Srednjovekovni Beograd u 3d

http://www.youtube.com/watch?v=QyV8hvUnUbw&feature=player_embedded#!

Boris Aleksic – Hitno pokrenuti krivicni postupak zbog izdaje Kosova

http://www.youtube.com/watch?v=yLlBTwqdOyk&feature=player_embedded

Jednu noć gost na barikadama – „Само дођите да попричамо“

Косово и Метохија

„Само дођите да попричамо“

PDF Штампа Ел. пошта
Филип Новаковић
понедељак, 14. новембар 2011.
„Пустите шећер и уље, само дођите да се попричамо. Нема вас!“ Тим речима су нас дочекали српски барикадисти на прелазу Јариње, исти они који попут Леонидиних Спартанаца храбро чекају нове нападе и диверзије. Из њихових речи се види да их не боле ни пендреци, ни гумени меци, ни студене ноћи на барикади, већ их боли незаинтересованост сународника из централне Србије, оне коју бране на овим барикадама.

На барикади у Митровици обрадовале су нам се храбре барикадисткиње, одмах стављајући кафу и нудећи нас соком и ракијом. Не може се лако описати стање духа са којим нас дочекују те храбре домаћице. Иако се понегде чују речи критике за Београђане којих нема да се помоле на овој јужној барикади, ипак не могу сакрити радост јер је неко њихов дошао, нису сви равнодушни, неком горе је ипак стало… Мушкарци су груписани около шатора по мањим групицама, консултују се, расправљају скорашње прилике, преузимају смене. Екипа „Водовода“ долази, екипа „Телекома“ завршава стражу. Унутар шатора – једна пећ и телевизор, гледа се турска серија, нико се не мрзи, само се брани своје. У тај час стиже и председник општине, наоко енергичан и хитар човек. Жели нам топлу добродошлицу, као да су нам Митровчани дужни леп провод: карактеристична и неизлечива српска потреба да се угости посетилац долази до изражаја и у најтежим тренуцима. Особеност српског домаћинског духа је неумољива. Иза шатора поглед се протеже по шеталишту албанског дела Митровице. Гледају они нас, гледамо ми њих.

Налазим се са другаром – студентом из Митровице – и седамо у оближњи кафић, један од неколико лепших дуж главне улице. Каже, омладина дању овако кафенише и дружи се, а ноћу свако на своју барикаду широм северног Косова. Јуче је назебао на прелазу Јагњеница, целу ноћ је било напето, па није могао уз пећ. Ту смо први пут чули колико је јака та самоорганизација и ред међу нашима доле. Сваки омладинац зна своју барикаду за ту ноћ, зна шта треба да понесе, колико хлеба да купи, кога да покупи успут. На делу је једна спартанска организација града и целог подручја, где сваки грађанин полиса зна шта му је дневна дужност којом доприноси свом граду и заједници. Када би човек на трен заборавио озбиљност целе политичке ситуације, умало би могао позавидети на оваквој једнодушности и тимском прегалаштву читаве заједнице. Функционери су заправо парадне личности и први међу једнакима; овде влада, одлучује и дела народ: као из утопистичких књига.

На Јарињу вечерња студен нас дочекује и најављује дугу ноћ за ненавикнуте Београђане. Стигао је и аутобус са 40 махом младих родољуба који су се одазвали фејсбук позиву Бориса Малагурског. Ту је и Борис, намешта видео бим са својом пратњом, члановима суботичке „Светосавске омладине“. Иза њега је мостић који води преко реке Бистрице, а на мосту гомиле шљунка и српска застава. То је та чувена јарињска барикада, позната већ по јунаштву њених бранитеља. Ту су и гомиле пањева дотераних ради огрева, ноћи су све хладније, а испод моста је планинска река. Пањеве ређамо као седишта за отворени биоскоп на коме ће бити приказан Борисов документарни филм „Тежина ланаца“. Пошто сам филм већ гледао, повлачим се у мали дрвени контејнер, где се кува кафа на пећници, десетак људи седи и упознаје се. Поред двојице мештана седи млади Земунац Дамјан који је већ пету ноћ овде. Био је на Брњаку, сада је дошао да види људе на Јарињу, да се повеже са Борисом и организује нове доласке. Каже да га већ сви барикадисти знају, па је јуче добио задужење и част да зауставља и пропушта кола на пред-барикади. Каже да смештаја има, сви локални Срби га зову на конак, ту су и студентски домови са лежајевима, има хране и пића на барикадама – свега заправо има, само су посете сународника затајиле. У то се убацује старији човек, очито са барикаде: „Не мари, дечко, знамо ми како је вама горе. Општи је мрак на телевизији, немате где да видите ни чујете за нас. Уз то сте и полугладни, свако гледа како да преживи месец. Биће свега, не љутимо се ми“. То је вођа барикаде, његова се слуша на Јарињу. Најискуснији је и најенергичнији становник овог краја, извиђач, планинар, предузетник и штошта друго. Посредством својих контаката по целој земљи обезбедио је токи-воки уређаје и друга неопходна средства да би барикада били функционална и спремна за нова изненађења.

Након филма Борис прилази групицама окупљених мештана, упознаје се и слуша њихове утиске о филму. Кажу људи, сличан сценарио приказан на филму се и овде примењује, али су стекли неопходну мудрост и стрпљење да одговоре изазовима боље него што се то до сада радило. Стечена мудрост, смисао за тактику и разумевање целе политичке слике наших сународника нас радује и охрабрује, даје наду да ће ипак постићи нешто овом гандијевском борбом. Борис као да се спрема за нове филмове, па не пропушта прилику да се информише о функционисању барикада и логистици, очекивањима, страховима и стрепњама људи. Око три сата после поноћи група од 40 путника са Борисом на челу се пакује и креће натраг за централну Србију.

Ми који остадосмо да проведемо ноћ нашли смо се пред питањем шта да радимо да одагнамо хладноћу и поспаност. Момци са Јариња ложе велику логорску ватру око које се окупља екипа младих студената да се угреје и размени идеје о новим акцијама овог типа. Студенти са Косова им скрећу пажњу да није проблем на барикадама, да је већи проблем Београд. „Београђани не знају ништа о нашој борби“, кажу барикадисти, тај фронт треба пробити – медијски фронт: „Ми ћемо лако на барикадама, као и до сада што смо радили. Ви нам више можете помоћи у Београду и другим градовима. Окупљајте се, упознајте људе са нашом борбом, разбијајте медијски мрак“, говори млади Жарко Aцковић из Лешка, док џара логорску ватру и ставља нове цепанице. Нас петорица смо узели да цепамо букове и храстове пањеве, да макар мало олакшамо овим момцима овде. Убрзо се окупи повећа група младих који нису до сада цепали дрва, па се зачас оформи читава мала школа за почетнике. Момци са Јариња и Лешка су објашњавали како се држи секира, где да се удари пањ, како да се заобиђе чвор на пању. До ујутру је била готова приколица нацепаних дрва. Јесте да ће ова гомила трајати само две ноћи, али смо макар загрејали руке, научили нове вештине, дружили се са локалним Србима.

У свитање је групица Новосађана и Београђана кренула 300 метара узбрдо да види блокирану КФОР-ову базу. Кроз маглу се види бодљикава жица са џаковима пуњеним песком. На капији млад Немац, мањи од пушке коју носи, сањиво гледа ко смо и шта смерамо. Како се чини, не зна тај ни где се налази ни шта је сврха ове страже, само чека да му истекне смена па да се угреје коначно у бази.

Тачно у 7 сати смо предали смену придошлим барикадистима, разменили контакте за будуће доласке и поздравили се онако како то браћа раде. Домаћице нам дају кифлице за успут и машу нам.

Идемо на јутарњу литургију у манастир Бањска, задужбину Стефана Милутина Немањића-српског краља. Вратићемо се на барикаде за коју недељу. У међувремену, треба пробити београдску барикаду, барикаду у главама незаинтересованих сународника.

 

Beograd sabotira odbranu severa Kosova

Beograd sabotira odbranu severa Kosova

Komentara 26

Aktuelna vlast u Srbiji dugo se, zarad približavanja Evropskoj uniji, pripremala za „mirnu integraciju“ severnog Kosmeta u takozvanu Republiku Kosovo. Planom skovanim u Beogradu trebalo je najpre u Leposaviću, Zubinom Potoku, Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, po svaku cenu, preslikati aktuelnu vlast u Srbiji, postaviti poslušne ljude, a potom ih, kad za to dođe vreme, naterati da mirno prihvate carinu, kosovsku policiju i granicu sa Srbijom.

Opiru se planovima da postanu Kosovari: Barikade u Leposaviću

Počelo se od Leposavića gde je ranijih godina otpor bio najjači, a odbrana najbolje organizovana. Dva puta za poslednje dve godine u ovoj opštini Vlada Srbije uvodila je prinudnu upravu i dva puta su organizovani izbori sve dok koalicija DS-SPS nije uspela da obezbedi većinu, a za glas se davalo šta god je ko poželeo: od teleta do kredita vrednih po nekoliko desetina hiljada evra.

 
Odmah nakon osvajanja vlasti počelo je i urušavanje sistema odbrane koji je godinama u ovoj opštini funkcionisao „kao sat“, da li nekim dogovorom ili slučajno usledile su i optužnice iz Prištine protiv Velimira Bojovića i Nenada Radulovića (DSS), bivših predsednika i potpredsednika opštine koji su se najžešće suprotstavljali instaliranju elemenata albanske države: obojica su morala da se sklanjaju, da se više ne bave politikom i da ćute.

Bogdanović preselio porodicu

Srbi sa severa Kosmeta zameraju ministru Goranu Bogdanoviću što je svojevremeno bio u Vladi Bajrama Redžepija, a još više što je porodicu preselio u Beograd.
Iako još srednjoškolci, deca su ispisana iz leposavićke gimnazije i prešla na školovanje u Beograd, a supruga, radnik biblioteke u Leposaviću, dugo je na bolovanju u Beogradu, dođe samo po dva-tri dana u Leposavić i ponovo ode za Beograd.

– Imali smo takav sistem da smo nekoliko hiljada ljudi mogli da okupimo za nekoliko minuta. Sve je to za kratko vreme porušeno, zato smo sada najslabija karika u odbrani severnog Kosmeta. Da nije bilo Hašima Tačija i njegove drske provokacije sa slanjem specijalaca ROSU na Jarinje i Brnjak, mi bismo i sada spavali i tako bi „u snu“ bili isporučeni Hašimu Tačiju – kaže jedan od Srba iz Leposavića koji nije stranački opredeljen, a u prvim je redovima borbe za, kako kaže, opstanak na svom ognjištu.

 
– Na predsednika opštine Branka Ninića vrši se veliki pritisak, on je nekoliko puta pokušavao da izvrda zajedničke sastanke sa ostalim predsednicima opština, ali je na kraju morao sa ostalima, ipak, naš otpor je i dalje mnogostruko slabiji nego u Zubinom Potoku ili Kosovskoj Mitrovici – kaže ovaj Srbin.
U Leposaviću sumnjaju da je nedavni upad Kfora na Jarinje i osvajanje dva alternativna pravca bila neka vrsta izdaje: iako se znalo da će Kfor te noći udariti, za to su znali i svi čelnici opštine, na barikadama je ostalo po desetak ljudi, a opštinsko rukovodstvo gotovo ništa nije preduzelo da se Amerikancima i Nemcima pruži ozbiljniji otpor, čak ni sirene za uzbunu nisu uključivane.
Tek kada je narod čuo da se na Jarinju nešto dešava počelo je samoorganizovano okupljanje građana na koje je potom bačen suzavac. Cilj Kfora je da upravo preko Leposavića, sleđa dođe do Zvečana i Kosovske Mitrovice, a da u međuvremenu, računajući da neće biti ozbiljnijeg otpora, zauzme i glavni alternativni pravac Lešak – Vrčevo – Raška – Novi Pazar.

„Podoban“ samo Ninić

U pregovorima sa Robertom Kuperom, koji su održani u Raški, zajedno sa Borkom Stefanovićem i Goranom Bogdanovićem, učestvovao je samo predsednik opštine Leposavić Branko Ninić. Još nekoliko puta u ekipama za pregovore sa stranim delegacijama bio je samo Ninić, dok ostali predsednici opština nisu pozivani.

Unter heftigem deutschem Druck transformiert sich die EU im Kampf gegen die Euro-Krise in eine Zwei-Klassen-Union

Newsletter vom 14.11.2011 – Europa auf deutsche Art (III)

BERLIN (Eigener Bericht) – Unter heftigem deutschem Druck
transformiert sich die EU im Kampf gegen die Euro-Krise in eine
Zwei-Klassen-Union. Wie Berliner Außenpolitik-Experten urteilen, ist
die Union dabei, die Eurozone systematisch in ein „Kerneuropa“
umzuwandeln, das für das gesamte Staatenbündnis äußerst wichtige
Entscheidungen ohne jede Mitwirkung der Nicht-Euroländer fällt. Über
dieses „Kerneuropa“ heißt es, es sei ein zutiefst „deutsches Europa“ –
auch weil es durch die harte Austeritätspolitik Berlins geprägt sei.
Zuletzt habe sich Frankreich dem Diktat Deutschlands in Sachen
Sparpolitik beugen müssen. Allerdings sei die Zwei-Klassen-Union
erheblichen Risiken ausgesetzt, die auf die eine oder andere Art
überwunden werden müssten. Ein ehemaliger deutscher Außenminister
schlägt die Gründung der „Vereinigten Staaten von Europa“ vor.
Experten schließen jedoch auch einen Verfall der EU („Desintegration“)
nicht mehr aus. Im Ausland wird insbesondere der offen
antidemokratische Charakter der von Berlin forcierten Politik
kritisiert, die unter anderem darauf setzt, die gegen heftigen
Widerstand durchgesetzte deutsche Austeritätspolitik als Sachzwang
darzustellen und sie mit Hilfe sogenannter Expertenkabinette auch
gegen entschlossene Proteste in den südlichen Eurostaaten zu
exekutieren. Das habe, heißt es etwa in der britischen Presse, mit
Demokratie nichts mehr zu tun.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58199

Humanitarna Organizacija Osmeh

Humanitarna Organizacija Osmeh 14. November 11:14
U ovim teškim vremenima gde vlada nepoverenje medju ljudima, gde jedna osoba napravi grešku i onda isto sude svima, pitala sam se kako onda verovati u nas?!
Mi smo UDRUŽENJE HUMANITARNA ORGANIZACIJA koja je otvorena da pomogne nekome, a ne da bi vas lagali i varali. Ljudi nas uporedjuju sa dešavanjima koja su se desila, ali bih htela vam objasnim da mi nismo FONDACIJA već HUMANITARNA ORGANIZACIJA !! Ne radimo sa velikim novcem. Pomažemo ljudima u nevolji. Prioritet su nam DECA!!! Naš rad je javan. Svako je dobro došao da nas poseti i da se uveri u naš rad. Pomažemo ljudima u odeci, hrani, novcu. Da bi smo pomogli nekome moramo i da prikupljamo sredstva. Novčane uplate idu na
naš žiro račun i novac će se koristiti isključivo u humanitarne svrhe.
Zato molimo sve ljude dobre volje da nam izadju u susret i da nam pomognu da bi smo mi mogli nekom da pomognemo!! . KO,KOLIKO MOŽE. BR.RAČUNA JE: 205-171921-74 UNAPRED HVALA !!!Oblik organizovanja : Udruženje
Naziv organzacije: HUMANITARNA ORGANIZACIJA ZA JEDAN OSMEH
Sedište i adresa : Stamnica , 12 300 Petrovac na Mlavi ,Srbija-Uplata se vrši na ovu adresu.

ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

Ђорђе Бојанић

ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

Момчило Гаврић осмогодишњи „ратник“- Заборављени Јунак…

„Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

– Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“

Да Европи нема алтернативе је лаж а ко подржава и верује у лаж taj је сам крив за беду у којој живи

Да Европи нема алтернативе је лаж а ко подржава и верује у лаж је сам крив за беду у којој живи! Не Европа већ истина нема алтернативу јер уколико не спознамо истину не можемо ни адекватна решења спознати да би могли доћи до просперитета односно бољег животног стандарда!
Ко на лажи гради своју будућност не треба да се касније чуди ситуацији у којој се нађе а још мање може да криви другога за своје глупости!
Свако је сведок и свако види где је Грчки народ доспео, догурао у тој Европи! Са једне стране до банкротства а са друге стране дотле да они који су га преварили лажима са уласком у Европу да сад, кад им брод испод ногу тоне на чијем су командном мосту стајали, први скачу у воду да се докопају туђим новцем копна Светских метропола попут Берлина, Париза купујући скупе некретнине не осврћу ћи се при томе на оне које су осиромашили. Без и мало самилости пуштају их да се гуше у беди и хаосу којег су баш ти Грчки проевропљани проузроковали и оставили за собом. По Берлину купују виле без и мало гриже савести. То је сума сумару Грчког уласка у Европу(ЕУ). Ускоро ће иста „судбина“ задесити и Италију, Шпанију а на крају и Француску. Нико сад не може рећи да не зна шта доноси народу Србије улазак у ту Европу(ЕУ). Грчка је данас опустошена и осиромашена, у горем станју него прије уласка у Европску Унију! Немачки политичари као и Француски би радо задржали Грчку у Европској Унији али је све више таквих који су увидели да Грчка није спремна и да није у станју да обстане на међународном тржишту да нема никакве индустрије односно производа са којима би могла обстати у тако оштрој конкуренцији. Потпуно неспремна, не припремљена ухватила се у коло великих са којима се не може одржати на ногама. Та чињеница је била јасна и раније прије приступа Европској Унији али што због обмане нешто због своје лаковерности да јој приступ ЕУ доноси бољи живот, плаћају сад рачун за своју почињену глупост односно за приступ ЕУ.
Ако би могли рећи за нешто да нема алтернативу онда је сигурно само по сваку цену бити господар у својој кући и ниуком случају предавати кључеве својег амбара у туђе руке да би се о њима бринуо неки Европски комесар!
Људи, Србија је непојмљиво богата како рудним богатством тако и аграрним! Србији се не исплати улазити у ЕУ да би нам они поред толиког силног нашег богатства удељивали кору хлеба од нашег собственог жита у собственој рерни испечене векне. Немој мо да се заваравамо са причама о Европи. Погледајмо голе чинјенице Грчке и других земалја у тој Европи. Србија мора веровати у способност свога народа који се доказао широм света и постати господар у својој властитој кући-Нама нису потребни никакви и ничији тутори а по најмање европски комесари постављени од којекаквих лобијиста да заступају њихове а не наше интересе! Свако је ковач своје среће па и срби своје. Зато морају препознати истину и по нјој се равнати а не по лажи и шареним лажама. Колико могу из дијаспоре да проценим на помолу је у Србији нова млада снага по имену ДВЕРИ која је спремна да преузме своју судбину у своје младе али поштене и искрене „руке“ које заслужују да им се на следећим изборима укаже поверење! Србија још није изгубљена и неће бити све док имамо овакву младу генерацију којој можемо веровати и коју морамо подржати! Која зна да се ради о њеној будућности за коју не може нико више учинити од њих самих! Преузимање судбине у своје руке нема алтернативу!
Душан Нонковић-уредник и оснивач Гласа Дијаспоре, https://dijaspora.wordpress.com