspannend agierenden Triumvirats USA-EU-NATO ermordet bzw. starben unter deren Verantwortung. Diese Entwicklung ist beunruhigend. Am 11. Mai 2006 wurde der frühere jugoslawische Staatspräsident Slobodan Milosevic  tot in seiner Zelle in Scheveningen aufgefunden, nachdem ihm vom Haager Ttribunal die gewünschte medizinische Hilfe verweigert worden war. Am 30. Dezember 2006 starb der zuvor per Bombenkrieg und Militäreinmarsch gestürzte irakische Ministerpräsident Saddam Hussein in al-Kadhimiya nordöstlich von Bagdad unter dem Galgen. Und am 20. Oktober 2011 schlugen und schleiften libysche Rebellen Muammar al-Gaddafi zu Tode.
Was haben diese drei toten Staatschefs gemeinsam?  Zuallererst und sichtbar die brutale Form ihrer Eliminierung. Kein seriöses Gericht hat je ihre Schuld untersucht, kein internationales Hearing ihre Verantwortung für etwaige Kriegsverbrechen festgestellt.  Die Verurteilungen erfolgten durchwegs durch westliche Medien nach entsprechenden Instruktionen höchster politischer und militärischer Kreise aus dem Umfeld der NATO. Im Moment ihrer Eliminierung galten alle drei als das personifizierte Böse schlechthin; und als solche wurden – im Falle von Gaddafi, Saddam Hussein und dessen Söhnen –  ihre verunstalteten Leichen der Öffentlichkeit präsentiert. Medienkonsumenten sollten sicher sein: Hier liegen Teufel, keine Menschen. Der politische Mord mit anschließender Zurschaustellung des Feindes weist zivilisatorisch in ferne Vergangenheit.
Physisch eliminiert wurden Milosevic, Saddam Hussein und Gaddafi als Feinde, nicht als Verbrecher. Und sicherlich waren sie Verbrecher, verantwortlich für eine ganze Reihe von Untaten. Aber diese ihre Verbrechen, die von der Niederschlagung oppositioneller Kräfte bis zur Repression ethnischer Minderheiten reichte, bildeten nur den Vorwand für die militärischen Interventionen des Westens. Eine andere Interpretation verbietet sich angesichts der Tatsache, dass politische Unterdrückung auch sonstswo in vielfacher Form stattfindet und keine „internationale Gemeinschaft“ daran denkt, deswegen militärisch zu intervenieren. Von Saudi Arabien bis Spanien/Baskenland, von Nigeria bis Indonesien hätte die NATO alle Hände voll zu tun, ihre Armada für Menschenrechte in den Kampf zu schicken. Nur in ganz bestimmten Fällen tritt die westliche Allianz militärisch auf, um – angeblich – Zivilisten zu schützen. Wann und wo tut sie das? Und welche Gründe stecken dahinter?))
Die westlichen Alliierten haben Milosevic, Saddam Hussein und Gaddafi nicht wegen ihrer schlechten, sondern wegen ihrer guten Politik zu Tode gejagt. Alle drei waren Symbole unterschiedlicher Formen von „Entwicklungsdiktatur“. Diese beinhaltete Sozialpolitik für die Masse des Volkes, Bemühungen um einen regionalen Ausgleich und Anstrengungen in Richtung einer wirtschaftlichen Modernisierung. Das unterschied sie von jenen, die sich in erster Linie als Vertreter  ausländischer Investoren oder fremder geopolitischer Interessen sahen und sehen. In Jugoslawien, Irak und Libyen hatten ausländische Investoren nur beschränkten Zugang zu den nationalen Märkten, fremde Militärbasen waren unerwünscht. Das war einer der Hauptgründe, warum Milosevic, Saddam Hussein und Gaddafi der Troika aus NATO, USA und EU als verdächtig galten, warum sie schließlich als Feinde betrachtet wurden.
Aber auch die geopolitische Lage ihrer Länder machte sie zum Objekt westlicher Begierde. Alle drei liegen an der Peripherie der westlichen Einflusszone, historisch wie aktuell. Während des Kalten Krieges waren Jugoslawien, Irak und Libyen Schlüsselstaaten zwischen den zwei Blöcken, die aus eigener politischer und wirtschaftlicher Stärke keinen Grund sahen, ihre Unabhängigkeit gegenüber westlichen Übernahmen wie östlichen Begehrlichkeiten preiszugeben. Moskau und Washington garantierten indirekt je die Hälfte dieser Eigenständigkeit, womit auch das nationale Selbstbewusstsein stieg. Nach dem Ende der Sowjetunion hing dieses in der Luft und führte ohne Rückendeckung durch Moskau direkt in die Katastrophe. Es scheint, als ob die Länder zwischen den Blöcken am allermeisten unter dem Vormarsch der neuen imperialen Strategie zu leiden hatten und haben. War es, weil sie potentiell dazu in der Lage gewesen wären, eine  andere als die von EU, USA und NATO diktierte Integration in den Weltmarkt zu bewerkstelligen? Fühlte sich dadurch die imperiale Troika bedroht?

Jugoslawien, Irak und Libyen können auf eine lange Geschichte der ökonomischen Partnerschaft mit dem RGW (Rat für gegenseitige Wirtschaftshilfe, der sowjetischen Entsprechung zur EU) verweisen. Bis in die späten 1980er Jahren florierte der Handel mit Investitionsgütern, Konsumgütern und Waffen. Abgewickelt wurde der Handel sowohl über harte Währungen als auch in Form von sogenannten Barter-Geschäften, also durch direkten Gütertausch,Tausch, was in der Welt der Dollarhegemonie verpönt waren. Dreieckshandel mit afrikanischen Staaten oder Indien war an der Tagesordnung. Anfang der 1990er Jahre nützten die USA und EU-Europa die Schwäche der post-sowjetischen Führung, um via UNO just über diese drei ökonomisch relativ potenten und eigenständig agierenden Länder Wirtschaftsembargos zu verhängen. Im August 1990 traf ein solches den Irak, dessen Truppen zuvor in Kuwait einmarschiert waren. Zwei Jahre später, 1992, verhängte der UN-Sicherheitsrat Sanktionen gegen Jugoslawien (30. Mai) und Libyen (31. Mai). Im Fall Belgrads wurden diese mit der „falschen“ Parteinahme im jugoslawischen Bürgerkrieg, im Fall Tripolis mit der angeblichen Verantwortung für die Sprengung einer PanAm-Maschine über Lockerbie begründet, die bereits Jahre zuvor stattgefunden hatte.
Irak, Jugoslawien und Libyen waren die einzigen Staaten, die durch langjährige Wirtschaftsblockaden lahmgelegt wurden. Und es traf nicht nur sie selbst, sondern auch ihre traditionellen Handelspartner im Osten: Russland, Bulgarien, Rumänien … Dies ausgerechnet in einer Zeit, in der die zusammenbrechenden postkommunistischen Ökonomien sich neu orientieren mussten. Dringend hätten sie halbwegs kräftige Partner benötigt, die mit ihnen auf Nicht-Dollar-Basis Produkte handeln und tauschen hätten können. Die Embargos gegen Irak, Jugoslawien und Libyen verhinderten dies. Anfangs empörten sich noch nicht gesäuberte Kader aus der sowjetischen Epoche über die erzwungenen Verluste: „In den ersten sechs Monaten seit Bestehen des Handelsembargos gegen den Irak hat die Sowjetunion vier Milliarden US-Dollar eingebüßt“, gab Igor Mordvinov, Sprecher des Ministeriums für außenwirtschaftliche Beziehungen, zu Protokoll. Heute wissen wir, dass die spätere Russische Föderation viel mehr verloren hat, nämlich die Möglichkeit einer alternativen ökonomischen Integration zum US-dominierten Weltmarkt.

Milosevic und Saddam Hussein waren bereits gestürzt, als Gaddafis Libyen eine kleine Chance sah, die große Zeitenwende zu überleben, ohne sich den Diktaten Washingtons und Brüssels völlig ausliefern zu müssen. Nachdem Tripolis 2003 Schmerzensgeld an die Nachfahren der Lockerbie-Opfer gezahlt hatte, ohne damit ein Schuldeingeständnis zu verbinden, hob der UN-Sicherheitsrat das Embargo auf. Bis dahin war Gaddafi der einzige unter den drei Parias, der die Wirtschaftssanktionen physisch überlebt hatte. Internationale Abkommen mit Großbritannien, Frankreich und Italien wurden unterzeichnet. Aber Gaddafi erinnerte sich auch an die traditionell guten Beziehungen zu Moskau und begann, diese zu reaktivieren. Im Schatten der Westkontakte versuchten Moskau und Tripolis enge wirtschaftliche Bande zu knüpfen. 2007 besuchte Außenminister Sergej Lawrow das Wüstenland, kurz darauf kam Wladimir Putin persönlich, um den Vertrag über den Bau einer 550 km langen Eisenbahnlinie zwischen Bengasi und Sirte perfekt zu machen. Noch interessanter waren Gespräche über die Konstruktion einer Erdgasleitung, die unter der technischen Leitung von Gazprom durch das Mittelmeer nach Europa führen sollte. Als dann noch der mächtigste Mann Russlands, Gazprom-Chef Alexej Miller, im April 2008 zu Gaddafi reiste, läuteten im Westen die Alarmglocken. Sein Angebot an Tripolis kam einer geopolitischen Bombe gleich. Gazprom würde Libyen zukünftig „das gesamte geförderte Erdgas sowie das verflüssigtes Naturgas zu Weltmarktpreisen abkaufen“, wie die Agentur Interfax am 9. Juli 2008 meldete. Der Westen fühlte sich bedroht. Wäre daraus ein Vertrag geworden, hätte Gazprom über die im November 2011 eröffnete Ostseeröhre „North-Stream“ sowie über die zu bauende „Mittelmeer-Pipeline“ den westeuropäischen Gasmarkt weitgehend unter Kontrolle gebracht.

(Weiter lesen in der Printausgabe von COMPACT 12/2011. Bestellen unter  www.compact-magazin.com)

Hannes Hofbauer ist Chef des Promedia-Verlages in Wien und Autor zahlreicher Bücher. Im Herbst 2011 erschien aus seiner Feder Verordnete Wahrheit, bestrafte Gesinnung.Rechtsprechung als politisches Instrument .Der obige Beitrag erschien zuerst in englischer Sprache auf www.strategic-culture.org .

Атлантис ултра бр. 17: права истина о Сребреници излази на видело

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/radio/atlantis/atlantis-ultra-17-srebrenica-na-sajmu-knjiga.php

Тадић раскринкан на РТС-у

http://www.youtube.com/watch?v=8Ka6MPAcCEo&feature=player_embedded#!

Dveri; Бошко Обрадовић и Владан Глишић у емисији „Ћирилица“

http://www.youtube.com/watch?v=YzorQ3WIfBY&feature=player_embedded#!

Уместо лажног преокрета Двери Србију воде у Покрет

Миленко Баборац

Уместо лажног преокрета Двери Србију воде у Покрет

Београд, 14.12.2011

Преокрет! Преокрет! Преокрет!

Данима, нама који по Новом Саду шпартамо уздуж и попреко овај латинични натпис боде очи и прати нас са мноштва билборда у који год кутак града да смо зашли.

Адекватна реч, нема шта – преко потребни преокрет!

Али како браћо мила, најављивати преокрет и ни за степен не отступити од свога правца, ни за јоту не одступити од свог речника, ни мало се не загледати у своје поступке и ништа од тога не преокренути, а викати и даље преокрет, преокрет, преокрет!

Лажни преокрет, лажним писмом, од лажних људи исписан…

Али преокрет се ипак догодио, и Нови Сад је видео преокрет, Нови Сад је чуо преокрет, у Новом Саду је одјекнуо преокрет и сва Србија вибрира и трепери још од речи тога преокрета!

„МИ смо ВИ!“ изговорене су речи тог преокрета и четири хиљаде ушију је то чуло и четири хиљаде очију „видело“ речи, које су породиле нешто што Европа дуго није видела и није чула.

Породиле су један народ, који мртав беше и поново оживе…

Породиле су једну љубав, једну веру и једну наду да је крај голготе могућ и да је Васкрсење на помолу…

Породиле су један покрет, Покрет за живот Србије.

Из вечери у вече Двери иду Србијом и говоре, три речи које говоре све…

Три речи које су направиле нераскидиви спој за живот Србије.

И ако су Двери – покрет за живот Србије, оног фебруарског дана зачете, овај 7. децембар може бити забележен да се дете родило живо и здраво и да више нема сумње да ли ће угледати светлост дана, и да више никакви изроди ту чињеницу не могу довести у питање.

 

Реклама

МИ смо ВИ – одјекнуло је и урезало се у срцима две хиљаде присутних, а одјекиваће Србијом још дуго у милионима срца жедних истине!

МИ смо ВИ, су речи којима је  у том тренутку потписан НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР и оне су темељ и потка око које ће се наредних месеци и година плести све што у Србији жели да живи, што жели да се усправи, да дише и мисли слободно.

МИ смо ВИ су речи које су у овом тренутку упућене и свим онима који на друштвеној сцени припадају националном корпусу, а који су сумњичави или су оптерећени бременом сопствених амбиција, да виде и да схвате да је стожер рођен и да немамо више право, док стојимо на ивици провалије да се делимо и споримо око ситница.

И нека уједињени монополи и њихови медији ћуте и прећуткују, не треба нама њихово ћутање да би ми знали да ОНИ нису МИ.

Знамо ми то добро и без њиховог ћутања.

Али од данас хвала им на ћутању, од данас њихово ћутање ради за нас. Од данас свака њихова прећутана истина исвака њихова изговорена лаж раде за нас.

Србија је родила плод достојан покајања за све наше грехе и промашаје и никакве лажи и прећуткивања то не могу променити, плод достојан повратка одузете будућности и плод достојан великог и славног имена Србије!

И зато браћо живели, с вером у Бога!

Живела Србија!

Повереништво Покрета Двери за Сремске Карловце