Поштоване колеге,

Поштоване колеге,

Ако ово већ нисте добили из неког другог извора, молим вас да прочитате и
размотрите овај апел председнику Хашког трибунала, Теодору Мерону, поводом
забрињавајућег писма који је представница за штампу те установе, Нерма
Јелачић, пре неки дан упутила директорки Шведске државне телевизије Еви
Хамилтон у настојању да спречи приказивање материјала, посебно на тему
Сребренице, који није у складу са пресудама Трибунала. За подробан текст о
томе, и текст писма Јелачићеве, молим вас да одете на следећи линк:

Овај скандалозан покушај једне правосудне установе да утиче на медије, и да
при том изнуђује поштовање за своје пресуде, изазвао је велико негодовање и
огорчење. Давид Петерсон, коаутор низа књига са професором Едвардом
Херманом, саставио је једно протестно писмо Теодору Мерону и моли све који
се слажу са његовом садржином да Давиду упуте кратко писмо са дозволом да
њихово име дода списку потписника. Поред тога, он моли да наведете земљу
одакле се јављате, да би се видео међународни карактер ове акције. Када се
прикупи довољно потписа, представка ће бити достављена Мерону.

Подразумева се да ово писмо можете упутити свим својим пријатељима и
познаницима са молбом да се придруже.

Срдачан поздрав и хвала на сарадњи,

Стефан Каргановић

———- Forwarded message ———-
From: <davidepet@comcast.net>
Date: Wed, Nov 30, 2011 at 9:28 PM
Subject: RE: Open Letter to the International Criminal Tribunal for the
Former Yugoslavia
To: davidepet@comcast.net, srebrenica.historical.project@gmail.com

Dear Stefan: Hello. —
Below you will find the final draft of the Open Letter that we’ve
prepared for publication in Sweden and elsewhere.
At the moment, I am looking for individuals who are willing to add
their signatures to the letter.  I already know that I can count on you.

But if you could forward it along to figures whom you’d also like to
sign it, then by all means please do — if they’d like to add their names
to this letter, they can send me an email that tell me so, as well as tell
me their country of residence, and how they would like to identify
themselves in connection with this letter.
When I’ve collected a number of signatures, I will submit the letter as
well as a complete list of signatories listed in alphabetical order to each
of the following Swedish media: *Aftonbladet*, *Dagens Nyeter*, *Svenska
Dagbladet* — and, of course, copies will also go to Ms. Eva Hamilton at
Sveriges Television, as well as to Ms. Nerma Jelacic and Judge Theodor
Meron, the latter being the current President of the International Criminal
Tribunal for the Former Yugoslavia.
Also, as a signatory to the letter, everyone will be free to use the
complete text of the letter any way that that he or she likes.
Thank you for your time.

— David Peterson
Chicago, USA

*Open Letter to the International Criminal Tribunal for the Former


To Whom It May Concern:

On November 24, Ms. Nerma Jelacic, acting in her official capacity as the
International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia’s Head of
Outreach, addressed a letter to Ms. Eva Hamilton, the Chief Executive and
Editor-in-chief of Sveriges Television (Swedish Public Television, or SVT).

Ms. Jelacic reprimanded SVT for having broadcast in August of this year the
documentary film *Staden som offrades* („*Srebrenica: A Town Betrayed*“),
by the Norwegian filmmakers Ola Flyum and David Hebditch.[*1*]

„[M]uch of the [film’s] content runs counter to rulings made by the ICTY,“
Ms. Jelacic noted.  She also asked that, „should [SVT] decide to broadcast
any further material which contradicts facts irrefutably established by the
ICTY including those related to the Srebrenica genocide, that the ICTY be
given the opportunity to present its findings.“[*2*]

Clearly, Ms. Jelacic’s request is designed to intimidate SVT, and to warn
other media not to follow SVT’s example and broadcast *Srebrenica: A Town
Betrayed*.   Space and time should not be provided to any other person
whose work challenges the ICTY’s alleged facts.  It is unacceptable to
discuss Srebrenica outside of what Ms. Jelacic called the ICTY’s
„definitive judgements.“

But *Srebrenica: A Town Betrayed* does an impressive job of portraying much
of the largely ignored but important political background and context to
the Srebrenica tragedy–material that receives little or no weight in the
ICTY’s judgments.  Furthermore, many of the ICTY’s accepted facts *are *highly
contestable.[*3*]  We fully support Swedish Public Television’s decision to
broadcast this documentary, and consider Jelacic’s effort to obtain equal
time for the ICTY’s publicists an illicit form of pressure on SVT, wholly
incompatible with Western principles of freedom of speech and of the press.

As the fate of the population in the Srebrenica „safe area“ after July 11,
1995 is currently an issue before the ICTY in the trial of Radovan
Karadzic, and will also be an issue in the trial of Ratko Mladic, Ms.
Jelacic’s intervention at SVT also amounts to a denial of the fundamental
rights of the accused to be presumed innocent.  It betrays the fact that at
the ICTY, there never has been any real purpose to the Srebrenica-related
trials, other than mechanisms of official guilt-assignment and propaganda.[*
4*]  It is this truth that Ms. Jelacic appears intent on shielding from

Nerma Jelacic has long displayed animosity towards ethnic Serbs, as well as
towards the wartime political structures and figures of the Republic of
Serbia and the Srpska Republika within Bosnia and Herzegovina (where her
hometown is located[*5*]).  Her current attempt as the ICTY’s Head of
Outreach to intimidate Swedish Public Television adds greater weight to the
contention that the central task of the ICTY is not to render unbiased
justice, but to impose the official NATO interpretation of the Yugoslav

[*1*] For one YouTube version of the documentary in question, see Ola Flyum
and David Hebditch, *Srebrenica–**A Town
Betrayed*<http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8>(Oslo: Fenris
Film, 2010).

[*2*] Nerma Jelacic, Head of Outreach, International Criminal Tribunal for
the former Yugoslavia, Letter Addressed to Ms. Eva Hamilton, Chief
Executive and Editor-in-Chief, SVT (Swedish Television), November 24, 2011,
p. 1; p. 4.  (For a copy of this letter, written on the official ICTY
letterhead, see *here*.)
[*3*] For work that powerfully contests the ICTY’s accepted facts, see,
e.g., Germinal Civikov, *Srebrenica: The Star
Trans. John Laughland (Belgrade: NGO Srebrenica Historical Project, 2010);
and Edward S. Herman, Ed., *The Srebrenica Massacre: Evidence, Context,
Politics <http://www.electricpolitics.com/media/docs/herman.srebrenica.pdf>*(Evergreen
Park, IL: Alphabet Soup, 2011).
[*4*] On the ICTY as a mechanism of official guilt-assignment and a stager
of show-trials, see Edward S. Herman and David Peterson, *The New York Times on
the Yugoslavia Tribunal: A Study in Total Propaganda
*, *ColdType*, 2004, p. 29.
[*5*] See Nerma Jelacic, „‚Milosevic shattered my life, caused all the
pain‘,“ <http://www.guardian.co.uk/world/2001/jun/24/warcrimes.balkans> *The
Observer*, June 24, 2001. Also see Nerma Jelacic,
in death, Milosevic wins
*The Observer*, March 12, 2006.

U subotu 3.12.2011 sa početkom u 19h pozivam Vas da dođete na promociju moje nove knjige ,,Oluja“ u klubu Bogotražitelj, Ivan Begovva 7 -Autor, Miroslav Kusmuk

U subotu 3.12.2011 sa početkom u 19h pozivam Vas da dođete na promociju moje nove knjige ,,Oluja“ u klubu Bogotražitelj, Ivan Begovva 7

Помозите опстанак барикада на Космету | НАШИ


Због најновијих оружаних напада НАТО окупатора на Србе на Косову и Mетохији и одлуке режима Бориса Тадића да не пружи помоћ нападнутом становништву, активисти СНП Наши стигли су рано јутос у Косовску Митровицу где је оформљена стална база.

Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata.

Subject: blog intervju sa Violetom Božović,autorkom romana o sudbini 12 banjaluckih beba i 13 toj Sladjani Kobas, koja je zivela samo 13 godina, da bude savest i opomena svim kreatorima rata. Violeta Bozović je napisala roman, u ime svih onih majki i oceva, koji su  ostali bez svoje nikad prezaljene dece,i tako  kao pisac i majka, digla glas protiv bezumlja i zlocina nad nevinima. Knjiga o Sladjani Kobas je zabilježeni trag u vremenu i ta knjiga svedoči i opominje.Uvek na strani nedužnih i stradalih, koji bi danas da su živi  imali   18 godina. Ako postoji ideja za film o ovom dogadjaju,zasigurno bi se trebala realizovati preko ove dragocene i ljubavlju nadahnute  knjige, u kojoj su  objavljeni  i dokumenti vezani za ovaj dogadjaj kao i  prica ispricana u vidu fiktivnog dnevnika.Pisac je identifikacijom sa Sladjanom Kobas u formi dnevnika ispisao  pricu o ratu posle koga vise niko nije bio isti.U prilog toga svedoci 12 malih humki u Banjaluci i 13 ta u Prijedoru misljenje je velikog dela Srpske dijaspore..Citiraćemo reči  Violeta Bozović“Svako prekrajanje ove teme i vodjenje u drugom pravcu je pucanj u njihovu žrtvu i ponižavanje istine. Glas dijaspore je glas vase savesti!!! Glas upucen u pravcu Banjaluke i celog sveta.
Dusan Nonkovic osnivac i urednik Glasa dijaspore

Ko je Sladjana Kobas? Budimo član projekta da se ne ponovi!

Za naš katastrofalan ugled u svetu glavni krivac je propaganda „milosrdnog andjela“ kako bi se opravdali vojni pohodi sa ciljem nametanja sile za realizaciju neokolonijalnih odnosa. Pod zastavom globalizacije vodila se politika zavadi pa vladaj koja je samo uz najcrnju propagandu bila moguća. Trpajući sve pa čak i nezamislive laži o srbima i Srbiji samo da bi se diskreditirala najveća republika Jugoslavije i slomila kičma Jugoslavij nahuškavali su manje republike pa i manjine protiv Srbije jer ako se slomi Srbija slomila bi se i kičma Jugoslaviji a izolovana za sebe, Srbija bi bila lak plen neoosvajača. Gde im nisu pomogle najcrnje intigre tu bi se dohvatili sile pa čak i bombardovanja uranskom municijom. Da im je to sve manje ili više pošlo za rukom je razlog i to što su mnogi naseli lažnim obećanjima i novcu koji je ta obećanja pratio. Da bi se pred svijim narodima opravdala nužnost upotrebe sile i dobila legitimacija vojnom pohodu pod zastavom globalizacije pribeglo se ovoj propagandi kako bi kako bi od državljana NATO država dobili legitimitet. Da je ova laž o srbima, koja se kao istina propagirala svetom, urodila plodom omogućeno je i našom pasivnošću i nesposobnosti da se organizujemo i argumentativno prikažemo istinu onako kakva je i kakvi smo u svojoj suštini. Krajnje je vreme da se organizujemo i pomognemo da se dovrši prava slika o njihovim nedelima. Dnevnik Sladjane Kobas bi bio samo prvi korak u tom pravcu. Drugi autori knjiga bi sledili kako bi isplivala cela istina o naj odvratnijem i naj perfidnijem organizivanju zločina posle drugog svetskog rata. To nam ja dužnost kako se nebi zaboravilo i ponovilo. Ko misli da od ovog projekta neće biti ništa mora znati da je takav stav u interesu naših zlotvora i da nas je doveo dovde gde jesmo. Budite član ovog projekta za istinu kako bi se baram na ovaj način odužili našim pokoljenjima a i sprečili da se zaboravi jer ako se zaboravi postoji mogućnost da se to zlo ponovi.
Dušan Nonković
Odgovorimo na ne kulturu i nasilje, kulturom! Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza!
Kultura je oštrija od svakoga mača i jača od svakog topuza! Violetina knjiga, posvećena dvanaest preminulih beba u Banjalučkoj bolnici zbog surove blokade i jedne trinaestogodišnje devojčice koja je u trinaestoj godini preminula od raka je slučajno prva knjiga kao putokaz kojim putem valja ići i boriti kako bi se naš narod ispravio i uspravno krenuo dalje. Niko od nas ne može učiniti sve ali svako može učiniti nešto kako bi se ovaj projekt uspehom krunisao!
Dušan Nonković
Prvi korak je već učinjen, prevodjenje te knjige na Engleski je u sigurnim rukama!
Traži se dobrotvor koji bi tu knjigu kompetentno preveo na nemački jezik !
Nama će onda još samo preostati da se pobrinemo kako bi što više sveta engleskog i nemačkog područja čulo za tu knjigu a i za sledeće koje bi trebalo da slede ovom putokazu!
Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana “Dnevnik Slađane Kobas”
Published on 03/26,2009
Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?
Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.
Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.
Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?
Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo“, “Dve senke za jednog čoveka” i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.
Kako ste sakupljali građu za roman?
Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.
Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati “Na noć osmehnuta”, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov “Dnevnik Slađane Kobas”. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.
U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika  a jednog dana po njemu biti snimljen fiim o stradanju dece u  ratu,kako bi Istina mogla  svedočiti u korist toga da se tako sto nikad i nigde ne desi…

                         Samo za vas, na blog intervju odgovorila Violeta Božović.
 GD:Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu

by dijaspora
Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor , primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o bebama koje su u banjalučkoj bolnici umrle samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za ljudska prava!
Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 beba! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, kao da je voljom gospoda za svaku bebu živela po godinu dana,da svedoči. . Na kaju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.I podsetila na sudbinu tih nesretnih mališana koji su,kako pisac argumentovano delom i dokazuje,bili kaze bili zrtve bezumlja odraslih.

Dusan Nonkovic,osnivac i urednik Glasa Dijaspore

Божји изасланици

Божји изасланици

Спознајмо и испоштујмо изасланике Божје јер без тог спознања и поштовања неће имат појединац своје бити нити држава својег просперитета.
Знам, при читању ове реченице да ће по којем атеисти заискрити око иронијом па можда и презиром али и њих молим да прочитају овај чланак јер између земље и неба има више него што нам то око види и више од тога што нам памет може појмити!
Пред нама је божић, време где ће многи у цркве хрлити. Неки да виде и да буду виђени, неки да се моле богу за себе и своје ближње, неки да се моле за добробит своју призивајући Бога у помоћ изричући своју оданост и подврженост. Неки ће се молити за себе али и за своје непријатеље а неки за своја материјална добра. Можда је то и нормално да се човек моли из и због личног користољубља али то све није дубљи смисао молитве. Смисао молитве је наћи себе, у миру наћи своје спокојство, преиспитати себе дали је све урадио у свом свакидашњем животи онако како треба те да омогући својој унутрашњој бити да извуче закључке како би нашао себе и своју праву величину која би га научила да не чини увек изнова своје грешке, да се оплемени стим што се реши и одлучи да их више не понавља. Али није смисао молитве само у томе да се сагледају своје грешке и грехови већ да се и сагледају своја позитивна дела како би се нашло самопоуздање да се крене у лепшу будућност. Али, често се моли свему и свачему само не томе што је непрекосновано по наше свеукупно добро, оном најбитнијем. По завршеном обреду одлазе многи из цркве без да су нашли спокојство душе своје без и најмање помисли на изасланике божије.
Не би ме ни зачудило кад би ме сад неко упитао, шта му је сад то, шта су и ко су то ти божији изасланици без којих не можемо обстати ни ми као појединци нити држава као таква!?
Божији изасланици су посебно надарене особе изузетних врлина без којих нема напредка нити просперитета. Божји изасланици су зато јер се тим врхунским врлинама, тој врхунској надарености не може се начучити никаквом школом она је Божјом вољом дата! Један Никола Тесла мора бити са таквом основом рођен. Не може се од сваког човека створити особа попут Николе Тесле. Ја бих га назвао Божији изасланик највишег реда јер је свету учинио толика добра, не само да је дао светло свету већ је и дао у руке свету множштво патената да би човеку било лепше и лакше. Без његовог изума престале би све фабрике света да раде. Без његове струје седео би цео свет у мраку. Сваким даном служимо се неким прекидачем или шалтером а да и не помислимо ко нам је то омогућио! Ја би Рекао да је Никола Тесла Божји изасланик првог реда а да је наша грешка, као народа, била и остала у томе да нисмо имали и да немамо довољно слуха нити смо хтели препознати од неба нам дароване божје изасланике. Народ који тако поступа са таквим небеским даровима, препуштајући их целом свету остаће у беди и сиромаштву-таквима не може ни Бог помоћи! Све док се будемо молили за наше личне предности не губећи ни тренутка мисли на наше великане, како да их задржимо у својем гњезду, све дотле нећемо имато личног спокојства нити државног просперитета. Један народ мора хтети спознати своје изузетно надарене таленте а међу таквима мора и својег вођу наћи и свом силом подржати и следити!
Један за све сви за једнога. Само тако ће нам држава моћи доћи до просперитета а појединац до спокојства и душевног мира. Небо је према Србији Дарежљиво било а и данас је! На нама је да препознамо небеске дарове и као своје око у глави чувамо.
Само тако ће нам „земаљско царство“ бити повраћено!

Душан Нонковић-уредник Гласа Дијаспоре, https://dijaspora.wordpress.com

Радници ПЕС Сурдулица – ТВ ПИНК одбио да објави наш деманти

Радници ПЕС Сурдулица – ТВ ПИНК одбио да објави наш деманти
Пише: Вести
30 новембар 2011
Деманти, то јест обавештење после одбијања ТВ Пинк да објави наш деманти на прилог о Фирми
РС Партнерс ПЕС Сурдулица емитован у Националном Дневнику ТВ Пинк 27.11.2011.


Обавештавамо Вас да је послодавац наше фирме РС Партнерс ПЕС, Андреј Димитријевић у плаћеном термину на ТВ ПИНК у Националном Дневнику 27.11.2011.уз помоћ Извештача Милана Антанасијевића изнео низ неистина и подметања, то јест замена теза. Као што Вам је познато, због нерешавања настале ситуације у фирми, после деветнаесто-месечног штрајка, обратили смо се Министру Правде да нас заједно са својим породицама осуди на казне затвора и затворенас у затворима, како би на неки начин омогућили себи и члановима породице да преживимо зиму. Андреј је намерно извршио замену теза и изјавио да су се радници одлучили на тај корак, јер му Српска банка, као послодавцу неда кредит и ако му је Фонд одобрио нека средства. Док се извештач Антанасијевић упушта у неке прогнозе и предвиђа стечај предузећа. Дана29.11.2011.доставили смо деманти ТВ Пинк, који је насловљен уреднику Марији Митровић и уреднику Информативног програма ….Од њих смо захтевали да се пет реченица демантија прочита у Националном Дневнику њихове телевизије због непоштовања кодекса понашања извештача – новинара да треба да се чују обе стране у спору. Наравно да нисмо наишли на њихово разумевање, вероватно због новца који су узели од послодавца.
Зато се обраћамо Вама у жељи да наша истина изађе у јавност. Да би свима било јасније шта се догађало и даље се догађа у РС Партнерс ПЕС Сурдулица, ево још неких потребних објашњења.
Наша фирма је била једно од најуспешнијих предузећа на Југу Србије. До приватизације смо радили и примали плате. Приватизовани смо преко Агенције за приватизацију 19.12.2007. И ако је било више заинтересованих купаца, исти су застрашивани и морали су да одустану од куповине. Ни данас несмеју о томе да причају. Тако, на насу несрећу купила нас је фирма РСУНИТЕД ГРУП Београд. У почетку је нешто ирађено, јер је било доста затеченог репроматеријала. Међутим како је време одмицало, кренуло је са черупањем фирме. Најпре су узимали ненаменски кредити са залогом и хипотекама на имовину фабрике. Буквално је све под хипотекама а кредити нису враћени. Огромни новчани износи су пребацивани матичној фирми у Београду, на рачун неких услуга менаџмента. Затим је растурена и уништена наша имовина на Власинском језеру. То је прелепо радничко одмаралиште са осам апартмана, гаражама,… ,фабрички погон за производњу електро компонената и 2 хектара грађевинског земљишта, тик уз обалу језера, идеално за туризам. Циљ послодавца је био да то прода сам себи, због туризма. Тако је и урађено и то на очиглед Агенције за приватизацију и МЕРРа. У међувремену је производња смањена за 75%, није набављан репроматеријал, нису исплаћиване зараде по осам месеци, све до обуставе производње или штрајка. Сам државни врх и Амбасадор Русије вршили су огроман притисак на Агенцију, тако да је стално давала неке нове рокове послодавцу да отклони недостатке из уговора. Бар двадесет разлога је било за поништај приватизације. Можда је сувишно више набрајати те разлоге. Агенција за приватизацију је била у девет контрола, пратила пословање фирме али под нечијим притиском давала увек неке нове додатне рокове да купци отклоне примедбе. Требало је да поштују социјални програм, успоставе континуитет производње, да исплаћују зараде, задрже износе зарада бар на ниво пре приватизације, не задужују се кредитно, не стављају имовину у залог и под хипотеку, не отуђују нашу имовину без одобрење Агенције,….То је оно што није требало да се ради а рађено је а има још пуно ствари што је требало да раде а нису рађене. Сваког дана бивало је све теже. Вршен је стални притисак на запослене да морају да узму своје радничке књижице и оду. Сво време, гдин Андреј Димитријевић, који се је представљао као један од Власника, стално је понављао радницима, ви сте стока, дебили, што си не идете, знате ли да могу да Вам радим што хоцу, ја у Агенцији и Министарству Економије ногом отварам врата. Више пута је Андреј постављао питање „Ста чека ова стока што си не иде“. Због свега наведеног, Агенција је 26.11.2010. раскинула приватизацију субјекта приватизације Заставе ПЕС Сурдулица. Одмах се умешао сам државни врх да би се заштитили нечији интереси. Динкић, то јест МЕРР се обраћа Влади, да Влада задужи МЕРР да преиспита одлуку Агенције. Зашто МЕРР има потребу да се обраћа Влади, кад је добро познато да је Агенција Орган МЕРРа? Зато господо што је био велики притисак од стране Руске Амбасаде и од самог господина Конузина! МЕРР може да сугерише Агенцији, да отклони недостатке у својој одлуци ако нису у складу са Законом. Но, нема право да се меша у целисходност донешене одлуке! Пошто се ради о гдину Конузину, на врху пирамиде, бар на то указују чињенице, државни врх је урадио низ незаконитих ствари! И ако је све очигледно, послодавци их лажу и траже разлоге за своју кривицу. Лажу послодавци, не требају њима радници, радници им сметају, траже паре и посао а они јадни залутали! Немамо разлога да ћутимо, толико зла и јада нам је нанешено, да нас није брига ко је купац. Ми желимо да нас купац цени као људе а не као стоку.
Пошто смо све изгубили, немамо се чега бојати! Ако нас затворе, тамо у затвору, бићемо на топлом, даваће нам храну, постоје неки какви- такви услови. Ако нас пак поубијају, то јест стрељају, како нам већ дуже време прете, још боље, прекратиће нам муке, да се не спаљујемо или вршимо колективна или појединачна самоубиства!
МЕРР и Агенција су дали рок послодавцу да крене од 01.03.2011. да ради. Знате кад ће радити, НИКАД, па можда ни тад. Њима посао не треба. Шта ће им узели Власину због туризма а радници ће морати кад тад сами да оду! Зашто сад сви ви ћуте? По трећи пут померају датум почетка првог квартала послодавцу да успостави производњу. Жашто? Да би време пролазило и да не долази Агенција у контролу. Нема зашто да долази. У фирми јад и чемер. Нико не ради већ седамдесет дана. Ради само приватно обезбеђење послодавца. Шта мислите, да ли је наша имовина на сигурном? Нису ни покушали да по изрицитом захтеву захтеву Агенције изврше повраћај, отуђене имовине и ако је власницима наложено да раскину све уговоре о продаји објеката и земљишта, то јест да се изврши повраћај у предјашње стање а да се Агенцији доставе докази да да су сви објекти заједно са земљиштем враћени у власништво Субјекта. Како да врате кад им је то био једини циљ да узму.
Колико год им померају рок, све више се види и доказује стварно стање.
Какво даље кредитно задуживање И хипотеке, не долази у обзир. Ни ранији кредити нису враћани а све, али баш све је под хипотекама. У праву су господа из Српске банке. Кад је прављен Бизнис план, није помињан кредит.
У Сурдулици, 30.11.2011. Штрајкачки одбор
Синдикати: 1.Стојковиц Драган, председник
„Независност“- Д.Дјордјевић 2. Стаменковиц Станиса, члан
ССМС -Д.Јанковић 3. Станковиц Гоца, члан
АСНС -Д.Димитријевић 4. Дјордјевиц Виолета, члан
5. Младеновић Славица

Švedska državna televizija oštro je reagovala na pismo Haškog tribunala

Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje Švedska državna televizija oštro je reagovala na pismo Haškog tribunala upuceno ovoj televiziji povodom emitovanja filma „Srebrenica – izdani grad“ i izrazila nadu da se „slicni primjeri lošeg rasudivanja od strane Tribunala više nece ponavljati“.

U saopštenju za javnost direktorka i glavna urednica Švedske državne televizije Eva Hamilton izrazila je sumnju da je autorka pisma iz Tribunala uopšte gledala film na koji se žali, prenosi nevladina organizacija „Istorijski projekat Srebrenica“.
„Autorka ne ukazuje na cinjenicne greške u filmu, ali podrobno iznosi odluke Haškog tribunala prema kojima ono što se dogodilo u Srebrenici predstavlja genocid. Za posumnjati je da li je autorki poznat sadržaj filma koji je emitovala Švedska državna televizija“, zakljucuje urednica u saopštenju koje prenosi štokholmski dnevnik „Ekspresen“.
Organizacija „Istorijski projekat Srebrenica“ je takode osudila pokušaj Haškog tribunala da namece profesionalne kriterijume medijskim organizacijama i podržala Švedsku državnu televiziju u odbacivanju svakog takvog pokušaja.
„Pokušaj šefice kancelarije Haškog tribunala za odnose sa javnošcu Nerme Jelacic, povodom emitovanja u toj zemlji norveškog dokumentarca `Srebrenica: izdani grad`, da pismom od 24. novembra utice na uredivacku politiku Švedske državne televizije, gdje zahtijeva da se ubuduce ne prikazuje ništa što nije u skladu sa presudama Tribunala i bez prilike da Tribunal to prethodno prokomentariše, vratio se kao bumerang“, ocjenjuje „Istorijski projekat Srebrenica“.
Portparol Haškog tribunala Nerma Jelacic 28. novembra nije mogla potvrditi Srni da je Tribunal poslao pismo švedskoj i norveškoj televiziji povodom emitovanja filma „Srebrenica – izdani grad“, uz obrazloženje da to nije za javnost.
„Ne mogu vam potvrditi da li je haški Tribunal to pismo poslao, zato što se radi o internoj korespondenciji. Da li ono postoji ili ne, nije nešto što bi se iznosilo u javnost“, rekla je Jelacic i napomenula da Haški tribunal ne diskutuje svoja pisma.
Jelaciceva je, medutim, iznijela primjedbu da se u dokumentarcu ne spominju presude Haškog tribunala kojima su utvrdene neke od cinjenica o zlocinima koji su pocinjen u Srebrenici, te da su zbog toga „propusti u filmu ocigledni“.