Vedrana Rudan – Oluja nad Kosovom

Od starta sam  bila protiv da Kosovo postane “republika” jer nisam mogla shvatiti kako bilo koji komad nečije zemlje može postati “republika” samo zato jer Amerima treba još jedna baza. Kako Amere nije bilo briga za moje mišljenje Kosovo je postalo republika, nisam sigurna, čini mi se da ju je i ”Hrvatska” priznala.

”Hrvatsku” sam stavila pod navodnike jer želim naglasiti da “Hrvatska” koja priznaje Kosovo kao Republiku i podržava stavove “naših saveznika” u odnosu na traženje Palestinaca da dobiju svoju zemlju sa mnom, građankom zemlje koja se zove Hrvatska, nema nikakve veze. Možda se to moglo i vještije napisati?

Elem, Kosovo su Ameri oteli Srbiji da bi se tamo obučavali sirotani i sirotice za jedan od ratova koji će neku daleku ili blisku zemlju koja ima naftu osloboditi od ljudi i nekretnina. Ovu krajnje jednostavnu priču Srbi koji žive na Kosovu nikako da shvate a Srbi koji žive u Srbiji nikako da im objasne.

Tadić, osim nevjerojatne ljepote, ima kvocijent inteligencije bar sto, zašto Srbima sa Kosova ne kaže istinu? Građani i građanke Republike Kosovo, živite svoji na tuđem, budite dobri, NATO osim gumenih metaka ima i one druge, Amerika nije zadovoljna “srpskim divljacima”, ja vam pomoći ne mogu, i Srbija će uskoro, ako Bog da zdravlje, u NATO pa ćemo onda opet, sa Hrvatima i Albancima biti braća rođena.

Tadić šuti, Srbi slažu balvane, kako ljudi slabo pamte? Kad su nekad, davno, davno, davno, Srbi slagali balvan na balvan u dijelu Hrvatske koga su zvali “Krajinom” dogovoriše se Ameri i Milošević kako igra sa balvanima treba prestati, kako “Krajina” nikad neće postati dio Srbije i otjeraše Srbe. Hrvati su u toj priči bili uglavnom piromani iako u udžbenicima drugačije piše.

Povijest bi onim balvanašima sa Kosova morala biti učiteljica života ako žele sačuvati glavu. Zašto nisu mudriji? Ne bacati kamenje  na NATO koji se tamo zove KFOR ili tako nekako, primiriti se i čekati bolje sutra. Ameri znaju zahvaliti svojim saveznicima. Evo vam, Srbi sa Kosova, dirljive priče iz života.

Bila tako jednom jedna Bosančica, još je ima, zove se Zehra Hodžić. Ima dvadeset i tri godine, u SAD je emigrirala prije sedam godina. Danas je pripadnica Američke ratne mornarice, plovi na veeeelikom brodu, zove se “Mount Whitney”. Mala Hodžić je ovih dana na brodu promovirana u, čini  mi se, nekakvog “skupnika”, nemojte me pitati što to znači.

Taj veeeeeliki brod je na remontu u brodogradilištu “Viktor Lenac”, brodogradilište se nalazi nekoliko kilometara daleko od mog rodnog grada, svaki američki brod u bilo čijoj luci je Amerika, želim reći, Rijeka je Amerika. Zašto Kosovo ne bi bilo?

A ona priča o maloj Zehri Hodžić, u Hrvatskoj su je objavila sva glasila, trebala bi  Srbima na Kosovu pokazati da nije uvijek sve crno kako izgleda. U onom ratu Hodžić je izgubila oca jer je mislio da pravda postoji, što jest za Zehru gubitak, ali je postala pripadnica Američke mornarice što se može nazvati samo dobitkom.

Želim reći, u životu uvijek postoji ravnoteža. Srbi sa Kosova su izgubili rodnu grudu, što jest gubitak, ali će za godinu ili dvije moći ratovati za Amere, plaća 5000 kuna, dnevnica 100 eura, što jest dobitak.

Ovo sam zaboravila. U novinama je pisalo da svaku treću američku vojnikinju siluju kolege što jest gubitak, ali  sva djeca rođena u Americi dobiju američko državljanstvo što jest…

Novak Đoković: Pokazaću da ima i dobrih Srba

Izbor iz štampe | 01.10.2011

Novak Đoković: Pokazaću da ima i dobrih Srba

Nemački listovi se u najvećoj meri bave finansijskom krizom. Prenose osvrt šef nemačkog diplomatije o tom problemu. Izbori u Rusiji nisu ništa manje zanimljivi. Dok Špigel objavljuje razgovor sa Novakom Đokovićem.

 

Samo dan nakon što je Bundestag doneo odluku o povećanju finansijskog štita za spas evra, nemački ministar inostranih poslova Gido Vestervele zahteva strožiju kontrolu zemalja pogođenih finansijskom krizom. Za minhenski list Zidojče cajtung, Vestervele kaže „Nemačka mora da doprinese da naša zajednička kuća u evro-zoni bude dovedena u red. Ministar spoljnih poslova kao cilj navodi „evropsku uniju stabilnosti“. Vestervele zahteva bolju koordinaciju ekonomske politike, i neku vrstu „finansijskog ustava“ za Evropu, strategiju za bolju konkurentnost i strožiju kontrolu zemalja koje su pogođene finansijskom krizom. Započete mere predostrožnosti nisu dovoljne da bi se stalo na put spirali dugovanja, upozorava Vestervele i dodaje: „Pakt stabilnosti moramo i nadalje jačati u pravcu automatskih sankcija… Pravo nadgledanja i preporuke nisu dovoljni. Države koje u budućnosti žele da računaju na „finansijski štit“, moraju u potpunosti da omoguće pristup njihovoj budžetskoj politici. U idealnom slučaju to može da se postigne izmenama evropskih ugovora, ali za to je potrebna saglasnost svih zemalja članica Evropske unije, što je teško zamislivo“. Vestervele traži efikasniju koordinaciju ekonomske i finansijske politike 17 zemalja evro-zone. „Pod pritiskom krize postalo je moguće mnogo toga što je do pre godinu dana bilo nezamislivo“, izjavio je Vestervele za Zidojče cajtung.

Ni moćnije službe, ni slabiji predsednik?

Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift:  Povodom odluke ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva da se ne kandiduje za još jedan predsednički mandat, jer, kako je istakao, premijer Vladimir Putin ima širu podršku javnosti u zemlji, Zidojče cajtung piše: „Ruski predsednik sam sebi oduzima moć. Nema moćnije službe od predsedničke u Rusiji, a do sada u njoj još niko nije bio toliko nemoćan: Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, vrhovni zapovednik oružanih snaga, onaj koji ima pravo da raspušta vladu i imenuje guvernere, tri i po godine vlada Kremljom, ali ne i čitavom Rusijom. Vladimir Putin jednostavno je popularniji od njega, saopštio je Medvedev i time dao opravdanje odluci da odustane od kandidature za novi predsednički mandat. Šteta, jer duel, kakav su imali Hilari Klinton i Barak Obama, bio je odlična prilika za demokratsko takmičenje o kome Medvedev neprestano govori. On tako ostaje asistent Vladimira Putina, žrtva i učesnik dogovorene zamene službi, što se u Rusiji zove „Rokirovka“ (Rokada). Mnogu Rusi zbunjeni su takvom odlukom čoveka, koji im je nekada bio nada da će reforme biti sprovedene. Za pola godine Putin će pobediti na predsedničkim izborima, a Medvedev će postati premijer. Tako zapoveda koreografija. Ali, Medvedev se ponaša kao da nije sve baš tako i kaže da nije sve unapred dogovoreno, i da građani moraju najpre da glasaju. Mnogi se pitaju šta će ostati od službovanja Medvedeva. Više demokratije, građanske inicijative, manje korupcije, slobodniji mediji i moderna privreda – sve to odavno spada u retorički arsenal predsednika. Ali, malo toga je ostvareno. Medvedev je najslabiji šef Kremlja u novijoj ruskoj istoriji“, komentariše Zidojče cajtung.

Ima i dobrih Srba…

Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift:  Nemački nedeljnik Špigel pod naslovom „Patriota“, donosi opširan tekst o najboljem svetskom teniseru, Novaku Đokoviću, njegovim sećanjima na dane NATO bombardovanja, prvim teniskim koracima i ogromnoj popularnosti u Srbiji: „Đoković je bio dete, kada su NATO bombe 1999. godine padale na Beograd. Srbin, koji je i tokom rata trenirao u međuvremenu je postao najbolji teniser sveta. Đoković dobro pamti svoj dvanaesti rođendan, ali ne zbog poklona, već zbog bombi. Bilo je to 22. maja 1999. godine. „Rođendan sam slavio u teniskom klubu Partizan, to je klub u kome sam odrastao. Roditelji su mi pevali rođendanski pesmu, bilo je blizu podneva kada su počeli napadi… Odjednom su se začule sirene i kratko zatim na nebu su se pojavili bombarderi. Leteli su direktno iznad moje glave. U daljini su odzvanjale eksplozije. Nestalo je struje. Bojao sam se“, priseća se za Špigel Đoković i kaže: „Rat je od mene napravio boljeg čoveka, jer sam naučio da cenim mnoge stvari, a ne da na njih gledam kao da se one podrazumevaju. Kroz rat sam postao i bolji teniser, jer sam se sebi zakleo, da ću svetu da pokažem da ima i dobrih Srba“.

Đoković simbol preporoda Srbije

Špigel piše da se u glavama mnogih ljudi Srbija vezuje za slike masakra i masovnih grobnica, istorijske krivice i moralnog sunovrata: „To je zemlja kojoj su potrebne pobede i heroji. Zemlja koja je samo čekala na nekog kao što je Đoković. Po čitavom Beogradu vide se plakati na kojima je u šampionskoj pozi, po kioscima su poštanske markice sa njegovim likom, njegovo ime ispisano je na upaljačima, kesicama za šećer i privescima za ključeve. Deca se više ne zanimaju za fudbal, odnedavno igraju tenis i samo njega prate. Dečaci imaju frizuru kao on, a devojčice u srcu nose njegovo ime. Na televiziji se uveče prikazuju dokumentarci o njegovim uspesima, koji ponosnim tonom podsećaju na propagandne filmove“.

Špigel podseća na Đokovićevo osvajanje Vimbldona, kada je postao najbolji teniser sveta, ali i na svečani doček u Beogradu, sa 100.000 ljudi, muzikom, vatrometom i crveno-plavo-belim zastavama. „Đoković je pehar posvetio svojoj zemlji, naravno. On je lice Srbije i simbol preporoda zemlje“, piše Špigel.

Priredio Boris Rabrenović
Odg. urednik: Jakov Leon