NAJAVA BOGOSLUŽENJA – SOK AKTUELL Информативна служба Српске православне Епархије средњоевропске

SOK  AKTUELL
Информативна служба
Српске православне  Епархије средњоевропске
23. новембар  2011.
_www.sok-aktuell.org_ (http://www.sok-aktuell.org/)
Најава: Слава свештеничког братства у Химелстиру и
прослава  Аранђеловдана у Хамбургу

(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) Његово Преосвештенство Епископ
средњоевропски Г. Константин служиће поводом Славе
Свештеничког братства Епархије  средњоевропске, Св.
Јована Златоустог, у суботу 26. новембра Свету Архијерејску
Литургију у храму Манастира Успења Пресвете
Богородице у Химелстиру покрај  Хилдесхајма (Obere Dorfstraße 12,
31137 Hildesheim-Himmelsthür). Ово торжествено Богослужење
почеће у 9 часова .
У недељу 27. новембра у 10 часова, Преосвећени Владика
служиће  поводом храмовне Славе Свету Архијерејску
Литургију у храму Светог Архангела  Михаила у Хамбургу
(Schellingstraße 7-9, 22089 Hamburg-Eilbeck).
SOK AKTUELL
Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für  Mitteleuropa
Serbische Orthodoxe Diözese für  Mitteleuropa
Obere Dorfstraße 12
D-31137 Hildesheim-Himmelsthür
_www.sok-aktuell.org_ (http://www.sok-aktuell.org/)

СИНИША КОВАЧЕВИЋ и ОСКАР ФРАЈЗИНГЕР су истакнути чланови Удружења књижевника Србије. Ова два њихова текста месецима круже интернетом. Ако до сада нису дошли до Вас, изволите:

СИНИША  КОВАЧЕВИЋ  и  ОСКАР  ФРАЈЗИНГЕР  су  истакнути  чланови Удружења књижевника Србије. Ова два њихова текста месецима круже интернетом. Ако до сада нису дошли до Вас, изволите:

 

 

Синиша Ковачевић:  ЕВРОПА  НАС  ХОЋЕ  БЕЗ  ПОНОСА  И  БЕЗ  КОСОВА.  

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево…

Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер… Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука…Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода… Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине, конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.

И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању…

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!

Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили, ево је. А слобода је изостала. Због тога смо, и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили…

Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова. И добили су, и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу. Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост. Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух?А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак…

Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера. Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква, и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово… Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору. Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута…

Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу, и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“. Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин. Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи… Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара… Десет година лажи и нитковлука. То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели. Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица. Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур… Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!? Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде! Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због … Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе…

Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови. Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

 

ПИШЕ  ОСКАР  ФРАЈЗИНГЕР,  ПОСЛАНИК  У  ПАРЛАМЕНТУ  ШВАЈЦАРСКЕ:

 Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио. Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узјамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити. МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕТРПАНОСТ Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоолошком врту који краси ободе тврђаве. У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас. Истражујући дубље, открио сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО пактом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи. Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално.  Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем. Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет. УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ:  испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан, да постаје узвишен. Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрајавају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног. Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио. Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али, донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Центалне европске банке,  уређен тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару,  ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, финкционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би, сем територије, изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

 

 

7000 на митингу Двери

7000 на митингу Двери


Пуна сала Дома културе у Чачку и 6500 гледалаца видео преноса преко сајта Двери!

На свечаној прослави 10 месеци политичког покрета Двери – ЗА живот Србије, која је у среду, 23. новембра одржана у Чачку, присуствовало је преко 7000 посетилаца – око 700 у великој сали Дома културе у Чачку и преко 6500 колико је уживо пратило директан пренос путем наше интернет презентације. Био је ово први директан пренос једног политичког скупа у Србији, на шта смо посебно поносни и захвални предузећу Мапанет из Ниша које је реализовало овај пренос. Упркос хакерским нападима који су почели истовремено са почетком преноса и малим техничким проблемима на почетку овог пионирског подухвата, реакције посетилаца су сјајне и медијска блокада је поново пробијена.

Неупућенима у медијске прилике у Србије и размере цензуре и аутоцензуре у домаћем новинарству делује чудно да ниједан београдски медиј није био спреман да пропрати највећи политички догађај који се јуче одржао у Србији. Онима којима је јасно како функционишу контролисани медији у Србији разумљиво је зашто Двери, као најактивнија нова политичка снага, немају приступ великим медијима. Политичка активност Двери не одговара страначко-паразитском систему који монополише нашу политичку сцену и представља шок за систем који нико није предвидео.

За 10 месеци обишли смо 100 општина, покренули 70 повереништава, отворили 30 канцеларија и представили Нови народни договор у 40 градова Србије – и то за наше медије није вест.

Али, зато постоји интернет, као и локални и регионални медији, који су још увек слободни и преко којих ћемо се изборити да се глас о Дверима чује. Синоћни директни пренос је само један од нових начина за разбијање медијске блокаде које припремамо у наступајућем периоду.

Хвала свим који нам у томе помажу, посебно у слободном свету интернета.

loading images 20/20

OPOMENA

http://www.youtube.com/watch?v=EJK0j2JsxZM

www.youtube.com

Autor teksta: VIOLETA BOŽOVIĆ Realizacija: ZORAN RANKOVIĆ

OPOMENA

by Violeta Bozovic on недеља, новембар 13, 2011 у 4:25 по подне
I preci moji iz vekova dubokih
što govore glasno u prolećnim kišama,
danas  bi tužno pognuli oči
i usnuli onde gde caruje tama…
Ponovo bi tužne zaigrale travke
po Solunu,večnoj vojnikovoj suzi,
Bosni crnoj,što joj ime kunu
oni jučer, nekad živi ljudi…
Srbija bi zaplakala Savom
Dunavom bi suze tekle  mesto kiše,
kad bi preci časni opasani snom
upitali – zaboravom,zašto ih  ubiše.
Korača vreme kroz njihove kosti
isprane i ranjene proletnjim kišama,
starine,  junaci iz vekova dubokih
usnuli   su onde gde caruje Tama.
Zašli oblakom iza krstova crnih
preci slavni,opasani snom,
postali nam Savest što Kosovu hrli
stvarnost, koja pesmom peva ovu Bol…
Srbijo , zaplakaćeš  Savom
Dunavom ti  suze, već teku kao kiše,
Iz vekova dubokih  ko najdubljim  snom
 mrtvi  pitaju – Zašto ih ubiše…
 Gle , vidim, crna zastava se vije
crni gavran što novo zlo ti sprema,
krvlju  predaka , škrope  svoje istorije
gde tebe Srbijo, na Kosovu  nema…
Srbijo što umeš pevati ranjena
uzdigni se, ne daj, da bace te na kolena,
-Čitaj :“ Preci  naši iz vekova i plamena
Pišu ti  Tapiju, gde stoji—OPOMENA!“

MEDVEDEV NAJALJUJE VOJNO RAKETNU PRIPRAVNOST, VIDE – Заявление о ситуации вокруг европейской ПРО

http://www.youtube.com/watch?v=eBf0I-rB0m0&feature=player_embedded#!

РАДИО БАНКЕР – АКАДЕМИК ДР ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ 1.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Xs8blZ6vXtg#!

 

Subject: Fw: POZIV ZA ODLAZAK NA BARIKADE – SVI NA BARIKADE!

Subject: Fw: POZIV ZA ODLAZAK NA BARIKADE – SVI NA BARIKADE!

 

 

 

 

 

 

   

Potrebno je sto brojnije prisustvo. Molimo Vas prosledite dalje.

Pozdrav,

Stan

 

Subject: POZIV ZA ODLAZAK NA BARIKADE – SVI NA BARIKADE!

 

çÅÏÐÏÌÉÔÉËÁ ÐÒÅÓÓ Ä.Ï.Ï.
íÕÒÓËÁ ÂÒ. 1
11000 â Å Ï Ç Ò Á Ä

ôÅÌ./ÆÁËÓ:  +381 11 380 8 912
ôÅÌ./ÆÁËÓ: +381 11 240 4 364

 

Europa werde auf allen Ebenen „deutsch“

Newsletter vom 24.11.2011 – Kulturkämpfe

PARIS/BERLIN (Eigener Bericht) – Frankreich ist außenpolitisch mit
erheblichen Schwierigkeiten konfrontiert und muss sich künftig enger
an seine Verbündeten anpassen, darunter Deutschland. Das lassen
Analysen vermuten, die ein führender Berliner Think-Tank jüngst
veröffentlicht hat. Demnach bemüht sich Paris zwar ungebrochen, eine
eigenständige Machtpolitik fortzuführen. Dies scheitere jedoch an der
Konkurrenz aufstrebender Mächte, an zu geringen finanziellen
Kapazitäten, die durch die Krise noch weiter schrumpften, und nicht
zuletzt am Widerstand Berlins. Die Analysen ergeben, dass Paris vor
allem in Nordafrika mit Positionsverlusten zu rechnen hat. Das wiegt
umso schwerer, als Nordafrika von Frankreich nicht nur als
Gegengewicht zum deutschen Hegemonialgebiet in Ost- und Südosteuropa
in Anspruch genommen wird, sondern auch als Basis für eine
eigenständige Weltpolitik. Wie Kommentatoren urteilen, sind die
südlichen Euroländer und möglicherweise auch Frankreich zudem von
einer Art neuem Kulturkampf bedroht. Die von Deutschland in der
Eurozone durchgesetzte Austeritätspolitik erzwinge gravierende
Veränderungen in den verschuldeten Staaten, die tiefgreifende
Anpassungen der gesamten „politisch-ökonomischen Kultur“ mit sich
brächten. Europa werde auf allen Ebenen „deutsch“.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58207

Алармантно: Русија у стању борбене готовости!

Алармантно: Русија у стању борбене готовости!


Најновије обраћање Дмитрија Медеведева које је прекинуло све ТВ програме у Русији!

Београд, 23.11.2011

Телевизијски програм у Русији данас је прекинут хитним обраћањем председника Медева. Он је истакао да Русија више не може да прави уступке НАТО-у и да су се њихове позиције разишле. Преговори се прекидају и Русија улази у фазу одговора на акције НАТО-а, који могу бити како пропорционални, тако и непропорционални!

У складу са тим, председник Руске Федерације издао је следеће наређење, којим се ракетне јединице стављају у стање борбене готовости:
„…. По мом наређењу се одмах:
1. преводи у бојево стање, база радаског осматрања у Калињинграду;
2. Одмах се у бојево стање преводи ракетни систем одбране;
3. Преводи се у бојево стање систем осматрања, прислушкивања и ометања радио таласне технике;
4. Југозападни систем бојевих глава окреће се и „рихтује“ на све регистроване потенцијалне базе у Пољској, Румунији…..
5. Преводи се у активно стање систем „Искандер“, са бојевим отварањем контејнера.
При томе Русија наглашава да су ово само кораци опреза и да остаје отворена за преговоре.“

Д. Медведев“

Извор: Званични сајт председника РФ

Beograd ne odgovara na pozive iz Moskve

Danijela Dragovic 24. November 01:49
Beograd ne odgovara na pozive iz Moskve. Ovo je direktna provokacija Rusiji. Medvedev je naredio prihvatanje zahteva za dvojno državljanstvo, po hitnom postupku, a avioni su krenuli prema Srbiji. Da li će se vratiti iz Bugarskog vazdušnog prostora, zavisilo je od bezobrazluka NATO-a.