Интервју Жан Леонети, француски министар за европска питања

Политика

Србији је место у ЕУ, ван сваке сумње

Кардиолог Жан Леонети, од јуна француски министар за европска питања, један је од ретких стручних политичара, који се бави једном од врућихевропских моралних тема: Има ли пацијент који болује од тешке болести право на избор. Може ли му се помоћи да достојанствено умре.

„Многи су ме питали да ли је иронично то што сам баш ја који се бавим проблемом краја животасада заокупљен Европском унијом и њеном кризом, али ја снажно верујем у њену будућност”, казао је за „Политику” Леонети пред данашње разговоре у Београду.

У Србији сте у својству министра за европске послове, можете ли да дате неку прогнозу или дијагнозу о томе када ће Србија постати чланица ЕУ?

Србија ће бити пуноправни члан Европске уније, то је сасвим сигурно. То се питање уопште не поставља. Питања у вези са датумом мање су важна од питања квалитета процеса придруживања. Рокови зависе пре свега од капацитета ваше земље да испуни критеријуме које свака земља кандидат треба да испуни како би била спремна да се суочи са изазовима придруживања; ради се о скупу правних, економских и политичких норми које треба у потпуности применити. То је дуг али неопходан процес. Ви сте већ остварили веома значајне напоре на европском путу, посебно у вези са сарадњом са Међународним судом за ратне злочине, унутрашњим реформама, регионалним помирењем, и ми вас охрабрујемо да наставите тим путем за добробит грађана Србије. Још много напора треба да се уложи у регионалну сарадњу, посебно у односе са Косовом. У том смислу, обнова дијалога са Приштином под окриљем ЕУ и постизање првих резултата у оквиру дијалога биће суштински елемент на основу којег ће се процењивати напредак постигнут на том пољу.

У суштини, приликом сваке етапе приближавања Србије ЕУ, 27 земаља чланица колективно одлучује о њеном преласку на наредну етапу. Помозите нам како бисмо могли ми вама да помогнемо: какве год биле одлуке донете ове јесени, Француска ће остати уз вас како би вам помогла да напредујете на том путу.

Млади људи овде, провели су својживот у изолацији и под санкцијама, осећају се прикраћеним. Можда је у питању неспоразум, али овде се верује да се сваки пут изналазе нови услови за напредак Србије у правцу евроинтеграција?

Разумем нестрпљење младих у Србији и њихову жељу да у потпуности искористе све погодности које нуди ЕУ. Не заборавимо, ипак, да је процес интеграције у ЕУ дуг али да млада генерација већ има извесне користи од учешћа Србије у неким европским програмима, као што је Еразмус програм намењен студентима, или од либерализације визног режима и укидања виза за кратак боравак. Као и у земљама чланицама ЕУ, важно је Европу представљати грађанима на прави начин. На влади лежи одговорност да педагошки приступи овој теми и да већ сада објасни шта све доноси чланство у ЕУ, уз напомену да је само приступање један сложен процес који собом носи не само права већ и обавезе за земљу кандидата.

Србија мора да испуни и услове који другима нису постављани?

У процесу придруживања треба поштовати правила и прихватати компромисе. Што се тога тиче, Србија има исти третман као и њени суседи.

Шта ће се десити, када је о Србији реч 12.октобра, а шта у децембру? Које јошбарикаде треба да се превазиђу на путу ка Европи?

Европска комисија ће 12. октобра да преда свој извештај којим оцењује напредак земаља на путу интеграција. Ради се о важним годишњим извештајима, свеобухватан преглед напретка који је постигнут у свакој од земаља, укључујући и Србију. На основу тог документа и сваког другог постигнутог напретка који до тада Србија буде остварила, савет шефова држава и влада ЕУ у децембру ће донети одлуку, посебно када је Србија у питању, о евентуалним наредним етапама. ЕУ не поставља препреке на путу европских интеграција Србије већ прати Србију у процесу њене трансформације и њене припреме за придруживање, прецизирајући шта се од ње очекује и помажући јој у процесу реформи. У циљу давања те помоћи, Европска унија располаже једним ад хок инструментом, инструментом претприступне помоћи (ИПА) од 1,3 милијарде евра за Србију за период од 2007. до 2013. То је веома велики износ и он сведочи о напорима које ЕУ и грађани ЕУ усмеравају ка Србији. Лопта је сада на вашој страни терена и на вама је да нам покажете да сте спремни да идете напред.

Зорана Шуваковић

објављено: 07.10.2011.

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (8)

Последњи коментари

Rodoljub Srpski | 07/10/2011 13:34

Nadam se da će biti referenduma za ulazak u EU. Ja sam lično protiv te organizacije.

Dušan Nonković | 07/10/2011 15:14

Ko bi još normalan sa ulice prihvatio utrku sa prvacima sveta po cenu svoje egzistencije? Ko bi izišai na startnu liniju i založio sve što poseduje kad se zna ko bi bio pobednik a ko gubitnik! Ulaskom Srbije u EU baš bi se to desilo po Srbiju i njen narod! Evropska Unija je zasnovana na principima jačega a to su za sad Nemačka i Francuska-Tu nastaje polarizacija i sve ostale zemlje su gubitnici u toj utrki a to znači da će jaz izmedju jačih i slabiji biti sve veći što će na kraju voditi u raspad EU- Na svetskim pijacama, tezgama i berzama obstaje samo najjači a jači je onaj ko ima više kapitala za kupovinu najboljih svetskih inovatora koji su neizbežni ukoliko se želi kvalitetna roba koja će naći put do kupca! Srbiji nije mesto u toj konkurenciji jer bi služila samo kao zemlja niskih dnevnica kako bi proizvodnjom jeftinih delova da se ugradjuju u proizvode jačih! Srbija nema nikakve perspektive u EU i njen ulazak bi zapečatio niske plate a stim bi Srbija bila zemlja siromašnih

Dušan Nonković | 07/10/2011 15:29

Za Srbiju nije rešenje ulazak u EU već je rešenje u partnerstvu! Srbija bi ulaskom u EU izgubila svoj suverenitet i više nikad ne bi bila gospodar svoje kuće-predala bi Ključeve svoje kuće i Ambara da joj Evropa pored ovolikog bogatstva udeli koricu hleba! Nekad je Italija nudila Jugoslaviji da unajmi Vojvodinu na sto godina i da će prehraniti njom 65 miliona italijana i 25 miliona Jugoslavena. Da ova vlada nije u stanju prehraniti svoj narod sa Vojvodinom i Šumadijom ni 7 miliona svojih državljana je baš za to kriva Evropa sa svojim uticanjem i mešanjem u unutrašnje stvari Srbije držeći kajase u svojim rukama sa ciljem održavanja zavisnosti a to je moguće samo uz eksploataciju i održavanje latentnog siromaštva!

Energiewende Richtung Russland

Newsletter vom 14.09.2011 – Energiewende Richtung Russland

BERLIN/MOSKAU (Eigener Bericht) – Kurz vor der Inbetriebnahme der
Erdgaspipeline „Nord Stream“ („Ostsee-Pipeline“) steht ein
Konkurrenzprojekt zur deutsch-russischen Hegemonie über die
europäische Gasversorgung vor dem Scheitern. Betroffen ist das
Pipelinevorhaben „Nabucco“, das die riesigen Erdgasvorräte
Zentralasiens und des Nahen und Mittleren Ostens nach Europa führen
soll – unter Umgehung Russlands, um diesem keinen neuen Einfluss auf
den Gastransport in die EU einzuräumen. Nachdem es dem Moskauer
Energiekonzern Gazprom gelungen ist, eines der
Nabucco-Konsortialmitglieder, den deutschen RWE-Konzern, für
deutsch-russische Kooperationen zu werben, sehen Beobachter die
Chancen für eine Verwirklichung von Nabucco weiter schwinden. Das
Vorhaben steht ohnehin in Frage, weil bisher nicht ausreichend
Lieferzusagen seitens der erdgasfördernden Länder der Zielregion
eingeholt werden konnten; in einem verzweifelten Versuch bemüht sich
die EU-Kommission nun noch um Erdgas aus Turkmenistan. Anhänger einer
engeren deutsch-russischen Kooperation feiern bereits eine
„Energiewende Richtung Russland“, auch wenn Teile des Berliner und des
Brüsseler Establishments sich weiter um Nabucco bemühen. Die Zeit
drängt: Letzte Woche hat „Nord Stream“ den Probebetrieb aufgenommen
und soll ab Oktober regelmäßig Erdgas aus Russland direkt nach
Deutschland liefern.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58144

Dragi moji…Obavezno pogledati!

Dragi moji,

znam da tema koju vam saljem nije bas najbolja za odmor i opustanje,

ali svejedno nije lose da cujete, vidite i znate sta mi u Srbiji imamo.

Iskreno se nadam da ce im Bog naplatiti za one razrusene gradove i

üplakane majke svih zemalja u kojima oni donose i poducavaju “demokratiju”

Srdacno vas pozdravlja

Dragica

 

 

 

 

 

 

…..OBAVEZNO POGLEDATI

http://www.youtube.com/watch?v=os0xWtohvjo&feature=player_embedded&wl_token=
H84THnDpChfdWuIPaaneGKHQnCd8MTMxMDY3MTczMUAxMzEwNTg1MzMx&wl_id=os0xWtohvjo

Отпор добио острво на Малдивима

Друштво

Српски идеолози ненасилног отпора управљаће острвцетом са 14 кућа и 37 становника у светском туристичком рају

Ученик и учитељ: активиста са Малдива Имран Захир и Срђа Поповић

Уместо ордена за заслуге или некаквог сличног одликовања, због консултантских револуционарних услуга које су пружали садашњем председнику Малдива Мохамеду Нашиду, још из доба када је био прогањан и затваран као лидер опозиције, оснивачи „Отпора” су добили, ни више ни мање, него – рајско острво.

Прекривено џунглом и опкољено тиркизним Индијским океаном, острвце Тинаду, са 14 кућа, 37 становника, две уличице, кућицом за изнајмљивање, колектором за кишницу и агрегатом, постаће поморска база за српске идеологе ненасилног отпора.

Момци са симболом стиснуте песнице, били су вероватно кључни састојак који је недостајао експлозивном коктелу да се разнесе Слобин поредак, али се отпораши ту нису зауставили, већ су, извозећи превратнички ноу-хау за обарање режима, покупили неколико озбиљних скалпова у Грузији, Украјини, Либану и Египту, под фирмом Центра за примењену ненасилну акцију и стратегију (Канвас). Али, у сенци ових спектакуларних револуција, незаслужено је остала њихова прекоморска мисија у светском туристичком рају, Малдивима.

„Прича почиње 2006. године. Седео сам на некој ужасно досадној конференцији невладиних организација у Нанту када су ми пришли девојка и младић. Кажу, ми тебе знамо из филма, ти си велики херој у нашој земљи. Они су, заправо, гледали филм о српској револуцији”, каже Срђа Поповић, извршни директор Канваса, основаног 2004. године. Заједно са садашњим председником те невладине организације, Слободаном Ђиновићем, Срђа је основао Отпор 1998. године. За антиглобалисте, они су испостава америчке администрације, за прогоњене опозиционе групе у аутократским режимима широм света, они имају статус рок звезда демократских револуција.

Са ореолом оних других, у земљу са 1.200 острва и 300.000 људи је, као претходница, отишао је Слободан. У главном граду Мале, са 70.000 становника који живе приклештени на четири квадратна километра, па га називају „Менхетн у боци”, чекала га је екипа младих активиста, одлучних да крену у кампању против дугогодишњег аутократе Абдула Гајума. Провевши више од 30 година на власти као неприкосновени управник гламурозне и егзотичне оазе за одмор холивудских звезда и богаташа који масовно окупирају луксузне хотеле разбацане по бајковитом архипелагу, Гајум је, уместо државе благостања, створио творевину сиромашних.

„Више од 40 одсто људи је живело испод границе сиромаштва, људи су масовно хапшени, али цео свет је окретао главу од Гајумове тврде диктатуре”, прича Слободан.

Одмах по доласку, кренуо је у агитацију.Два дана је јавно спроводио тренинге, држао трибуне, објашњавао како се организују ненасилни покрети, али тадашњи владар Малдива очигледно није био калибар једног Лукашенка или Ахмадинеџада, који, на помен отпораша, на својим граничним прелазима подижу борбену готовост.

Наиме, млади побуњеници су Слободана прокријумчарили поред полиције, одвевши га у посету лидеру опозиције, који је боравио у кућном притвору!

„Био је то Мохамед Нашид! Рекао ми је: „Поручи Срђи – кад победимо, даћемо вам острво. Да направите тренинг центар. Биће то острво демократија”.

Малдивци и „отпораши” у мајицама са српским натписима

И Нашид је знао београдске отпораше са филма. Следеће, 2007. године, 12 месеци уочи заказаних председничких избора, Срђа Поповић стиже на Шри Ланку, која је за опозицију Малдива представљала исто што и Будимпешта за ДОС и Отпор, у време Милошевића.

„Малдивци су невероватни, као ми, Срби. Кул нација. Као да је неко створио српско острво у Индијском океану. Комплетна организација њихових покрета обављала се под сламнатим крововима. Осећао сам се као у Дискаверију. Али они су сјајно организовали омладинске покрете по острвима. Имали су три-четири рок бенда који су чамцима ишли са острва на острво. Пошто су знали да ће неки комшија обавезно позвати полицију и да њој треба сат времена да дође и искључи струју, они су испланирали да сваки протест или концерт траје најдуже – 45 минута. Таман толико да се исликају, поставе слике на Ју тјуб, па да ставе бенд у чамац и иду даље, на следеће острво”, открива Срђа ненасилне форе Малдиваца, којима је такође препоручена и српска тактичка вежба из 1996. године – када је опозиција организовала истовремено демонстрације у 30 градова, па режим није могао да развуче полицију на 30 страна.

План је успео и на Малдивима. Нашид је добио председничке изборе, уз помоћ демократске револуционарне омладине, одевене у летње мајице са натписима „Егзит” или „Гуча”. Годину дана касније, 2009. године, позвао је Београђане на Малдиве. Рекао им је: „Обећао сам острво и добићете га!”.

После два сата пловидбе бродићем од престонице Мале, Срђу и Слободана је на острву дугачком 680 и широком 270 метара, дочекао шеф села, муслимански свештеник.

„По уставу Малдива, острво не може бити у нашем власништву, али на Малдивима концесија за острва траје 35 година. Тамо ћемо направити летње школе заједно са локалним НВО. Доводићемо професоре из Србије, пошто Канвас са ФПН у Београду има програм који се зове „Политичка аналитика и менаџмент”,а имамо сарадњу и са неколико америчких универзитета, попут Колорада и Колумбије у Њујорку”, најављује Срђа.

Организујући летње кампове за обуку и политичке школе у првој муслиманској земљи на свету која је извела ненасилну револуцију, Београђани су обезбедили још нешто: Србија можда нема море, али ће, бар 35 година, имати излаз на – Индијски океан.

————————————————————————–

Како су Малдиви признали Косово

Иако је председник Малдива Мохамед Нашид бескрајно захвалан Канвасу и Србима на помоћи, министарство спољних послова те земље је признало Косово, што је у великом стилу најављивао најбогатији Албанац Беџет Пацоли. Срђа Поповић је управо у то време боравио на Малдивима, али само због – острва.

– Председник Нашид је најавио истрагу, а тај министар је доживео крах на изборима. Косовска штампа је преносила да сам на Малдивима био да лобирам против признавања – каже Поповић.

—————————————————————————

Нисмо толико моћни

Коментаришући критике на рачун некадашњег Отпора и Канваса, нарочито тезе о „извозу револуција”, Срђа Поповић каже:

– Прво правило у ненасилној борби јестеда не примаш савет од странаца.Мени страшно ласка што неко мисли да смо толико моћни да после 10 дана са 15 Египћана, изведемо револуцију у Египту. Али то није тако. Били бисмоми извозници револуције, када бисмомогли негде да одведемо једно два милиона Срба, да праве демонстрације – каже Поповић.

Александар Апостоловски

објављено: 25.09.2011.

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (62)

Последњи коментари

Miljan V | 26/09/2011 15:31

Ispade da su u svetu sve same revolucije, vole Ameri da koriste taj pojam kad je u službi kapitala, Holivudska propaganda sa „dobrim momcima“. Ali gde je tu naučni dokaz da je to revolucija, sukob proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa? Nema, jer ovaj Srđa i nije neka snaga, a Čeda još manje, pošto nigde nisu radili do „revolucije“, a proiz. odnosi ostali isti-kapitalistički ili još gori, tako da manje koristite pojmove za koje, plaćenici, i ne znate šta znače, ali su vas dobro obučili u Soroševim kampovima! Zamislite Džordža Bajrona, Lenjina, Trockog… i ove „revolucionare“, sa klasnog stanovišta pre bi se reklo da su kontrarevolucionari, što je lako proveriti, samo uvidom u njihovu sadašnju klasnu strukturu. Ali sve je to isplanirano, da se slobodoumnim izrazima o revoluciji privuče klasno nesvesna većina, zašta se izdvajaju tolika sredstva u Kongresu za tobožnju nacionalnu bezbednost, Amerika se brani i u Srbiji i na Maldivima i svuda po svetu! Da su ovakvi bili Oktobra 1917.?!

Zoran Kesic | 26/09/2011 16:05

Na internetu se sve moze naci o OTPOR/u.Jako interesantne informacije i steta je sto se u srpskim medijima nesto vishe ne smije govoriti o tome.

Nikola Velickovic | 26/09/2011 19:41

ma izvrsno neverovatno dobro za nasu drzavu, uh super mi je imam puno od toga

• пошаљите коментар
• коментари (62)

Повезани текстови

German KFOR occupation of Serbia

Socijalistička radnička partija Hrvatske (SRP) izlazi na parlamentarne izbore u prosincu, samostalno i u svim izbornim jedinicama, beskompromisno zastupajući interese najširih slojeva radno ovisnog stanovništva

Otvoreno pismo donatorima

Socijalistička radnička partija Hrvatske (SRP) izlazi na parlamentarne izbore u prosincu, samostalno i u svim izbornim jedinicama, beskompromisno zastupajući interese najširih slojeva radno ovisnog stanovništva, te očekuje Vašu potporu, kako tijekom kampanje, tako i na glasačkom mjestu.

Stranke koje su se do sada smjenjivale na vlasti, vode međusobne personalne ratove, ali imaju istu ideološku paradigmu – restauracija kapitalizma – i one „traže rješenja“ samo na plitkom terenu dnevne ekonomske politike. Ali to nije dovoljno za izlazak iz postojeće društvene krize. Međutim, to je zamagljivanje jer izlaza iz nje i nema ako se ne sanira etički nedopustiva i ekonomski pogubna pljačka društvenoga vlasništva te prizna samo realno uloženi novac radnika igrađana, a pravno i politički sankcioniraju počinioci kriminala i imovina vrati onima koji su je stvorili, a to su svi zaposleni, odnosno radnici. Taj alternativni koncept može jedino ponuditi istinska, klasno profilirana, ljevica i to je svrha postojanja i djelovanja naše partije. Zato početak ozdravljenja sustava koje će biti sposobno alimentirati potrebe građana ove zemlje ne predstavlja eventualni odlazak HDZ-a sa vlasti, ako istim putem kroči sadašnja opozicija. Tek bi masovnije povjerenje birača SRP-u bio znak da su prepoznali projekt nužne socijalističke reforme i da su stvarne promjene otpočele. A kada SRP jednom uđe u Sabor, jačanje njegovog društvenog utjecaja bit će nezaustavljivo.

Primarni društveni cilj mora biti osposobljavanje za rad i zaposlenje svakog radno aktivnog čovjeka, člana društva. Radom čovjek ne zarađuje samo sredstva za život ili preživljavanje, a na što ga svodi profitna kapitalistička ekonomija. Radom čovjek izražava svoju ljudsku bit, razvija svoje sposobnosti, svoje potrebe, osjetilnost i potvrđuje se kao ljudsko biće. Samo ga stvaralaštvo vodi ka sreći. Zato čovjek koji ne radi, ne samo da je egzistencijalno ugrožen, on i psihički pati. Osim toga nezaposlenost znatno umanjuje proizvodne snage društva. Nezaposlenost ne postoji zato što se nju nikako, ni u jednom zamislivom ekonomslom sistemu, ne može izbjeći. Na današnjem stupnju razvoja, nezaposlenost može biti samo posljedica načina proizvodnje čija je jedina svrha stvaranje profita za vlasnike kapitala i povlaštene slojeve društva i u kome se čovjek jednostavno tretira kao najamna radna snaga. Zato osiguranje posla u suvremenim društvenim uvjetima ne može biti isključivo stvar pojedinca ili nekih privatnih poslodavaca. To je prvorazredni zadatak društvene zajednice.

U 21. stoljeću vodeća snaga društva ne može biti kapitalistička klasa, osobito ne ova naša lumpen buržoazija, nastala na pljački društvenoga vlasništva, kršenju zakona i špekulacijama, već radnička klasa, odnosno oslobođeni rad svih radnika organiziranih kao asocijacija. Pravno-ekonomski okvir za to predstavlja učešće radnika u upravljanju poduzećima, odnosno suodlučivanje i samoupravljanje. Vrijeme za budno oko gazde, koje pokriva svaki kutak tvornice, i najamnog kasarnskog rada, odavno je prošlo. Osim toga, bez suodlučivanja i samoupravljanja radnika ne može biti ni istinske demokracije i slobode za čovjeka. Despotski odnos na radnom mjestu rezultira i despotskom državom, a to je ono što danas imamo u najgorem obliku. To treba mijenjati odmah!

Međutim, politička utrka je posve neravnopravna i krajnje nedemokratska. SRP se sada mora prezentirati i upoznati birače sa svojim pogledima, ali za taj poduhvat u ovom trenutku nema novaca. Neće nas naravno podržati tajkuni. Vladajući mediji SRP ubijaju šutnjom, što ne iznenađuje jer su apsolutno u funkciji kapitala i parlamentarnih stranaka koje štite njihov interes, te potpuno isključuju vanparlamentarne stranke i grupe. Nedavno su parlamentarne stranke među sobom podijelile 70 milijuna kuna (novac poreznih obveznika) za kampanju.

Zato svi Vi koji prihvaćate stavove Socijalističke radničke partije Hrvatske, priključite se i pomognite projekt socijalizacije (humanizacije) društvenih odnosa, novčanom donacijom i glasačkim izborom. Bez Vas ne možemo ništa!

Treba li se plašiti da su to izgubljeni novci i bačen glas? Nikako! Postojeće stranke kapitala su eto već uzele novac za kampanju iz Vaših džepova pa još i ako im svojevoljno date glas kojim će nastaviti zloupotrebljavati svoju političku poziciju, onda ste se tek našli na strani gubitnika. Nasuprot tome, svaki glas i svaka kuna za SRP doprinos je borbi zadrukčiju Hrvatsku, za društvo slobodnih građana jednakih mogućnosti, za ljepšu i sigurniju budućnost naše djece.

Uplate se primaju na žiro-račun SRP-a namijenjen izbornoj kampanji: 2360000 – 1501046852

Predsjednik SRP-a

Ivan Plješa dipl.oec.,

Zehn Jahre nach den ersten westlichen Bombenangriffen auf Afghanistan

Newsletter vom 07.10.2011 – Wie in Vietnam

KABUL/WASHINGTON/BERLIN (Eigener Bericht) – Zehn Jahre nach den ersten
westlichen Bombenangriffen auf Afghanistan am 7. Oktober 2001
konstatieren Beobachter eine Vielzahl von Parallelen zwischen den
Kriegen in Vietnam und am Hindukusch. Beide Kriege würden mit einer
sehr ähnlichen Strategie geführt, heißt es etwa in US-Medien; in
beiden Ländern habe der Westen auf ein korruptes, in der Bevölkerung
unbeliebtes Regime gesetzt. Auch kämen Parallelen bei den
politisch-militärischen Rahmenbedingungen hinzu. Die Einschätzung, der
Krieg sei verloren, wird durch die Entwicklung in Afghanistan
bestätigt, die sich kontinuierlich verschlechtert. Dies drückt sich in
Tausenden toten Zivilisten ebenso aus wie in desaströsen Verhältnissen
in der afghanischen Polizei und in Gewalttaten von mit dem Westen
verbündeten lokalen Milizen – Polizei und Milizen sollten der NATO
eigentlich einen geordneten Rückzug ermöglichen. „Erfolge“ erzielt der
Westen allenfalls im Drohnenkrieg, dem immer mehr Menschen zum Opfer
fallen, darunter viele Zivilisten. Pakistanische Medien verweisen auf
Berichte, denen zufolge einzelne Drohnenattacken allein der Vergeltung
dienen. Anders als in Vietnam eröffnet der Drohnenkrieg dem Westen
heute die Perspektive, sich auf Dauer mit Stützpunkten in Afghanistan
festzusetzen und die militärischen Operationen zukünftig mit
unbemannten Waffensystemen vorzunehmen – eine Perspektive, die seit
geraumer Zeit auch in Berlin diskutiert wird.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58167