Дик Марти: Желим много успеха вашем данашњем сабору

Дик Марти: Желим много успеха вашем данашњем сабору

среда, 28 септембар 2011 10:29 | ПДФ | Штампа | Ел. пошта
Активности – Саопштења

Посланик Парламента Швајцарске и руководилац Комисије Парламентарне скупштине Савета Европе за утврђивање истине о трговини људским органима отетих и убијених Срба на Косову И Метохији, Дик Марти упутио је телеграм учесницима Сабора подршке српском народу на Косову и Метохији изражавајући жељу за успех Сабора. “Желим много успеха вашем данашњем Сабору”, каже се, поред осталог, у телеграму Дика Мартија. С друге стране, учесници Сабора у тексту данас усвојене Декларације одају посебно признање Дику Мартију на његовој политичкој и интелектуалној храбрости коју је испољио покретањем истраге о трговини људским органима отетих и убијених Срба и доприносу усвајању званичног документа Парламентарне скупстине Савета Европе.

Учесници Сабора захтевају да се даљи ток истраге одвија уз мандат Савета безбедности УН, јер једино то улива наду да ће истина бити утврђена и правда задовољена.

Jadranka Kosor i Bauk komunizma

Jadranka Kosor i Bauk komunizma

 

Piše: Tomislav Klauški
srijeda, 28.9.2011 18:15

 

Tweet

 

Jadranka Kosor je opet govorila o „crvenoj opasnosti“.

Onda je ustao saborski zastupnik SDP-a Arsen Bauk i podsjetio premijerku da je ona svojedobno bila članica „treće partijske konferencije Radio Zagreba“. „Za razliku od vas, ja nikad nisam bio u Partiji, kao i dobar dio mojih stranačkih kolega“, zaključio je Bauk.

Kako je Kosor na to reagirala? Prilično ležerno. Odmahnula je rukom i ironično se nasmijala.

Nije to bilo ništa novo, premijerka se smijala gotovo tijekom čitavog Aktualnog sata: malo zbog naručenih pitanja svojih zastupnika, a više da prikrije nervozu zbog pitanja oporbe.

Što je smiješno u partiji?

Ali ova njezina reakcija na Baukovu opasku bila je posebno intrigantna. Zašto Kosor misli da je smiješna činjenica kako je upravo ona koja plaši narod „crvenom opasnosti“ i sama donedavno bila njezinim integralnim dijelom?

I to zajedno s Darkom Milinovićem (smještenim dvije fotelje zdesna) i Lukom Bebićem (druga fotelja slijeva). Na čelu s pokojnim Franjom Tuđmanom čijim imenom premijerka Kosor ovih dana neobuzdano lamata. Sve su to bivši „partijaši“ presvučeni u velike Hrvate.

Nije onda jasno zašto se smije Jadranka Kosor. Možda zato što Baukova informacija nije istinita? Pa neka je onda demantira. Možda zato što joj je mladi zastupnik SDP-a evocirao uspomene na dane njezine mladosti? A Milinović joj na to poskrivećki namignuo.

Ili se premijerka smijala zato što je zapravo nije briga?

Nakotilo se komunista

U HDZ-u nakotilo toliko bivših komunista da bi bilo nenormalno – a i paranormalno – da se na njihovu čelu nalazi osoba bez ijednog dana partijskog staža. Oni koji govore o „crvenoj opasnosti“ tako su je dobro iznutra proučili da zapravo jedini imaju pokrića na nju upozoravati.

Nije Jadranka Kosor morala ući u Partiju. Ali se ipak učlanila, vjerojatno zato što je smatrala kako će bolje kotirati na svom radnom mjestu. Nije morala ući u HDZ. Ali se ipak učlanila kako više ne bi morala biti na svom radnom mjestu. Nego u državnom stanu.

I tako je, mic po mic, dogurala do mjesta predsjednice HDZ-a i hrvatske Vlade.

Koja je razlika između Linićeva i Šeksova prsta?

A sada takva osoba govori o „crvenoj opasnosti“. O tome da će komunisti uništiti Hrvatsku, da će zgaziti demokraciju, kako će – preko prijeteće podignutog prsta Slavka Linića – kontrolirati pravosuđe… Očito zna o čemu priča.

Jer upravo je njezin HDZ bio taj koji je uništio, opljačkao i unazadio Hrvatsku. HDZ je pogazio demokraciju i sve njezine institucije. HDZ je kontrolirao pravosuđe, i to malim prstom Vladimira Šeksa.

I dobro kaže Kosor, sve su to učinili komunisti. Ali ovi HDZ-ovi.

Šuti o Partiji, šuti o Sanaderu

Zanimljivo je da šefica HDZ-a ne tvrdi kako nije bila članica Partije, ne tvrdi ni da je to morala biti. Ne kaže čak ni kako „ništa nije znala“. Ne kaže baš ništa, samo se smije.

O članstvu u Partiji šuti kao o vezama s Ivom Sanaderom. Plaši narod nekakvom komunističkom prijetnjom, kao da se pola njezine sadašnje stranke – zajedno s bivšim predsjednikom – već ne nalazi u zatvoru. A druga polovica čeka da im se tamo pridruži.

Komunizam je u glavi, a ne u članskoj iskaznici

Wake Up Call (Serbian Subtitle) (3/10)

http://www.youtube.com/watch?v=gml22ixd-N0&feature=share

Najljubaznije bih zamolio sva srpska udruzenja i organizacije, pre svega iz Hamburga, koja nameravaju organizovati protestne skupove u vidu podrske Srbima sa Kosmeta zbog aktuelnih dogadjanja, da informacije o skupovima objave na sajtu Glasa dijaspore.

Najljubaznije bih zamolio sva srpska udruzenja i organizacije, pre svega iz Hamburga, koja nameravaju organizovati protestne skupove u vidu podrske Srbima sa Kosmeta zbog aktuelnih dogadjanja, da informacije o skupovima objave na sajtu Glasa dijaspore.

СРБИЈА ЈОШ НИЈЕ ИЗГУБЉЕНА

Србија још није изгубљена

Србија неће бити изгубљена уколико на следећим изборима узме назад кључеве своје куће и амбара! Само ако се народ реши да буде господар у својој кући имаће реалних шанси да живи у благостању, највишим животним стандардом у Европи. Што се тиче К/М територије Србије, мишљења сам да се може не само одбранити већ и без капи проливене крви спасити и сачувати!
Да би народ Србије ту сасвим реалну шансу реализовао мора се придржавати следећих начела: Под број 1. народ Србије мора на следећим изборима сменити ову марионетску власт која је благо Србије распродала па и кључеве амбара и куће Србије већ одавно предала у туђе руке а и цео народ изложила уценама. Са овом владом неће народ Србије никад бити домаћин у својој собственој кући нити власник кључева својег амбара и куће у којој живи-кројиће му капу увек неко други! На следећим изборима мора сменити ову власт како би био поново господар у својој властитој кући а од следеће владе захтевати подпуни заокрет досадашње политике и праксе. Уместо слогена; и Косово и Европа мора бити, Косово у сваком случају а у ЕУ никако! Са ЕУ може Србија бити само у партнерству али никако и саставни део Европске Уније!
Образложење: Ником живом па и мало паметном човеку неби пало на памет да крене онако са улице неистрениран на утрку са професионалним спортистима светске класе и уз то да уложи све своје имање! Свако би рекао да није луд јер се зна ко би био победник а ко губитник у том случају! Ето, баш то је урадила наша влада! Кренула је да се утркује на слободном тржишту са светским првацима и при том им отворила широм врата да се послуже и себи изаберу најбоље да их тренира за следећи круг утрке!
Конкурентне и квалитетне производе стварају високошколовани и изузетно надарени иноватори који сигурно не би остали у Србији већ отишли тамо где им више плате као што то и сада чине-то би била Немачка, француска Енглеска или Америка! Већ се сад миноциозно воде кампање за висококваликоване стручњаке од којих зависи ефиканост робе на међународним тезгама пијацама и берзама. Због неконкурентности Србије на светским тржиштима неби могла Србија те суме за таленте одвојити, као што је то и сада случај, које одваја Немачка и друге високоиндустријске земље па би приход са светских пијаца остао незначајан а Србија би тако остала и даље у социјалној зависности од ЕУ земаља живећи од милостиње ЕУ. А то Србија стварно не мора као једна од најбогатијих земаља у Европи. Да подсетим, Италија је некад нудила Југославији да унајми Војводину на сто година и да ће са њом прехрањивати шездесетпет милиона италијана и двадесетпет милиона југословена! Ова влада Србије није у станју са истом том Војводином плус Шумадијом да прехрани само седам милиона својих држављана. Поред толиког богатства не би нико морао да претражује контејнере за смеће не би ли нашао корицу хлеба!
Та ситуација и не може бити другачија кад се своји кључеви државе препусте туђим интересима! Тако се наша квалитетна пшеница извози и у земље ЕУ да би се мешала квалитетна са неквалитетном високородном њиховом пшеницом како би поправили квалитет брашна за своја пецива. Кад човек даде кључеве своје куће не може ништа друго ни очекивати па чак се дешава, како наводи господин Алексић да Србија увози и радиоактивну пшеницу! Економски показатељи доказују на једноставан начин да Србија не сме из чисто економског разлога због просперитета својих грађана ући у ЕУ. Улазак Србије у ЕУ је гаранција држављанима Србије за живот у сиромаштву. Многи ће се питати а како се отети утицају, канџама, ЕУ? Одговор је једноставан, тако што би се и Русији пружиле исте шансе као што се то пружају ЕУ. Трчање под реп наше владе Европској Унији са очекивањем од Русије да брани интересе Србије је више него шизофренично!
Што се тиче очуванја К/М у саставу Србије може се рећи да нема ништа једноставније од тога! У парламенту треба донети одлуку о аграрној реформи где би се извесни број хектара уделио бесплатно држављанима Србије албанске етније  на 15 година а после петнаст година да пређе у трајно власништво уколико је власник стварно обрађивао те њиве! Затим би требало донети закон високог дечијег додатка и других бенифиција на које би имали право сви грађани Србије уз подписивање држављанства Србије без обзира којој етничкој групи припадали! Прије тога извршити попис да би се знало колико је за држављанство Србије а колико их није! Па пошто је учествовало на изборима ове такозване владе Косова свега 30 процената албанског становништва не бих се бојао да се већина и албанског народа неби определила за бољи живот у Србији односно српском Косову! Србија мора бити земља високог животног стандарда па ће и други уместо да одлазе и врше сецесију прилазити Србији! У гладној кући је увек свађа зато мора Србија изабрати себи владу која ће им омогућити и висок животни стандард.
Србија има довољно природног богатасва-паметне и талентоване иноваторе који подижу за сада стандард другим замљама! Никола Тесла је дао светло целом свету а свет се за узврат захвалио бомбама и уранском муницијом његовој земљи и народу из којег је поникао па ни то није било доста већ су се спријатељили са терористима и трговцима људских органа да би их још и наградили државом отимајући србима колевку својег постојанја!
Неко ће рећи то кошта пуно и превише новца али зар Америку не кошта пуно Авганистан? Онако како и колико је задужена Америка, малте не пред банкротством одвојила је за Авганистан у 2011-ој стотринајест милијарди долара! Улазак Србије у ЕУ је погибељно по просперитет Србије-значи губљење свог суверенитета и латентно бедан живот свом народу! Паретнерство са Русијом и Европом као и са другим земљама водило би ка просперитету Србије високог животног стандарда.
Душан Нонковић – уредник Гласа Дијаспоре, https://dijaspora.wordpress.com

Serbia Betrayed Sep 28, 2011 Transcript of Srdja Trifkovic’s interview to CKCU 93.1FM (Ottawa)

http://serbianna.com/analysis/archives/1007?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+SerbiannaAnalysis+%28Serbianna+Analysis%29

Serbia Betrayed
Sep 28, 2011
Transcript of Srdja Trifkovic’s interview to CKCU 93.1FM (Ottawa)

Talking to CKCU’s Monday’s Encounter on September 26, Dr. Srdja Trifkovic considers the extraordinary readiness of the government
in Belgrade to compromise Serbia’s national and state interests in order to demonstrate its subservience to the “international community.”

A recent batch of Wikileaks cables from the U.S. Embassy in Belgrade drastically illustrates the extent of institutionalized political corruption in Belgrade. Except for two opposition groups – the Democratic Party of Serbia of
Vojislav Kostunica and the Serbian Radical Party of Vojislav Seselj – every Serbian political party and almost every politician of note are revealed as seeking favors from the American Embassy. In return they provide privileged information, offered surreptitiously, in the form of confidential, off-the-record briefings. At times such behavior amounted to high treason, notably when classified contingency plans concerning Belgrade’s intended reaction to Kosovo’s unilateral declaration of independence were disclosed in advance of the event itself. Some of these high-ranking officials – including advisors to the President of Serbia, Boris Tadic – have acted, literally, as unpaid agents of the U.S. intelligence.

Trifkovic says that the response of the government of Boris Tadic to the latest crisis in Kosovo defies rational analysis, but is not surprising in the light of Wikileaks revelations:

Three weeks ago the government
of Serbia signed the so-called Customs Stamp Agreement and thus accepted in principle that the self-proclaimed authorities in Pristina have the authority to collect taxes and duties on goods entering Kosovo from Serbia-proper. This was a major act of surrender: for the first time Belgrade confirmed in a binding legal form that the Albanian authorities have the attributes of sovereign statehood and are accordingly authorized to take over the customs posts between Serbia and its separated southern province. In practice Belgrade has recognized Kosovo’s independence, the government’s feeble claims to the contrary notwithstanding. The tangible result on the ground came swiftly and predictably: the international authorities in Kosovo brought Albanian customs officers to the border crossings and thus separated the majority-Serb northern Kosovo from the rest of Serbia.

The Serbs in this northern triangle, in Northern Mitrovica, Leposavic, Zubin
Potok, Zvecan, are resisting this fait accompli because they see it as a key step in the process that would lead to their eventual expulsion, just as most Serbs south of the Ibar River have been expelled. They have put up barricades to prevent traffic from the border crossings reaching the rest of the Province. By doing so, however, they have hemmed themselves in. The supplies from Serbia are essential to their survival, but those supplies are not getting through. They are running short of fuel, food and other essential ingredients of everyday life. There have been clashes with KFOR at one of the crossings, but on the whole the international powers-that-be are letting the Serbs go on with the blockade knowing that in the fullness of time they will have to come to terms, especially since they have no support from Belgrade. If they did have support from Belgrade it would be possible to improvise alternative crossings on local roads that are not under the
control of either KFOR or the Albanian authorities. Without Belgrade’s wholehearted support this is not a viable option.

Asked about the European Union Rule of Law Mission in Kosovo (EULEX) and the NATO-led Kosovo Force (KFOR), Trifkovic says that both bodies have been actively aiding and abetting the Albanian authorities’ bid for full control over the Province:

EULEX is a mission with an entirely self-generated mandate. Incongruously, it is a “rule of law” mission which has no legal basis whatsoever. Its existence is not provided for by the UNSC Resolution 1244. The only reason it exists is that the EU wanted to invent a role for itself, to marginalize the UN, and bypass the Security Council in applying the Ahtisaari Plan. This role – as could have been predicted with mathematical certainty – proved detrimental to the interests of the Serbs. Nevertheless, the “pro-Western” Serbian coalition government formed
after the election of 11 May 2008 accepted EULEX in December of that same year. Moscow was not happy to see this new body entrenched in Kosovo, but Belgrade asked it not to interfere.

As for the nominal UN force, KFOR, it is exclusively a NATO operation. It is unfortunate that it no longer includes a Russian contingent. All of the key KFOR components are provided by NATO powers, which act under the political guidelines from Brussels and from their national governments. They actively support the Albanian authorities and invariably act in a manner detrimental to Serb interests. The remaining Serbs in Kosovo are subsequently squeezed between the Internationals’ hammer and the Albanian anvil, with the government in Belgrade slinking to the sidelines and selling them down the river.

Asked about the notable lack of public support for the Kosovo Serbs by the institutions in Serbia, Trifkovic gave a gloomy
assessment:

What institutions? The Royal House has faded from public view and many Serbs no longer see it as a relevant factor. Once enormously influential, the Academy of Sciences and Arts is in a state of suspended hibernation – it is clinically dead, even though the doctor has not made the pronouncement as yet. The Army of Serbia exists by now merely as an operatic guard of honor, to provide the airport decorum for President Tadic’s toing and froing. It is no longer capable of even contemplating its primary mission, armed defense of the homeland against aggression, let alone executing it.

As for the Serbian Orthodox Church, it cannot do much under the circumstances. Unless the Church acts in accord with the secular authority – and the government of Serbia is evidently in the hands of people who are compromising its state and national interests – the Church is unable to exert great influence by virtue of its moral
authority alone. The Orthodox concept of the role of the Church in a society is that it should act in symphony, the Byzantine term for harmony, with the secular authorities. When there is the State on one hand and the Church on the other pursuing the same set of objectives – the material and spiritual welfare, security and prosperity of a nation – then the role of the Church can be articulated in the right manner. When the two centers of gravity diverge, the Church either has to adjust to the course of events dictated by the secular authorities – as it is somewhat reluctantly doing now – or else it can try to deviate from that course, defy the authorities, and risk being marginalized the way the former Bishop of Kosovo, Artemije, has been pushed to the margins over the past year.

At the moment there is no future for the Serbs in Kosovo. What can bring different dynamics into the equation is an overall change in the global
distribution of power, above all the ongoing gradual decline of the influence of the United States. We are looking at a race between the decline of Serbia locally and the decline of the U.S. globally. I suspect that Serbia may collapse well before the decline of the American global influence makes it possible for the Serbs to contemplate different outcomes and develop new strategic designs for the recovery of what has been lost over the past two decades.

Tags: Srdja Trifkovic

This news story was posted on Wednesday, September 28th, 2011 at 5:42 pm     and is filed under Jihad, Kosovo, Serbia. You can follow any responses to this news story through the RSS 2.0

Sajt Jadovo vredan Vaše pažnje:

http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/jugoslavija-italijansk
a-vojska-je-prekinula-pokolj.html

УРАНИЈУМ НАМ ПРЕТИ А МИ ЋУТИМО Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

svetinjebraniceva.rs

Није оптимизовано за Интернет Експлорер!

Наташа Јокић: АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО „ВЕСТИМА“ САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН

недеља, 25 септембар 2011 13:48

УРАНИЈУМ НАМ ПРЕТИ А МИ ЋУТИМО

Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову средину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику „Вести“, америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику „Куријеу“ (Le Courrier) под насловом „Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде“.

Роберт Парсонс ексклузивно за „Вести“ сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и „фризирали“ извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

После 12 дана боравка у још увек бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.

У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и многих фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав.

Бакари Канте УНЕП

У осмом поглављу Кантеовог цензурисаног извештаја о загађењу, које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом, каже се: „Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа „А-10“, као и крстарећих ракета „томахавк“. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мбq. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер“. Извештај је упућен током маја 1999. године Генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.

Канте даље наводи: „Приликом употребе оружја са осиромашеним уранијумом, односно експлозије, настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој“.

ШВАЈЦАРЦИ ПЛАЋАЈУ ЗА ЋУТАЊЕ

Роберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама осиромашеног уранијума на Балкану, него оних које садржи забрањени Кантеов извештај, крајем маја исте године. (Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе FOCUS коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка).

–  Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте – каже Роберт Парсонс.

Аутор забрањеног текста упозорава: „Радиолошка и хемијска контаминација не праве разлику између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена” И додаје да је време полураспада осиромашеног уранијума 4,5 милијарди година“.
Боравећи у Југославији у мају 1999. за време бомбардовања  Канте је био живи сведок еколошке катастрофе. Он је записао о томе написао: „Озбиљна штета нанесена је човековој средини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно-хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају углавном српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама“, пише он у извештају који никад званично није објављен.

У цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: „Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране“.

„Насеља су најтеже погођена на Косову“, истиче Канте. Он закључује да „су различите врсте циљне међународне помоћи потребне“ како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој средини тако и становништву.

ЛАЖИ ФУНКЦИОНЕРА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији, без преседана у европској историји. Зашто је то учинио, лако је погодити.

ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ: Роберт Парсонс

– Док је НАТО на све стране трубио о својој „хуманитарној интервенцији“ извештај о коме је  реч говорио је о еколошкој катастрофи, без преседана у европској историји – каже Парсонс.

Он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у СР Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај.

– Догодило се нешто необично – о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат тај је извештај класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП-а у Најробију. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак ни запослени у седишту УНЕП-а у Женеви – тврди Парсонс.

НА СРБИЈУ БАЧЕНО 9,45 ТОНА НУКЛЕАРНОГ ОТПАДА

– Добио сам извештај Бакари Кантеа од мог контакта из УНЕП-а. Он ми је дао шифру за употребу машине за фотокопирање и ја сам брзо одштампао тридесетак копија. Женевски „Курије“ 17. јуна 1999. уступио ми је читаву страну и ја сам пренео све што се налазило у овом цензурисаном тексту – открива Парсонс.

Пошто су прочитале чланак у „Куријеу“ агенције УН које су учествовале у мисији у СР Југославији обраћају се овом новинару уместо УН, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај јер су од УНЕП-а добиле непотпун текст. Затим је организована конференција за штампу на којој је наравно питао Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП-а – зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности. Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено. ”Ја сам онда рекао да је извештај објављен зато што сам га ја објавио” каже Парсонс. „Да. И у чему је проблем?“, питао је Топфер. Парсонс му је на то одговорио да је тиме лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа иако је мандат мисије УНЕП-а у СР Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље. Топфер је на то одбрусио да су све агенције добиле копију извештаја. „Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!“- успротивио се Парсонс, али је Топфер поновио: „Па добро, добили су извештај – у чему је проблем?“.

Клаус Топфер

Сећајући се ове неславне епизоде из хронике Уједињених нација, Парсонс додаје да је конференција за штампу, одржана у јуну 1999. у седишту УН у Женеви, трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.

ИСЕКЛИ 72 СТРАНИЦЕ ТЕКСТА

“Првобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ), у завршном поглављу дугом 72 странице „одсечено“ је 70 страница. Тај део објављен је накнадно на Интернету, али је требало знати где се налази. Требало је наћи сајт УНЕП-а, затим Балкан Таск Форце, а онда још две одреднице да би се дошло до тих 70 исечених страница које су објављене као анекс. Они који су читали званични извештај нису могли да знају да постоји део који недостаје и који је у анексу” – објашњава Роберт Парсонс И додаје: – Мислећи да га не чујем и не разумем рекао је на немачком свом сараднику: „Али они ми не верују.“ Узвратио сам на немачком: „Наравно да вам не верујем. Лажете!“.

Парсонсов текст објављен у женевском „Куријеу“ очигледно је изнервирао генералног директора УНЕП-а Клауса Топфера, али већих последица није било. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН као да није ни постојао.

УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу – БТФ (Балканс Таск Форце) чији је задатак био да изради „дефинитивни извештај“ о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе.

– Овај други извештај такође је преправљао Роберт Бисе (Роберт Бишет), портпарол и десна рука Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а – тврди Роберт Парсонс.

СМРТ ПО СРБИЈИ СЕЈАЛИ „ТЕХНИЧКОМ ГРЕШКОМ“

• Тек после великог притиска јавности Американци признали да је муниција пуњена „прљавим“ уранијумом, најопаснијим по људе и околину.

Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи нови извештај о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током 1999. године, Пека Хаависто је довео још два Финца, Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа.

– Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на следеће: док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су на мети НАТО-а. УНЕП је дакле био под војним притисцима. Хаависто и његови сарадници размишљали су на следећи начин: „Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар део истине“ – објашњава Парсонс.

Захваљујући таквом начину рада Хаавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен „прљави“ уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз.

Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, покушао је да умири јавност добивши научно „покриће“ за своје тврдње од швајцарске лабораторије АЦ -Спеитз.

„Према оцени швајцарске лабораторије АЦ-Спеиз ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање“, написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП-а од 16. фебруара 2000. године.

Извор: „Франкфуртске вести“, 14.12.2008.

+++

Уместо да се покрену озбиљни разговори о страховитим последицама  натовског бомбардовања Србије, о језивим опасностима од осиромашеног уранијума које чекају покољења Срба и других са ових простора, да се најенергичније захтевају извештаји о чињеничном стању након дивљачког бомбардовања ондашње Републике Југославије  и  да се предузме све што се може да би се заштитило становништво од овог зла, намеће се неприродна ноншалантност према свему томе, и покушава чак да развије некаква љубав према онима који су нам те страхоте приредили. Јесмо ли ми толико сишли с ума да нам ништа више није значајно, него пуштамо да нас све брже носи мутна вода, не знајући ни куда, ни зашто.

Приредио П. Мирковић