ŽENE U RATU – Izvod iz ratnog dnevnika jednog doktora, Autor Dr. Zorica Mitić

Deo mog ratnog dnevnika.

*Žene u ratu*

Glinski dani polako teku. Posao u bolnici nose žene. Njihovi zvonki
glasovi i osmesi lete po hodnicima, lepe se po licima ranjenika, vise sa ramena
umornih ratnika, na njihovim grudima završavaju neisplakane suze, pucaju
ljušture vezane obručima straha. Od žene sve počinje. Tu se ratnici
uvek vraćaju na pojilište, usred pustinje. U svim ratovima govori se samo o
muškarcima koji su u stroju pod oružjem, nabrajaju se njihova junaštva,
broje rane, a zaboravljaju se one – heroine svih ratova. Zaboravljaju se
one koje čuvaju kuće, decu, one koje gaje stoku, oru,  neguju biljke,
rađaju borce, hrane borce, hrabre ih i leče. Čitava pozadina fronta počiva na
ženama. Nestašni život viri iz nogavica pantalona koje je uveliko
prerastao, curi iz džepova, štrči kroz okraćale rukave. žene niko ne može
zaustaviti da budu žene. Pomno se prati kretanje frizera, juri mirišljavi sapun,
ostatak šminke, poslednje jaje se stavlja u kosu kao balsam. Divim se tolikoj
energiji i volji da se živi. Proći će i ovaj rat. Mnogi će osmesi
ostati skamenjeni na nebu nedoživljenog, vrištaće uplakane oči za izgubljenim
bedrima po ovom surom kamenjaru Like i po mekim padinama Banije i Korduna.
Noge će šetati po nekom drugom svetu, a patrljci će mučiti preživele
mladiće. Opet će se žena sviti da na toplom trbuhu nesreća zaboravi na
vreme, da se među belim butinama opet rađa život. Gledam ove ljude,
saterani do ruba provalije oni igraju kolo, kolo života, ne daju se nesreći. Ovde
je život i opstanak smisao za sebe. život druge sadržaje i ne traži.
Ljudi koje sam ovde zatekla vrte se u zatvorenom krugu već više od dve godine.
Izolacija, neizvesnost, strah od budućnosti, stalno prisutna opasnost po
goli život izmenili su ih sigurno. No, oni opet žive, punije i sa više
žara nego oni koje sam pre već dva meseca ostavila u Srbiji. Ogrezla sam u
novu ljubav, zavolela sam ove ljude i njihovu boju života. Produžujem
boravak.

*Sestra i doktor*

Mart je već otekao, april žuri. Gledam u predvečerje kroz prozor na
spratu.
Narandžasta boja neba probija se između upravne zgrade i borova, dole u
alejama nikle zelenkade. Golubovi umilno guču. Proleće je. Novo ratno
proleće za Krajinu, a daj Bože da ne bude predratno za Srbiju. Nejasno
postaje jasno, sve je jasnije a mutno postaje bistrije. Ova dešavanja
tako liče na uvod u III svetski rat. Čitav naš preostali život biće u
naporima da savladamo veliki užas i očaj uništavanja svega oko nas. Na ovim
prostorima rat traje već tri godine. Ljudi koji su ostali malo su napeti, osetljivi,
lako planu. Opterećeni su neizvesnošću, ali ipak žive. Upoznaju se,
druže, vole, žene i decu rađaju. život traje svom mogućom  puninom. Ništa mu
nije strano. Meni je bilo čudno na početku, a posle sam se oduševila kad sam
shvatila da uprkos govora oružja postoji i pesma ljubavi. Jagoda,
medicinska sestra i kolega Igor upoznali su se prilikom oslobađanja Kostajnice. Ona
je udovica od pre rata, ima dve devojčice. Mlada je, crnokosa a zelenooka.
Vatra! Dobra medicinsaka sestra. Kad je počeo rat jednoga dana su u njenu
ambulantu doneli deset leševa. Bili su to mladići, njene komšije.

– Radila sam kao automat, – kaže – nisam bila svesna da ih više nema.
Videla sam rane, rupe od metaka, ali bili su još topli, kao živi. Bili su
nekako tu, nisam sebi priznala da kontakta sa njima više nema. Sutradan su crne
zastave pokrile ulicu. Nije bilo vrata na kojima bih srela osmeh. Crne
marame prekrile su glave mojih komšinica. Smrt se uselila svud.
Definitivno mi je postalo jasno da više nema, nema osmeha u mom gradu, nema mojih
drugova. Sve se promenilo. I ja sam se promenila. Ostavila sam ambulantu i
sa momcima krenula napred. Biću im potrebna. Previjala je rane, spremala
pacijente za dalji transport, bodrila ih. Pored nje, žene, osećali su se
hrabrijim. Tu, nad jednim ranjenikom, u jeku borbe (snajperske paljbe),
sudarila se glavom sa jednim borcem.

– Idi dođavola, pusti me da ga vidim, ja sam medicinska sestra. – jeknu.

– Baš lepo sestro, glava vam je tvrda kao bosanski kamen. Ja sam
slučajno Dr Igor! – odbrusi borac.

Tad su se sreli prvi put, i prošlo je više od godinu i po dana… sreću
se i dalje. Ona živi u malom bosanskom mestu, radi kao sestra u Domu zdravlja,
čuva majku i dvoje dece. On luta frontom. Traži nešto… utišava
nemire i tuge. Izgubio je sve. žena ga je ostavila i otišla u Nemačku. Nije ovo
za nju, ona to ne može da podnese. On je mislio da se privrženost i ljubav
pokazuju baš u nesreći. Prevario se. Ostao je sam. Ili nije… ostala je
sa njim duša… duša njegova… poštena, odana pozivu, odgovorna. Nije se
pokajao. Sreo je nju, Jagodu. Ljubav je sevnula brže od puščanog metka. Pogledi,
dodir ruke, i rat je dobio novu boju. Ne mogu biti zajedno kad hoće.
Snalaze se, kradu vreme, bore se za sebe. On je došao jedne noći kod nas u
bolnicu, a ona je stigla pola sata posle toga. Prošla je pedeset kilometara po
mraku, kolima, sama. Jedan deo puta kojim idemo pod neprijateljskom vatrom
snajpera.

– Išla sam pet kilometara slepo po mraku bez svetla, tako sam rešila
problem snajperista. – kaže smejući se.

– Vredi! Volim ga, moramo da se vidimo. To je sve što ostane kad
materijalno nestane. Ljubav…

Oči joj sjaje… verujem joj… zavidim joj. Problem je smeštaj, gde će
njih dvoje. Dajem im moju sobu, a ja spavam u šok sobi, gde je jedan krevet
slobodan. Dara je otišla svom Dinu u Tušilović, a ja sam sama.
Navlačim paravan između sebe i pacijenta i ležem od prozora. Čitavu noć mi se
čini da me neko gleda sa terase kroz taj prozor, ali ne smem da ustanem. Strah me
u bolnici da navučem roletnu a ona je prešla toliki put. Šta sve može
ljubav?
Ujutru se smejem, on joj je nakačio šišarke kao minđuše, doneo je sa
planine, za nju. Prethodnih dana sneg je iznenada padao pa se naglo
otopio, putevi su čisti. Jagoda mora da se vrati, vikend brzo prođe. Bog misli
na zaljubljene. Rat jednu ljubav odnosi nekima, a drugu donosi. Njima je
doneo.
Ljubav će ih iznad stvarnosti dići. Ljubav će beznađe osmisliti.
Jagoda i Igor. Sestra i doktor. Bosna i Lika, zajedno u ljubavi, u ratu. Otišli
su, sređujući sobu našla sam zgužvan papir – njen rukopis. Pesma:

Skupljam tvoje poljupce sa ramena

nižem ih u sećanja.

Volim te stegnutih zuba

nemog jezika, drhtavih butina

od doživljene a nikom kazane

strasti…

Volim te danas za danas.

Znam! Sutra ne postoji!

Pitaš me:

Šta želiš?

Ne izgovaram ništa,

ničemu se ne nadam,

upijam u sebe tebe

danas za danas

sutra za nas, možda, ne postoji.

Volim te očima bez suza

ušima u kojima odjekuje nestvarni glas

iz daljine…

Samo moje usne znaju da si stvarnost

koža mi tobom diše.

Skupljam tvoje poljupce sa ramena

i nižem ih u

sećanja… sećanja…

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: