ОДМОТАВАЊЕ СРЕБРЕНИЧКЕ ЕНИГМЕ

Srebrenica Historical Project

Postbus 90471

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (The Netherlands)

+381 64 403 3612  (Serbia)Internet site: http://www.srebrenica-project.com

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

 

 

ОДМОТАВАЊЕ СРЕБРЕНИЧКЕ ЕНИГМЕ

 

 

Најновији обрт који је расправа о Сребреници попримила након емитовања широм Скандинавије документарног филма норвешког редитеља Оле Флијума, „Сребреница: изгубљени град,“ незадрживо води преиспитивању свих основних постулата досадашњег сребреничког наратива. Урагански бес којим је приказивање овог филма било пропраћено на бошњачкој страни у БиХ и у дијаспори подржава закључак да су тамошњи проницљиви умови постали свесни да ово више није случај обичног, како се они у оваквим приликама изражавају, „негирања,“ већ да се ту ради о померању граница и о нечем много озбиљнијем. Подаци које Флијум у свом филму износи доводе у питање све кључне предпоставке и руше све главне кулисе на којима званичнна сребреничка сценографија почива. Можда ће  британском пропагандном магу Алистеру Камбелу поћи за руком да чак и после извештаја Дика Мартија о трговини људским органима поправи урушену репутацију Хашима Тачија. То ћемо тек видети. Али  једно је сигурно. Ни Алистер Камбел, са свим својим маштовитим триковима и медијским ресурсима, после документарца Оле Флијума неће успети да разбијеног сребреничког „Хампти-Дамптија“ поново састави.

 

Уместо јаловог „негирања,“ Ола Флијум ради нешто што је неупоредиво ефикасније и далекосежно опасније са становишта заговорника потрошене званичне приче. Он дискурс о Сребреници обогаћује додавањем једне књучне нове ретроспективне коцкице чије присуство у правном, моралном, историјском и сваком другом релевантном погледу има ефекат радикалног реконфигурирања и преусмеравања поимања спорног догађаја у целини.

 

Ради се, наравно, о детаљу из (како се Флијум изражава) „предисторије Сребренице,“ а то се односи на политичке игре и махинације које су утрле пут трагичном убијању од јула 1995. Тај детаљ односи се на улогу руководства бошњачке стране у Сарајеву у припремању терена за оно што је сигнализирано у самом наслову филма као „издаја“ Сребренице.

 

Захваљујући храбрости и професионализму Оле Флијума објављен је идентитет политичког иницијатора напуштања Сребренице: Алија Изетбеговић. Подразумева се да то не апсолвира оне чији се прст налазио на орозу када се пуцало у ратне таробљенике. То је и до сада  било неупитно. Али то на оптуженичку клупу истовремено ставља и факторе који су непосредним егзекуторима садејствовали: Алију Изетбеговића и његову макијавелистичку политику.

 

Несумњиво, спремност Хакије Мехољића, ратног шефа полиције у Сребреници, да прво пред Флијумовим а затим пред камерама БХ1[1] (најгледаније телевизије у Федерацији БиХ) мирно и убедљиво пренесе детаље Изетбеговићеве шокантне понуде сребреничкој делегацији да се Срби пуста „да побију 5,000 Сребреничана“ да би се на тај начин испровоцирала интервенција НАТО пакта, од огромног је значаја за попуњавање „предисторијских“ празнина овог трагичног догађаја. То је од посебног значаја за развијање критичког погледа на Сребреницу и њену позадину у иностранству. Али уз сво дужно поштовање према норвешком редитељу, то ипак није нешто што нам је он, уз помоћ  Мехољића, тек сада ex nihilo открио. Назнаке у том смислу, у најмању руку сазнање одговорних фактора да је Сарајево још пре 11 јула било донело одлуку да се Сребреница не брани и драматично жртвује, постојало је и пре тога. Довољно је навести само два доказа.

 

Патриша Валд, судија у предмету генерала Радислава Крстића пред МКТБЈ у Хагу, после Крстићевог суђења јасно је у једној научној  публикацији 2003. године истакла у суштини исто што сада чујемо од Мехољића и Оле Флијума, само без пикантног балканског детаља о клању пет хиљада људи:

 

“Muslim army generals, who later testified at the Hague, said the town could have been defended with reinforcements but a strategic decision was made at the highest levels of the Bosnian Muslim military and civil leadership not to do so because of other priorities.”[2]

 

У преводу:

 

„Генерали муслиманске армије, који су касније сведочили у Хагу, рекли су да, са појачањима, одбрана града јесте била могућа али да је  због других приоритета на највишим нивоима муслиманског војног и цивилног руководства била донета стратегијска одлука да се то не чини.“

 

Карл Билт 2005. године на свом блогу износи детаљнија али запрепашћујуће слична разматрања на исту тему:

“In the end it was a very small VRS force that entered the ancient mining town by mid-day on Tuesday July 11th 1995.

”Often this is all blamed on the UN force there. But this force was neither equipped nor mandated to militarily defend the enclave. Earlier proposals by the UN Secretary-General for a more robust force that could have done this had been rejected by the members of the Security Council.

”As the small attack against the southern portion of the enclave started, the estimate also by the UN forces was that the Bosnian Muslim forces in the so called 28th Division would be able to fend off most attacks for some time to come.

”But it was when these suddenly abandoned the defence, withdrew to a remote corner of the enclave and started the ill-fated attempt to break out in the direction of the 2nd Corps area around Tuzla that the entire thing just collapsed and the VRS forces with General Mladic could literally promenade into the town.

”The order to the so called 28th Division not to defend Srebrenica evidently come from Sarajevo.”[3]

У преводу:

„Када се све завршило, малобројне снаге ВРС ушле су у стари рударски град око подне 11. јула 1995. године.

„Кривица за то често се сваљује на снаге УН које су се тамо налазиле. Али те снаге нису биле ни опремљене ни инструисане да војним средствима бране енклаву. Предлоге које је пре тога поднео Генерални секретар УН да се те снаге ојачају како би могле да пруже отпор, Савет безбедности је одбацио.

„Када је почео напад малих размера на јужној стррани енклаве, према процени снага УН војска босанских Муслимана у такозваној 28. Дивизији била је способна да одбије највећи део тих напада у догледној будућности.

„Али када су те снаге наједанпут напустиле одбрану и када су се повукле на један удаљени део енклаве, почевши свој несретни пробој у правцу зоне Другог корпуса код Тузле, тада је дошло до општег колапса и то је омогућило ВРС и генералу Младићу да се буквално ушетају у град.

„Наређење такозваној 28. Дивизији да не брани Сребреницу  стигло је очигледно из Сарајева.“

Ова већ раније позната стварност, према томе, само је додатно наглашена упорним visu et auditu Хакије Мехољића и уздигнута је са локалног на план међународног сазнања захваљујући истраживачкој одлучности норвешког редитеља Оле Флијума да исчепрка и свету представи целу причу о Сребреници. Али то покреће низ елементарних питања. Прво и најочигледније јесте, наравно, ово. Ако је Алија Изетбеговић био спреман да физички жртвује четрдесет хиљада Сребреничана, или бар довољан број да би се изазвала индигнација америчког јавног мњења и испровоцирала војна интервенција за коју је сматрао да би могла преокренути ток рата у његову корист, зашто би се устезао да жртвује људе у реду за хлеб да би испровоцирао неку резолуцију у Савету безбедности или да би изнудио локално бомбардовање које му је у неком тренутку било потребно?

Али као директна последица гледања ових драматичних и за највећи број гледаоца-лаика, до сада непознатих сведочанстава на екранима широм света поставиће се још једно, можда чак и важније, питање. Након Флијумове реконфигурације сребреничких догађаја археолошки прецизним изношењем њихове „предисторије“ идући унатраг годину и по дана, шта остаје од тезе о геноциду? Ово питање је за све заинтересоване стране крајње озбиљно зато што се оно налази у средишту политичког наратива о Сребреници. Геноцид није  било какво убијање, нити је то убијање на посебно суров начин, а најмање убијање које прелази неку одређену граничну цифру. Геноцид је злочин циљаног масовног истребљења једне етничке, верске или расне групе који се врши свесно и са том специфичном намером.

Ако је  у питању ланац догађаја који се завршио погубљењем неколико стотина ратних заробљеника, а који нити је почео са намером нити се завршио са последицом истребљења, него је настао у контексту свесног изазивања војне интервенције и, узгред, размене територија и становништва, и ако је тај ланац покренула управо она страна која сада за себе тврди да је жртва геноцида, онда би се за тезу о геноциду могло најблаже рећи да она стоји на стакленим ногама.

Зато није чудно да један од највећих правних ауторитета за проучавање геноцида, професор Вилијам Шабас, изражава запрепашћење како је Хашки трибунал могао да устврди да би:

«…масакр извршен током неколико дана могао представљати геноцид, када се зна да се то догодило у контексту једног трогодишњег рата и…да га је много примереније описати као ‚злочин против човечности‘ или ‚ратни злочин.‘ Није чак могуће ни тврдити да масовно убијање у Сребреници представља неку врсту промене у општој политици руководства босанских Срба зато што нико и не помиње вршење сличних масакара у Босни и Херцеговини за време или после догађаја у Сребреници. Геноцид у Сребреници делује као нешто импровизовано и изнимно, као аберација а не као трајно обележје ратне стратегије.»

На изворном енглеском:

…a single massacre perpetrated over a period of a few days was genocidal, when it is situated in the context of a three-year-long war that is…better described by the labels “crimes against humanity” and “war crimes.” It cannot even be argued that the mass killings at Srebrenica represented a more general change in policy by the Bosnian Serb leaders, because there is no suggestion of similar massacres taking place elsewhere in Bosnia and Herzegovina during or after the Srebrenica events. Genocide at Srebrenica appears to be both improvised and idiosyncratic, an aberration rather than an overarching feature of the wartime strategy.[4]            Процес одмотавања сребреничке енигме равномерно се одвија и на другим местима. Пре само неколико дана, пред Државним судом БиХ за ратне злочине у Сарајеву, потврђена је једна а проширена је друга кључна чињеница у вези са људским губицима бошњачке стране непосредно после 11. јула. На позив тужиоца, а делимично као одговор на претходно сведочење вештака одбране Стефана Каргановића о колони 28. Дивизије, тужилаштво је  19. септембра 2011. поново позвало војног стручњака МКТБЈ, Ричарда Батлера, да сведочи у предмету Пелемиш и Перић.  Током унакрсног испитивања, Батлер је опет потврдио да је колона била „легитиман војни циљ“ и да борбене операције против ње, па самим тим и људски губици које је претрпела, не представљају ратни злочин. На тај начин, сведок тужилаштва је био тај који је потврдио да се многобројни губици који су настали у оквиру борбених дејстава вођених против колоне у правном смислу морају одвојити од жртава стрељања. Затим, упитан да процени висину тих легитимних губитака, Батлер их је дефинисао између 2,000 и 4,000. То је потенцијално за 1,500 више од процене коју је истом већу раније понудио вештак одбране.

По проценама сопствених ауторитета, које ће МКТБЈ на суђењима Караџићу и Младићу, а Суд БиХ у својим даљим процесима, тешко моћи да заобиђу или занемаре, цифра легитимних бошњачких губитака у Сребреници већ се примиче половини укупног броја наводно стрељаних жртава геноцида. Уз сву своју чаробну способност измишљања и извртања чињеница, да би заобишли нарастајућу количину неуклопивих доказа и да би политичкој верзији истине о Сребреници обезбедили продужетак живота, ови ће судови од сада бити принуђени да раде неупоредиво креативније.

 

 

 

[1] Црта, http://www4.bhrt.ba/lat/?p=35&n=1777

[2] Patricia M. Wald, “General Radislav Krstic: A War Crimes Case Study,” Georgetown Journal of Legal Ethics, Spring 2003.

 

[3] http://carlbildt.wordpress.com/2005/07/06/the-story-of-the-fall-of-srebrenica/

[4] William A. Schabas, “State Policy as an Element of the Crime of Genocide,” Expert Witness Report, May 1, 2008, ICTY Legal Library.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: