Biljana Cekić odstupila sa funkcije zbog odbijanja lokalnih čelnika da prime ruskog investitora, spremnog da u Karavukovu otvori pogon i zaposli više od hiljadu radnika – Odbornica DS promenila stranku

džaci 09. 09. 2011

PRESS VOJVODINA

PreletaČ… Odbornica DS promenila stranku

U naprednjake zbog ruskog investitora

Povod – Biljana Cekić odstupila sa funkcije zbog odbijanja lokalnih čelnika da prime ruskog investitora, spremnog da u Karavukovu otvori pogon i zaposli više od hiljadu radnika

s
Biljana Cekić optužuje lokalnu vlast da se ponaša kao da ulaganja ima na pretek
Moralna obaveza… Biljana Cekić optužuje lokalnu vlast da se ponaša kao da ulaganja ima na pretek

Odbornica Demokratske stranke Biljana Cekić morala je da podnese ostavku da bi predstavnici opštinske vlasti u Odžacima, uopšte, primili potencijalnog investitora iz Moskve. Na tom sastanku „pao“ je dogovor da ruskom ulagaču lokalni čelnici, za desetak dana, ponude predlog ugovora.

Inače, Cekićeva je i podnela ostavku zbog odbijanja opštinske vlasti da razgovara sa moskovskim investitorom. Na sednici Skupštine opštine nije odustala od vraćanja odborničkog mandata, nego je dojučerašnje stranačke kolege iz DS obavestila da prelazi u Srpsku naprednu stranku.

Nezadovoljstvo ili izgovor

U taboru koji je Biljana Cekić napustila kažu da je njeno negodovanje zbog odnosa prema ruskom investitoru bilo, zapravo, samo izgovor za prelazak u SNS. Ipak, priznaju da je postupila moralno time što odbornički mandat nije zadržala, kako bi ga prenela u novu stranku. Biljana Cekić za Press priča da je revoltirana postupanjem nosilaca lokalne vlasti koji, kaže, zaboravljaju da je nezaposlenost najveći problem u opštini Odžaci i ponašaju se kao da ulaganja ima na pretek.

– Investitor Sergej Ivanovič Fadejev, vlasnik firme „Merkuri“ u Moskvi, bio je u našoj opštini početkom maja i došao je, posle četiri meseca, da napravi ugovor, nudeći sve potrebne garancije, ali niko iz lokalne samouprave nije hteo da razgovara sa njim. Odjednom je postalo sumnjivo to što hoće da zaposli više od 1.000 radnika i što je odabrao Karavukovo, a promašio Bačku Palanku. Teramo ga sa praga u neku drugu sredinu, umesto da nadležni u opštini, koji za to dobijaju pristojne plate, provere o kakvoj je investiciji reč – ističe Cekićeva.

Ona kaže da opštinska vlast u Odžacima nema jasne ciljeve, ni energiju da bilo šta promeni nabolje i da se ispostavilo da su predizborne priče bile bajke.

a

Poklonila dodatak

Biljana Cekić kaže da je jedino predizborno obećanje koje je mogla da ispuni da svoj odbornički dodatak poklanja meštanima Karavukova. Ona navodi da je, kao odbornica, dobila 120.000 dinara, a da je i više od toga poklonila svojim sugrađanima.

– Po 5.000 dinara dala sam udruženjima žena, golubara i pčelara, 18.000 dečjem vrtiću u Karavukovu, a 21.000 dinara dečjem dispanzeru u Odžacima. Sada, na kraju, kad napuštam mesto odbornice, deci iz Karavukova poklanjam tri klackalice i dve duple ljuljaške, vredne 80.000 dinara – kaže Cekićeva.

– I sama sam propagirala te priče, verujući da su istinite, ali ne mogu da ispunim to što sam obećala meštanima Karavukova, pa je moja moralna obaveza bila da podnesem ostavku na mesto odbornika. Pošto više ne verujem u politiku vladajuće koalicije u Odžacima i ne mogu da je sledim, pristupila sam SNS, da vidim šta ta druga strana može da uradi – kaže Biljana Cekić.

Ne može na brzinu

Predsednik Opštinskog odbora DS u Odžacima Veroljub Marković, koji je i član Opštinskog veća zadužen za investicije i privredu, kaže za Press da je Biljana Cekić, najpre, napravila dogovor sa SNS o prelasku u naprednjake, a onda isforsirala priču o nekorektnom odnosu lokalne vlasti prema potencijalnom investitoru u Karavukovu.

– Malo je sporije išao taj dogovor sa investitorom, ali ne može se tako, na brzinu, kao što je tražila Biljana Cekić, dati nekome zemlja u industrijskoj zoni. Potrebno je da investitor da bankarske garancije. A nije istina da smo zaboravili predizborna obećanja data meštanima Karavukova. Kriza je, a pomažemo koliko možemo. Evo pripremamo se da uložimo 100.000 evra u izgradnju dve eko-česme, za rešavanje problema vodosnabdevanja u Karavukovu – kaže Marković.

Zoran

БОГОСЛУЖЕЊА У ХРАМУ СВ. САВЕ У ХАНОВЕРУ

БОГОСЛУЖЕЊА У ХРАМУ СВ. САВЕ У ХАНОВЕРУ

 

Недеља         4. септембар                                                                                Литургија у 10 часова

Недеља       11. септембар – Усекованије                                                      Литургија у 10 часова

Недеља       18. септембар                                                                                Литургија у 10 часова

Среда          21. септембар – Мала Госпојина                                               Литургија у   9 часова

Недеља       25. септембар                                                                                Литургија у 10 часова

Уторак        27. септембар – Крстовдан                                                         Литургија у   9 часова

 

Недеља         2. октобар                                                                                    Литургија у 10 часова

Понедељак   3. октобар – Сабор православних верника на немачком        Литургија у 10 часова

Субота          8. октобар – Задушнице                                                               Парастос у   9 часова

Недеља         9. октобар                                                                                    Литургија у 10 часова

Петак          14. октобар – Покров Пресвете Богородице                           Литургија у   9 часова

Недеља       16. октобар                                                                                    Литургија у 10 часова

Недеља       23. октобар                                                                                    Литургија у 10 часова

Четвртак     27. октобар – Св- мати Параскева – Св. Петка                     Литургија у   9 часова

Недеља       30. октобар                                                                                    Литургија у 10 часова

Понедељак 31. октобар – Св. ап. Лука и Св. Петар Цетињски               Литургија у   9 часова

 

 

Gottesdienste in der Kirche des Heiligen Sava zu Hannover

 

Sonntag         4. September                                                                                 Hl. Liturgie um 10 Uhr   Sonntag       11. September – Enthauptung d. hl. Johannes d. Täufers          Hl. Liturgie um 10 Uhr

Sonntag       18. September                                                                                 Hl. Liturgie um 10 Uhr

Mittwoch     21. September – Hochfest Geburt der Gottesgebärerin             Hl. Liturgie um   9 Uhr

Sonntag       25. September                                                                                 Hl. Liturgie um 10 Uhr

Dienstag      27. September – Hochfest Kreuzerhöhung                                  Hl. Liturgie um   9 Uhr

 

Sonntag         2. Oktober                                                                                     Hl. Liturgie um 10 Uhr

Montag         3. Oktober – Begegnung der Orth. Christen deutscher Sprache   Hl. Liturgie um 10 Uhr

Samstag         8. Oktober – Gedächtnis der Verstorbenen                                            Andacht  um   9 Uhr Sonntag          9. Oktober                                                                                    Hl. Liturgie um 10 Uhr

Freitag          14. Oktober – Obhut der Gottesgebärerin                                  Hl. Liturgie um   9 Uhr

Sonntag        16. Oktober –                                                                                  Hl. Liturgie um 10 Uhr

Sonntag        23. Oktober                                                                                    Hl. Liturgie um 10 Uhr

Donnerstag  27. Oktober – Hl. Petka-Paraskeva                                              Hl. Liturgie um   9 Uhr

Sonntag       30. Oktober                                                                                     Hl. Liturgie um 10 Uhr

Montag        31. Oktober – Hl. Ap. u. Evang. Lukas u. hl. Petar v. Cetinje   Hl. Liturgie um   9 Uhr

инструмент за разбијање Србије

Изопаченост: инструмент за разбијање Србије


аутор: проф. др Светозар Радишић

Геј парада је један од инструмената за мирнодопско разбијање Србије.

Београд, 07.09.2011

После свега што се догодило на Балкану од 1989. године и у Србији после 1998. године, јасно је да је у току распарчавање Србије и наставак цепања и уништавања српског националног бића.

Вашингтонски и бриселски глобалисти преко „марионета у освојеним државама“, у процесима названим транзиција и регионализација, стављају недовољно умне и распамаћене људе под потпуну контролу кретања и ума, истовремено са смањивањем броја „бескорисних изјелица“. Све више је доказа да постоји очигледан шаблон за ситњење држава и стварање „бонсаи република“.

Код нас се тај шаблон манифестовао кроз разбијање и распарчавање Југославије, Србије и Црне Горе и српског бића, малтретирање Срба на Косову и Метохији, микрочиповање докумената, животиња и људи и наравно кроз процес медијске афирмације „параде љубави и поноса“. Све су то инструманти за стварање глобализма, у којем је испланирана тотална неслобода људи. Дакле, „геј права“ нису средство спољног притиска, како још пишу Титови ученици, него инструмент за довршавање тзв. новог светског поретка, који ће се финализовати као неоробовласничко друштво.

Параде љубави и поноса у светосавској, православној Србији, намањене су да скрену пажњу људи од срамне улоге „демократске“ администрације у историјском губљењу Косова и Метохије, прихватању за српски народ погубне регионализације и историјским прогонима и ракетирању Срба.

Србија се спремала за „љубавни понос“

Ради уласка у Европску унију, политичари из блока заснованог на устаљеном праштању свих зала којима су Срби били и сада су изложени, желели су да докажу „свету“ и „парадом поноса“ да су Срби достојни „Старе даме“ (Европе). Никако да нађу времена да прочитају књигу Владимира Дворниковића, највећег српског карактеролога, објављену 1937. године под насловом „Борба идеја“, у којој пише:

„Срби и Словени, као епски људи, никада нису били омиљени или макар признати као равноправни у Европи, јер су их сматрали културно инфериорним“. Да ли је нешто демантовало Дворниковића? Ратови? У свим ратовима, без обзира што Срби нису никада били против „Европе“, подржавани су српски вековни непријатељи. Они који су Србе прогонили, покушавали да их пониште и који су Србима отимали и брисали историју, језик и културу.

Упркос свакодневним порукама да је мисија названа „парада поноса“ опасна по мир, слободу кретања, па чак и животе грађана Србије, тзв. демократска а суштински неокомунистичка власт, надметала се у подршци очевидне опасности. То само подсећа на 1999. годину, када су челне „демократе“ подржавале бомбардовање Србије и Београда, док се народ не уразуми и преда. У политичке притиске, за које се верује да су „страни“, непрестано су умешани ЦЕСИД и ГСА, који политичким (што значи нелогичним, недовољно писменим) речником обавештавају јавност о „хомофобичној Србији“.

„Демократе“ не желе да схвате шта значи објављени став: „Број грађана Србије који сматра да је црква у праву што осуђује хомосексуалност повећао се на више од 60 одсто“. Тај податак одузима право на име „Демократској странци“, будући да су демократе дужне да поштују већинско мишљење народа.

Хомосексуализам је ипак…

До нове „октобарске параде“ било је познато да више од 64 одсто грађана Србије сматра да је хомосексуалност опасна по друштво. Већина становника Србије сматра да држава треба да ради на сузбијању хомосексуализма, а око 40 одсто становника Србије мисли да је хомосексуалност „западна измишљотина“ намењена да уништи породицу и традиције.

Истина је нажалост провидна: српска, прикупљена, а из Брисела и Стразбура аминовама марионетска власт, већ једанаест година „купује време“ за Запад, који се острвио на Србе. При томе, не дозвољава српском народу да се освести, прогледа и схвати да су бриселски и вашингтонски глобалисти пресвучени у „демократе“ учинили сва да униште основе за њихов опстанак.

Очевидно је да се власт у Србији понаша антисрпски. Постоји још једна по њу лошија могућност, а то је да њени припадници нису свесни шта раде. У том случају су недорасли „историјском тренутку“ и по томе се поиустовећују са Милошевићевом влашћу, којој су управо то замерали. Ако је неспособност и незнање узрок безусловне сарадње са непријатељима Срба, онда је реч о несвесном трасирању пута у српско безнађе и нестанак, а све на то личи.

„Демократе“ су, једноставно, дозволиле да Србија буде окупирана, опљачкана и понижена. У процесима транзиције, приватизације и регионализације, Срби су након уништавања инфраструктуре, током агресије НАТО-а у 1999. години, продани, обесправљени и понижени. Српски необразовани мамонисти из Демократске странке, продали су и економски уништили Србију за „шаку долара“, уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда посредством њихове испоставе у Србији – странке Г17+.

Сви закони донесени после 2000. године, у име просперитета и уласка у Европску унију, само су стезали омчу око српског националног бића, одузели слободе кретања, мишљења и говора. У Србији слобода више не постоји, а пљачка народа је свакодневна. Порези се размножавају и повећавају, а при томе правдају да су такви исти у Европској унији. Народна скупштина одлучује у име народа, којег више нико ништа не пита.

Растаче се држава Србија пред очима Срба, а народ то растакање посматра немоћно, јер не сме ни да помисли да се негде окупи. Та привилегија је доступна само настраним лицима и невладиним организацијама. Администрација коју српски народ плаћа је истовремено недоступна и охола. Одвојеност српске власти (тако се то каже) од народа све више се повећава. То се чини новим врстама контроле: камерама и микрочиповањем (преко пасоша, личних карти, здравствених, куповних, банкарских, саобраћајних и других картица). Слободу кретања и мишљења онемогућавају системи које народ плаћа за (о)чување слободе. Наводна безбедност је већ сада заменила слободу. У Србији, као и свуда у кабализованом и вавилонизованом свету има новца за микрочиповање говеда, а нема за пејс-мејкере.

У таквој, рањеној Србији, политичке слуге „великог брата“ покушавају да замене и поистовете чувени српски понос, који је Србима једна од основних особина, бесрамним, бесмисленим, извитопереним „поносом“ хомосексуалаца. При томе, настоје да парадирају у време када су параде изгубиле сваки смисао. Параде припадају временима победа. Приличе само војскама, њиховим (про)славама и славолуцима. Парадом настраних људи поништава се историјски понос и понос сваког човека.

Настојање да се то догоди није чудно, будући да су идеје потекле из антиисторијског, талмудског легла. Тако се ствара основа за будућност иза које више неће бити историје, јер ће све културе нестати у ратовима који непрестано трају. Да ли „светска елита“ брине о споменицима културе на Косову и Метохији, Авганистану, Ираку, Либији…? Свуда су изазвали ратове да би смањили број „бескорисних изјелица“ и поставили своје марионете, а наводно у бризи за културу порушене богомоље граде они који су их срушили. Какво лицемерје!!!

Глас науке

Медицина, која је још на снази, јер се и науке убрзано прилагођавају ставовима „великог брата”, ипак има другачије доказе о суштини хомосексуализма. Током вековне праксе прикупљено је много доказа да је хомосексуализам болест.

С друге стране, докази да није реч о болести су на нивоу спекулација, као она фамозна прича о „педерском гену” који многи спомињу као аргумент. Проблем је што постојање наведеног гена није доказано, баш као што није доказано постојање Хигсовог бозона.

Не би било чудо да га неки набеђени хомосексуалац „пронађе”, јер се „нација хомосексуалаца” убрзано размножава, будући да је бити геј прави хит, а људи су научени у језуитским школама да мисле само на интерес и да се не опиру безумљу.

Фамозна прича о томе како је једна од америчких асоцијација психијатара скинула хомосексуалност са списка болести 1973. се често користи као аргумент. То би било исто као када би неко ново удружење географа прогласило земљу коцкастом и цео свет ту „чињеницу” морао да прихвати.

Попут заговорника и промотора животних апсурда, неки хомосексуалци су смислили и јавно промовисали став да су ови људи који их прозивају прикривени хомосексуалци. Делује перфидно, иако је глупо. Та тврдња доказује да њихов поремећај није у вези с телом и генетиком, него с истинитим информацијама у уму, као компоненти душе сваке личности.

Недостатак истинитих информација оптужује научнике и учитеље, а посебно медицинско особље. Логичнија је сумња да су сви хомосексуални парови, који траже да усвоје малолетну децу било којег пола прикривени педофили, а за то их нико не оптужије, јер за то не постоје докази. Требало би да се чувају управо од такве нечије оптужбе. Јер, чини се да разврат на који подсећа однос хомосексуалаца није далеко од педофилије, уколико је потребно законом одредити годишта којима је дозвољен однос. С друге стране, ако се годишта не прецизирају, онда је неко намерно омогућио потенцијални злочин.

Ипак, са становишта науке, реч је о нетипичном сексуалном односу између мушкараца и исто тако између жена, односно о неприродном односу истих полова. На основу већине истраживача хомосексуализам је присутан код један до пет одсто људске популације, а по другим подацима он обухвата шест одсто мушке и три одсто женске планетарне популације.

Међутим, мишљења о хомосексуализму су значајно различита, тако да је интервал много већи, када су аутори истраживања хомосексуалци.

Но, научници попут академика Георгија Николајевича Ситина и др Ларисе Форине (који су учествовали у пројектима са космонаутима) сматрају да су проблеми свих настраности везани за мисли, емиције и нагон, те да их је могуће отклонити тако што се прочишћене мисли, попуњене са правим оздрављујућим информацијама, упућују у подсвест људи чије су личности измењене из било којег разлога. Тако се отклањају све болести зависности и ружне, умишљене навике.

Уосталом, проблем с истополницима је космички проблем, јер где не постоје два пола не постоји живот, будући да је живот, према знањима научника, кретање енергије између два пола. Хомосексуализам поништава пород, а то значи и живот – продужавање врсте. Проблем настраних људи заљубљених у исти пол је душевни.

Изгубљена оријентација

У држави попут садашње Србије могуће је и природно антисрпско парадирање. Оно је антисрпско и провокативно због занемаривања српске културе, религије и менталитета. Природно је што слуге мегафинансијера попут представника и заступника немачке и холандске геј популације у Србији, Волфрама Маса и Јон ван Дартела, неумно и бездушно тврде да су права њихових настраних популација важна за процес европских интеграција.

Уосталом, то што се догађа са Србима на Косову и Метохији, а чему кумују политичари Србије и Црне Горе, срамота је за цео људски род на почетку 21. века. Зато, после свега што се догодило после 2000. године, треба питати демократе где им се изгуби „француска револуција“? Шта се догоди са „америчком демократијом“? Како Европска унија мисли да створи извеснију будућност на најстаријем и најкултурнијем континенту?

Откуд толико незнање у Европској комисији у вези с тим ко је ко на Косову и Метохији? Ко изгради толике манастире и ослика их тако да чине светску културну баштину? Зар су поборници „великог брата“ заиста наумили да претворе у прах целокупну културу људског рода? Има ли Запад човека попут црноречког новомученика Харитона, ког су Арнаути рашчеречили и отсекли му главу само зато што је српски монах, иако им је помагао, у добру и злу (и Арнаутима и њиховим вођама)?

Очевидно је да на Косову и Метохији, у Србији, на Балкану, у земљама у транзицији, живе људи које у групи „Билдерберг“ зову „бескорисне изјелице“. Очи наводних српских демократа усмерене су према Вашингтону, Бриселу и Стразбуру као да су тамо божанства. Било би то због политичких или неких других интереса можда и разложно, да тамо не службују они који су идејно учествовали у највећем прогону Срба у историји. Да ли је то безумље довољно за „космички бол“ и срамоту дужу од живота?

Упркос податку да га је на садашњу функцију изабрало око 32 одсто грађана Србије,  Борис Тадић храбро подржава хомосексуализам и „параде поноса“. То је за њега „цивилизацијски искорак“. Немоновно присуство полицијске коњице, водених топова у резерви и примене „неубојног оружја“, не показије да је Београд безбедно место. Пре би се рекло да таква ситуација показује да „српска администрација“ не мари за „глас сопственог народа“ и да јој Срби ништа не значе.

Мора се признати да је један феномен провидан. Боље је да се народ усмери према геј парадерима, него према председнику и осталим системцима, који отворено учествују у черечењу српског простора и српских тековина. Парадирање ствара политичку сумаглицу и тако прикрива сурову стварност.

Зар нису довољни споменици у облику разрушених зграда Министарства одбране и Генералштаба Војске Југославије (то нису зграде Војске Србије) и Министарства унутрашњих послова, те са црном земљом сравњена и поравната, па ипак продана, зграда „Маршалата“, да се схвати шта се догађа Србима и Србији?

Амерички држављани у Србији (постоје информације да су бројни, добро наоружани и још боље опремљени), који се здушно и даље боре за откидање Косова и Метохије, понашају се као да су поболи освајачку заставу на најлепшем делу Дедиња. Учинили су то крај симбола највише власти – српских дворова. Закуцали су ту заставу у српска срца у Београду, на исти начин на који су поболи заставу у бази „Бонстил“, где је срце српске духовности. Својим понашањем само доказују да су наставили рат против Срба.

Притисак, који помињу Ивица Дачић и Слободан Антонић, „да се поштују геј права у Србији“, свакако није настао у источним администрацијама, а то значи да се глобалистички поход на српске душе наставља. Уосталом, Срби никада нису ратовали против Европљана и Американаца, али они јесу а и сада ратују против Србије. У сусрет новим парадама поноса, намеће се све старије питање: зар је свака нада у спас Срба нестала нетрагом?

Mit der Nutzung militanter Islamisten für den Krieg in Libyen

Newsletter vom 09.09.2011 – Der religiöse Faktor

BERLIN/WASHINGTON (Eigener Bericht) – Mit der Nutzung militanter
Islamisten für den Krieg in Libyen greift der Westen zehn Jahre nach
den Terroranschlägen vom 11. September 2001 auf alte außenpolitische
Bündnisstrategien zurück. Wie aktuelle Untersuchungen belegen,
kooperierten die Vereinigten Staaten wie auch die Bundesrepublik
Deutschland bereits in den 1950er Jahren mit unterschiedlichen
Spektren des politischen Islam, um gegnerische Staaten in Osteuropa
und im Nahen Osten zu schwächen. Man müsse sämtliche verfügbaren
„religiösen Ressourcen mobilisieren“, um „der sowjetischen Bedrohung
zu begegnen“, hieß es in Dokumenten der 1950er Jahre zur Begründung.
Nach ersten Anläufen, die sich auch gegen die Regierung Nasser in
Ägypten richteten, kulminierte die Bündnisstrategie in den 1980er
Jahren im gemeinsamen Kampf militanter Islamisten und westlicher
Geheimdienste, darunter der Bundesnachrichtendienst (BND), gegen die
sowjetische Armee in Afghanistan. Erst als die verbündeten Islamisten
aus dem Ruder liefen und sich gegen den Westen wandten – gipfelnd in
den Terroranschlägen vom 11. September -, kam es zum sogenannten
Anti-Terror-Krieg. Die Entwicklung in Libyen zeigt, dass aus Sicht
westlicher Regierungen in Zukunft im Kampf gegen gemeinsame Gegner
wieder gemeinsame Aktivitäten mit militanten Islamisten denkbar sind.
Ansätze lassen sich auch jenseits von Libyen erkennen.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58139

Doppelrezension: Der politische Islam im Westen

http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58138

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58139

RAS – Medjunarodna Srpska Organizacija Vas poziva na druzenje uz jedistvenu priliku za odlazak na koncert legende Balkanske muzike Gorana Bregovica i njegovog „Orkestra za Svadbe i Sahrane“, u ovom delu Amerike.

Srpski tekst je u produzetku.

Dear Friends,


RAS – The International Serbian Organization is inviting you to join us for the exclusive Southeastern concert by the icon of the Balkan music Goran Bregovic and His Wedding and Funeral Orchestra.

The concert will be held at the Page Auditorium at Duke University in Durham, NC on Sunday, October 16th at 8pm
Ticket prices: $42  $34 $22    

RAS has a special 10% discount, so please make sure to mention RAS – The International Serbian Organization, or just RAS, when buying tickets. 


Please contact us at rasinternational.info@gmail.com  for the any other  information.   Also, let us know if you will be driving or need a ride, for possible ride share (carpool) from Washington DC or other cities. We will try to coordinate people from the same cities. 

Zvezdana Stojanovic Scott
RAS – The International Serbian Organization




Dragi prijatelji, 

RAS – Medjunarodna Srpska Organizacija Vas poziva na druzenje uz jedistvenu priliku za odlazak na koncert legende 
Balkanske muzike Gorana Bregovica i njegovog „Orkestra za Svadbe i Sahrane“,  u ovom delu Amerike.

Koncert ce se odrzati u Page Auditoriumu na Duke Univerzitetu u Durham-u, Severna Karolina u nedelju, 16 Oktobra 2011 u 20h
Cene karata su  $42  $34 $22    

RAS  ima poseban popust na cene karata (10%), pa prilikom kupovine karata pozovite se na RAS – Medjunarodnu Srpsku Organizaciju ili samo RAS.

Karte se mogu kupiti na sajtu Duke Univerziteta:


Molimo Vas da se javite sto pre na rasinternational.info@gmail.com  da bi utvrdili koliko ima zainteresovanih kao i radi podele troskova i moguceg prevoza sa ljudima koji ce voziti.
RAS ce pokusati da koordinira ljude iz istih gradova.

Zvezdana Stojanovic Scott
RAS – The International Serbian Organization
 

Subject: Molitva


Subject: Molitva

MОЛИМО ВАС МИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
СКРУШЕНО И СМЕРНО,

СРБИНЕ И СРБКИЊО, ДА
1. Ако стигнете и кад стигнете, одвојите од свог времена и прочитајте коју РЕЧ Молитве за нас грешнике.
2. Ако нам затреба хлеба и воде и лекова, шаљите нам 3. Ако нам затреба оружје, пробајте да нам донесете 4. Ако Вам шаљемо децу јер нису безбедна, чувајте их у наше име 5. Ако Вам није тешко, опет и опет се за нас Богу помолите 6. Ако Вам није тешко, а ако не тражимо много, сви на исповест, да нас Бог покаје, као народ помогне.

8. На следећим изборима не гласајте за издајнике 9. Не зовите нам папу, Европу, Унију и Нато 10. НЕ СЛУШАЈТЕ ВЛАСТ, АКО ИЗДАЈУ НАС, ВИ СТЕ СЛЕДЕЋИ 11. Ко може нека дође на барикаде 12. Ко не може нека се моли за нас 13. Не зовите нас у кампове за избеглице, не обећавајте нам рај уз душек и паштету. Не шаљите нам поруке да смо већ издани. Поштујте нашу одлуку ако желимо да умремо за Свети Космет.
Завидите нам, Господ нас је удостојио
да се жртвујемо за СВЕ Вас.
14. Не заборавите нас! На Косову и
Метохији нас има преко 150.000!

***

Поделите ово писмо свим Србима и свим
добронамерним људима света – онима
који ве

VIKILIKS Tadićev kraj kosovske igre

VIKILIKS Tadićev kraj kosovske igre

Društvo | Nikola Vrzić | septembar 8, 2011 at 23:55


Piše Nikola Vrzić

Vikiliks nam otkriva kako je Srbija prodala Kosovo za beli Šengen,  da je Boris Tadić Amerikancima obećao da će lično ukrotiti Srbe na severu pokrajine, i kako se prikriveno već mesecima sprovodi plan o „dve Nemačke“ koji će na kraju ipak morati da rezultira uzajamnim priznanjem Srbije i Kosova

Odbacili su plan Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, a onda prihvatili Euleks koji je tim planom predviđen da nadgleda kosovsku nezavisnost; lobirali su protiv nezavisnosti Kosova i tražili nove pregovore o njegovom statusu, a prihvatili da uđu u pregovore s Prištinom o „praktičnim pitanjima“ i pod pokroviteljstvom Roberta Kupera, koji je u ime EU s Amerikancima pravio strategiju koordiniranog proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine; ohrabrivali su Srbe na barikadama u Rudaru, Zupču, Leposaviću… da izdrže u borbi protiv uspostavljanja kosovske carine na Jarinju i Brnjaku, a onda im novim briselskim sporazumom iza leđa doveli carinike Hašima Tačija. Kako objasniti ovolike preokrete u srpskoj politici prema Kosovu? Američke diplomatske depeše, koje je Vikiliks u celosti objavio proteklih dana (ukupno više od četvrt miliona dokumenata – 251,287), pružaju bolno jasan uvid u sakrivane uzroke ovih preokreta, u funkcionisanje ove države bez države čiji predsednik podnosi izveštaj stranom ambasadoru o svom sastanku s premijerom (pošto je premijer to odbio da učini) i zaklinje se na vernost onima koji mu komadaju zemlju već dan pošto su je raskomadali, obmanjujući pri tom svoje građane da se protiv tog komadanja bori svim snagama.
Ova hronologija izdaje, denuncijanstva i beščašća, zabeležena i raskrinkana u depešama iz Beograda, Vašingtona, Brisela, Prištine… (u kojoj su izdaju pokušali da ulepšaju, opisujući je kao „pragmatičan“ i „konstruktivan pristup“, „realističan“, „demokratski“, „prozapadni“, „reformatorski“…), pokazuje put koji su srpski vlastodršci prešli od 2006. godine do danas. Od čvrstog neprihvatanja kosovske nezavisnosti i borbe protiv njenog proglašenja, preko tihog prihvatanja nezavisnosti Kosova ali samo pod uslovom da birači to ne primete i prilježnog rada na konkretizaciji tog prihvatanja, pa do onoga što tek ima da nam usledi ako nastavimo ovim bezalternativnim putem ka Evropskoj uniji. Do uzajamnog priznanja Beograda i Prištine.

BORKOV PEČAT NEZAVISNOSTI
Pri čemu je sporazum o izgledu carinskog pečata, koji su u petak 2. septembra u Briselu, pod budnim okom Roberta Kupera, postigli Borko Stefanović i Edita Tahiri, samo jedan od nužnih međukoraka ka prvom od postavljenih ciljeva, ka zaokruživanju kosovske državnosti uz pomoć Srbije. Srbija je, kako smo najavili još u avgustu („Srpski pečat na kosovsku nezavisnost“, „Pečat“ br. 179), prihvatila postojeći carinski pečat Kosova (na kome piše „Carina Kosova“), uveden u upotrebu posle proglašenja nezavisnosti. Srpske vlasti ga dosad, baš zbog toga, i nisu priznavale, kao što (zasad, ali sve manje uverljivo) ne priznaju ni nezavisnost Kosova.
A svojim velikim uspehom su, kako smo takođe najavili, proglasili to što su izdejstvovali da na prihvaćenom carinskom pečatu ne stoji „Carina Republike Kosovo“. Jednako bi tačan bio i iskaz Borka Stefanovića da nas je spasao tako što je odbio invaziju Marsovaca; jer, koliko je bilo pokušaja invazije s Marsa, tačno je toliko bilo i predloga da se u upotrebu uvede žig „Carina Republike Kosovo“, koji bi zahvaljujući Stefanovićevom žestokom zalaganju za srpske interese bio odbačen.
Štaviše, živi bili pa videli: sva je rasprava o izgledu carinskog pečata bila skoro potpuno izlišna. Bitno je bilo, samo, postići ma kakav dogovor o carini i pečatu, jer će za njim uslediti i naredni nužni korak – sprovođenje tog dogovora. Što će značiti da će na carinske prelaze – uključujući i preostala dva gde ih dosad nije bilo, na severu Kosova, na Jarinje i Brnjak – biti dovedeni oni koji će kontrolisati sprovođenje dogovora o carini, odnosno, kosovski carinici Hašima Tačija. To je, uostalom, ove srede rekao i sam Tači, najavljujući „lociranje kosovskih carinika, granične policije i pripadnika Euleksa na punktove 1 i 31, kod Jarinja i Brnjaka“. Šta će povodom toga da uradi Goran Bogdanović, srpski ministar za Kosovo i Metohiju? On je, naime, posle briselskog sporazuma Stefanović-Tahiri, a pre ove Tačijeve najave, poručio da „Beograd ne može da prihvati da carinici Kosova budu na prelazima“ i da prihodi koji se tamo ubiraju odlaze u kosovski budžet („Prihodi od carine moraju da idu u budžet Kosova,“ stav je, pak, američke administracije, otkriven u depeši od 26. januara 2010). „Ako bi Beograd to prihvatio,“ kazao je ministar Bogdanović, „onda bi oni koji sporazum o carinskom pečatu vide kao priznanje nezavisnosti Kosova možda bili u pravu“…
Ima, pritom, neke odvratne doslednosti u tome što je baš Borko Stefanović učestvovao u sastavljanju sporazuma koji će prištinske carinike dovesti na Jarinje i Brnjak, i tako izbrisati administrativnu liniju koja je spajala Srbiju i njenu južnu pokrajinu i od nje načiniti granicu između dve države. Tu Borkovu doslednost otkriva nam, naime, Vikiliksova depeša 07BELGRADE1632, od 10. decembra 2007. Politički direktor srpskog Ministarstva spoljnih poslova tada je Amerikancima otkrio detalje Akcionog plana Vlade Srbije u nastajanju, koji će biti usvojen 14. januara 2008. i dobiti status „najvišeg stepena državne tajne“, i bilo bi zaista urnebesno čuti javnog tužioca kako objašnjava zašto nije odmah po objavljivanju ove Vikiliksove depeše, već ovih dana dakle, po službenoj dužnosti, zbog odavanja državne tajne pokrenuo postupak protiv Stefanovića. Stefanović je, elem, „na privatnom sastanku sa službenikom ambasade 5. decembra“ Amerikancima potvrdio ono što se i javno govorkalo (povlačenje ambasadora i slične diplomatske mere), ali im je otkrio i konkretne mere koje će preduzeti Vlada Srbije; pored ostalog, da „Srbija neće priznavati uvozno/izvozne dozvole, pasoše, ili bilo koje druge dokumente države Kosovo“ – sve ono što je četiri godine kasnije, kroz dva briselska dogovora sa Editom Tahiri, uspešno poništio.
Sve u svemu, Borko Stefanović je te 2007. godine Amerikancima izdao ono što njegova (naša) vlada namerava da učini ako Kosovo uz američku pomoć proglasi nezavisnost, a ove, 2011, angažovao se i na poništavanju poslednjih zaostalih pokušaja Srbije da se suprotstavi kosovskoj nezavisnosti. Time je, i simbolički i faktički, označio odustajanje Srbije od Kosova.

NAŠ NAJBOLJI TADIĆ
No, kako rekosmo, Stefanovićevi su dogovori sa Editom Tahiri, a moguće i ovi privatni razgovori sa službenicima američke ambasade, samo deo šire kosovske igre. Igre koja za cilj ima „integrisanje kosovskih Srba u kosovsko društvo i očuvanje teritorijalnog integriteta države“. To je, kako otkriva depeša 10PRISTINA48, „srž politike SAD od 1999“, pri čemu Srbija ne sme da pređe „našu veoma značajnu crvenu liniju“, što bi učinila „podrivanjem novog statusa Kosova“ (07BELGRADE750). Kako smo, dakle, dospeli nadomak ostvarenja ovog cilja američke spoljne politike?
Kraći odgovor sadržan je u depeši 06BELGRADE1407, od 1. septembra 2006: „Tadić je verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (…) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“
Duži odgovor, ove sage o izdaji i beščašću, sadržan je u čitavom nizu američkih diplomatskih depeša, od 2006. do 2010, koje opisuju kako je srpski državni vrh, od toga da nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, preko zadatka da nezavisnost mora da prihvati i da joj čak i pomogne, došao nadomak konačnog rešenja, konačnog cilja svojih američkih i evropskih prijatelja. Do priznanja nezavisnosti Kosova. Od neprihvatanja, preko prihvatanja, do priznanja Tadićeve vlasti stižu uz tek nešto malo krivudanja, osmišljenog da se Vlasi (tj. svi mi) ne bi dosetili. Jer, kako sam Tadić reče pomoćniku američkog državnog sekretara Danijelu Fridu, „nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ‘gubitak’, ako se podesno odredi u umovima birača“ (06BELGRADE1566)…
A sve je počelo sasvim drugačije. Još koliko 2006. godine, 12. maja, u razgovoru s ambasadorom SAD Majklom Poltom Tadić izjavljuje da je „neprihvatanje nezavisnog Kosova ‘kamen temeljac’ zajedničke politike“ njega i tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunice.
Krajnje predvidljivo, na ivici dosadnog, ovakav se Koštuničin stav ponavlja iznova i iznova. „Koštunica misli da može da odloži odluku (o statusu Kosova) i da u međuvremenu konačni rezultat odvrati od nezavisnosti. On nastavlja da nam nedvosmisleno govori da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo,“ stoji u depeši od 31. maja 2006. godine. Frenku Vizneru, američkom specijalnom izaslaniku, tadašnji premijer saopštava 27. jula: „Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati. (…) Moram da budem iskren: naše neslaganje oko pitanja konačnog statusa imaće posledice po našu saradnju sa SAD.“ Pa godinu dana kasnije, 5. jula 2007, ambasador Polt zaključuje kako „sa Koštunicom nije ostalo mnogo šta da se kaže privatno. On se neće pomeriti sa svoje pozicije.“, šalje i depešu naslovljenu „Koštunica ne popušta oko Kosova“…, te Amerikanci naposletku dolaze do zaključka (07BELGRADE1552) da je „Koštunica očigledno spreman da se protiv gubitka Kosova bori do kraja“, citirajući ga da „ne može da pravi kompromise u vezi sa  pitanjem srpskog suvereniteta nad Kosovom“.
A Tadić? Eh, Tadić, koga Amerikanci posmatraju kao pukog denuncijanta. 06BELGRADE1381: „Koštunica se sastao sa Tadićem 28.8. (2006.) uveče povodom paketa prioritetnih pitanja, ali nije hteo da nam tokom razgovora otkrije detalje. U narednim danima tražićemo izveštaj od Tadića.“
Taj se, dakle, Tadić, predsednik Srbije koji američkoj ambasadi na zahtev podnosi izveštaje, još onog 12. maja 2006 („… neprihvatanje nezavisnog Kosova je kamen temeljac zajedničke politike…“) Amerikancima žali da zbog „zajedničke kosovske politike sa premijerom ne može da bude kreativniji oko nezavisnosti Kosova“, i govori da nezavisnost „ne može da prihvati sada, ali da je njegov budući stav, pod predviđenim poražavajućim okolnostima, neizvestan“. Da bi već dva i po meseca kasnije (27. jula 2006, 06BELGRADE1202) bio „mnogo bolji“ od Koštunice i izaslaniku Vizneru „pružio uveravanje da je u sebi obradio, i prihvatio neizbežnost nezavisnosti kao ishoda“.
Ovaj početak prihvatanja kosovske nezavisnosti, kako ćemo videti, neće se završiti samo na Tadićevom unutrašnjem procesu, već će imati i konkretne političke posledice u neproglašenom,  postepenom sprovođenju „modela dve Nemačke“ koje i dalje traje…
06BELGRADE1294 beleži da je „Tadić još jednom pokazao svoju naklonjenost razmatranju budućnosti Srbije posle Kosova. On je posvećen bližim odnosima sa SAD i Evropom, iako nije uvek spreman da odlučno pogura u pravom smeru.“ I, otuda i već spomenuta ocena u 06BELGRADE1407 da je „Tadić verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (…) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“, uz konstataciju da „dok premijer odbija, javno ili privatno, da prihvati izvesnost nezavisnosti Kosova, Tadić privatno priznaje značaj priprema za nezavisnost i obezbeđivanja onoga što je moguće za Srbiju i kosovske Srbe“.
Ipak, uprkos ovom privatnom priznanju Borisa Tadića, 21. septembra 2006. godine Majkl Polt konstatuje: „Uveren sam da pokušajima da ubedimo lidere Srba da prihvate nezavisnost Kosova nećemo postići mnogo. Oni je neće (prihvatiti).“

CENA IZBORNE PODRŠKE
Kako pogrešna procena! Samo nekoliko dana kasnije, 25. septembra (06BELGRADE1566), naime, sa pomoćnikom američkog državnog sekretara Danijelom Fridom razgovaraju Koštunica (koji „odbija da prihvati nezavisno Kosovo“) i Tadić, koji „reaguje veoma različito od Koštunice, želeći da se fokusira na budućnost posle statusa Kosova“. Da bi u novembarskom razgovoru sa izaslanikom Viznerom (06BELGRADE1810) Tadić otišao i korak dalje, i „daleko pragmatičnije od premijera“ naveo da shvata da je „ključno da Srbija održi odnose sa ključnim igračima poput SAD“, i primetio da će Srbija to učiniti ako joj on bude na čelu, a u tome mu pomognu Amerikanci: „On je primetio da bi najbolji način da se osigura odgovorno ponašanje Srbije bio da se ohrabri i obezbedi demokratska vlada u Srbiji posle predstojećih parlamentarnih izbora. Tadić je rekao da će mu u tome biti potrebna snažna podrška vlade SAD.“
I, pošto su demonstrirali popustljivost pred mogućom nezavisnošću Kosova, i pošto joj je ovako utvrđena cena (američka podrška na izborima), posle izbora stiže i ono što je po toj ceni kupljeno. Poruka: morate da prihvatite nezavisnost Kosova. Donosi je, 5. marta 2007, Danijel Frid, govoreći svojim srpskim sagovornicima da „od njih očekuje da prihvate realnost nezavisnog Kosova i da se fokusiraju na najbolje interese srpskog naroda“. Tadić mu na to odbrusi (verovatno je u tom trenutku zagrmelo od snage njegovog glasa) da „ne može javno da podrži nezavisnost Kosova“. Ali: „Iznad svega, Tadić – koji je prećutno priznao predstojeći gubitak Kosova – ističe da će težiti ka evropskoj budućnosti pošto Kosovo bude rešeno. Pomoćnik sekretara mu je rekao da su evro-atlantske integracije dostižne svim Srbima i da je Tadić, kao duboko poštovani i napredni srpski patriota, jedini lider koji je sposoban da svoju zemlju dovede u NATO i u EU.“ Na kraju ovog razgovora „jedan na jedan“, tako nabijenog lepim emocijama, Tadić je uz uzdah (naša pretpostavka, možda uzdaha i nije bilo) „primetio da je međunarodna zajednica Kosovo trebalo da učini nezavisnim još 1999, ‘kada je Milošević bio na vlasti’.“ Polt na kraju ovog izveštaja zaključuje: „Tadić samo želi da proces bude završen.“
A da bi taj proces bio završen što brže i lakše, ambasador SAD  će 21. maja 2007. Tadiću i Vuku Jeremiću, šefu srpske diplomatije, preporučiti da „srpski prigovor na nezavisnost Kosova svedu na jednostavnu izjavu da ‘nikada neće prihvatiti ili priznati’, bez odlaženja dalje (npr. pozivanje na nove pregovore, dalja odlaganja i sl.).“ Na to će mu Jeremić odgovoriti da će „’učiniti sve što (on) može’ da odnose SAD-Srbija održi-produktivnim i u skladu sa ‘predsednikovom vizijom evroatlantskih integracija’.“ Ambasadora, ipak, kao da ne slušaju dovoljno pažljivo, pa on Danijelu Fridu, pred njegov novi dolazak u Beograd, preporučuje da Tadića „podseti da mi primećujemo razliku između njegovih privatnih obećanja da će se Srbija ponašati odgovorno, i njegovog skoro entuzijastičnog javnog držanja za Koštuničin odbijajući stav.“
Otkud ta razlika između tajnih obećanja i javnih istupa? Zbog straha od sopstvenog naroda, koji na najbolji način pokazuje koliko je prosrpskom predsedniku Srbije, i zašto tačno, stalo do Kosova i borbe svoju zemlju. Jer, kako beleži 07BELGRADE988, Tadić iz sve snage želi da posle Kosova Srbiju povede ka svetloj evroatlantskoj budućnosti, „ali brine da bi cena nezavisnosti Kosova mogao da bude njegov sopstveni politički opstanak“…

MODEL DVE NEMAČKE
U prošlom broju „Pečata“ pisali smo o koordiniranom radu SAD, EU i Tadićevih saradnika na odlaganju proglašenja nezavisnosti Kosova do okončanja predsedničkih izbora u Srbiji 2008. godine, kako se ne bi omela Tadićeva pobeda, o „diskretnoj podršci“ Amerikanaca i Evropljana pred parlamentarne izbore koji su usledili nedugo potom, o dilu DS-a i SPS-a koji je bio sklopljen još pre izbora ali je držan u tajnosti da ne bi odbio glasače (potvrđuje to i tajna 08BELGRADE452 depeša, načinjena uoči majskih izbora: „Iako predsednik SPS-a Dačić nastavlja da u štampi demantuje da bi se dogovorio o vlasti s Tadićevom koalicijom, viši savetnici iz DS-a kažu nam da je dil sa SPS-om sklopljen u zamenu za podršku DS-a kandidaturi SPS-a u Socijalističkoj internacionali“), što je sve zajedno pro-našem aktuelnom predsedniku omogućilo da preživi nezavisnost Kosova i baci se u nove radne pobede.
Kako je, posle preživljene nezavisnosti Kosova i dva izborna uspeha u 2008. godini, formulisana kosovska politika evropskih snaga u Srbiji? Da li su usvojili onu zapovest Danijela Frida i „prihvatili novu realnost nezavisnog Kosova“, ili su se pak usudili da pređu „našu veoma značajnu crvenu liniju“ i nastavili da „podrivaju novi status Kosova“? Našta ih, inače, i obavezuje ustav na kome su i Tadić i njegovi ministri položili zakletvu. Kakva se, uopšte, zamka krije u formulaciji „prihvatanja“ nezavisnosti Kosova, pri čemu se ne misli na unutrašnji, psihološki proces mirenja sa tom činjenicom već na konkretan politički projekat?
„Srbija mora da pronađe način da koegzistira sa nezavisnim Kosovom,“ navodi beleška iz maja 2009, upućujući na „model dve Nemačke“ koji je garantovao de fakto, iako ne i de jure međusobno priznanje suvereniteta Istočne i Zapadne Nemačke, čemu bi  ekvivalent bilo prihvatanje (koegzistencija), premda ne (ne još, zapravo, ali o tome na kraju) i priznanje Kosova od strane Srbije.
Ovo prihvatanje, da izbegnemo moguću zabunu, ne znači samo pasivno mirenje sa činjenicom da je Kosovo postalo nezavisno, već i aktivno pomaganje Kosovu u zaokruživanju njegove nezavisnosti. Tome, uostalom, i služe aktuelni briselski pregovori, u kojima smo Kosovu dali matične i katastarske knjige (i ljude i zemlju, dakle), priznali dokumenta Kosova, prihvatili carinski pečat i carinike… Omogućili pre toga, podsetimo, i dolazak EULEKS-a, kome je osnovni cilj upravo da od Kosova napravi državu, pošto već Tačijevi Albanci to ne umeju sami.
A EULEKS smo, i to se danas otkriva, potpomogli da bismo dobili beli Šengen. 09BELGRADE506: „Neodoljiva želja Vlade Srbije da obezbedi viznu liberalizaciju sa EU predstavlja tačku za pritisak koja može da obezbedi saradnju Srbije po pitanju Kosova. (…) Bez pune saradnje, EULEKS će morati da izvesti Brisel da Srbija nije sposobna da garantuje bezbednost svoje granice (koju Srbija još smatra administrativnom linijom), što je važan preduslov za šengensku ‘belu listu’ i putovanje bez viza.“
Najzad, da Srbija, zaista, aktivno radi na stvaranju države Kosovo, kroz „model dve Nemačke“ koje postoje jedna pored druge kao države u punom smislu te reči ali se međusobno ne priznaju, svedoče i Vikiliksove depeše. „Konkretno, Tadić je spomenuo razmatranje kinesko-tajvanskog modela i scenarija ‘dve Nemačke’… Tadić je rekao Robertu Kuperu da bi (…) Beograd bio više nego spreman da razgovara sa Prištinom – čak i direktno – dokle god razgovori ne bi bili percipirani ili opisani kao da Srbija direktno ili indirektno priznaje Kosovo,“ zabeleženo je u 10BELGRADE3. 10BRUSSELS85 to potvrđuje: „Prema Francuskoj, Srbija razmatra samo dve opcije pred predstojeće pregovore s Kosovarima. Jedna je otcepljenje severa, druga ‘međunemački’ model.“ A 10BELGRADE25, razgovor s Tadićevim spoljnopoplitičkim savetnikom Jovanom Ratkovićem, ove dve opcije spaja u jednu: „Izvesno razumevanje za veću srpsku ulogu na severu i nad pet manastira na jugu, u kom slučaju će Beograd ‘prihvatiti’ premda ne i priznati Kosovo. (…) Ova opcija najverovatnije oslikava ideju za koju je Beograd najviše zainteresovan.“ Konačno, i Vuk Jeremić je, prema 08BELGRADE1338, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, ‘ako budemo imali sreće’“.

OSAM AMERIČKIH ZAHTEVA
Ili, ipak, pogrešno tumačimo sve ove izjave? Možda Tadićeve prosrpske vlasti ipak rade na očuvanju Kosova u sastavu Srbije? Pa, Vuk Jeremić je onoliko putovao po svetu i lobirao protiv nezavisnog Kosova; kao vuk, ma, kao lav se borio da Generalna skupština Ujedinjenih nacija od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti kosovske deklaracije o nezavisnosti. Rado bismo poverovali u tu Vukovu lavovsku borbu, ali, avaj. Kako da verujemo u Vuka Jeremića kada nas sam Jeremić razuverava. 10STATE9661: „Septembra 2008, na sastanku sa tadašnjom državnom sekretarkom (Kondolizom) Rajs, srpski šef diplomatije Jeremić ustvrdio je da srpska strategija s Međunarodnim sudom pravde predstavlja samo pametan diplomatski i politički potez koji će omogućiti srpskoj vladi da izađe iz kosovskog problema i fokusira se na domaće reforme i evro-atlantske integracije. Slučaj pred MSP omogućava vladi da održi svoje predizborno obećanje da će se boriti za Kosovo, a da se pri tom ne upusti u agresivnije akcije.“ Pa ga još, u 08BELGRADE1206, citiraju kako je „njegova vlada nestrpljiva da ‘dekosovizuje srpsku politiku’“, a u 08BELGRADE1290 ocenjuju da se „Tadićeva vlada nada da će Kosovo nestati“…
Pre toga, ipak, moraće i da ispune neka od obećanja i očekivanja. Jedno od „odavno neispunjenih Tadićevih obećanja“, kako se navodi u 08BELGRADE1290, jeste i obećanje da će se obračunati sa Markom Jakšićem i Milanom Ivanovićem, a među očekivanjima su i „zamena ilegalnih paralelnih struktura legitimnim telima Kosova“, o čemu je nedavno u Beogradu i javno progovorila nemačka kancelarka Angela Merkel, „ponovno uspostavljanje carinske službe na punktovima 1 i 31 (Jarinje i Brnjak), kao deo jedinstvenog, kosovskog carinskog poretka“, što je Borko Stefanović upravo dogovorio, ali i ono što nam tek sledi: uspostavljanje decentralizovane (po Ahtisarijevom planu) opštine Severna Mitrovica, sud u Mitrovici koji će raditi po kosovskom pravnom sistemu… (10PRISTINA44 od 27. januara 2010).
Šta sve Tadićev Beograd ima da uradi, zapravo, nabrojano je u demaršu zavedenom pod oznakom 10STATE9661, 30. januar 2010. U 8 tačaka, od Beograda se u prve dve traži da odustane od rezolucije koja poziva na nove pregovore o statusu Kosova, ponavlja podrška EU aspiracijama Srbije ali pod uslovom da Srbija „prevaziđe pitanje Kosova“, poziva Beograd da prestane da lobira protiv priznavanja kosovske nezavisnosti i podstiče da se angažuje na rešavanju praktičnih pitanja, ističe se potreba za koegzistencijom Srbije i Kosova, omogućavanje Kosovu da učestvuje na međunarodnim skupovima pod sopstvenim oznakama, i podseća da Srbija zarad svojih EU težnji mora da pokaže da ume da izgradi i održi dobrosusedske odnose…
I, kao što nam je i poznato, tako je u međuvremenu i učinjeno. Umesto pregovora o statusu Kosova pod okriljem UN, sa Kosovom smo počeli da pregovaramo o praktičnim pitanjima. Štaviše, pod okriljem statusno neutralnog Roberta Kupera koji je u ime EU, kako pokazuje 07BRUSSELS3465, sa Amerikancem Danijelom Fridom učestvovao u koordiniranju proglašenja nezavisnosti Kosova…
Šta dalje, pošto su srpske vlasti učinile ono što je od njih zahtevano, i po uzoru na dve Nemačke aktivno prihvatile nezavisnost Kosova? Da li je time aždaja namirena? Ne. 10BRUSSELS85, od 26. januara 2010: „Francuska je rekla da ‘međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je sugerisala da bi bilo ključno da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi ulaska u EU. (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da mi treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“

V.Vesko Matanović-Dušmani nam Kos/Met kradu

http://www.youtube.com/watch?v=4iey8vEeTGU&feature=player_embedded

Obraćanje Ministru radnika Zastave, koji su već više od 300 dana u štrajku

Poštovani Gdine Ministre!

Cenimo Vas za čoveka od reči i dela. Bar ste to dosad… pokazali. Imamo jedan problem, da smo naišli na velike probleme, samo zato što smo zatražili
od poslodavaca da nam se obezbedi posao i kakva, takva, bar minimalna plata. Nažalost, naši kupci kapitala, nisu imali smisla za posao. Međutim, nebi da Vas sad uvlačimo u to! Samo želimo da nas razumete kao ljude, bez obzira na ono: “ Što južnije, to tužnije“. U štrajku smo već 16 meseci a to je preko 300 dana. Možete da zamislite, kako živimo i sa kakvim smo se problemima sve sretali. Da stvar bude još gora, stanje u koje smo se našli, nam otežavaju i drugi, koji bi morali da rade po Zakonu. Zato se i pritužujemo na Rad Šefa Fonda u Surdulici Miodraga Markovića. On je pod nečijim pritiskom izvršio odjavu radnika i to zamislite po grupnom otkaznom Rešenju, koje Vam dostavljamo na uvid. Da stvar bude gora, već mu je s naše strane dostavljen dopis, koji je on potpisao. U redu je da se izvrši odjava! No zar za to ne treba, pravosnažno, pojedinačno Rešenje i to u Tačno vremensko roku. Kako objasniti odjavu od 17.02.2011. i to od datuma 23.08.2010. Zar to nije kriminal? To poštovani nesmete dozvoliti! Nama je Mrković odgovorio da mu je nalog da to uradi dala Načelnica Fonda u Vranju Slađana Tomić. Mi smo u skladu sa Zakonom napisali i krivične prijave, no znate kako već rade naša Tužilaštva. Zato od Vas tražimo da uradite ono sto smatrate za potrebnim. Shvatite, toliko problema i još to nam je trebalo od Fonda! Na žalost, dok se tako radi, nećemo moći u Evropu!

Unapred Zahvalni Radnici RS Partners Surdulica


Radnici RS Partners PES u strajku
Belo Polje bb
17530 SurdulicaMehr anzeigen