Поштовани пилоти РВ

Поштовани пилоти РВ,

Mој отац, Арсеније од оца Петра и мајке Марије рођен је 14. јанура 1926. године у Београду (Чукарица). Умро је 26. септембра 2003. године у Београду. Био је частан и поштен човек, добар отац и супруг. Оно што ми је причао и што знам о њему као пилоту а што не пише у његовом захтеву за повраћај летачког знака је следеће…Као мали је волео летење. Често је сањао да лети. До 1941. године летео је на неколико типова једрилица. Рекао ми је да је у том времену завршио и основну обуку на школском авиону. Када се заратило приступио је Скојевцима а убрзо након тога отишао је у партизане. Током 1944 Руси су га обучавали за борбеног пилота. Учествовао је са 421 Совјестским јуришним пуком у борбама на Сремском фронту, где је летео на ИЛ-2. После рата завршио је Војно Ваздухопловно Училиште (ВВУ). То је врло занимљиво обзиром да је већ био борбени пилот са искуством. Службовао је у аеробази у Панчеву. Ту је на игранци упознао моју мајку Еуфросину Обеј која је радила као учитељица. Једно време је био пробни пилот на разним летелицама а потом наставник и инструктор летења. Причао ми је о његовом најбољем другу пилоту класићу који је несретно погинуо Антону Бензону. Мислим да је био пореклом из Сплита. Те несретне 1948. године је као и 1/2 његове ескадриле (цивили и официри) ухапшен. Осуђен је на смрт стрељањем (у Загребу). Казна је по жалби преиначена на доживотну робију. На крају су га осудили на 9 година затвора. Толико је и издржао. Истражни поступак је трајао 4-5 година и за то време је променио неколико казамата: Петроварадин, Билећа и Лепоглава. За сво то време су га тукли и мучили готово сваког дана. Потом су га послали северније, на оточја: Угљен, Св. Гргур и последње одредиште Голи оток. Ту је радио у каменолому а потом на изградњи објеката и луксузних јахти. Причао ми је да је његова група коју су чинили углавном официри последње године на Голом имала нешто бољи третман јер су се прихватили да у тешкој ронилачкој опреми (скафандери са куглом-шлемом на глави и ручним пумпањем ваздуха) очисте северни Јадран од италијанских и немачких мина. Имам те слике. То су оне огромне округле мине са чеповима (детонаторима). Том приликом су вадили и мртве талијанске морнаре из бродова као и вредне терете из разних потонулих бродова. Дубине су биле између 50-120 метара са дугим временима декомпресије. Неки од његових колега официра-ронилаца нису имали среће да се врате кући као слободни људи. На жалост, и моја мати, његова тадашња девојка, само зато што се забављала са њим осуђена је на 4. године тешког затвора. У ствари 4 . године је трајао истражни поступак. Прошла је сирота исте дестинације и третманe као и он. За ИБ и Стаљина сазнала је тек на робији. По повратку из затвора покушао је у пар наврата да се врати летењу (ЈАТ и друге цивилне службе) али на жалост због бурне политичке прошлости и ДБ провере није успео. До инвалидске пензије радио је као металостругар, механичар, електричар и електроничар. Пензију је дочекао у Еи-Земун поље у фабрици УКТ уређаја Пионир. Поштено и вредно је радио до краја свог живота не жалећи се на своју судбину. Није га сломила робија, батине, политичка репресија, сломила га је болест. Умро је у  77. години живота од тешке и неизлечиве болести. Овакве ужасне приче су данас незамисливе, да неко „због вербалног деликта“ заради тешку робију, да му се живот окрене на главце и да му неко безочно украде снове. На крају, као што то обично бива, ипак је правда победила! Ви, његове колеге по професији, борбени и ратни пилоти сте отворили једно ново поглавље српске авијације и рехабилитовали људски и професионално једног доброг и поштеног човека, једног из вашег јата, једног пилота РВ. Златни летачки знак за посебне заслуге који сте за живота доделили мом оцу оставио је на њега утисак који не можете ни да замислите. Умро је са сазнањем да је поново постао један од вас – оно што је увек и био – п и л о т. Свима вама пилотима РВ који сте учествовали у рехабилитацији мог оца као пилота до неба сам захвалан. Да се такве ствари више никада не понове. Ни један човек на свету не треба да страда због својих политичких убеђења..

С поштовањем,

син,

др Петар Арсенија Поповић,

ул. Трише Кацлеровића 2,

11000 Београд

тел: 064/1109751, 011/3977341

ZA JAVNOST – vlasti u Srbiji nikada nisu pravilno cenile niti koristile potencijale dijaspore!

Postovani Dusane Nonkovicu,
Povremeno pratim Vaše aktivnosti i  najave i iste podržavam.   Dijasporu  smatram najvrednijim, najkreativnijim i odgovornijim delom nacije.
Ona predstavlja  veliku intelektualnu i radnu  snagu naše nacije.Nažalost, vlasti u Srbiji nikada nisu pravilno cenile niti koristile   potencijale dijaspore.
Imajuću u vidu mnoge zloupotrebe prema dijaspori,  dosta je  rizično  pisati o nekim predlozima, iz razloga da se pogrešno ne protumače.
Ali, ukazaću  na  neke činjenice,  pa šta bude.
U  zadnjih 100 god, naše vladajuće elite(i monarhističke i partijske) nisu bile sposobne da postave odgovarajuće-čvrste i stabile  temelje  države Srbije. Srbija je za  regionalne prilike, velika i ozbiljna država, sa veoma povoljnim potencijalima, a Srbi veliki  narod, sa jakom istorijom.Uprkos  povoljnim uslovima  vladajuće strukture nisu bile sposobne da snagu, hrabrost i odlučnost naroda  zaokruže u ozbiljniju državnu celinu.
Mi imamo mnogo „govornika“  raznih struka  koji su teoretski nadahnuti, ali  pogledajmo razultate.To je porazno  stanje u kojem se nalazi naša država i narod.
Srbiji prete vrlo neprijatni i bolni procesi koji predstavljaju nastavak urušavanja ove države. Tu mislim i na Republiku Srpsku i na Crnu Goru.Neverovatno je da se   pred očima celog  naroda ,nesmetano i otvoreno sprovodi  devastacija istorijskog, kulturnog, državnotvornog i svih drugih dostignuća našeg naroda. Niko ozbiljno ne reaguje! Inteligencija je prva koja bi trebala da prepozna i ukaže na  opasnost , da jasno indentifikuje vrstu opasnosti i izvođače iste, da ukaže na ključne  nacionalne interese koje treba zaštiti , itd…Nažalost , ineligencija u Srbiji ne reaguje. Možda bi dijaspora mogla biti pokretač, neke reakcije. 
Srbija je godinama u procesu urušavanja.Državu ugrožavaju razni strani i domaći faktori. Ključnu odgovornost snose domaće vladajuće  garniture ,koje su dužne da  čuvaju i jačaju državu.One to ne rade.
Strani faktori, inicirani raznim interesima, čuda rade po celom svetu.Međutim , ono što se dešava Srbiji i Srbima je neverovatno.  Zapadna  nekorektnost  prema Srbiji i Srbima, te  domaća nesposobnost ,  predstavljaju  ključne  elemente  – razloge –  sadašnjeg stanja  u Srbiji.
Da li je stanje moguće menjati? Naravno da jeste.
Moguće je preduzeti mere ( vrlo konkretne mere i metode koje zapad razume i prihvata)   prema ključnim  centrima moći na zapadu  u cilju da  u nekoj meri uvaže intrese Srbije i Srba.  Narvno potrebno je da  naraod u Srbiji bira odgovornije i sposobnije političare.Potrebno je da merilo odgovornosti  bude neraskidivo naslonjeno na  sve funkcionre  koji za svoje postupke moraju odgovarati.Tada bi se manje igrali sa državom i narodom.
SAD , Nemačka i Engleska, su snažno protiv interesa Srbije. Ne treba to puno dokazivati( bombardovanja , proterivanja stanovništva, uništena privreda, otimanje teritorija) a uz sve to oni nas javno, uvek i često, nazivaju prijateljima?  To je uvreda za žrtve- a vlast to prihvata.
Čemu vodi takav odnos velikih zemalja prema Srbima i Srbiji ?
Srpska vlast potpuno neodgovarajuće deluje.Deo malodušnih, nesposobnih , neodgovornoh i nemoralnih, smatra da sve što zapad traži treba prihvatiti .  Vlast  se  deklarativno (rečima, koje su samo za domaću upotrebu)  zalaže za očuvanje (potpuno nejasnih i nedefinisanih)  srpskih interesa,  ali u parksi sprovodi sve što zapad traži na način da narod u Srbiji to ne shvati /da se vlasi ne dosete/ ……..
Takođe smatram za porazno   nedostatak  pameti, sposobnosti i aktivnosti,  da  sa ključnim  državama zapada reše OGROMNE  nesuglasice i velike probleme. Za to ima mesta i mogućnosti.
Na osnovu sadašnjih dešavanja u Srbiji i prema Srbiji,  bojim se da za (cc)  25 godina  Srbija  neće biti ni približno kao sada, a sada je slaba –  tada ce biti još slabija.Da se to nebi desilo  treba neštio uraditi?
Iz tog razloga, možda postoji opravdanje ,da se ovim dopisom inicira potreba za predlogom, sa željom  da  Vama ,  koji    bolje shvatate i vidite  šta se dešava sa ovom državom i narodom, ukažemo da ne odustajete od potrebe da se  pokrenu i  preduzmu  neke  mere u cilju zaštite ove države , opstanka naroda i očuvanja prostora  za život.
U suprotnom,  bojim se da ćemo našoj deci u nasleđe ostaviti velike probleme  i  bujnu istorijsku građu.
MK