Prodajom „Sartida“ za 21,3 miliona dolara, poverioci oštećeni za 400, a Srbija za četiri milijarde dolara

Prodajom „Sartida“ za 21,3 miliona dolara, poverioci oštećeni za 400, a Srbija za četiri milijarde dolara

Prodajom „Sartida“ za 21,3 miliona dolara, poverioci oštećeni za 400, a Srbija za četiri milijarde dolaraPismo iz Brisela otvara najveće afere u privatizaciji srpskih preduzeća od doba DOS-a

Posle izručenja Ratka Mladića Hagu državni čelnici su najavili da su „otvorena vrata“ ka EU. Nekoliko dana posle, Holandija je odlučila da ne ratifikuje SSP sa Srbijom. A, pre neki dan, iz Brisela, stiglo je pismo u kojem se traži ispitivanje više od 20 spornih privatizacija, koje će predstavljati ozbiljnu (i novu) prepreku Srbiji na putu za dobijanje kandidature za ulazak u članstvo EU.
Od vlasti u Beogradu se traži da utvrde da li je privatizacija sprovedena u skladu sa zakonom i evropskim kriterijumima. U pismu iz Brisela koje je stiglo na adresu Ministarstva pravde traži se ispitivanje privatizcije 24 firme, među kojima su „Sartid“ (U. S. Steel), „Luka Beograd“, „Šinvoz“, „Jugoremedija“, Veterinarski institut, prodaja poslovnih prostora Zavoda za obračun i plaćanje ZOP (Nacionalna štedionica), „Zastava elektro“, „C market“, „Mobtel“, „Srbolek“, „Tehnohemija“, „Keramika“ Kanjiža…
Stavljanje određenih kompanija na ovaj spisak sumnjivih proizvod je, tvrde upućeni, lobiranja uticajnih privrednika i kompanija u Briselu, a koje se nalaze u sporu sa srpskim vlastima.
U prvom redu misli se na uticaj Milana Beka i nemačke kompanije VAC. Tako je nedavno (pre objavljivanja vesti o pismu iz Brisela) u „Večernjim novostima“ intervju dao lobista koji u Briselu zastupa „Luku Beograd“ (čija je privatizacija, prema pismu iz EU, pod znakom pitanja) i koji je ukazao da ovakvi slučajevi veoma otežavaju napore Srbije da uđe u EU.
U saopštenju koji je povodom pisma iz Brisela izdala „Luka Beograd“ navodi se da je ova firma „više nego zadovoljna razvojem situacije i prisustvom Brisela oko ispitivanja privatizacije kompanije, jer je to za nas garancija objektivnosti“.
Kompanija Luka Beograd je preko svojih ovlašćenih predstavnika široko predstavila probleme Luke nadležnim institucijama u Briselu“.
Procenjuje se da će rasplet oko spornih privatizacija, ali i kompletne, po mnogo čemu „burazerske“ privatizacije posle 2000, biti mnogo teža i složenija operacija nego što je bilo hapšenje Ratka Mladića i (ne)saradnja sa Hagom.
Savet za borbu protiv korupcije više puta se u javnosti žalio da u vladi (kako aktuelnoj, tako i prethodnoj) nema odgovora na njihove prijave, upite i saopštenja, u kojima se jasno upozorava da se iza brojnih slučajeva privatizacije zapravo krije korupcija na najvišem nivou.
Pre neki dan je i moćni Milan Beko, posredstvom TV, obelodanio da „u Srbiji svi plaćaju reket… a problem je teži jer se ide od vrha naniže“!
Privatizacija od 2000. godine, zasnovana na principima šok terapije (operacija bez anestezije) koja je ranije (i sa dosta sličnih problema) primenjivana u drugim zemljama u tranziciji, proizvela je veliki broj nezaposlenih sa jedne, i mali broj izuzetno (kako je i sam predsednik Boris Tadić rekao – „nepristojno“) bogatih sa druge strane.
Slučaj koji je prvi uzburkao javnost i pokrenuo ozbiljna pitanja o sprezi korupcije i politike je privatizacija „Sartida“, koji je prodat američkoj kompaniji „U. S. Steel“, a za koji se tvrdi da je, zapravo, poklonjen.
U narednim redovima podsetićemo čitaoce na najvažnije trenutke i sporne tačke iz privatizacije jednog od najvećih domaćih giganata „Sartida“, koji je, kako se tvrdi, prodat u bescenje.
Oni koji su bili umešani u prodaju i sproveli privatizaciju „Sartida“ tvrde, pak da je to jedan od najuspešnijih poslova ikada urađen u Srbiji.
*****
Pismo iz Brisela u kojem se, između ostalog, traži i ispitivaje privatizacije „Sartida“ upućuje da sumnje i pitanja koja su godinama unazad postavljana, možda, ipak, i nisu bez osnova.
***
Nastavljajući da istražuje i obaveštava čitaoce, oko, sve očiglednije, korupcionaške afere SARTID – redakcija nedeljnika „SVEDOK“ produžava ono što je započela pre više od sedam godina.
Ovih dana vidimo da se, u skoro svim pisanim medijima, ponovo „digla prašina“ u vezi, očigledno, veoma sporne prodaje smederevskog giganta u stečaju – američkoj kompaniji U.S.Steel.
Još pre sedam i po godina „Svedok“ je objavio činjenice iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, ali i delove nezavisnog izveštaja „Dosijea PELIKAN – Privatizacija Sartida, srpska prevara i pljačka decenije“, autora Jovana Radovanovića.
U Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, „Svedoku“ je, pre sedam godina, obelodanjeno da je po njihovom zahtevu za sprovođenje istrage UBPOK u najvećoj meri bio završio svoj posao, ali da krivičnu prijavu Kt.br. 1710/04, protiv osumnjičenih lica, nije podneo UBPOK već autor dosijea „PELIKAN“.
„Svedok“ je davno objavio podatke, verujemo i dokaze, da su neki funkcioneri tadašnje Vlade Republike Srbije, čiji je premijer bio, sada nažalost pokojni, Zoran đinđić, a potom Zoran Živković, bili i te kako umešani u tu spornu prodaju, ali su u svim brojnim izjavama osporavali činjenice, govoreći da je reč o borbi i podmetanjima njihovih političkih protivnika.
Šta je autor dosijea „Pelikan“ Jovan Radovanović, pričao reporterima nedeljnika „Svedok“ pre četiri godine, preciznije 11. septembra 2007. godine:
Svedok: Kako komentarišete izjave gospode Vlahovića, đelića i drugih oko afere SARTID, ali i postupanje nadležnog tužilaštva?
Jovan Radovanović: Pre svega, pored pohvale na vaš profesionalan rad i objektivan komentar relevantnih činjenica u vezi afere SARTID, moram da vas zamolim da objavite demanti, na naslov iz br. 438 od 14. decembra 2004, kada ste objavili intervju sa mnom i naveli da sam izjavio da je nezakonitom privatizacijom SARTID-a Srbija oštećena za četiri milijarde dolara. Takvu izjavu nisam dao, već sam vašem novinaru izjavio da su lošom i nepravilnom procenom imovine SARTID-a poverioci oštećeni za preko 400 miliona dolara, a da je nepravilnim procenama u privatizaciji društvenog kapitala u Srbiji, do kraja 2004. Srbija oštećena za oko četiri milijarde dolara.
S: Vi ste krivičnu prijavu podneli, čini se, pre tri godine…
J.R: Pouzdano znam da je OJT prikupilo dosta materijalnih dokaza, jedan broj novosaznatih činjenica i dokaza, koje sam nedavno probavio u vezi nepravilnog i nezakonitog postupanja u predmetu TS Beograd VIII-St.7035/02, dostavio sam tužilaštvu kako bi upotpunili dokazni materijal, i očekujem da će pored Republičkog javnog tužilaštva i specijalni tužilac aktivno uzeti učešće u ovom postupku.
S: Zašto specijalni tužilac nije do sada to učinio?
J.R: Mislim da se jedno vreme išlo da oduglovačenjem predkrivičnog postupka dođe do zastarevanja većeg broja krivičnih dela koja se tim licima stavljaju na teret.
S: Pre više godina tvrdili ste da je Ugovor o prodaji SARTID-a, ništavan pravni posao.
J.R: Da, i dalje smatram da je taj Ugovor kao i Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji zaključen između SARTID a.d. u stečaju i U.S.Steel Košice S.r.o. i U.S.Steel Košice Srbija d.o.o., pravno ništavan. Prema odredbama čl. 103 Zakona o obligacionim odnosima, Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajma, je ništavan.
S: Možete li nam reći šta su, po Vašem mišljenu, konkretne odlike te ništavosti?
J.R: Ne bih iznosio sve detalje jer će ovih dana biti podneta inicijativa republičkom tužiocu, za utvrđivannje ništavosti Ugovora o prodaji SARTID a.d. u stečaju, u smislu odredbi čl. 103 i 109. ZOO.
S: Lako je pričati da nešto nije u redu, a onda prećutati.
J.R: Dobro, evo samo nekih elemenata, za koje smatram da predstavljaju razloge ništavosti. Naime, Ugovor o prodaji SARTID a.d. u stečaju, kao PRAVNOG LICA, zaključen je sa U.S.Steel Balkan d.o.o. iz Beograda, i protivan je prinudnim propisima koji kažu da se prodajom pravnog lica u stečaju prodaje CELOKUPNA njegova imovina (AKTIVA), i da se to može učiniti javnim nadmetanjem ili neposrednom pogodbom, uz ISKLJU?IV PREDUSLOV, da se PRETHODNO pribave pozitivna mišljenja poverilaca i takvom radnjom postižu POVOLJNIJI USLOVI za poverioce, prema čl. 129. Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji…
S: Šta je tu sporno?
J.R: U konkretnom slučaju NIJE PRODATA CELOKUPNA imovina (aktiva) već samo DEO imovine stečajnog dužnika, za čiji prodaju važe SASVIM DRUGA PRAVILA – odnosno OBAVEZNO JE JAVNO NADMETANJE, i nema neposredne pogodbe, prema čl.131. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Da ne govorimo o tome da se takvim ugovorom nisu postigli nikakvi uslovi za poverioce (verovatno će biti namireni sa oko 3 – 5 odsto svojih potraživanja).
S: Samo to?
J.R: Takođe, protivno je pinudnim propisima i dobrim poslovnim običajima da kupac dužnika, uslovljava prodavca, da mora da ispuni veliki broj PRETHODNIH USLOVA da bi do kupovine došlo, kao što je u konkretnom slučaju učinjeno. Pored toga glavni preduslov je pribavljanje mišljenja poverilaca iz odbora poverilaca.
S: Videlo se da postoje neke saglasnosti poverilaca?!
J.R: Da, ali većina tih saglasnosti je sačinjena POSLE ročišta na kome je doneto rešenje da se SARTID U STE?AJU, proda U.S.Steel Balkanu.
S: Mi smo još u oktobru 2004. godine objavili antidatirane saglasnosti Agencije za stečaj i sanaciju banaka, koje je potpisivao Miroljub Labus, kao i veći deo spiska imovine SARTID-a koja nije obuhvaćena tim kupoprodajnim ugovorom. Zašto Republičko tužilaštvo to nije ranije uradilo?
J.R: To njih morate da pitate. Mislim da je tada, pored celokupne političke situacije, postojala opstrukcija određenih lica iz Trgovinskog suda u Beogradu, koji ni po pisanim zahtevima tužilaštva nisu postupali. Za takvo nečinjenje u našem Krivičnom zakonu, postoji delo „Kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca…“ Da ne govorim da sumnjam da su sudski spisi tog stečajnog predmeta „presloženi“ i da nekih dokumenata koji su ranije postojali sada nema u njima.
S: Kako je to moguće?
J.R: U ovakvoj Srbji je sve moguće, pa vidite dokle je „dogurao“ gospodin građanin Vlahović.
S: Njega ste u Dosijeu „PELIKAN“ najviše prozivali?!
J.R: Nisam ga ja prozivao, prozivao se sam tada, a i danas, svojim neistinitim i licemernim izjavama, kao npr. „to je radio sud a ne Vlada Srbije, i ja u tome nisam učestvovao i nemam saznanja šta je rađeno, U.S.Steel je dao najbolju ponudu sa investicionim i socijlanim programom, kao što je to učinio i u Košicama, SARTID je dužan preko…“. Setite se da sam opovrgao tadašnje izjave Vlahovića da je sud ugovorio paket obaveza uz kupoprodajnu cenu, pa sam još krajem 2003. izjavio da INVESTICIONE OBAVEZE od 150 miiona dolara, SOCIJALNOG PROGRAMA od 5 miliona dolara I POMOĆ LOKALNOJ SAMOUPRAVI, NEMA u ugovoru o kupoprodaji Sartida, već da je to vlada učinila nezakonito bez ingerencije suda. To i danas tvrdim, a imam i dokaze.
Za informaciju Aleksandru Vlahoviću, U.S.Steel Korporacija iz Pensilvanije je BEZ POSREDNIKA kupila Železaru u Košicama za 60 miliona, ali i uz prihvatanje svih dugova od 325 miliona dolara, obavezu investiranja od 700 miliona i neotpuštanje radnika u periodu od 10 godina. Ako je to isto, onda mi je veoma sumnjiva njegova ekonomska kvalifikacija.
S: Baš ste se navrzli na Vlahovića?!
J.R: Objavite samo deo dokumenta, pa pitajte demokratu Vlahovića kako ne zna o detaljima stečaja i prodaje, kada je u tome učestvovao i bio i te kako obavešten, a neka dokumenta je on lično sačinio… Pitajte ga šta je bilo na 150. sednici Vlade Srbije!?
S: Vi ste još 2004. tvrdili da g. Vlahović svojim izjavama širi neistine i obmanjuje javnost. Da li ostajete pri takvom stanovištu?
J.R: Da, što izjavim, dobro prethodno proverim, pribavim dokaze pa tek onda izjavim. Puno toga više ima u krivičnoj prijavi, izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije i Dosijeu „PELIKAN“. Ali ne samo g. Vlahović, sada se, vidimo, u takve radnje „aktivno“ uključuju i drugi funkcioneri…
S: U jednoj emisili „Politikon“ na RTV Palma plus, g. đelić je izjavio da nema afere SARTID i da to ne treba potezati, jer je U.S.Steel Serbia iz Smedereva najveći izvoznik.
J.R: To je samo delimično tačno. Samo je tačno da je U.S.Steel Serbia veliki izvoznik, ALI JE ZATO JEDAN OD NAJVEĆIH UVOZNIKA, i u svom radu koristi najjeftiniju električnu energiju i radnu snagu. Pored toga, tužilaštvu sam dostavio i materijalne dokaze da je to preduzeće jedan od NAJVEĆIH GUBITAŠA, pa je tako u 2004. i 2005. poslovalo sa gubitkom, koji u 2005. iznosi oko 4,5 MILIJARDI dinara.
S: Nisam za to znao, pitao bih đelića…
J.R: Šta na to može da kaže g. đelić? Sigurno je da sada neće biti nikakve reakcije, ali afera SARTID i te kako postoji, sa puno elemenata sistemske i lične korupcije, nezakonitosti u radu suda i vlade, pa će, verujem, mnogi da se „češu gde ih nikada nije svrbelo“.
S: Ovih dana neki mediji su objavom zaključka vlade od 23. januara 2003. potvrdili vaše ranije navode o umešanosti vlade i sačinjavanju paralelnih sporazuma i ugovora.
J.R: Polako, još će dosta toga izaći na videlo, pa će se utvrditi gde su završile ogromne pare i potraživanja SARTID-a iz prihoda pre stečaja, gde su završili ZLATO i ZLATNI NAKIT SARTID-a u vrednosti od preko 600.000 američkih dolara koje je bilo „u sefu“ u Americi, da li su neki (ino) poverioci namireni nezakonitim aktima vlade, da li je bilo „provizije“ od 6 miliona dolara, kao i mnoge druge nezakonite radnje.
S: Dajte nam malo više podataka o tome?!
J.R: Sa obelodanjivanjem svih činjenica i dokaza sačekaću do kraja septembra, jer tada ističe period od tri godine, od kako sam podneo krivičnu prijavu. Verujem da i vi smatrate da je tri godine dovoljno, i da je tužilaštvo imalo vremena da obavi svoj zadatak.
S: Da li smatrate da je tu bilo političkih pritisaka?
J.R: Sigurno je bilo, ali se oni perfidno i tajno čine. Za mene je prosto neverovatno koliko su neki ministri ili njihovi saradnici opčinjeni ili zaplašeni Amerikancima, da u javnosti iznose takve notorne neistine i gluposti, da se od istih i sami Amerikanci stide.
S: Izjavili ste da je ugovorena kupoprodajna cena od 21,3 miliona američkih dolara za SARTID mala i da se mogla postići znatno veća?!
J.R: Po mojoj proceni za ceo kupoprodajni paket mogla se ostvariti prodajna cena od oko 400-450 miliona američkih dolara, ali bez „provizija“ za aktere. Odgovorno tvrdim da imovina SARTID-a u stečaju NIJE PROCENJIVANA, već je metodom DNT (metod diskontovanja novčanih tokova) neosnovano procenjen trenutni novčani potencijal. Posle izvršene prodaje i obelodanjivanja da nije prodata celokupna imovina SARTID-a u stečaju, ceo stadion FK Smederevo, koji se u stečaju iznajmljivao za 120.000 dinara mesečno, na kraju je procenjen na 25 miliona evra (ili oko 34 miliona dolara). Pa sami se uverite kako je „Deloite & Tuš„ i Ekonomski instutut („Vlahovićeva ekipa“) procenio SARTID.
S: Možda se, objektivno, nije moglo dobiti više?
J.R: Kao primer nerelane cene pri prodaji SARTID-a i postizanja boljih uslova prodaje kada postoji konkurencija, može se videti na primeru LNM kompanije g. Mitala i U.S.Steel.a iz Pensilvanije, kada je u javnom nadmetanju, baš ta dva aktera Poljska Železara (Polskie Hutz Stali SA) prodata LNM-u za 1,05 MILIJARDI dolara i prihvatanje SVIH ranijih obaveza.
S: Ali Vlahović je izjavljivao da je dug SARTID-a preko 1,7 milijardi dolara, te da je samo zato Američki U.S.Steel iskazao nameru da kupi SARTID?
J.R: Prvo, dug nije toliki već znatno manji, jer je još 16. januara 2001. godine, otpisano tri milijarde dolara Pariskog duga, a onda u toku 2003. dogovoren i otpis 900 miliona dolara duga Londonskog kluba, da bi se to ratifikovalo u julu 2004, kao otpis znatno većeg duga. Drugo, kako g. Vlahović zna koliki je dug SARTID-a, kada izjavljuje da u tome nije učestvovao i nije bio obavešten?! A treće, U.S.Steel Balkan (za koji i dalje tvrdim i imam dokaze, da nije zavisno preduzeće U.S.Steel Košice), kupilo je SARTID u stečaju BEZ DUGOVA, pa onda takve izjave g. Vlaovića su imale za cilj samo da „na vreme“ odgovore od kupovine druge zainteresovane kupce. Setite se Pisma o namerama LNM HOLDINGS od 19. decembra 2002. godine, za učestvovanje u kupovini SARTID-a. Niko im nije ni odgovorio.
S: Možete li nam navesti neke nezakonitosti u postupku stečaja SARTID-a, recimo u vezi nadležnosti suda…?
J.R: Ne bih o tome više detaljisao, ali ističem da je nepravilnosti i nezakonitosti bilo u toku stečaja, prilikom same prodaje i u postupku posle zaključenja stečaja, koji se vodi prema stečajnoj masi. Nepravilnost oko delegacije TS Beograd za postupanje u predmetu Stečaja SARTID-a, najmanja je, ako je uopšte nepravilnost, ali su zato činjene znatno teže povrede i nezakonitosti. Verujem da će o tome biti sve predočeno u optužnici OJT.
S: Čuli ste izjave Velimira Ilića, da je Ugovor o prodaji SARTID-a prevara i pljačka Srbije, da ga ucenjuju izgradnjom neke pruge i da će on na vladi insistirati da se to raščisti?
J.R: Čuo sam. Ja i Savet za borbu protiv korupcije to više godina unazad neprekidno ponavljamo, a i o toj pruzi sam govorio još 2004, samo niko nije verovao u to. Došao sam do informacije da je u preduzeću ZGOP u Novom Sadu, postojao zahtev za projektovanje i izgradnju te pruge. Vidite da i g. Ilića tri godine „proganjaju“ iz Smedereva za tu obavezu, a toga NEMA u ugovoru o prodaji SARTID-a.

MiloŠeviĆ dobijao bolju cenu
I režim Slobodana Miloševića je, svojevremeno, imao ponuda i prilku da proda smederevsku železaru, ali – nije, iako je dobijao znatno višu cenu za „Sartid“, praktično deset puta višu!
Jedna austrijska firma, zainteresovana da kupi 51 odsto vlasništva „Sartida“, ponudila je, prema izvorima redakcije, oko 360 miliona dolara, uz prihvatanje i svih dugova! Posle odbijanja te ponude, a pred samo bombardovanje Srbije, odbijena je ponuda teža za dodatnih 40 miliona dolara.
U periodu posle agresije, u poslovnim vestima pojavio se podatak da je koncern „WEST ALPINE“ iz Austrije procenio vrednost smederevskog „Sartida“ na oko 430 miliona dolara!

Uloga Montgomerija
Mnogi tvrde da je uloga ex-ambasadora SAD u SRJ (SCG) u prodaji smederevskog giganta velika?! Jeste ili nije, čini se da je manje važno: jer Vilijam Montgomeri je zastupao interese SAD, ako ih je u ovom slučaju zastupao, i njegovo je bilo da svojim zemljacima omogući da što jeftinije kupe industrijski gigant. Tu, ne bi trebalo „Montiju“ bilo šta zameriti. Jednostavno, ambasador SAD je štitio interese svoje zemlje, A što su naši ovlašćeni predstavnici radili drugačije, to nije problem SAD, već nas samih, ali i naših istražnih organa.

Werbeanzeigen

Subject: UPOZORENJE, VIRUS – Poslati svim kontakt!ma HITNO! OPASNOST!

> Subject: UPOZORENJE – Poslati svim kontakt!ma HITNO! OPASNOST!
>
>
>
> Poslati svim kontakt!ma HITNO! OPASNOST!
> Upozorenja putem   nacionalne policije
>
> Zbog vašeg računara posaljite ovo obaviestenje svojim prijateljima, porodici, kontaktima!
>
> U   narednim danima, budite oprezni: ne otvarajte bilo koju poruku s   arhiv raspored pod nazivom “ Windows Live Update“ , bez obzira ko vam šalje.
>
> To je   virus koji sagori   celi hard disk.
>
> Ovaj virus će doći od   poznate osobe koju imate u svojoj mailing listi.
> To je razlog zašto biste trebali poslati ovu poruku svim svojim kontaktima.
>
> Ako dobijete   poruku pod nazivom “ Windows Live Update „, čak i ako je poslao   prijatelj, ne otvarajte
> To je najgori virus   najavio je CNN.
> Klasificiran od strane Microsofta kao najrazorniji virus koji je postojao do sada.
>
> Ovaj virus je otkriven juče poslepodne od strane McAfee.
> I ne postoji mogućnost popravke za ovu vrstu virusa.
> Uništava   Zero Sektor   hard diska.
>
> Ne zaboravite: ako prosledite dobijenu informaciju, koristice svima nama.
>
>
> __________________________________________________________________________________
>
>
>
> A TRANSMETTRE A TOUS LES CONTACTS ! URGENT ! DANGER !
>
> ALERTE VIA LA GENDARMERIE NATIONALE
>
> > Pour ton ordinateur et le mien, fais circuler cet avis à tes amis, famille, contacts !
>
> > Dans les prochains jours, sois attentif : n’ouvre aucun message avec une archive annexe appelée : „Actualisation de Windows live“, indépendamment de qui que ce soit qui te l’envoie.
>
> C’est un virus qui brûle tout le disque dur.
>
>   Ce virus viendra d’une personne connue que tu as dans ta liste d’adresses.
>
> C’est pour cela que tu dois envoyer ce message à tous tes contacts.
>
> Si tu reçois le message appelé : „Actualisation de Windows live“, même si c’est envoyé par un ami, ne l’ouvre pas et arrête immédiatement ton ordinateur .
>
> C’est le pire virus annoncé par CNN.
>
> Il a été classé par Microsoft comme le virus le plus destructeur qui ait existé à ce jour.
>
> Ce virus a été découvert hier après midi par Mc Afee.
>   Et il n’y a pas de possibilité de dépannage pour ce genre de virus.
> Il détruit simplement le Secteur Zéro du Disque dur.
>
> Souviens-toi : si tu l’envoie à tes connaissances, cela bénéficie à nous tous .
>

Руски фронт милосрђа на Балкану

Руски фронт милосрђа на Балкану

У Београду 24. септембра 2011. године у 12.00 на згради Српског лекарског у улица Џорџа Вашингтона 19 биће одржано свечано отварање спомен-плоче, посвећене руским медицинским мисијама, чија је самопрегорна делатност у периоду од 1912. до 1917. године заслужила захвалност српског народа.

Најлепше песме Русије!

Србија и Београд припремају се за ексклузивни музички спектакл под називом „Најлепше песме Русије“, који ће се одржати 8. октобра у Сава центру у извођењу солиста Ансамбла Александров, „Баљшој Театра“ и Народног оркестра Радио Телевизије Србије. На  концерту ће се извести најлепше песме Русије свих времена у извођењу солиста два светски позната бренда: Баљшог театра (Петр Глубокиj) и Ансамбла Александров (Сергеj Путилин) а на репертоару ће бити народне песме, романсе,

Sabor

sapor

ALBANCI ULCINJA Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

ALBANCI ULCINJA

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Krajem VII veka nove ere, iz današnje Rumunije, sa padina Karpata i Beskida, silaze na Balkan Albanci, koji, zajedno sa mongolskim Bugarima khana Asparuha, upravo 679. godine, prelaze Dunav i nastanjuju se u Trakiji, današnja Bugarska. U IX veku oni prelaze iz Bugarske u nekadašnju Prevalis, pokrajina Mat (današnja Srednja Albanija!), gdje asimiliraju keltsko pleme Albanoi i, njihovo ime, usvajaju za svoje nacionalno ime1). Pošto su se ovde namnožili enormnim rađanjima i neprirodnim putem, posebno asimiliranjem ostataka drugih naroda (u prvom redu ostacima keltskog plemena Albanoa, zatim sa Vlasima i Slovenima), u narednim vekovima prostiru se po čitavoj današnjoj Albaniji, a – posle turske okupacije – i po predelima susednih zemalja, u Crnoj Gori, Srbiji (Kosovo i Metohija), Makedoniji i Grčkoj. Pojedini Albanci, individualno ili i sa svojim porodicama, počeli su da prodiru i u okolinu Ulcinja, a kasnije i u sam grad, negde u XV-XVI vijeku. Do tada, izuzimajući sasvim mali broj romanskih porodica, Ulcinj je bio čisto crnogorski grad, a Albanci neznatna dijaspora u njemu.

Ovo je istina. Ali ona ni najmanje ne smeta albanskim falsifikatorima istorije da pisu: Në vitet 1553-1565 përmenden shqiptarët si banorë të Ulqinit2). (= U godinama 1553-1565 spominju se Albanci kao stanovnici Ulcinja).

Maksut Hadžibrahimi, koji se za ovo oslanja na svog kolegu Skender Rizaj, treba da zna da je ovaj albanski akademik jedan od velikih falsifikatora istorije albanskog naroda: on je i srpskog župana Nemanju proglasio za Albanca, pa nije za čudo da je za ovakve Albance i rekao da se spominju kao stanovnici Ulcinja, utoliko više što su ostale njegove kolege već rekli ne samo za Nemanju, već za sve Crnogorce, da su slavizirani Albanci. Sa druge strane, ako je ko i spomenuo Albance kao stanovnike Ulcinja, to ne znači da su oni bili isključivi stanovnici ovog grada, pa ni u većini. Danas su Albanci i stanovnici Ženeve (Švajcarska), ali nit su tamo isključivi stanovnici, niti u većini.

Gospodi Rizaj i Hadžibrahimi prethodili su albanski akademici i istoričari, autori falsifikovane istorije albanskog naroda, koji doslovno pišu: „Në shekullin XIV, gjuha shqipe si gjuhë shkrimi filloi të përdoret edhe në administratë, si për shembull në Ulqin“ (= U XIV veku, albanski jezik kao jezik pismenosti počeo je da se upotrebljava i u administraciji, kao na primer u Ulcinju“).3)

Gdje su to našli ovi „istoričari“ da je u XIV veku albanski jezik uveden u administraciji Ulcinja?! Pa oni nisu uspeli da uvedu albanski jezik u to vreme ni u administraciji Albanije! Šta više, ni u vreme Skenderbega, kraj XV veka!!! Albanija Skenderbega je imala srpski jezik za službeni.

Pri tome ne treba da prećutimo istinu da su se iz Lješa (Albanija), poslije pada ovog grada u turske ruke (1475. godine), po svedočenju mletačkog hroničara Sanudo, neki građani ovoga grada „preselili u Ulcinj, a neki drugi u Puliji ili drugdje“. Isto se desilo i sa stanovnicima Skadra 1479. godine, kad i ovaj grad pade pod Turcima4). Nema ni najmanje sumnje da, sa većinom nealbanaca ovih gradova, preseljio se u Ulcinj i pokoji Albanac!

Jedan dokumenat iz sredine XIII vijeka svedoči da na obalama Skadarskog jezera Albanenses ne habeant hiberna (Albanci nemaju zimovališta)5), što znači da su stočari, nomadi, koji su sa svojim stadima prelazili u proleće iz Mirdite i Dukađina preko Drima, na ispaše skadarskih gora, ali nisu imali i svoja zimovališta u pitomine Skadarskog jezera. U XIV veku, ovi albanski stočari-nomadi počinju i porodično da prelaze reku Drim, pa se na teritoriji Skadra, posebno po gorama, nastanjuju za stalno sa svojim stadima. Poznati nemački istoričar, akademik, prof. dr Georg Stadtmüller, koji se ozbiljno bavio problemima Balkana srednjeg veka, kaže da u današnjoj Severnoj Albaniji (preko reke Drim) u ta vremena (XV-XVI vek) stanovništvo je bilo u većini srpsko. Pa i poznati savremeni veliki prijatelj Albanaca, Kanađanin dr Robert Elsie, kaže da su primorski gradovi Albanije bili nastanjeni pretežno Srbima, Grcima, pa i Vlasima, Jevrejima, ali ne i Albancima. Koliko za primer spominjemo grad Valona, koji je sve do XVI veka imao preko 50% svog stanovništva Jevrejske nacionalnosti. Tu su u većini bili i Grci i Sloveni (Srbi, Makedonci, Bugari), pa i Vlasi i Cigani. Albanci su tada u taj grad sačinjavali jedan sasvim neznatan deo. Tek u XVII veku oni masovno silaze sa albanskih gora i ulaze u Valonu, pa su danas dostigli većinu stanovništva i tako ga albanizirali.

Kako smo već naglasili u ENCIKLOPEDIJI ULCINJA6), ono malo Albanaca, koji su prodrli u Ulcinj pre turske okupacije, pobijeno je od Turaka zajedno sa Crnogorcima na dan pada Ulcinja u turske ruke 1571. godine, ili su rasprodati po trgovima roblja Balkana, Azije i Afrike.

Posle turske okupacije Albanci opet počinju da prodiru u Ulcinj, stihijno, pojedinačno. U prvoj fazi ove okupacije, kao i sami Crnogorci, oni su bili beznačajno malo, pa se skoro nisu ni primećivali, nisu padali u oči. Onima muslimanske vere dozvoljavali su im da se smeste i u tvrđavu, ako su našli mesta za to, dok hrišćanskim Albancima i Crnogorcima nisu to dozvoljavali. Oni su se smeštali van tvrđave.

U Ulcinju je tada vladao turski i arapski jezik. Tako je ovaj grad, u to vreme, bio čisto turski grad, podrazumevajući pod ovim imenom i Arabljane, koji su se tu 1571. nastanili zajedno sa Turcima.

U drugoj fazi, krajem XVII i početkom XVIII veka, raste broj Albanaca, ali je još uvek sasvim malen. U ovoj fazi, usled masovnog dolaska Novljana (1687), Ulcinj je poprimio crnogorski karakter, jer je nadvladao njihov srpski jezik. Ovo nam svedoči ime džamije zvana „Džamija na Mezđah“, koja je izgrađena 1728. godine i nazvana tako sigurno od muslimana crnogorske nacionalnosti, jer je – kako vidite – na srpskom jeziku. Znači, ni na turskom, ni na arapskom, niti na albanskom. Namezđah – kako se to često danas leksikalizira ne samo od Albanaca, već i od Crnogoraca – znači na Mezđah. Mezđah je kvart Ulcinja gdje je izgrađena ta džamija. Namezđah nazvali su tada i nazivaju je dan-danas svi, i Turci i Arabljani, pa i Albanci, što znači da je tada u Ulcinju vladao srpski jezik.

Ovo nam svedoče i crnogorska imena brodova Ulcinjana tog vremena SOKOLICA, BOJANA, DUŠA MOJA, LEPENDRA i druga, u jedno vreme kad ovi ulcinjski pomorci ni jednom jedinom brodu ne daju albansko ime.

Ovo nam svedoči i toponimija grada, koju su Albanci primili od Turaka ili od Crnogoraca. Pa i samo ime grada Albanci su uzeli od Turaka. A Turci – od Crnogoraca.

Ovo nam svedoče i najobičnije reči iz oblasti pomorske i ribarske terminologije, koja je kod Albanaca totalno strana, turska i crnogorska.

Tek u trećoj fazi, kraj XVIII i u XIX veku, Albanci masovno počinju da prodiru u Ulcinj i okolinu, dolazeći pretežno iz Srednje Albanije (Elbasan) i Južne Albanije (Konispolj), ali i iz Severne Albanije. Dolazili su i posle oslobođenja Ulcinja od turskog ropstva 1880. godine, pa nastavljaju da dolaze i dan-danas. Ovi iz Severne Albanije većim delom su se smeštali po selima. Tako 1724. godiine, iz Mirdite dolazi jedna velika grupa Albanaca, sa svojim porodicama. Oni se smestiše u Krajini – oblast Bara, pored Skadarskog jezera, gde su formirali svoje selo Arbneš, kako su se u to vreme zvali ovi Albanci. Ovo nam ime dokazuje da je sva teritorija oko tog sela bila nastanjena Crnogorcima. Jer, da su i ovi bili Arbneši (Albanci), ne bi mogli da selo nazovu tako: u Crnoj Gori još niko nije nazvao svoje selo Crna Gora, niti u Albaniji – Albanija! I same ove novodošlice u Krajini, svoje selo tamo u Mirditi da nisu zvali Arbnesh?! Niti ima i niti je imalo u Mirditi koje mesto prebivanja sa imenom Arbnesh. Pa ni u Albaniji. Samo kad su ovi Arbneši (Albanci) izlazili iz albanskih oblasti i instalirali se u nealbanske oblasti, nazvali su svoja prebivališta ovako, sa imenom Arbneš. Setite se i Arbneša kod Zadra u Hrvatskoj!

U grad Ulcinj Albanci su se uvek zvali isključivo Gege i, kasnije – Shqipetari (Shyptar). Apsolutno za nijednog od njih nema dokumentacije da se zvao Arbneš! Ovo nam svedoči da su oni tu od kad su se počeli zvati tako – Gege i Shqyptar. A to je sredina XVIII veka! Ili ovo nije istina, gospodo Albanci?!

Albanski ekstremni nacionalista, dr Nail Draga, poznat po njegovim falsifikatima istorije albanskog naroda i neosnovanim optužbama protiv Crnogoraca i Srba, priznaje da su Albanci poreklom iz Albanije, a ne autohtono stanovništvo Ulcinja i okoline. Tako on, za Albance Briske Gore i Mrkojevića (Ovu oblast on naziva Anamali!), tekstualno piše: „ glavni deo ove narodnosti poreklom je bilo iz Malesia e Madhe (Kelmend, Shkrel, Kastrat) (sve oblasti Severne Albanije,-KB)…jedan značajan deo Albanaca (malisora) prešao je sa Briske Gore u Anamali i smešteno je u selo Amulli“7).

Dokazi da Albanci nisu autohtoni u Ulcinju su mnogobrojni. Pre svega tu su dokazi da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, pa i nigde na Balkanu, koje smo poredili u našem delu KO SU ALBANCI?8).

Ali evo da i ovdje spomenemo neke:

 

1. Albanski jezik sadanjih stanovnika grada Ulcinja. Ovo narečje albanskog jezika neosporna je činjenica da oni nisu meštani.

Kad bi bili meštani, njihov jezik, narečje, bio bi isti sa jezikom kojim govore Albanci njihovih severo-zapadnih predela, kao što su Skadar sa Malesijom, kao što su Shëngjin i Lješ, kao što je albanski jezik Roma Ulcinja, koji su tu došli iz Skadra, pa i govore skadarskim narečjem geginskog dijalekta. Kako smo to već dokazali našom monografijom NAREČJE ULCINJA9), kojom smo branili drugu diplomu na Džavnom univerisitetu u Tirani, narečje ulcinjskih Albanaca je jedna mešavina narečja, kojim govore Albanci Srednje Albanije (Elbasan), pomešano sa izgovorom Južne Albanije (Konispol), što nam svedoči da su ovi Albanci otuda došli u Ulcinj. I to tek posle turske okupacije, pošto su počeli da se nazivaju Gegi i Shqypetari, krajem XVIII i početkom XIX veka.

Albanski jezik Ulcinja je toliko izmešan sa srpskim jezikom meštana, Crnogoraca, da ga drugi Albanci, bez prevodioca, ne razumeju. U samoj blizini Ulcinja, u Skadar, posle oslobođenja Ulcinja 1880. godine, nikla je ova narodna pesma:

 

Ulqinaku n’Shkodrën tonë

Ala nuk ka xanë me folë.

Ulcinjanin u našem Skadru

Još nije naučio da govori.

Da bi razumeli Albanca Ulcinja, dan-danas treba da znate, sem albanskog jezika, i srpski i turski jezik.

 

2. Prezimena Albanaca. Ova prezimena dokazuju nam ne samo da ovi Albanci nisu meštani, već i odakle su došli u ovaj grad, pa i u okolini. I ovo smo opet argumentirali našom novom studijom PREZIMENA ULCINJANA10). Sva prezimena Albanaca Ulcinja, ako nam ne ukazuju da oni uopšte nisu Albanci, već albanizirani Crnogorci, Turci, Vlasi, Grci11) i drugi, ukazuju nam sasvim jasno odakle su došli ti Albanci u Ulcinj.

Tako, koliko za primer, nosioci prezimena BECI su iz sela Beci (Stari Dukadjin, Severna Albanija), BERISHA (Stari Dukadjin), BICI (selo u oblast Kukesa-Albanija), BYTYÇI (oblast Sev. Albanije), DIBRA (grad Debar), DOÇI (kvart u Mirditi-Albanija), DUKAGJINI (oblast Sev. Albanije), GASHI (oblast Sev. Albanije i pleme), HASI (oblast između Prizrena i Kukesa, Severo-istočna Albanija), ISHMI-ISHMAKU (gradić Sred. Albanije), HOTI (oblast Sev. Albanije), KAÇINARI (selo Sev. Albanije), KASTRATI (oblast i pleme u Sev. Albaniji), KORÇA (grad jugo-istočne Albanije), KRASNIQI (oblast i pleme Sev-istočne Albanije), MIRDITA (oblast Sred. Albanije), MJEDA (selo u blizini Skadra), PULTI (oblast Sev. Albanije), SELITA (selo u blizini Tirane), SUMA (oblast Sev. Albanije), SHATA (mesto u blizini Skadra), SHLLAKU (oblast u Sev. Albaniji), SHKRELA (oblast u Sev. Albaniji), SHURDHA (SHURDHAHU – gradić u Sev-zapadnoj Albaniji), TOSKA (oblast Južne Albanije), THAÇI (oblast i pleme u Sev-istočnoj Albaniji), XHYHERI (selo u okolini grada Vlora – Južna Albanija), ZADRIMA (oblast u Severo-zapadnoj Albaniji) i dr.

Treba znati da nisu svi nosioci ovih prezimena Albanci, iako se možda nazivaju tako, Albanci. Sa druge strane, iako neka od ovih prezimena etimološki su srpska, ne znači da su i njihovi nosioci Srbi, odnosno Crnogorci. Naglašavam još jednom da ona pokazuju poreklo, oblast odakle su stigli u Ulcinj.

 

3. Plemenska pripadnost. Albanci su podeleni u tri velika plemena: Geginci, Toskinci i Ljabi. Svi su Albanci Ulcinja Geginci, žene Gegejša. A odaklen su ovi Geginci? Iz Ulcinja ili iz Gegnije?! Sigurno da su iz Gegnije! A gde je ta Gegnija? U Ulcinj ili u Albaniji?! Albanski akademici kažu da je Gegnija u okolini Tirane, tamo – u centru današnje Albaniji.12)

Kako su se širili ovi Geginci, širio se i naziv te njihove teritorije. Po samopriznanju albanskih akademika: „Rasprostranjenje termina Gegnija za svu Severnu Albaniju pripada novom vremenu“. Iako su ovi Geginci priješli granice današnje Albanije, nijedam kamen van njenih granica dan-danas se ne naziva Gegnija, pa ni Ulcinj. Sledstveno, Albanci Ulcinja ne samo da nisu autohtoni, ne samo da su došljaci iz Gegnije, već su u Ulcinj stigli u najnovije vreme. Štoviše, imena Gega i Gegejša, i među samim muslimanima Ulcinja, imalo je i priličnu pežorativnu notu, koja im je došla od slovenskih muslimana. Štoviše i sâm oblik Gegejsha jeste slovenskog porekla.

Sem pomenute plemenske podele, Albanci imaju i jednu drugu podplemensku podelu. Tako su se Geginci, posle njigove okupacije Severne Albanije (dolina reke Drim, okolina Skadra i Malesija) podelili u 12 plemena. Svako od ovih plemena ima tamo (u Albaniji!) svoju kuriju13), svoju teritoriju, gde nisu dozvoljavali nikome da se nastani, ni Albancima drugih plemena. I samo za jedan kamen te kurije, oni su se sudarali međusobno, krvarili se i ubijali. Kad su se namnožili u svojoj kuriji i više ih ona nije zapremala, oni su prešli granice sadašnje Albanije i nastanili se na teritoriji Metohije i Kosova, u Zapadnoj Makedoniji i u Crnoj Gori. Pošto ovo nije bila njihova kurija, oni tu nisu mogli da zabrane nikome da se nastani. Na taj način u istom selu imamo ne samo pripadnike svih 12 severno-albanskih, geginskih, plemena, već i ljude koji nisu ni Albanci, koji pripadaju drugim nacijama, konkretno: Srbi, Makedonci, Crnogorci, Turci, Vlasi, Cigani, Romi, Kurdi, Tatari itd. Ovo srećemo i u Ulcinjskoj okolini, pa i u samom gradu. Ako budete pitali Albance Ulcinja kojem plemenu pripadaju, oni će vam reći ne samo da su Geginci, već i da pripadaju jednom od onih 12 plemena. Neki od njih i nemaju potrebu da vam to kažu, jer im – kako se ono kaže – piše na čelo: pokazuje nam to njihovo prezime, koje je plemenskog porekla. Tako u Ulcinju imamo Albanaca sa prezimenom Berisha, Hoti, Gashi, Gruda, Kelmendi, Krasniqi, Mirdita, Shkrelja. Sve su ovo nazivi njihovih plemena. Na teritoriji Ulcinja nemamo nijedno selo da pripada ovom ili onom albanskom plemenu.

Oni Albanci naših teritorija, koji ne pripadaju nijednom od 12 albanskih plemena, nisu Albanci. To su u većini slučajeva albanizirani Srbo-Crnogorci, Turci, Vlasi, Grci, Kurdi, Tatari i pripadnici drugih nacionalnosti.

4. Toponimi Ulcinja. I toponimi Ulcinja i okoline, počev od samog naziva grada, pa sve do poslednjeg sela, dokazuju nam da su ove teritorije prvo naselili Sloveni, pradedovi današnjih Crnnogoraca. Evo da evidentiramo neke od glavnih toponima:

a) ULCINJ.- Crnogorci su naziv ovog grada uzeli od romanskog stanovništva, koje su tu zatekli u VI veku n.e., kad su tu stigli.

A Albanci? Od koga su uzeli taj njihov naziv? Od Ilira?! Ili od Pelazga?!

Ali ostavimo za momenat Albance i obratimo se Turcima, koji ne pretendiraju da su autohtoni nigde na Balkanu, ponajmanje u Ulcinju. Oni priznaju da su u Ulcinj stigli 1571. godine. Oni priznaju i ovo: da su nazive mesta na Balkanu uzimali od stanovništva koje su tu zatekli. A kako su ovi Turci nazvali Ulcinj? Pogledajte njihova tadanja i sadanja dokumenta! Oni su svugde i od vajkada nazivali ovaj grad YLQYN i YLKIN. Od koga su ovaj oblik imena uzeli? Od Crnogoraca, koji su ovaj grad upravo u ta vremena nazivali L6CIN6 (što je dokumentirano!), ili od Albanaca, koji dan-danas ne znaju kako su u ta vremena nazivali Ulcinj?!

Turci su imali običaj da toponimima meštana dodaju jedno Y-. Tako su srpskom gradu PEĆ dodali to Y- i nazvali su ga YPEK, od makedonskog grada SKOPJE napravili su YSKYP, od grada SKADAR napraviše YSKYDAR. Sledstveno i od crnogorskog naziva grada L6CIN6, dodajući taj prefiks, napravili su YLQYN i YLKIN. Turski nazivi Skadra i Ulcinja svedoče nam da su tu našli Crnogorce i da su ih uzeli od njihovih ruku, a ne od Albanaca. Ovo nam svedoči i osoba, koja je svojim grudima branio Skadar od turskog napada – Marino Barletius14), za koga nam ovi Albanci pretendiraju da je bio njihov čovek, Albanac, iako je on svojim delom dokazao da albanski jezik nije ni znao.

Da vidimo sada kako su Albanci nazivali Ulcinj. Ideolog albanskog preporoda Sami Frasheri piše za ovaj grad: « Albanci ga nazivaju YLQYN ili YLKIN ».15)

U XX veku, Albanac Ulcinja hafuz Ali Ðoka (zvani Ulqinaku) naziva ga YLKIN.

Bezdrugo da su Albanci ovaj naziv grada uzeli od Turaka. Za ovo mislimo da nema sumnje, pošto, kad su došli u Ulcinj – tu su i našli Turke. A pošto su došli kao muslimani – razume se da su od turskih muslimana i uzeli taj njihov naziv grada. Albanci imaju i svojih toponima, naziva mesta i gradova, koji im počinju sa U-, pa i sa Ul-: Ulëza, Udenishti, Uraka, Uznova. Apsolutno nijedno U- nisu pretvorili u Y-!!!

Vremenom, sigurno i pod uticajem slovenskog mesnog stanovništva, Albanci su oblik YLKIN (sasvim suprotan prirodi njihovog jezika!) transformirali u ULQUN i ULQIN. Dok je prvi oblik bliži turskom, drugi je bliži crnogorskom. Moguće je da su se kod Albanaca jedno vreme kontaminirala ta dva načina izgovora imena ovog grada: crnogorski i turski, sve dok nije pretegao i u njihovom jeziku slovenski oblik. A da u današnjem albanskom obliku ULQIN imamo crnogorski oblik imena ovog grada ULCINJ – očigledno je. Ova pobeda crnogorskog oblika se desila negde krajem XVII veka i u XVIII veku, za što Crnogorci treba da zahvale svojoj muslimanskoj braći iz Herceg Novog, od kojih stigoše tu 1687. godine, kako već rekosmo, ništa manje već 2.500 ljudi: Ulcinj do tada nije imao ni 2.000 stanovnika!

Kontaminiranje srpskog oblika imena grada Ulcinja sa turskim oblikom, u izgovoru Albanaca, dokazuje i jednu drugu činjenicu: kontaminiranje crnogorskog etničkog elementa sa albanskim etničkim elementom, odnosno albaniziranje Crnogoraca, koji – sigurno – prelazeći na albansku etničku stranu, nosili su tamo, pokraj mnogih reči iz svog srpskog jezika, i sam oblik imena grada Ulcinja.

b) VALDANOS.- U jednoj mapi iz 1823. godine ovaj toponim je zabilježen Val di Noce (it. „Dolina oraha“). Sigurno je tako nazvan od nekadašnjeg romanskog stanovništva grada. Crnogorci ga nazivaju VALDANOS. Kako vidite, u našem, srpskom jeziku, sačuvano je izvorno –L-. Albanci kažu VARDANAS. Da su Albanci meštani, u najmanju ruku došljaci tu pre Slovena-Crnogoraca, u njihovom jeziku trebali bismo da imamo formu VALDANOS. A pošto nisu ni meštani, niti došljaci pre Crnogoraca, oni su svoj oblik ovog toponima primili upravo od Crnogoraca: VALDANOS > VALËDANOS > VARDANOS > VARDANAS. Obraćanje intervokalnog –L– u –R– je pojava albanskog jezika: ALBAN>ALËBAN> ARBAN; ULLUČI>URUČI, BELIŠA>BERISHA, EDHE>ELLE>ERE (svezica: unë ere aj = „ja i on“) i dr., dok je obraćanje kratkog –O– u –A– pojava XVIII veka u njihovom jeziku.

c) MANDRAĆ.- U našem jeziku ovaj toponim potiče iz romanskog jezika Ulcinjana ranog srednjeg veka. Ovako su ga nazivali i Venecijanci – MANDRAĆ. Albanci ga nazivaju MENDREQ. Kako vidite, imamo pojavu transformacije kratkih –A– u –E–, pojava ova, kako već naglasismo, iz XVIII veka u albanskom jeziku.

d) BOJANA.- Ovo je naš oblik antičkog hidronima BARBANA, kako su to nazivali Staro-Grci ovu reku, kojoj smo mi, preuzevši je od romanskog stanovništva, izvršili neke promene do današnjeg oblika BOJANA. Albanci su ovaj hidronim preuzeli iz našeg jezika, običajnim pretvaranjem –O– u –U–: BUJANA i aferezom drugog sloga –JA– u konačno BUNA.

e) SVAČ.- Crnogorci su ovaj toponim moguće preuzeli od romanskog stanovništa, koje su zatekli tu kad su došli, a koji su ovaj grad (Tada je moguće bilo selo!) nazivali SOVACI. Vidi se jasno da je crnogorski oblik proizašao iz romanskog, ako i kod romanskog oblika nemamo slovenski SOVAC, od SOVA, ime ptice, koja je moguće tu kukala nad ruševinama tog grada poslije zemljotresa iz VI veka naše ere, kao što imamo kod KOSOVA ime ptice KOS, koja je kukala po tim razorenim poljima nakon varvarskih pustošenja III-VI veka naše ere, kao što imamo i kod grada KRAGUJEVAC ime price kraguj. Kao što imamo i selo SOVAC, u okolini Bitolja!!! Nazivanje mesta imenima ptica je slovenski običaj, koji se kod Albanaca ne sreće. Izvolite naći i jedan jedini toponim albanski koji je svojom etimologijom od albanskog imena neke ptice.

Među stanovnicima Ulcinja, u VI veku, kad su tu stigli Sloveni-Crnogorci, bilo je i romaniziranih Ilira. Da su Albanci autohtoni (štoviše i Iliri!), i oni bi te toponime uzeli od romanskog, odnosno ilirskog stanovništva, pa i SVAČ, koji oni na svom jeziku nazivaju SHAS. Kako vidite, sasvim jasno je da ga oni nisu preuzeli od romanskog stanovništva, ponajmanje od Ilira, već od Crnogoraca: Albanski filolozi priznaju da oni, kad su stigli na Balkan, u oblast Mata, nisu imali glas Š (na albanskom SH). Tek posle simbioze sa Slovenima (Srbo-Crnogorcima i Makedoncima) oni su od njih poprimili taj glas. Tako su od SVAČ napravili SHAS, a od SKADAR>SHKODER.

Ovde možemo poređati i mnoge druge toponime. Spomenućemo samo imena oblasti Ulcinja: Gorana, Krajina, Mrkote, Međureč i Papratna. Svi su ovi toponimi sa čistom slovenskom etimologijom, a u upotrebi i od ovih Albanaca.

Činjenica da su oni preuzeli od Crnogoraca toponime SVAČ, VALDANOS, BOJANA, MANDRAĆ, JALIJA, SKADAR, zatim GORANA, KRAJINA, MRKOTE, MEÐUREČ i PAPRATNA, a od  Turaka ULCINJ, svedoči da Albanci nisu tu ni autohtoni, niti došljaci pre Crnogoraca.

 

5. Sjećanje Albanaca. Da Albanci nisu autohtoni, već došljaci, dokazuje nam i njihovo sećanje. Oni dobro pamte da su njihovi preci došli tu iz Albanije, pa i iz Turske. Albanac Ulcinja dr Ruzhdi Ushaku pamti da su mu preci došli u Ulcinj iz Turske.16) Porodica Hasanagaj pamti da su došli iz Skadra. Porodica Katana – iz Drača. Ovako i mnoge druge.

6. Dodajemo ovome i činjenicu naglašenu od austrijskog akademika, prof. dr Gustava Weigand-a (1860-1930), koji doslovno piše: „Kad sam za jedno vreme bio u Drač godine 1910, saznah da je turska vlada preselila tu ribare iz Anadola, da bi naučili Albancima poslove ribarenja, jer meštani (Albanci) nisu ništa razumeli od toga, svedočanstvo ovo koje nam dokazuje da oni, Albanci, treba da su tu došli iz unutrašnjih oblasti, udaljene od mora“.17)

U Ulcinj Turci nisu imali potrebu da presele svoje ribare i mornare da uče Albance tim poslovima, jer – pre svega – kad su Turci stigli u Ulcinj, tu nije bilo Albanaca. A kad su se Albanci pojavili i tu, našli su naše Novljane. Tako su pomorstvo i ribarenje naučili od Novljana, a i od Arabljana, pa i od Turaka.

Konkretno: reč ANIJE („brod“) uzeli su od Arabljana; reč DYREK („jarbol“) uzeli su od Turaka; reč VOZITË (me) uzeli su od Crnogoraca = „voziti“; reč MREZHË uzeli su isto tako od Crnogoraca = „mreža“; dok su reč LEVREK („branac“, „lubin“, Labrax lupus) uzeli od Turaka, a Turci od Grka.

Hrvatski naučnik Petar Skok, dobro poznat Albancima, jer je doprineo mnogo u albanologiji, pa ga zato i cene, piše: Ulcinj je na početku bio romansko mjesto. Za vrijeme srpske uprave i Zetske, postalo je slovensko. Kao takav, godine 1571. prelazi pod tursku upravu i duž njihove vladavine istovremeno se albanizira. I tako dijeli sudbinu Slovena u Albaniji“.18)

Ima istine u ovome ali i neistine. Ma da su Turci poslednjih decenija svoje vladavine favorizirali i albaniziranje Ulcinja, on još nije bio albaniziran. U njemu je sve do poslednjeg dana turske okupacije albanska dijaspora bila u manjini. Bili su muslimani u većini, ali svi muslimani niti su bili, niti jesu Albanci. Veći deo muslimana su bili i jesu Crnogorci, Turci, Cigani, Romi, Vlasi, Grci, Jevreji i drugih nacionalnosti.

U ovoj, poslednjoj etapi turske okupacije, Albanci ne samo što su bili favorizirani, već su se i enormno množili, pa su i albanizirali Crnogorce muslimanske i katoličke vere, kao i sve druge muslimane, pa i crnce. Grad sada poprima čisto orijentalni, pa i turski karakter, znači gubi crnogorski, ali nije poprimio ni albanski, jer albanska dijaspora u njemu još uvek ne čini većinu stanovništva. Pa i uprava grada i okoline nije u njihovim rukama, već u ruke Crnogoraca muslimanske vere.

Polazeći od činjenice da su muslimani većina, Berlinski kongres je 1879. godine potražio od Knjaza Nikole da povuče svoje trupe iz tek oslobođenog Ulcinja i da ga vrati Turskoj. Zato što je u njemu većina stanovništva bila muslimanske vere, a ne Turci, niti Albanci!

I albanski intelektualac, katolički pop, Frančeskanac Marin Sirdani, koji je 1904. posjetio Ulcinj, piše da su u njemu muslimani…veći dio stanovništva tog grada“!!! 19)  M u s l i m a n i!!! Ne Albanci!!!

To nam kaže i italijanski istoričar, koji je posetio Ulcinj 1920. godine, dobro poznati Antonio Baldači (BALDACCI Antonio, 1867-1950) i puno drugih.

I pored toga, pa iako im je i njihov pomenuti Albanac, i to nacionalistički nastrojen, očiti neprijatelj crnogorskog naroda, priznao istinu, istinu koju je svojim očima video, albanski akademici, koji nam se busaju u prsa i za marksizam-lenjinizam, za proleterski internacionalizam, doslovno pišu: „Ulcinjska komuna, sa 39 njenih sela imala je (1981. god.) 21 576 stanovnika, potresna većina kojih su Albanci“20).

Sledeći primer ovih akademika može se razumjeti što su uradili oni koji nam se ne busaju za to, već naprotiv – otvoreno priznaju da su nacionalisti, kao što su Barhi Brisku, Nailj Draga, Sari Resulbegu, Maksut Hadžibrahimi, Ruždi Ušaku, Riza Redža i tutti quanti. Ovi albanski i nealbanski muslimani falsifikuju istinu, istovećujući muslimani su veći deo stanovništva“ sa Albanci su veći deo stanovništva“. Mislim da se između ova dva koncepta ne mogu staviti znaci jednačenja.

M u s l i m a n i  i  A l b a n c i !!!

Petar Skok i drugi, naši ljudi, pa i naši naučnici, pali su pod uticaj ove veliko-albanske propagande i, umesto da je raskrinkaju, podržali su je papagalski, ponavljajući ono što kažu albanski falsifikatori istorije. Ne samo u vezi stanovništva Ulcinja, već i u svemu drugom. Tako su to činili Ðurđe Bošković, Pavle Mijović, Mirko Kovačević21), dr Pavle Ban22), dr Gojko Desnica i drugi, koji su se ozbiljno bavili istorijom ovog grada. Tako oni kažu da ne samo aktuelno, već  i „pod turskom upravom (stanovništvo Ulcinja je bilo) pretežno albansko“. Je li to istina?! U prolazu pored Ulcinja, gledajući ga dvogledon sa palube broda, i Ljubomir Nenadović23) nam je rekao jednu takvu neistinu pre više od jednog veka. Mislim da je ona dovoljna. Naša je dužnost da takve neistine ispravimo, a ne da ih ponovimo i potpisujemo. Izvolite poći u Ulcinj da vidite ko su ti ljudi, koje vi nazivate Albancima. Zabijte sondu u njihovu prošlost, pa ćete videti da jedan dobar broj ovih „Albanaca“, ne samo da nisu Albanci, već su i dokumentirani Srbo-Crnogorci muslimanske vere. Među njima i ja – autor ovog napisa, koga su arbitrarno proglasili za Albanca, a to su učinili i sa mnogim drugim građanima ovog grada. Drugi su Turci, Cigani, Romi, Vlasi, Grci, Jevreji i pripadnici svakojakih drugih nacionalnosti, izjavljenih za Albance zbog antinacionalne politike crnogorskih vlasti i pritiska, šantaža, koji se svakodnevno čini nad njima od strane veliko-albanskih ekstremnih nacionalista. Ovi nacionalisti, na oči crnogorskih vlasti, čine albanizaciju ne samo stanovništva, već i teritorije.

Ako od broja „Albanaca“ odbijemo pomenute, videćete da stvarni broj Albanaca ne pretstavlja većinu, već manjinu stanovništva Ulcinja. Mi smo od vremena naglasili i naglašavamo: Pred kraj XIX veka Ulcinj je muslimanski grad. Veći deo muslimana bili su po nacionalnosti Crnogorci, Turci, Arabljani, Romi, Cigani, Afrikanci (crnci), Grci, Jevreji. Po samopriznanju albanskih istoričara, do 1880. godine, samo crnačkih porodica bilo je u Ulcinju oko 100. Računajte svaku porodicu po 5 članova – ispada da su bili 500 crnaca, muslimani, ali ne i Albanci. Ili su i crnci Albanci?! Ako je Ulcinj tada imao 5.000 stanovnika (po prvom popisu crnogorskih vlasti), ispada da su 10% bili crnci.

Verujemo da je Turaka i Arabljana bilo više. Posebno muslimanskih Crnogoraca, da ne govorimo i o Crnogorcima hrišćanske vere. Da ne govorimo zatim i o drugima! Od jednog najobičnijeg računanja izlazi nam da su ovi činili većinu stanovništva Ulcinja, dok su Albanci bili u manjini.

Kako se zna, u Ulcinju je još tada bilo i hrišćana, pogotovo Crnogoraca pravoslavne vere, ali i crnogorskih katolika. Bila je i pokoja porodica albanskih katolika. Makoliko falsifikovali istoriju ovog grada albanski naučnici, opet su prinuđeni da priznaju da je u Ulcinju 1863-1864 bilo 11 pravoslavnih porodica (ovaj će broj falsifikator Bahri Brisku sniziti na 4 porodice!), što sigurno ne odgovara istini, jer ih je bilo više. Moguće su kontaminirali bratstvo sa porodicom.

Evo prezimena nekih od tih bratstava, a svako je bratstvo imalo po nekoliko porodica: Brisković, Bušatlić, Buzuk, Dabović, Dabinović, Damjanović, Dašić, Dorović, Dragović, Čilingiri, Čapunović, Čaušević, Janinović, Kočović, Kordić, Ljabović, Labunić, Mandić, Martinović, Matanović, Nikolaidis, Peković, Popović, Trceta i dr.

Pod turskom okupacijom se u Ulcinj gradi i pravoslavna crkva, sigurno za pravoslavne Crnogorce, a ne za albanske muslimane. Ili su i u tu crkvu išli da se klanjaju muslimani Nailja Drage?!24)

U odnosu na sve njih, muslimani i katolici albanske nacionalnosti nisu sačinjavali ni 20% stanovništva, iako su ovi još pod turskom zastavom počeli albaniziranje svih ostalih muslimana, pa i one turske i crnogorske nacionalnosti. Pod njihovim pritiskom počelo je albaniziranje i crnogorskih katolika (što je snažno potsticala Barska nadbiskupija), pa i pravoslavaca, koji su bili izloženi ne samo kulturnom genocidu, već i fizičkom.

I pored ove istine, sasvim jasna i albanskim istoričarima, oni bezobrazno uznastoje na tome da je Ulcinj tada bio čisto albanski grad. Vidite njihovu literaturu, gde oni i za Turke pretendiraju da su bili Albanci. Pa i za crnce! Pa i za same Crnogorce! Da, da, oni i za Crnogorce pretendiraju da su Albanci!

Interesantne su činjenice:

1. Pravoslavni Nikola Trceta naziva sebe Crnogorcem, dok njegov rođak musliman Hasan Trcetić naziva sebe Albancem. Crnogorac Nikola ima prezime bez karakterističnog slovenskog nastavka – VIĆ, dok Albanac Hasan nosi isto to prezime, ali sa nastavkom -VIĆ!!!

2. Pravoslavni Momir Čapunović naziva sebe Crnogorcem, dok njegov rođak musliman Mustafa Čapun’ja naziva sebe Albancem.

3. Od dva Resulbegovića, oba od iste majke i istog oca, jedan kaže da je Crnogorac, a drugi da je Albanac.

Albanski falsifikatori istorije pretendiraju da su svi muslimani Ulcinja – pa i čitavog Balkana(!) – Albanci, pošto – tobože – Turci, sem Albanaca, nisu nikoga primali u muslimansku veru. Tako ćete kod svih ovih Albanaca, po njihovim člancima i studijama, knjigama i knjižurinama, videti da su Albanci većina stanovništva Ulcinja. Toj njihovoj propagandi, kako rekosmo, podlegli su i naši slepci, pa i od samih titoističkih vlasti oškopleni naučnici.

U vezi sa ovim Albancima postavlja se pitanje: Kakav status imaju oni u Ulcinju, pa i u čitavoj Crnoj Gori?

Kad su mi godine 1993., prilikom moje posete Ulcinju, poslije 40-to godišnjeg otsustva, priredili doček i tribunu, javni razgovor, ja sam Albance Ulcinja nazvao nacionalnom manjinom, jer su me tako učili u školi, od malena, a tako su i u Ustavu domovine naše okarakterisani i oktroisani.

Neki mi se Albanci usprotiviše. Rekoše mi da oni u Ulcinju nisu nacionalna manjina, već narod. Rekoh im:

-A Crnogorci u Skadar, koji je za 500 godina redom, sve do turske okupacije, bio i prestolnica crnogorske države, što su: nacionalna manjina ili narod?!

Kasnije, pošto sam bolje i dublje prostudirao ovaj problem, dođoh do zaključka da Albanci Ulcinja i Crne Gore stvarno nisu nacionalna manjina, ali nisu ni narod.

A da što su onda ovi Albanci?

Oni su albanska dijaspora, emigracija, što priznaju i sami albanski naučnici. Ako ne verujete, obratite se njihovom delu HISTORIA E SHQIPËRISË, deo I, objavljeno od Istorijskog instituta pri Akademiji nauka Albanije, Tirana 1959. Kao tekst sastavili su ovo delo poznati albanski istoričari Selim Islami i Kristo Frasheri, dok su mu odgovorni redaktori bili najveći istoričari Albanije Stefanaq Pollo i dr Aleks Buda, predsednik Akademije nauka Albanije.

I pored ovoga, i pored mnogih dokumenata, činjenica i nepobitnih argumenata da su ovi Albanci dijaspora-emigracija, a ne meštani, ni nacionalna manjina, ponajmanje narod, Albancima je u Ulcinju i čitavoj Crnoj Gori priznat status nacionalne manjine, priznata su im ne samo jednaka prava kao i Crnogorcima, već i izuzetna prava, koja Crnogorci nisu imali i aktuelno nemaju, koja ni nacionalnim manjinama ne pripadaju ni po međunarodnim zakonima. Oni se ne tretiraju ni kao nacionalna manjina, već kao narod, sasvim ravnopravan sa Crnogorcima, pa i povlašćen. Oni se tretiraju kao super-građani ove zemlje, kojima je od vlasti dozvoljeno da asimiliraju Crnogorce muslimanske i katoličke vere, pa i da nad onima, koji se ne mire i ne podlože toj asimilaciji, koji ne zatvaraju oči pred njihovim zločinima, vrše pritisak i šantaž, da im priprete i smrću, da ih maltretiraju, proganjaju i masakriraju, lično i porodično, da ih ubacuju u specijalne  c r n e  l i s t e, da ih sataniziraju, pa da ih proglase i za personna non grata u njihovom rodnom mestu, upravo zato što ne pristaju da se izjave po nacionalnosti Albanci. Ovim Albancima je priznato pravo i da albaniziraju Crnu Goru, pa i da je fašistiziraju. Ovo je najočiglednije ulicama Ulcinja, gde se briše i proganja sve što je crnogorsko, dok se droga-dolarom albanske mafije favorizira sve što je albansko, pa se ulicama grada daju i imena albanskih ratnih zločinaca, i fašista. Čitave gradove Crne Gore oni proglasavaju “albanskim”, čitave oblasti proglašavaju za „albanske oblasti“.

I sve se to čini slobodno, na oči crnogorskih vlasti i njihovom svestranom podrškom, što je sigurno prelud jednog novog krvavog sudara između Crnogoraca i Albanaca, jedno novo obračunavanje za jedno novo oslobodjenje Ulcinja i drugih gradova Crne Gore od njih i njihovih saveznika. Ovaj se obračun svesno i planski sprema od samih crnogorskih i albanskih vlasti, samo ne u službi naroda, ni cnogorskog, niti albanskog, već u službi Kapitala i svetskog džandara, kako se to već zbilo u Srbiji (Kosovo i Metohija) i u Makedoniji.

U poslednje vreme oni su tražili da se tretiraju i kao državotvoran elemenat25), pa i da se krajevima gdje oni žive prizna i nekakva autonomija. Za sada. A kasnije – kasnije će učiniti kao i njihova braća na Kosovu i Metohiji, kojima su u Ulcinj već podigli spomenik.

Mojom studijom „Narod, nacionalna manjina i emigracija, koja je, posle persekutiranja ne samo od Albanaca, već i od srpskih pravoslavnih fundamentalista i Titoista, najzad objavljena sprva od sajta srpske dijaspore INTERNET NOVINE SERBSKE26), ja sam jasno istakao razliku između naroda i nacionalne manjine, sa jedne strane, i – sa druge strane – razliku između nacionalne manjine i emigracije (dijaspore), naglašavajući i njihova prava. Nacionalna manjina ima pravo da čuva i njeguje svoja nacionalna obeležja (Nacionalna! Ne nacionalistička!), dok dijaspora (emigracija), ako hoće da primi državljanstvo zemlje, gdje se nalazi, treba da se integrira i slije sa narodom te zemlje. Švajcarska ne daje svoje državljanstvo nijednom Albancu (pa ni drugima!), ako ne dokaže da se integrirao i slio sa njenim Švajcarcima. U Švajcarskoj danas ima Albanaca više negoli u Crnoj Gori, ali tamo oni nemaju ni jedan razred osnovne škole, kamoli i srednje škole, kao u “internacionalizmom” smućenoj Crnoj Gori. Oni tamo nemaju ni bukvar, niti listić za decu, kamoli čitavu izdavačku delatnost knjiga, novina, revija, časopisa, kao u pošašaveloj Crnoj Gori. Oni tamo nemaju ni jedan minut kakve emisije na švajcarskim radio-televizijskim stanicama, bože sačuvaj zasebne radio-televizije, kako to imaju u “nacionalističkoj” đukanovićkoj Crnoj Gori. Oni tamo nemaju ni kakvo kulturno-umetničko društvo, pa ni sportsko društvo, kamoli i političke partije, kako to imaju u pošašavljenoj Crnoj Gori. Preko svega, Švajcarska je izglasala i zakon, po kome svakome, kome je dala svoje državljanstvo, ako se ne ponaša uljudno, ako gazi švajcarske zakone i samo ordinarno (Bože sačuvaj da kao u Crnoj Gori traže autonomiju i otcepljenje, zasebnu državu ili prisajedinjenje Albaniji!), odmah im skidaju državljanstvo, penju ih na avijon i vraćaju odakle su tu dosli. Anglofonska Kanada je popela na avijon i vratila Francuskoj i njenog predsednika De Gola, samo i samo zato što je na jednom mitingu u frankofonskom Kvebeku prekomerno hvalio francuski jezik!

Mi u Albaniji nismo dijaspora. Mi smo tamo nacionalna manjina, nastanjeni kad tamo nije bilo žive duše albanske. Kao nacionalna manjina nemamo ni bukvara na našem jeziku, a ja, koji sam se usudio da u Albaniji kažem da nisam Albanac, već Jugosloven, poreklom Crnogorac, na živo sam odran 10 puta redom i kažnjen doživotnom robijom, pa su više puta pokušali da me i fizički likvidiraju, pošto su mi razorili porodicu i masakrirali decu.

Ja ne kažem da i mi albanske emigrante u Crnoj Gori oderemo ni jedan jedini put ma zašto, ponajmanje motivacijom kojom su me oni drali mene. Ali jeste – krajnje je vreme da se ovi Albanci tretiraju i u našoj zemlji onako kako se tretira albanska dijaspora svuda po svetu, kao i u Švajcarskoj. Dovoljno smo svetu davali primere našeg bezumlja, naše šašavosti!*)

__________________

1) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007, str. 18-19.

2) HAXHIBRAHIMI, prof. Maksut Xh.: DETARIA E ULQINIT NËPER SHEKIJ, Ulcinj, 1994, str. 50.

3) INSTITUTI I HISTORISË: HISTORIA E POPULLIT SHQIPTAR,- tom I, drugo izdanje, Pristina, 1980, str. 206.

4) SHKODRA, Zija: ESNAFET SHQIPTARE (Shekujt XV-XX), Tirana 1973, str. 22.

5) ISTORIJSKI INSTITUT CRNE GORE: MONUMENTA MONTENEGRINA, knjiga III, tom 1, Podgorica 2001, str. 111.

6) BUROVIĆ, Kaplan : ENCIKLOPEDIJA ULCINJA, Ulcinj 2010.

7) DRAGA, dr Nail: SHPALIME GJEOGRAFIKE, Ulcinj 2001, str. 21.

8) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 25-40.

9) RESULI, Kapllan: E FOLMJA E ULQINIT (NAREČJE ULCINJA),- Ljušnje (Albanija) 1969.

10) RESULI, Kapllan: LLAGAPET E ULQINAKËVE (PREZIMENA ULCINJANA), Ženeva, 2003.

11) Vidite moju studiju „Grčka nacionalna manjina Ulcinja“, objavljena sprva u S-I novine ISTINA God. II, Br. 78, Beč, 08. oktobar 2006; zatim preštampano u mom delu MARTIRIZIRANO KOSOVO, Ulcinj 2007, str. 40.

12) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSH: FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana, 1985, str. 308, kol. I.

13) BUROVIĆ, Kaplan: PORIJEKLO ALBANACA, drugo izdanje, Ženeva 2004.

14) BARLETIUS, Marino: DE OBSIDIONE SCODRENSI, Venecia, 1504.

15) SHEMSEDIN, Sami : KAMUS ALALAM, Istanbull 1898.

16) ČAPRIQI, Basri: „Ruzhdi Ushaku– biografija: u delu R.Ushaku: ULQINI NË GJURMËT E SHEKUJVE, Ulcinj 1991, str. 185.

17) WEIGAND Gustav: „Sind die Albanier“, u BALKAN-ARCHIV III, Fortsetzung des Jahresberichtes des Instituts für rumanische Sprache. Herausgegenben von Dr. Pr. G.Weigand, Leipzig 1925- 1928, str. 227-251.

18) SKOK, Petar: DOLAZAK SLOVENA NA MEDITERAN, Split 1934. Citiram po USHAKU, Ruzhdi: cit. delo, str. 41.

19) USHAKU, dr. Ruzhdi: ULQINI NË GJURMËT E SHEKUJVE, Ulcinj, 1901, str. 39-40.

20) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALOR, cit. delo, str. 1132, kol. I.

21) BOŠKOVIĆ, Ðurđe – MIJOVIĆ, Pavle – KOVAČEVIĆ, Mirko: ULCINJ I, Beograd, 1981, str. 148, kol. I.

22) BAN, dr Pavle: ULCINJ, Zagreb, 1989, str. 71.

23) NENADOVIĆ, Ljubomir: O CRNOGORCIMA, treće izdanje, Beograd, 1929, str. 178.

24) Nail Draga, pravo prezime mu je Dragović, jeste Crnogorac, koji se preko muslimanske vere povezao sa Albancima i sada nam se pravi veći Albanac od pravih Albanaca. Objavio je na albanskom jeziku nekoliko knjiga, kojima falsifikuje istoriju albanskog naroda i huška Albance protiv Crnogoraca, pretendirajući da su Crnogorci prezreni došljaci, uljezi, a oni – Albanci – meštani, autohtoni; da Crnogorci ruše „njihove“ džamije i da na tim mestima grade crkve; da Crnogorci vrše „kulturocid“ nad Albancima i drugo, što smo mu demantovali studijom „Ko je vršio i vrši kulturocid u Crnoj Gori?“, objavljena sprva u reviji Pravoslavne Crnogorske Mitropolije na Cetinje SVETIGORA, God. XV, Br. 163, Cetine, 2006, str. 53.

25) BUROVIĆ, Kaplan: „O državotvorstvu Albanaca“,- esej, objavljen sprva na našem jeziku u reviji NAŠ GLAS, Godina II, Br. 3, Cirih (Švajcarska), mart 2008. Preveden i objavljen na albanski jezik u mom delu MË I FORTË SE VDEKJA, Ženeva 2008, str. 97-101. Na našem jeziku je preštampan u mom delu NA ISTOKU NIŠTA NOVO, Ženeva 2009.

26) BUROVIĆ, Kaplan: „Narod, nacionalna manjina i emigracija“,- esej, objavljen sprva u INTERNET NOVINE SERBSKE, Beograd, 24.01.2008: <www.srpskadijaspora.info>. Preštampan u mom delu TAMO – NA KOSOVO, Ženeva 2008.

*) Štampano u mom delu ISTORIJA ULCINJA,- Tirana, juni 2009, koje su mi, zajedno sa tri druga moja dela, spalili u Tirani Enverovci, u štampariji „Marin Barleti“. Jedan primerak ove knjige, spašen od vatre, čuva se u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici.

Srbin-Sloga-Spas

IZ DIPLOMATSKO UGLA – Perišić

IZ DIPLOMATSKO UGLA

 

Perišić

 

Haški tribunal, koji sudi po osmanlijskom zakonodavnom kodeksu „kadija te tuži, kadija ti sudi“, presudio je generalu Momčilu Perišiću, na osnovu floskule o nekakvoj komandnoj odgovornosti, petnaest puta veću kaznu nego Naseru Oriću, koji je lično ubijao, izvršio masakr nad 3.000 srpskih civila i spalio desetine srpskih sela oko Bratunca. Ta komandna odgovornost se ne primjenjuje na Klintona, Širaka, D`Alemu, Šredera i NATO generale, a da i ne zborimo o Tačiju, Mesiću, Šeksu, Kacinu i sličnim demokratskim gromadama. Zapad je podmuklo čekao da umru Izetbegović i Tuđman, pa tek onda rekao da bi im sudio da nisu otišli put pakla. Miloševića je taj isti Zapad poslao put pakla, jer ni po pomenutom osmanlijskom zakonodavnom kodeksu nije uspijevao da dokaže da je Sloba bombardovao Vašington i Brisel, pa da je jadni NATO morao da se brani u Beogradu. Svaka dalja priča o pravdi evroatlantista je besmislena, jer njeni tvorci su ljudi bez lične časti, prekršioci međunarodnog prava i zvijeri!
Perišić nije zaslužio da ode u Hag, ali jeste zaslužio da mu se sudi u Srbiji za djelo izdaje otadžbine. Uhvaćen je kako predaje državna dokumenta američkom špijunu, dozvolio je da OVK-a iskopa 35 kilometara rovova i bunkera naočigled vojske kojom je komandovao, neovlašćeno je potpisao papire štetne po JNA i Srbiju, i to sa generalom Veslijem Klarkom, kome treba da bude direktno suđeno za ratne zločine u Crnoj Gori i Srbiji, a ne za „komandnu odgovornost“. Perišić ne bi izvukao kasarnu u Zadru da nije bilo njegovog potčinjenog oficira, Makedonca, koji mu je pokazao kako se brani vojnička čast. Potom se ulizivao dosmanlijama koje su na vlast doveli Veslijevi bombarderi, formirao partiju od koje su jedinu korist imali odlični i poznati pisci Jaša Grobarov i Milisav Krsmanović Krca, jer su mogli džabe da telefoniraju iz partijske kancelarije i piju rakiju do mile volje.
Uprkos kolaboraciji s američkim obavještajnim službama, uprkos udvaranju srpskoj proatlantskoj vlasti, otpremljen je u Hag. Tako je izgubio i oficirsku i ličnu čast. To je odličan primjer da se izdaja ne isplati. Istovremeno, to je primjer kako evroatlantska klika tretira svoju poslugu u Srbiji (Crna Gora će za to doći na red, kada režim obavi još neke poslove: počev od Prevlake, preko američke baze u Baru, do posebnog statusa Malesije, sa mogućnošću „samoopredjeljenja do otcjepljenja“ itd.).

Ima Srbija i danas generala sličnih Perišiću. Doduše, oni nijesu pošli od odbrane zemlje da bi stigli do Haga, već sarađuju s nekim rendžerima iz Ohaja. Naravno, problem nije u rendžerima, jer treba sarađivati sa svima, a ni s kim zadijevati kavgu. Problem je što je jedan od tih generala (samo jedan) izjavio da će pristati i na slanje naše vojske u Avganistan jer neće da se suprotstavlja evroatlantskom pritisku, pa da poslije mora da se bori za odbranu zemlje. A što će nama takav general? Ako neki generali neće da ratuju za svoju zemlju onda ne treba trošiti pare na njih. Primaju debele plate, šetkaju se u limuzinama, a kada dođe taj dan, koji niko ne želi, ali za koji su plaćeni, onda bi oni, kao Perišić, da sarađuju s agresorom.

Časni su bili oficiri Kraljevine Jugoslavije koji 1945. nijesu htjeli da polože zakletvu novoj vlasti ali su se borili protiv fašista. Častan oficir se samo jednom zaklinje. Oficirska sablja nije za fukaru. Zato, neka se zapitaju neki oficiri u „novopečenim“ državama kome su se i zašto ponovo zaklinjali pogazivši zakletvu koju su dali Jugoslaviji. Nijesu je čuvali. Rasturili su je. Ali, nijesu oni kraj priče. Još mi mnogo Perišića za trku imamo.

Počev od naših predsjednika.

 

 

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-09-15&clanak=297372