Vrhunac tišine

Vrhunac tišine

von Dragan Jankovic, Montag, 12. September 2011 um 21:09

Sjećaš li se jeseni

nejako hladne,

grljene kišom

koja je mrsila tvoje kose.

 

Došla si u mantilu,

odnekud,

nepraćena sjenkom,

potpuno tužna

nestankom neba.

 

Suznim očima

dala si mi,

nemirom nežnim,

ledene usne.

 

Držala si me za ruku

čvrsto

nijemo vrištajući

slušajuć` vihora huk.

 

Milovanim pogledom

sjenom svojih očiju

tražiš nit radosti

u vapaju stvarnosti.

Nečujnim glasom

biranim notama

govoriš o meni,

statistu ljubavi.

 

Ne dozvoljavaš korak.

Treptaj duše.

Blistavog stava

pokriven zavjesom

kao da stojim

marioneti sličan

čekajući vrhunac tišine.

 

© Dragan Jankovic 2011

Die Regierung des Bundeslandes Hessen beliefert Lehreinrichtungen mit rechtslastigen Publikationen

Newsletter vom 13.09.2011 – Vom slawischen Drang nach Westen

WIESBADEN (Eigener Bericht) – Die Regierung des Bundeslandes Hessen
beliefert Lehreinrichtungen mit rechtslastigen Publikationen über die
Umsiedlung der Deutschen. Eine Broschüre, die das hessische
Sozialministerium im Juli an 450 Institutionen versandt hat, darunter
Studienseminare und Abendgymnasien, ist von einem prominenten
Interviewpartner rechtslastiger Medien verfasst worden. Der
Völkerrechtler Alfred de Zayas schreibt darin, die Umsiedlung nach dem
Zweiten Weltkrieg weise zumindest partiell „Völkermordcharakter“ auf.
Den „Vertriebenen“ stehe daher die Rückgabe ihres früheren Eigentums
oder Entschädigung zu. Über den einstigen tschechoslowakischen
Staatspräsidenten Edvard BeneÅ¡ behauptet der Autor, BeneÅ¡ habe
politische Ziele „in Analogie zur Ideologie des deutschen
Nationalsozialismus“ verfolgt. Die Broschüre enthält heftige Attacken
auch gegen Polen sowie die Westalliierten. Ihre Verbreitung durch das
Sozialministerium ist der vorläufige Höhepunkt einer bereits seit gut
zehn Jahren andauernden Initiative der hessischen Landesregierung, die
darauf abzielt, den Stellenwert der Umsiedlung im öffentlichen Diskurs
zu stärken.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58142

LEK ZA SPAS SRBIJE

LEK ZA SPAS SRBIJE

1. Stabilan dinara na bazi vrednosti celokupne poljoprivredne žetve, sirovina,  poluproizvoda i proizvedene robe na teritoriji Srbije. Celokupna količina štampanog novca mora odgovarati toj navedenoj vrednosti. Vrednost dinara bi uvek bila pokrivena konkretnom materijalnom vrednosti. Time bi bio dinar van uticaja svetskih kriza i valuta koje su na bazi špekulacija zasnovane! Stabilnost dinara bi bio i osnovni faktor stabilnosti države-Netreba zanemariti tu činjenicu da je Italija nekad nudila Jugoslaviji da joj unajmi Vojvodinu na 100 godina i da će sa njom prehraniti šezdeset i pet miliona italijana i dvadeset i pet miliona jugoslavena-današnja vlada ima istu tu Vojvodinu i uz nju i Šumadiju i nije u stanju prehraniti šest do sedam pa recimo i deset miliona svojih državljana. Pored tolikog bogatstva ne mora niko u Srbiji da gladuje ili po kontenama djubra da prevrće tražeći koricu hleba!

2. Nadzorni organi bi se brinuli da svaki državljanin Srbije uživa u blagodetima realizovanih na području Srbije. To bi se osiguralo po dogovorenom ključu raspodele uzimajući u obzir i investicije kao i fiksne potrebe države uz Beskompromisnu kontrolu novčanih tokova. ( kao što je neki državljanin neke arapske zemlje suvlasnik nafte tako bi i naš državljanin morao biti  suvlasnik poljoprivrednih dobara)

3. Sveukupna tako realizovana vrednost bila bi preračunata i izražena u dinarima. Količina štampanog novca bi bila odredjena po potrebi državnih sveopštih troškova i potreba državljana Srbije da im se omogući visok životni standard. Ta vrednos bi morala biti tako preračunata u osnovnu jedinicu dinara da bi bili pokriti svi troškovi počev od školovanja visokosposobnih stručnjaka i inovatora sa ciljem realizacije visoko kvalitetnih proizvoda koji bi bili i konkurentni na tezgama svetskih tržnica i berzi pa do svih ostalih državnih potreba od poslanika, penzionera, kadra za obrazovanje održavanje prometa i vojnih potreba u sigurnosne svrhe države itd.

3. Višak od te vrednosti morale bi se pretvarati u zlatne rezerve

4. Tako zasnovana vrednost dinara nebi ovisila od svetskih berzi već od prinosa naše poljoprivrede i drugih proizvoda-To bi nas ujedno i štitilo od svetskih kriza ili monetarnih kriza drugih zemalja.

5. Svakom državljaninu Srbije bi stajao na raspolaganju minimalni mesečni prihod od kojeg bi se moglo solidno živeti a po svojim zalaganjima i u luksuzu. Kao što u nekim zemljama pripada nafta svim gradjanima tako pripada izvestan deo vrednosti nastao iz rodnosti zemlje Srbije državljanima Srbije. Pored bogatstva Srbije u plodnoj zemlji ne mora niti jedan državljanin gladovati! Za sada to nije slučaj!

6. Socijalna pravda bi bila garant unutrašnjeg mira.

7. Da bi se ta reforma realizovala, sprovela u delo, moraće se voditi strogo računa da se osujeti svako mešanje iz vana u unutrašnje stvari države kao što to stoji i u statutu Ujedinjenih Nacija.

8. Fabrike u vlasništvu radnika morle bi u upravi imati eksperte koji bi odgovarali za uspeh ili neuspeh svojom privatnom svojinom a zbog većih propusta i svojom slobodom!

9. Te reforme bi bile kroz izbore legalizovane i potvrdjene.

10. Narodu nije potrebna Evropa da joj čuva ključeve od žitnice i ambara i da tim plodovima raspolaže po svojem ćefu a narod Srbije da gladuje! Narod mora ponovo biti gospodar u svojoj kući a da bi to bio mora uzeti nazad ključeve svoje kuće ambara i žitnice! Naš narod je možda lakoveran ali toliko nije glup da mu treba tudjin odnosno Evropa da mu od vlastite vekne hleba odreže komad i udeli ko prosjaku po svojim aršinima a ne po potrebi čoveka Srbije! Apelujem na svakog punoletnog državljanina Srbije da glasa za promene! Taj trenutak će doći sigurno brže nego što to sada mislimo! Budimo svoji gospodari u svojoj kući-Sada to nismo!!!

Dušan Nonković-Osnivač i urednik Glasa Dijaspore

Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Д. Живојиновића у Лондону

Šokantno otkriće dragoljuba živojinovića u londonu

razboritost

20. jul 2011. u 15.10

Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Д. Живојиновића у Лондону

SVEDOČANSTVA – ENGLEZI RADILI NA UNIŠTENJU SRBIJE – ŠOKANTNO OTKRIĆE DRAGOLJUBA ŽIVOJINOVIĆA U LONDONU
Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoričar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da nestane naša država

Tek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba Živojinovića „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front” ozbiljno je uzdrmala čitavu i ne samo našu savremenu istoriografiju. Dokumentacijom šokantne sadržine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparčad raznela je dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države.

Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio svetu.

Skoro vek u zabludi

Od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima.

– Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. A ove iluzije koje su pothranjivane gotovo jedan vek bile su u službi očuvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma.

• Prvi ste otkrili tu građu, prvi je saopštili svetu, kako to objašnjavate?-

– Pretpostavljam, tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata.

• Rekli ste, imali smo samo jednog prijatelja, o kojoj zemlji je reč?

Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo bastion, barikada protiv širenja njenog uticaja na Balkanu. A već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći.

• Kako se Francuska držala?

– Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku.

Ultimatum Francuza

Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju.

– Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata. Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu.

• Do današnjih dana u našoj istoriji do kraja nije objašnjeno držanje Engleske?

Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni gotovo političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas.

• Kako su onda Englezi postali i naši saveznici?

– Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor, potreban saveznicima.

Oterali rusku brigadu

Koliko su Englezi sve činili da potkopaju i oslabe Srbiju akademik Živojinović iznosi još jedan primer.

– Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.

• Da li se posle tih bitaka engleski stav prema Srbiji promenio?

– Upravo tada englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom – dobićete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.

• Kako je Vlada Srbije reagovala na tu bolnu ucenu?

– Decidno je odbijen taj ultimatum. Englezi su ladno odgovorili – „onda vam ne damo kredit”. I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo.

I Mišić žrtvovan

Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj. No, protiv tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića.

– Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.

• Znači i takvu Srbiju krvljem zalivenu su kažnjavali?

– Ne samo da su ladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš – Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.

• Otkrili ste još jedan detalj dugo skrivan od srpske javnosti?

– Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena. Prvi sam i tu istinu obelodanio.

• I na Krfu je bilo podvaljivačkih inicijativa?

– Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat.

U studiji napisanoj 1913 godine, direktor lista «Evropski ekonomista», Edmon Teri (Edmond Théry), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da «Ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900 do 1912 godine, sredinom veka, Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te ekonomskom planu».

Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka.

Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904 godine, pod naslovom «Geografska osovina istorije» naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu «transkontinentalne železnice» koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je «transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile».

Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, «voljom proviđenja» je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su predužele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata.

Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom «vladom», okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika «belima» je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.

Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje «nezavisnosti» novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program – otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća, glasio je pod tačkom VI da je «Rusija velika i jednorodna: Nju treba svesti na srednjorusku visoravan… pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda». Aluzija na «čisti list hartije» mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom «ruska pustinja». Dalje se predlaže «priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih», kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski.

Novoustanovljeno načelo, «prava na samoopredeljenje potlačenih naroda» je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih «saveznica» Rusije, saglasivši se 10. januara 1920 da priznaju «de facto» Georgiju i Azerbejdžan.

Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom «nevladinih» organizacija. Primjerice, Fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910 magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Nju Jorku veliki skup «potlačenih nacionalnosti» na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske. Dotične je «predstavljao» Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog odbora.

Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje «ruska pustinja» nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom «sakupljanja» rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom, (obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.

U međuratnom periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad „Prometejskom ligom”, organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao «krovna» struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd… Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak «oslobađanje» svih neruskih «potlačenih» naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa «prometejcima».

Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu «slobodnih država u svojim etničkim granicama». Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti-komunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera Amirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici.

U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije «islamskog činioca» protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske «poluge», posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. «Slučajem okolnosti» instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope.

Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom «Atlantska povelja», u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu «vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem». Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko-komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj Hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.

Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na «mostobran» Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o «prodoru panslavizma», Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom «stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena …». Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.

Druga anti-srpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali «otac engleske balkanistike» R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva «eksperta» su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali «krfske» obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili «srpsku imperiju». Za ta dva strasna pobornika «Jugoslovenske ideje», srpska alternativa modelu «hrvatske Jugoslavjije do Drine» je značila «trijumf orijentalne ideje nad zapadnom».

Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim anti-srpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru.

Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu našeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u «unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju». Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim «idealom» zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim Državama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici.

Radilo se u stvari o «jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike». Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja «velikosrpske hegemonije» i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio anti-ruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili.

Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vladko Maček, predložio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor. Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se «napipa» puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podržavala Hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Dzon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih ljudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije.

Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa pro-hrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski «Ravnogorski nacionalni program» ili Moljevićev projekat «Homogene Srbije», sastavljen u junu mesecu 1941 godine, u se jasno nagoveštava da «Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji».

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku «anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda». Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku «platformu» sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije.

Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporanvanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke «bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije «Načertanija» Ilije Garasanina iz 1844… predstavlja strašilo za zapadnu Evropu.»

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun «veliko-srpskih» težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevkse odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima?

Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška Četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske Misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): «Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema vise interesa da podržava njegov pokret». Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je «izgradnja Tita bila čisto engleska avantura»?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942 predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za «studije o ratu i miru» Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne «s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni» i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici «vlada u egzilu» sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro Savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943 kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor je branila posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da «sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko…» Generalni sekretar hrvatke Seljačke stranke, Dr Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da «Pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti» ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije «sve dok se održi Titov režim».

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom «intermarijumu» za pogodnija vremena. Osnivanje 1944 u Londonu Centralno-evropskog federalnog kluba, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vladko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antibolševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Fakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno-evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući «pacovskim kanalima» Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu «komunikacionih sudova». Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i «stručnjaka» za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i «dobrotvoru» CIA-i.

Krajem 40-ih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antibolševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije. Od «organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha» BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd… Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Sakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih «oslobodilačkih grupa» bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju «specijalnih operacija» i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952 primiti funkciju direktora CIA-e. Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose.

Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom «oslobodilačkih grupa» (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program financijske i druge pomoći «oslobodilačkim pokretima» poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948 koja izričito glasi «Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu». Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli «legitimni predstavnici» manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz «oslobodilačkih» grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje «razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima» i «oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope»
Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruženje «etničkih odbora» naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o «vladama u izbeglištvu», mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu «američkog pape» kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog «Sabora», Kongres SAD je usvojio 1959 rezoluciju PL 86-90 «o porobljenim nacijama» koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država «Kazakije i Idel-Urala». Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom «vlada u izbeglištvu» i «etničkih odbora» dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977 postavio na dnevni red pitanje «budućnosti Jugoslavije». Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: «Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će «kriza oko nasledstva» (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju…»

Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbinjev Bržeinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, «ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju» i da se pomogne «nacional-separatističkim snagama». Zatim su relej predužele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovensih «disidenata» Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Sešelja. Fridom Hauz, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987 «Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije». Odbor je sastavio «apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama» na kom se nalazio Tuđmanov potpis.

Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habzburg. Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu «Hrvatski informacijski ured», osnovan 1985 od strane imigrantske «krovne» organizacije „Hrvatsko Narodno Vjeće” sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske.

Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele «nasledstva» titovog anti-srpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji E.Z sve federativne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991 izjasne da li «žele da budu priznate kao nezavisne države». EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom «paketu» sa «Deklaracijom o Jugoslaviji» usvojena i «Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u» Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza je preduzela Amerika 06. februara 1991, kada je «guru» američke spoljne politike, Zbinjev Bržežinski, pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.

Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bržežinskog, izložena u listu Ukrainske slovo 1993 godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: «Slomijajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da «podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine» i da Srbija jedino može postati «normalna i demokratska» ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma.

Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na titovim ideološkim temeljima, Zapad je se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su Makedonska, Bošnjačka, Crnogorska, Kosovarska, «sandžaklijska». Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u Jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džosefa Bajdena (Biden): «Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?: sigurno !» (Le Monde, 31 januar 2001)
Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit Džurnalu «posao je nedovršen» (Unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog Podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.

Izvršena je 1999 agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne Crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda. Zapadni «prijatelji» su upozoravali da će Srbija lakše ući u E.U kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji «teritorijalnu dijetu» kao lek protiv tobožnje «grandomanije».

Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom E.U je se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom evropskog Parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio de je «pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom.»

Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao «multietnička provincija» u kojoj «etnički Srbi» vrše nasilje nad «etničkim Mađarima». S obzirom da se pojam «etnija» odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo.

Za Bržežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na «Rusiju u malom», razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, «etničkih» i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24 maja 1992 krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: «Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka»

Zbinjev Bržežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila «otvorenija ruska konfederacija» sastavljena od «Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike», čije bi «imperijalističke težnje bile manje izražene». Nadvojvoda von Hazburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne «dekolonizacije»: «Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje»

Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno-istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999 nezaobilazni Bržežinski, naslovljenom «Američka politika prema severno-istočnoj Evropi». Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da «kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.» Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te «opasne igre» kao pokušaj da se «najzapadnija zona Rusije «približi» Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje.»

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije «etno-inženjeringa», namenjene slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja 40-ih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe Križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost «neprijateljskih» zemalja. U današnje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i šiptarskim «borcima za slobodu».

Jedna takva organizacija je Američki Odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Zbinjevom Bržežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali afganske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku «Vladu u egzilu» sa sedištem u Londonu i Vašingtonu. O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje «vlade» govori činjenica da je njen «vice-ministar», islamistički vođa Šamil Basaiev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece.

Ovaj kratak pregled destruktivnih strategija anglo-saksonskog i zapadno-evropskog sveta spram ruskog i srpskog nacionalno-državnog prostora je sastavljen sa skromnom namerom da dokaže postojanje «hronične» sprege između terorističko-separatističkih i centrifugalnih pojava na tim prostorima i zapadnih geopolitičkih interesa. Potrebno je jednom za uvek razumeti da zapadna politika nije improvizovanog i reaktivnog karaktera, nego je zasnovana na strateškoj planifikaciji usklađenoj sa dugoročnim interesima i globalističkim težnjama. S obzirom da će Srbija uvek biti «mnogo velika» za zapadne «partnere», srpski državni aparat bi trebao da se ugleda na ruski i da se pobrine o preduzimanju delotvornih kontramera za neutralisanje daljih zapadnih inicijativa usmerenih ka novim «etničkim» i «regionalnim» deobama.

ЗА РАЗРЕШЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКА БОРИСА ТАДИЋА

ЗА РАЗРЕШЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКА
БОРИСА ТАДИЋА

Захтев 1548 лица Народној скупштини Републике Србије да спроведе по Уставу поступак разрешења господина Бориса ТАДИЋА функције и положаја председника Републике Србије. Текст захтева Народној скупштини је изложен на: http://www.istina-pravda-mir.info/ под „Председнику Борису Тадићу/За смењивање“,
или директно на:
http://www.istina-pravda-mir.info/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83_%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%83_%D1%82%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%9B%D1%83/%D0%B7%D0%B0_%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%9A%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5
Захтев с образложењемjeизложен на Конференцији за штампу, радио и телевизију у Међународном прес центру (Кнез Михаилова 6/III, Београд) у организацији Удружења новинара Србије у четвртак, 8. септембра, 2011. год.
Погледајте филм о Конференцији на Интернету:
1.  ДЕО: http://www.youtube.com/watch?v=_TalFwmm5Zc 
2.  ДЕО: http://www.youtube.com/watch?v=WcCxn5z2zI8 
3.  ДЕО: http://www.youtube.com/watch?v=eIkEYglI1Lk 
4.  ДЕО: http://www.youtube.com/watch?v=qonjD48N2Fw 
5.  ДЕО: http://www.youtube.com/watch?v=5FEjOF_p2CE 

Predsednik Privredne komore Kosova Safet Grdželiu: U intervjuu Budimiru Ničiću Grdželiu je rekao da Kosovo zbog izuzetno lošeg imidža nema dovoljno investicija…

Postovani,

U 43.emisiji Slobodno srpski gostovao je predsednik Privredne komore Kosova
Safet Grdželiu.  U intervjuu Budimiru Ničiću Grdželiu je rekao
da Kosovo zbog izuzetno lošeg imidža nema dovoljno investicija. On
procenjuje da na Kosovu ima 40 % nezaposlenih, a da 5 %  radi u sivoj
zoni. Grdželiu je naglasio da je na Kosovu do sada bilo puno para koje su
došle kao medjunarodna pomoć, ali kako je kazao, „strancima“ nije
presudna ljubav prema narodu Kosova, nego sopstveni interes. Predsednik
Privredne komore Kosova je kazao da važnu investiciju predstavlja
novac koji  dolazi  iz kosovske dijaspore, koji se procenjuje na 1,2
milijardi evra. Emisiju mozete pogledati na web stranici
www.slobodnosrpski.com
Srdacan pozdrav

Redakcija emisije Slobodno srpski
Medija centar, Caglavica
+377 44 557 005

Tadić, Nikolić i Vučić svuda moljakaju da tribunal ne pusti Šešelja pre izbora

Tadić, Nikolić i Vučić svuda moljakaju da tribunal ne pusti

Šešelja pre izbora

Čiji interesi upravljaju sudbinom optuženih Srba pred tribunalom u Hagu -intervju sa Borisom Aleksićem

  • Florens Artman je otkrila da u haškom tužilaštvu rade agenti američke i britanske obaveštajne službe, što je pravno valjani osnov da se pokrene pitanje revizije, ne samo optužnica, već celokupnog postupka protiv Srba u kojima su učestvovali sporni tužioci
  • U Hagu je završila kompletna arhiva Državne i Vojne bezbednosti Srbije. Dokumentacija o trgovini organima i DNK materijali o kidnapovanju Srba uništeni su zajedno sa kompletnom arhivom DB o optuženima pred Tribunalom i sa njima povezanim licima
  • I dokazni DNK materijal žrtava iz Srebrenice uništen je jer bi neka nezavisna komisija utvrdila da tamo nije bilo 8000 žrtava. To bi onemoguæilo da se svaki fragment jednog te istog tela računa kao novo telo i nova žrtva
  • Šešelj je imao nekoliko neophodnih zahteva pre takve odluke. Prvi je bio finansiranje odbrane, ali je Tribunal taj i par drugih njegovih zahteva odbio. Tako da, prema sadašnjem stanju stvari, najverovatnije neće izvoditi odbranu
  • Prvostepena presuda bi mogla da usledi do kraja godine, ali će je, po ustaljenoj praksi, verovatno odugovlačiti i doneti tek početkom sledeće. U tome imaju ulogu predstojeći izbori u Srbiji i moljakanje Tadića i naprednjaka da se Šešelj zadrži u Tribunalu dok se izbori ne završe
  • Nikolić i Vučić, gde god su boravili, molili su da Šešelja ne puste jer su svesni da bi njegovim povratkom došlo bi do razbijanja DS-ovog koncepta evroatlantske političke scene čiji cilj je da se na političkoj sceni smenjuju DS i naprednjaci, dok bi se srpsko društvo u potpunosti okrenulo Briselu i Vašingtonu

Pi¹e: Marija M. Zariæ
       GLAVNI plod tu¾ilaèke konstrukcije – „udru¾eni zloèinaèki poduhvat“, za koji Hag tereti sve srpsko ¹to je kroèilo u Sheveningen – jeste postojao. Ali ne u Beogradu – veæ kroz zdru¾ivanje Velike Britanije, Vatikana i Amerike da prekroje kartu Balkana a srpski prostor pretvore za probni poligon novog pokoravanja sveta.
       Upravo ovo se na eklatantan naèin videlo tokom suðenja Slobodanu Milo¹eviæu i Vojislavu ©e¹elju. Stoga Fakti – u intervjuu sa ©e¹eljevim pravniim savetnikom Borisom Aleksiæem – ne poku¹avaju da samo rasvetle ¹ta se dalje mo¾e oèekivati od sudili¹ta lideru SRS.
– U Hagu se – odmah ukazuje Aleksiæ – Srbi ka¾njavaju po jednom, a svi ostali po drugom kriterijumu. Zato su protiv Vojislava ©e¹elja, pored glavnog predmeta, do sada su voðena èak tri postupka za nepo¹tovanje suda. Drugi i treæi jo¹ su u toku, a prvi je okonèan presudom od 15 meseci zatvora, koja je èetiri puta veæa od, do tada, najvi¹e izreèene. Samo radi poreðenja: hrvatski novinar Domagoj Margetiæ, koji je okrio imena i ¹ifre 102 za¹tiæena svedoka, osuðen je na svega tri meseca zatvora i 10000 evra, a portparolka tu¾ila¹tva Florans Artman sa 7000 evra, u dve rate, iako je otkrila dokumentaciju na nivou dr¾avne tajne.

  • Da li poboènim procesima, za nepo¹tovanje suda, Tribunal u stvari poku¹ava da „pokrije“ godine koje je ©e¹elj veæ proveo iza re¹etaka?

       – Vrlo je moguæe da æe tu¾ila¹tvo izgubljenu bitku u glavnom postupku ¾eleti da nadoknadi kroz postupke za nepo¹tovanje suda. Verovatno æe raèunati datum podizanja naloga (za postupke nepo¹tovanje suda se donosi nalog a ne optu¾nica, koji predstavlja optu¾ni akt) ili datum kada je zapoèeta istraga, iako bi bilo pravièno da se odbija od glavnog pritvora. Tim pre ¹to delo „nepo¹tovanja suda“ nije bilo ni propisano statutom, veæ su ga sudije usput ugurale u pravilnik, da bi mogli da ka¾njavaju pre svega Srbe. I to drakonski.

  • Za¹to se Tribunala tako odnosi prema Srbima?

       – U ha¹kom tu¾ila¹tvu rade agenti amerièke i britanske obave¹tajne slu¾be. Ovaj podatak u svojoj knjizi navodi i Florens Artman. Otvoreno ka¾em da je tu¾ilac D¾efri Najs zapravo agent britanske obave¹tajne slu¾be MI6, dok za Bila Stubnera, pomoænika tu¾ioca Rièarda Goldstona, ona tvrdi da je pripadnik vojne obave¹tajne slu¾be SAD. Artman navodi da su tu¾ila¹tvo organizovala 22 specijalca CIA i Pentagona, koji su u Hag do¹li sa opremom i idejama, napravili ga i omoguæili mu da radi. Tako su amerièki i britanski obave¹tajci uvek bili na dohvat ruke i anga¾ovani kada je to bilo neophodno.

  • A tribunal je formalno osnovao Savet bezbednosti UN…

       – Priznanja Artmanove samo su dodatni dokaz da ovaj sud zapravo nije organ UN. Radnici Tribunala i bilo kog drugog organa UN, pre svega moraju da po¹tuju Povelju te organizacije. Zbog kr¹enja pravilnika o slu¾benicima, gde se izrièito navodi da, ukoliko se otkrije da neki slu¾benik radi ili odaje informacije nekoj stranoj vladi, takav vi¹e ne bi smeo da radi za UN i morao bi da automatski dobije otkaz. Tu¾ioci i njihovi pomoænici, koji kao agenti rade za obave¹tajne slu¾be svojih vlada, ¹tite njihove sebiène interese i zloupotrebljavaju UN i Tribunal, kako bi se svetili Srbima.

  • ©ta konkretno imate u vidu?

       – Zahvaljujuæi Hagu, oni koji su razbijali SFRJ i ratovali protiv Srba, danas su u poziciji da pi¹u optu¾nice protiv srpskog naroda. Sve navedeno je pravno valjani osnov da se pokrene pitanje revizije, ne samo optu¾nica, veæ celokupnog postupka protiv Srba u kojima su uèestvovali sporni tu¾ioci.

  • Hoæe li ©e¹elj zatra¾iti takvu reviziju?

       – Vi¹e puta smo tra¾ili da se zapoène takav postupak. Formalno-pravno, procedura bi najbr¾e mogla da se pokrene u SB UN, ali bi taj postupak morala da pokrene dr¾ava Srbija ili predstavnici druge dr¾ave. Pogotovo ¹to stalne èlanice SB UN imaju obavezu da ¹tite Povelju UN i da spreèe pojedine vlade da zloupotrebljavaju tu instituciju i na njen raèun ¹tite svoje sebiène interese. Pre ili kasnije, to æe se sigurno i dogoditi.

  • Zemlje koje su razbile Jugoslaviju i izvr¹ile afresiju na Srbiju neæe tek tako ispustiti iz ruku oru¾je kakvo je tribunal…

       – Ruska akademija nauka je jo¹ 2009. pokrenula pitanje revizije postupaka, zbog diskriminacije Srba. To, naravno, ne teèe glatko upravo zbog interesa, pritiska i novca sa Zapada koji je ulo¾en u Tribunal. Zapadne zemlje èuvaju taj sud kao najveæu vrednost upravo zato da bi opravdale svoje zloèine nad Srbima.

  • Zaklanjajuæi se iza Zakona o saradnji sa Hagom, d r¾avni vrh Srbije im u tome poma¾e?

       – U Hagu je zavr¹ila kompletna arhiva Dr¾avne i Vojne bezbednosti Srbije. Dokumentacija o trgovini organima i DNK materijali o kidnapovanju Srba uni¹teni su zajedno sa kompletnom arhivom DB o optu¾enima pred Tribunalom i sa njima povezanim licima. Sve to je oti¹lo put Haga odakle su i tra¾ili originale. Dokumentacija je pritom poslata sa svim imenima operativaca koji su sastavljali te bele¹ke i izve¹taje, a DOS i ovi njegovi „naslednici“ to nisu cenzurisali. Ozbiljna dr¾ava to sebi nikad ne bi dozvolila!

  • Upuæeni tvrde da je cilj bitke oko Rekoma zapravo da se Srbiji do kraja oduzme kontrola nad arhivskom graðom i tim delom pro¹losti?

       – Arhiva poslata u Hag vi¹e nikada nije vraæena! Niti je iko tra¾i! Njoj se gubi trag. Dr¾ava je samo uputila molbu da Tribunal rediguje imena odreðenih operativaca i analitièara. A glavni saradnik Tribunala, Nata¹a Kandiæ, koja predvodi Rekom preko nevladine organizacije, u toj istoj arhivi DB se vodi pod „amerièkom obave¹tajnom slu¾bom“. O tome mo¾ete da proèitate u knjizi dr ©e¹elja „Policijski dosije“. Eto sa kim srpski narod vodi bitku u Tribunalu i za¹to tu¾ioce ne zanimaju zloèini kao ¹to je NATO agresija nad Srbijom.

  • U svemu tome, oèito, nema mesta sluèajnostima?

       – Zloèin protiv mira i agresija namerno nisu u nadle¾nosti Tribunala. Jer, da je suprotno, to bi dovelo do SAD, Vatikana i drugih sila kao ¹to je NATO, koje su rasturale biv¹u Jugoslaviju i kumovale zloèinima na teritoriji Kosova i Srbije.

  • Da li su uni¹teni i dokazi koji bi pomogli da se utvrdi stvarni broje ubijenih u Srebrenici?

       – Dokazni DNK materijal ¾rtava iz Srebrenice uni¹ten je jer bi neka nezavisna komisija utvrdila da tamo nije bilo 8000 ¾rtava. To bi onemoguæilo da se svaki fragment jednog te istog tela raèuna kao novo telo i nova ¾rtva, a pritom su otkopavani le¹eve od Srebrenice do Sarajeva. Pa èak i u takvim uslovima, meðu ¾rtvama nema ¾ene i dece, za razliku od zloèina muslimanskih paravojnih formacija predvoðenih Naserom Oriæem koje su ubijale ¾ene, decu, starce i sve srpsko ¹to su stigle u oko 107 sela i zaseoka oko Srebrenice.

  • Hoæe li to, u takvim uslovima, uop¹te uspeti da doka¾u  Radovan Karad¾iæ i Ratko Mladiæ?

       – Oni imaju ¹ta da dokazuju i doka¾u, ali æe im to biti, zbog svega, veoma ote¾ano. Uprkos tome ¹to nesporna èinjenica – da meðu srebrenièkim ¾rtvama nema ¾ena i dece – direktno dokazuje da nije postojala genocidna namera. Sudbina pomenute dokumentacije jasno oslikava na ¹ta je sve spreman re¾im Borisa Tadiæa. Uostalom, saraðujuæi sa Tribunalom, Vlada Srbije ne saraðuje sa Ujedinjenim nacijama, veæ sa stranim obave¹tajnim slu¾bama! Inaèe, amerièka i britanska struja dominiraju tu¾ila¹tvom i sekretarijatom, a sudije dolaze iz zemalja koje su skromne u svojoj pravnoj praksi.

  • Ko danas èini tim obrane dr Vojislava ©e¹elja?

       – ©e¹elj se brani sam. Glavni pravni savetnik u timu je Zoran Krasiæ, a pravni savetnici koji poma¾u odbranu smo magistar Dejan Miroviæ i ja. Vodilac predmeta je Nemanja ©aroviæ. Tribunal, meðutim, ne ¾eli da nas registruje i uporno vr¹i pritisak na odbranu i preti pokretanjem disciplinskih postupaka. Kr¹i se i princip jednakosti oru¾ja meðunarodnog prava – da odbrana i optu¾ba moraju da budu ravnopravni.

  • Na ¹ta konkretno mislite?

       – Samo je na plate zaposlenih u tu¾ila¹tvu i sudskim veæima za ovih devet godina dato 20 miliona evra, dok optu¾eni ©e¹elj za svoju odbranu nije dobio ni dinar! Meseèna plata glavnog tu¾ioca je 48000 evra. Ti ljudi su veæ sada milioneri. ©e¹elju su, sa druge strane, stalno uskraæivana i prava. Tek 2006. mu je dozvoljeno da se sam brani, iako je to garantovano èl.21 Statuta. Tek te godine stekao je i pravo da ga posete pravni savetnici od kojih je trebalo da preuzme dokumentaciju i skinuta mu je zabrana na kontakte sa porodicom.

 

  • Hoæe li ©e¹elj izvoditi odbranu pred Tribunalom?

       – ©e¹elj je imao nekoliko neophodnih zahteva pre takve odluke. Prvi je bio finansiranje odbrane, ali je Tribunal taj i par drugih njegovih zahteva odbio. Sud nastavlja da pritiska pravne savetnike, iako je ©e¹elj zatra¾io da se sa time prekine. Ne ¾ele ni da vrate pun status Zoranu Krasiæu, koji je u predmetu od poèetka. Tako da, prema sada¹njem stanju stvari, ©e¹elj najverovatnije neæe izvoditi odbranu. Ostaje da se vidi da li æe Tribunal mo¾da promeniti svoj stav.

  • Ako uzmemo u obzir praksu Tribunala, i pretpostavku da ©e¹elj neæe izvoditi odbranu – koliko bi se moglo èekati na zavr¹ne reèi i presudu?

       Posle statusne konferencije 23. avgusta, zavr¹ne reèi bi mogle da budu zakazane veæ u septembru, i zavr¹ene – za jedan dan. Zavr¹nu reè imaæe i ©e¹elj, ali æe mu tu¾ila¹tvo uskratiti moguænost uvodne reèi odbrane, na koju ima pravo bez obzira ¹to ne izvodi dokaze. Prvostepena presuda bi mogla da usledi do kraja godine, ali æe je, po ustaljenoj praksi, verovatno odugovlaèiti i doneti tek poèetkom sledeæe. U tome imaju ulogu predstojeæi izbori u Srbiji, i moljakanje Tadiæa i naprednjaka da se ©e¹elj zadr¾i u Tribunalu dok se izbori ne zavr¹e.

  • Na ¹ta konkretno mislite kad ka¾ete „moljakanje“?

       – Imamo konkretne podatke da DS strahuje od povratka ©e¹elja, jer ga shvataju kao daleko ozbiljnijeg protivnika od Tomislava Nikoliæa. Znamo i da su i Nikoliæ i Vuèiæ, gde god bi boravili, molili da ©e¹elja ne puste, jer su svesni da bi njegovim povratkom do¹lo bi do razbijanja DS-ovog koncepta evroatlantske politièke scene koju su dogovorili sa Nikoliæem jo¹ 2008. Njihov cilj je dvopartijski sistem: da se na politièkoj sceni smenjuju DS i naprednjaci, dok bi se srpsko dru¹tvo u potpunosti okrenulo Briselu i Va¹ingtonu. Eliminisali bi i sve patriotske snage, pre svega SRS, pa DSS, i zbog toga ne ¾ele ©e¹elja u Srbiji pre 2012. godine i novog izbornog kruga.

  • Kakva su va¹a oèekivanja kada je u pitanju prvostepena presuda?

       – Prema meðunarodnom pravu, pa èak i standardima Tribunala, od pet puta prepravljane optu¾nice nije ostalo ni¹ta! I njena poslednja verzija sadr¾i notornu neistinu da je miting SRS u malom Zvorniku odr¾an 1992, a prema novinskim izve¹tajima i svim dokazima – odr¾an je 1990. Miting ’92. im je bio neophodan jer je bli¾i godini izbijanja rata u BiH, pa je tamo neki govor Vojislava ©e¹elja mogao eventualno da ga podstakne, ali im sada sve pada u vodu. Ostale optu¾be su neozbiljne.Terete ga za verbalni delikt bez ijednog konkretnog dokaza.

  • Hoæete da ka¾ete da bi Vojislav ©e¹elj morao da bude osloboðen?

       – Upravo tako! Morao bi da bude osloboðen, ali s obzirom da je Tribunal politièki sud, èijim tu¾ila¹tvom dominiraju strani agenti, mo¾emo da oèekujemo samo najgore. Uzdamo se jedino u meðunarodnu javnost. Digao se glas i u Rusiji i na Zapadu. Ruski komitet za odbranu predvode Sergej Baburin i struènjaci kakav je Aleksandar Mezjajev.

  • Ukoliko u okviru udru¾enog zloèinaèkog poduhvata doðe do jedne oslobaðajuæe presude, da li to znaèi da pada u vodu ceo lanac u tom udru¾enju?

       – Ovo delo nije bilo propisano statutom MKSJ veæ je izmi¹ljeno tek 2001, osam godina od formiranja Tribunala. Od tada do 2005, 65 odsto optu¾nica se odnosilo na udru¾eni zloèinaèki poduhvat, a od tih, preko 90 odsto je podignuto protiv Srba. U pravu nije, ali u Hagu jeste moguæe da u udru¾enom zloèinaèkom poduhvatu navodni nalogodavac bude osloboðen optu¾be, a pomagaè osuðen. Uzmimo primer Jovana Krstiæa, osuðenog za pomaganje u srebrenièkom zloèinu, iako Sud nije ustanovio ni ko je izvr¹ilac.

  • Mnogi misle da bi meðu najsumnjivijima morali biti neki glavni svedoci…

       – Trebalo bi ispitati ulogu Aleksandra Vasiljeviæa. Da li je saradnik amerièke obave¹tajne slu¾be i kakva je njegova ume¹anost u organizaciji operacije podmetanja, vezane za Ovèaru i Srebrenicu. Amerikanci to zovu „fals fleg“ operacija, gde jedna strana izvr¹i zloèin, a onda ga pripi¹e drugoj. NATO je to radio uz pomoæ svojih tajnih armija ’70-tih i ’80-tih u Evropi, o èemu pi¹e prof Daniel Gangser iz ©vajcarske. Iako bi sve trebalo dobro ispitati, Tribunalu nije cilj da se utvrdi istina. Ha¹ki cilj je da optu¾e Srbe, da bi se zapadne zemlje, koje su poèinile najte¾i zloèin protiv mira, oslobodile krivice.

  • Hrvati uveliko rade na tome da oslobode Antu Gotovinu upravo od `udru¾enog zloèinaèkog poduhvata`. Ako bi sud prihvatio njihove argumente, da li bi takva odluka Tribunala otvorila nove moguænosti u sluèaju ©e¹elja?

       – Do presude Gotovini, iskljuèivo su Srbi optu¾ivani i osuðivani po toj taèki. I, ako uporedimo njegovih 24, sa 35 godina kazne Milanu Martiæu, vidi se da je kriterijum na ¹tetu Srba. Hrvatima je, inaèe, profesor iz SAD, Ivan Dama¹o, napisao dosta dobru argumentaciju protiv udru¾enog zloèinaèkog poduhvata, tako da je vrlo moguæe da æe Gotovinu u drugom stepenu osloboditi te taèke, ali to nikako ne znaèi da æe to Hag obavezati da takvu odluku primeni i na Srbe.

  • Razlozi za pesimizam su na povr¹ini, ali mko¾ete li o tome ipak reæi malo podrobnije?

       – Koncept `udru¾enog zloèinaèkog poduhvata` je formiran u tri kategorije. Prva je vezana za zloèin protiv èoveènosti, druga za koncetracione logore, a treæa  kategorija je naj¹ira i unutar nje mogu da optu¾e bilo koga za bilo ¹ta. Ta treæa je rezervisana za Srbe. Po¹to su delo izmislili, sigurno nemaju nameru da ga ukinu, bar ne kada su Srbi u pitanju. I ©e¹elj je optu¾en po treæoj kategoriji, a to ga dovodi u vezu sa licima koja nikad nije upoznao ili sa kojima je bio u sukobu. A ispada i da su Karad¾iæ, Milo¹eviæ, Kraji¹nik i Martiæ sledili njegovu ideju stvaranja Velike Srbije.

  • Kakva je sudbina tog kriviènog dela pred drugim tribunalima?

       – Kategoriju trenutno odbacuju svi Meðunarodni sudovi koji su nastali po ugledu na ha¹ki. Predsednik Tribunala u Libanu, Antonio Kaseze, koji je radio u Hagu, danas odbacuje udru¾eni zloèinaèki poduhvat, iako je potpisivao pravila koja su u MKSJ va¾ila za Srbe. Stoga bi i Hag morao da ukine treæu kategoriju jer nije deo meðunarodne obièajne prakse. Suvi¹e je ekstenzivna, ima premnogo rupa i nelogiènosti, a i razlièito se tumaèi od predmeta do predmeta. U nekom svom aktu Tribunal je napisao da pravilo 98 bis razlièito tumaèe sudije anglosaksonskog, od onih koji dolaze iz kontinentalnog pravosudnog sistem. I da je to sasvim normalno. Zapravo se ne zna po kojim principima funkcioni¹e Hag.
___________________________________________________________________________

Stalno strahujemo za ©e¹eljev ¾ivot

  • S obzirom na sudbinu mnogih srpskih pritvorenika u Sheveningenu, da li u stranci strahujete za ©e¹eljev ¾ivot?

       – Uvek. Pre pet godina po¾alio se na srce, a ni do danas nismo saznali rezultate i uzrok problema, iako doktori na Zapadu raspola¾u svakakvom tehnologijom. Kada je imao problem sa zubom, rekli su da ne mogu da mu plate stomatolo¹ku intervenciju. A bud¾et Triubnala je preko 300 miliona dolara godi¹nje, plus donacije Soro¹a i raznih SAD i Rokfeler fondacija.Sa druge strane, Tu¾ila¹tvo se ne odnosi tako prema optu¾enima i svedocima od kojih imaju korist. Dok su, recimo, raèunali na svedoka DS-1, svake nedelje su ga vodili kod lekara. Iz bud¾eta UN platili su mu i akupunkturu i popravke zuba.

  • Pa kako im se onda odmetnuo?

       – Tu¾ila¹tvo je svim potencijalnim svedocima pretilo pokretanjem postupka pred Tribunalom. Otkad postalo jasno da se neæe podizati nove optu¾nice, potencijalni svedoci, koji su veæ svedoèili u drugim predmetima, shvatili su da su bili zloupotrebljeni i verovatno su po¾eleli da isprave gre¹ku. I dobro je da su na kraju rekli istinu, ali ima jo¹ mnogo istina koje treba saop¹titi.
___________________________________________________________________________

Svetski rekord na ©e¹elju

  • Kako komentari¹ete èinjenicu da je proces protiv ©e¹elja je i najdu¾i proces u istoriji?

       – To je napisao predsedavajuæi sudija ®an Klod Antoneti kada je 1.oktobra 2010. preneo da je postupak protiv ©e¹elja oborio svetski rekord, jer je ovo deveta godina kako je on u pritvoru, a tek je zavr¹ena polovina prvog stepena postupka. To se do danas zaista nikada nije desilo!
___________________________________________________________________________

Istraga povodom pritisaka na DS-1

  • U Hagu je u toku istraga o pritiscima koje je tu¾ila¹tvo vr¹ilo na svedoke u procesu protiv ©e¹elja. Vi¹e od dvadeset svedoka u ovom predmetu potpisalo je i overilo u sudu izjave da ih je tu¾ila¹tvo ucenjivalo da svedoèe. ©ta ka¾ete?

       – U drugom postupku za nepo¹tovanje nisu hteli da skinu za¹titne mere svedoka DS-1, koji je sam naveo da je pod pritiscima i ucenama tu¾ila¹tva la¾no svedoèio u predmetu protiv Slobodana Milo¹eviæa i da mu je za to nuðen i novac. Vrlo je precizno naveo ¹ta je tu¾ila¹tvo tra¾ilo od njega i na koji naèin  da la¾no optu¾i Milo¹eviæa, a kako ©e¹elja. Na kraju, izrièito ka¾e da je la¾no svedoèio. Oèekuje se istraga. U Milo¹eviæevom predmetu ta svedoèenja su samo redigovana, a u ©e¹eljevom, DS-1 svedoèi o dogaðajima na teritoriji Srbije.

Categories: 

©e¹elj

http://fakti.org/serbian-point/seselj/tadic-nikolic-i-vucic-svuda-moljakaju-da-tribunal-ne-pusti-seselja-pre-izbora

__._,_.___

DEN HAAG/BERLIN (Eigener Bericht) – Begleitet von Protesten verhandelt der Internationale Gerichtshof in Den Haag diese Woche über eine Klage Deutschlands auf „Immunität“ gegen Entschädigungsforderungen von NS-Opfern

Newsletter vom 12.09.2011 – Deutschland unantastbar

DEN HAAG/BERLIN (Eigener Bericht) – Begleitet von Protesten verhandelt
der Internationale Gerichtshof in Den Haag diese Woche über eine Klage
Deutschlands auf „Immunität“ gegen Entschädigungsforderungen von
NS-Opfern. Hintergrund sind Urteile der höchsten Gerichte
Griechenlands und Italiens, laut denen der Rechtsnachfolger des
NS-Reichs in Fällen schwerster NS-Kriegsverbrechen Entschädigungen
zahlen muss. Der Versuch, die Bundesrepublik zu einer
Verhandlungslösung zu bewegen, war zuvor gescheitert. Mit dem
aktuellen Rechtsstreit in Den Haag will Berlin jetzt die Opfer unter
Berufung auf angebliche „Staatenimmunität“ zum Schweigen bringen.
Gegenstand der Auseinandersetzung sind NS-Massaker an Hunderten
Zivilisten, die schon in den Nürnberger Nachfolgeprozessen zur
Verurteilung deutscher Kriegsverbrecher beitrugen. In der
Bundesrepublik bleiben sie folgenlos – die Opfer wurden nie
entschädigt, die Täter nie bestraft. Im Verlauf der
Auseinandersetzungen komme es zu einer eigentümlichen Rechtsauslegung
durch die internationalen Gerichte, bestätigt Rechtsanwalt Martin
Klingner im Gespräch mit dieser Redaktion. Klingner vertritt
Angehörige der Opfer vor Gericht.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58141

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

12. септембар 2011.

www.eparhija-srednjoevropska.org

www.sok-aktuell.org

 

 

– галерија слика биће послата накнадно –

 

Владика Константин служио са Патријархом Данилом

 

 

 

Њ.Б. Патријарх румунски Г. Данило

 

 

 

(МИНХЕН) На празник Усековања Главе Светога Јована Крститеља, у недељу 11. септембра, Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин служио је на Светој Архијерејској Литургији и полагању камена темељца за нови румунски храм и црквени центар у Минхену. Овом торжественом богослужењу началствовао је Његово Блаженство Патријарх румунски Г. Данило,  а саслуживало је мноштво архијереја, свештеника и ђакона, између осталог Високопреосвећени Митрополит немачки Августинос (Лабардакис) из Васељенске патријаршије, Архиепископ берлински и немачки Теофан (Галински) и викарни Епископ штутгартски Г. Агапит (Горачек) из Руске Православне Цркве са више архијереја Румунске Православне Цркве, међу којима су били високопреосвећена Господа Митрополити немачки Серафим (Јоанта), те западно- и јужноевропски Јосиф (Поп) и Преосвећени епископ кронштатски, викар за Немачку, Г. Софијан (Патруњел).

 

 

 

Српску Православну Цркву су као служашчи представљали, осим Преосвећеног Владике Константина, протојереј Бранислав Чортановачки из Минхена и ђакон Златибор Којадиновић из Нирнберга.

 

 

 

У поподневним часовима, Преосвећени Епископ Г. Константин служио је вечерње у српском православном храму Св. Јована Владимира у Минхену.

 

 

 

Његово Блаженство Патријарх румунски Г. Данило налази се у вишедневној посети Немачкој поводом полагања камена темељца за нови црквени центар у Минхену и поводом учешћа на тамошњем „Интернационалном мировном сусрету“ (11-12. септембар). Патријарх Румунске Православне Цркве налази се у Немачкој на позив надбискупа минхенско-фрајзиншког, кардинала Рајнхарда Маркса, и председнице Парламента Баварске, Барбаре Штам.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Информативна служба

Српске православне епархије средњоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

SOKAKTUELL@aol.com

 

NOVA SEZONA DOBRIH ŽURKI U ORU POČINJE! ZABAVNO VEČE sa zakuskom…

NOVA SEZONA DOBRIH ŽURKI U ORU POČINJE!

ZABAVNO VEČE

sa zakuskom…

Na početku nastup malih folkloraša,

a onda za velike (folkloraše i ostale) duga noć uz muziku,

 

ULAZ BESPLATAN

 

Srpsko kulturno-umetničko društvo „ORO“ e. V.
Heddernheimer Landstraße 151
(U1 – pravac Ginnheim, stanica „Heddernheimer Landstrasse“)
D-60439 Frankfurt
Tel. +49 69 13828500
www.oro-frankfurt.de
Folklor | Biblioteka | Kafić | Koncerti | Pozorište | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | Žurke | Bioskop | Izložbe
Ako e-pošta od našeg društva nije poželjna, molimo Vas obavestite nas. Vaše adrese koristimo isključivo za slanje programa SKUD-a „ORO“ i ne činimo ih dostupnim kako pravnim, tako i fizičkim licima.

juga.design®