Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata.

Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata. Violeta Bozović je napisala roman, u ime svih onih majki i oceva, koji su  ostali bez svoje nikad prezaljene dece,i tako  kao pisac i majka, digla glas protiv bezumlja i zlocina nad nevinima. Knjiga o Sladjani Kobas je zabilježeni trag u vremenu i ta knjiga svedoči i opominje.Uvek na strani nedužnih i stradalih, koji bi danas da su živi  imali   18 godina. Ako postoji ideja za film o ovom dogadjaju,zasigurno bi se trebala realizovati preko ove dragocene i ljubavlju nadahnute  knjige, u kojoj su  objavljeni  i dokumenti vezani za ovaj dogadjaj kao i  prica ispricana u vidu fiktivnog dnevnika.Pisac je identifikacijom sa Sladjanom Kobas u formi dnevnika ispisao  pricu o ratu posle koga vise niko nije bio isti.U prilog toga svedoci 12 malih humki u Banjaluci i 13 ta u Prijedoru misljenje je velikog dela Srpske dijaspore..Citiraćemo reči  Violeta Bozović“Svako prekrajanje ove teme i vodjenje u drugom pravcu je pucanj u njihovu žrtvu i ponižavanje istine. Glas dijaspore je glas vase savesti!!! Glas upucen u pravcu Banjaluke i celog sveta.
Dusan Nonkovic osnivac i urednik Glasa dijaspore
http://www.youtube.com/watch?v=BSmSz1CCzB4

Ko je Sladjana Kobas? Budimo član projekta da se ne ponovi!

Za naš katastrofalan ugled u svetu glavni krivac je propaganda „milosrdnog andjela“ kako bi se opravdali vojni pohodi sa ciljem nametanja sile za realizaciju neokolonijalnih odnosa. Pod zastavom globalizacije vodila se politika zavadi pa vladaj koja je samo uz najcrnju propagandu bila moguća. Trpajući sve pa čak i nezamislive laži o srbima i Srbiji samo da bi se diskreditirala najveća republika Jugoslavije i slomila kičma Jugoslavij nahuškavali su manje republike pa i manjine protiv Srbije jer ako se slomi Srbija slomila bi se i kičma Jugoslaviji a izolovana za sebe, Srbija bi bila lak plen neoosvajača. Gde im nisu pomogle najcrnje intigre tu bi se dohvatili sile pa čak i bombardovanja uranskom municijom. Da im je to sve manje ili više pošlo za rukom je razlog i to što su mnogi naseli lažnim obećanjima i novcu koji je ta obećanja pratio. Da bi se pred svijim narodima opravdala nužnost upotrebe sile i dobila legitimacija vojnom pohodu pod zastavom globalizacije pribeglo se ovoj propagandi kako bi kako bi od državljana NATO država dobili legitimitet. Da je ova laž o srbima, koja se kao istina propagirala svetom, urodila plodom omogućeno je i našom pasivnošću i nesposobnosti da se organizujemo i argumentativno prikažemo istinu onako kakva je i kakvi smo u svojoj suštini. Krajnje je vreme da se organizujemo i pomognemo da se dovrši prava slika o njihovim nedelima. Dnevnik Sladjane Kobas bi bio samo prvi korak u tom pravcu. Drugi autori knjiga bi sledili kako bi isplivala cela istina o naj odvratnijem i naj perfidnijem organizivanju zločina posle drugog svetskog rata. To nam ja dužnost kako se nebi zaboravilo i ponovilo. Ko misli da od ovog projekta neće biti ništa mora znati da je takav stav u interesu naših zlotvora i da nas je doveo dovde gde jesmo. Budite član ovog projekta za istinu kako bi se baram na ovaj način odužili našim pokoljenjima a i sprečili da se zaboravi jer ako se zaboravi postoji mogućnost da se to zlo ponovi.
Dušan Nonković
Odgovorimo na ne kulturu i nasilje, kulturom! Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza!
Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza! Violetina knjiga, posvećena dvanaest preminulih beba u Banjalučkoj bolnici zbog surove blokade i jedne trinaestogodišnje devojčice koja je u trinaestoj godini preminula od raka je slučajno prva knjiga kao putokaz kojim putem valja ići i boriti kako bi se naš narod ispravio i uspravno krenuo dalje. Niko od nas ne može učiniti sve ali svako može učiniti nešto kako bi se ovaj projekt uspehom krunisao!
Dušan Nonković
Prvi korak je već učinjen, prevodjenje te knjige na Engleski je u sigurnim rukama!
Traži se dobrotvor koji bi tu knjigu kompetentno preveo na nemački jezik !
Nama će onda još samo preostati da se pobrinemo kako bi što više sveta engleskog i nemačkog područja čulo za tu knjigu a i za sledeće koje bi trebalo da slede ovom putokazu!
Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana “Dnevnik Slađane Kobas”
Published on 03/26,2009
Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?
Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.
Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.
Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?
Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo“, “Dve senke za jednog čoveka” i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.
Kako ste sakupljali građu za roman?
Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.
Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati “Na noć osmehnuta”, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov “Dnevnik Slađane Kobas”. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.
U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika  a jednog dana po njemu biti snimljen fiim o stradanju dece u  ratu,kako bi Istina mogla  svedočiti u korist toga da se tako sto nikad i nigde ne desi…

                         Samo za vas, na blog intervju odgovorila Violeta Božović.
 GD:Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu

by dijaspora
Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor , primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o bebama koje su u banjalučkoj bolnici umrle samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za ljudska prava!
Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 beba! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, kao da je voljom gospoda za svaku bebu živela po godinu dana,da svedoči. . Na kaju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.I podsetila na sudbinu tih nesretnih mališana koji su,kako pisac argumentovano delom i dokazuje,bili kaze bili zrtve bezumlja odraslih.

Dusan Nonkovic,osnivac i urednik Glasa Dijaspore

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: