ПРОГЛАС ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

 

 

 

 

ПОХВАЛА

 

СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

 

ПРОГЛАС

 

ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

 

 

 

 

Београд, 13. јула 2011.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jезичка трибина Удружења књижевника Србије основана је на Годишњој скупштини УКС 24. децембра 2010, као слободна, отворена и трајна трибина, на којој ће се расправљати о најважнијим отвореним питањима српског језика.

У току досадашњег рада одржано је 30 трибина, на којима је учествовало више од 60 научних радника из области науке о језику и сродних дисциплина, са универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Подгорици, Бањалуци и Источном Сарајеву. Учествовали су писци, глумци, сликари, музичари и велик број сарадника трибине са својим прилозима.

Радови са Језичке трибине УКС изићи ће у посебном зборнику.

Ставове и закључке стављамо на јавну расправу као Проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије.

Језичка трибина УКС наставља рад срединим септембра 2011.

Своје ставове и предлоге можете доставити на адресу:

 

milesavin@gmail.com

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОХВАЛА

СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

ПРОГЛАС

 

ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

 

         Језичка трибина Удружења књижевника Србије ставља на јавну расправу закључке, ставове и одговоре на отворена питања српског језика.

Трибина је отворена и слободна за сва мишљења и предлоге. Коначни закључци биће усвојени после јавне расправе

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ПИСЦИ

 

За писце је језик много више од пуког средства споразумевања. Језик је за писце једино средство уметничкога, књижевног изражавања.

 

Језик је једино што имају писци.

Језик је највеће што има народ.

Писцима је дата само бестелесна реч, она која беше од искони, која беше у Бога, која беше сам Бог, варница духа која је искочила из човека и обасјава сву земљу и васиону.

Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.

 

Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка дела српског народа: народна поезија, Горски вијенац, На Дрини ћуприја… врхови светске величине и славе.

Све је то само из речи и језика створено.

 

Одатле потиче  право и обавеза српских писаца да пишу и брину о језику. Они немају ништа осим језика.

Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?

 

Српски писци данас ступају у одбрану и заштиту српског језика не као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење књижевника Србије.

С нама су сви српски писци који пишу и који су писали српским језиком.

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК

И СРПСКА НАУКА О ЈЕЗИКУ

 

Српска наука о језику сада је у току великог историјског преокрета, највећег у току свог постојања.

Време србохрватистике је прошло.

Нестале су идеологије, политике и државе којима

је служила, нестала је србохрватистика.

Данас је у пуном јеку и на делу  србистика, истинска наука о српском језику.

 

Језичку трибину воде водећи српски лингвисти, истовремено и чланови Удружења књижевника Србије.

То су људи који су вратили име српском језику, на велика врата, у Устав и законе Србије.

То су људи који су српској науци о језику вратили њено име – србистика.

 

У Удружењу књижевника Србије стекли су се  услови за широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима српског језика.

О свим  осталим србистичким питањима Језичка трибина Удружења књижевника Србије даваће одговоре у току свог непрекидног рада.

 

 

 

 

 

 

 

ЈЕДИНСТВО И ЦЕЛИНА

СРПСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОСТОРА

 

 

 

 

Језик нема граница

 

Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира како га тамо звали и шта с њиме чинили.

То нису нови и други језици. То су само нови називи за један јединствени Вуков српски језик.

 

Више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо онај новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук Стефановић Караџић одредио за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.

Данас, као и раније,  српским језиком говори близу 20 милиона људи. И у томе је величина, моћ, богатство и преимућство српског језика.

Српски писци и савремена српска наука о језику  дају изричит и јасан одговор шта је српски језик, ко њиме говори и где се њиме говори, поготово сада, кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Не можемо се понашати као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику.

Српски писци и лингвисти  обележавају границе српског језичког простора и одговарају на цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.

У Србији данас нема никог другог и нема другог места са којег се може и мора одбацити постојање хрватског, босанског и црногорског језика на историјском језичком простору српског језика.

Успели смо да српском језику у Србији вратимо његово име.

Дужност нам је да сачувамо име српског језика не само у Србији него и на целокупном његовом простору.

Не можемо ћутати и на тај начин  потврдити називе који су српском језику дали у другим државама.

Државне границе и називи тих земаља су једно и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Он је више од државе.

Тако је свуда у свету и тако ће бити и код нас, који јесмо  део тог света.

 

 

У складу са собом и са светом

 

Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Америци, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори није српски, него хрватски, босански и црногорски.

 

За српске писце и српску науку о језику постоји:

– само српски језик у Хрватској, а не хрватски

језик,

– само  српски језик у Босни и Херцеговини, а не

босански језик,

– само српски језик у Црној Гори, а не црногорски

језик.

 

То треба јасно рећи и читко написати да се зна да

је тако одувек било и да ће тако бити и остати.

 

Ћутање о томе тумачи се као одобравање.

Тешко је прихваћено име српског језика и у Србији, али су лако прихватана сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону и Хагу.

 

У складу са Вуковим учењем о српском језику, у Србији нема више мјеста за двије науке и два различита става о  питању  јединства, целовитости и недељивости српског језичког простора.

 

 

 

 

 

 

 

Разбијање и присвајање

српског језичког простора

 

 

Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем националних покрета и идеологија који су тежили ка потпуном затварању српског језика у границе Србије:

 

– преименовањем српског језика у друге језике,

– покушајима одбацивања ијекавице и

свођењем српског језика на екавицу,

– затварањем српског језика у ћирилицу.

 

Тиме би се српски језик свео на Србију, екавицу и ћирилицу.

Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће.

 

Али увођењем новоговара у Хрватској, нешто више турцизама у Босни и Херцеговини, два нова слова у старој Вуковој азбуци у Црној Гори не могу се од српског језика направити нови језици. То не могу учинити ни векови, а камоли чиновници, једним решењем на папиру.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У ХРВАТСКОЈ

 

 

         Постојање српског језика у Хрватској је непобитна историјска чињеница

Зна се тачно када је, где је и ко се одрекао хрватског језика и преузео  српски језик у Хрватској.

Када? Тачно 28. марта 1850.

Где? У Бечу.

Ко? Одрекли се хрватског, примили српски и потписали својом руком: Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић.

Предали су им српски језик на употребу и потписали својом руком: Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић.

Сведок је био Словенац Франц Миклошић

 

         Преименовање српског језика у хрватски увек је вршено самовољно и насилно, најпре решењем Анте Павелића и усташке власти 1941. године. Тада је нови хрватски језик прављен ножем. Други пут, на исти начин, такође самовољно, прављен је одлуком Туђманове власти 1993. године, без икаквог научног језичког упоришта  и научног образложења.

Стваране су вештачке разлике како би се хрватски језик приказао као засебан језик, друкчији од српског.

Тако се не може  стварати нови језик.

Чак ни у Декларацији о положају хрватског језика из 1967. године није наведен ниједан научни језички разлог за проглашење хрватског језика. Декларација се  позвала на социјалистичко самоуправно право народа да свој језик назове својим именом, и ништа више.

Тежња хрватских лингвиста била је да најпре створе засебан хрватски језички стандард, па засебне варијанте, па напокон засебан назови хрватски језик.

Од свега тога није било ништа. Српски језик у Хрватској остао је у суштини исти, чист и блистав, каквога је Вук предао Хрватима у Бечу 1850. године.

Омразом се не може створити нови сопствени језик. Може се само унаказити, по сопственом обличју.

 

У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким развоју посебнога хрватског језика.

Јасно је да је реч  о присвајању и преотимању највећег историјског и културног  блага српског народа и његово проглашење хрватским.

Зато за нас хрватски језик у Хрватској не постоји, сем оног чакавског и кајкавског.

У Хрватској постоји српски језик и ми га, с пуним правом,  друкчије не можемо звати него тако: српским језиком, или српским језиком у Хрватској, или хрватском варијантом српског језика

Српски језик у Хрватској и раније се звао српски, али „и хрватски“, „или хрватски“. У новије време име српског језика је одједном  нестало, чак и из сложенице српскохрватски. Одједном је постао хрватски и само хрватски, чак не „и српски“, „или српски“. Али је живи српски језик у Хрватској остао. То добро знају сви, и Хрвати и Срби. Хрвати се праве као да су заборавили да су се свога језика сами одрекли и јавно га одбацили, а прихватили и пригрлили српски.

У сваком случају реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким разлозима.

То је насилни политички чин без примера у светској историји.

 

 

Писци српског језика

 

У Хрватској и данас постоји српски језик и њиме данас говоре и пишу сви хрватски писци и сви грађани Хрватске, осим оних који говоре хрватским чакавским или кајкавским језиком. Друга је ствар што то не признају.

Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа (осим Балада) и Иво Андрић,  Иван Аралица и Добрица Ћосић, сви они пишу једним истим српским језиком, без обзира на то којој књижевности, вери, нацији и држави припадају.

Сви су они писци српског језика.

 

Српски писци одају највеће признање хрватској књижевности и хрватским писцима што су у својим делима проширили, развили и распевали изражајне могућности српског језика до врхунских могућности и уметничких остварења.

 

 

 

У очима света и времена

 

Не може се српски језик резати ножем и делити на комаде, по племенским, верским и државним границама.

Тако се не ради нигде у свету.

Амерички писци су писци енглеског језика: и Едгар Алан По, и Ернест Хемингвеј, и Марк Твен, и  Теодор Драјзер. И сви остали амерички писци исто толико су писци енглеског језика као што су Вилијам Шекспир, Џон Милтон, Џорџ Гордон Бајрон, Оскар Вајлд, Чарлс Дикенс, Џон Голсворди, Џемс Џојс, Вилијам Батлер Јејтс и сви остали енглески писци.

Аустријанци Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка, Штефан Цвајг, Херман Брох, Ернст Фишер и сви остали јесу писци немачког језика, као што су то Јохан Волфганаг Гете, Фридрих Шилер,  Фридрих Хедерлинг, Хајнрих Хајне, Ерих Марија Ремарк,  Бертолд Брехт, Томас Ман, Херман Хесе и остали немачки писци.

Ноеловац Хорхе Луис Борхес је аргентински писац шпанског језика.

Нобеловац Пабло Неруда је чилеански писац шпанског језика. Њега чак ни Пиноче није назвао писцем чилеанског језика.

Нобеловац Габријел Гарсија Маркес је колумбијски писац шпанског језика.

 

Свуда у свету и у Европи је друкчије него у Хрватској.

Кад се ово питање српског језика у Хрватској овако изнесе на меридијане и паралеле света и светске науке о језику, онда хрватски случај присвајања српског језика личи на покушај ситне, ускогруде и нечасне племенске преваре пред отвореним очима и лицем целог света.

Аргентински, колумбијски и чилеански писци нису мање Аргентинци, Колумбијци и Чилеанци што пишу шпанским језиком.

Амерички писци свих вера и нација нису ни у чему  ускраћени што пишу енглеским језиком.

Аустријска књижевност цветала је и цвета на немачком језику.

Све је онако како у Хрватској није.

Нове језике  стварају само векови, а не чиновници, на папиру, у политичким преким судовима српском језику. Па и кад  тако напишу  пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати  друкчије него на српском језику.

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

 

         У Босни и Херцеговини се за српски језик отимају Хрвати и муслимани. Хрвати му дају своје хрватско име, муслимани муслиманско, и сада још новије босанско, ер хоће земљу Босна преко босанског језика.

У Босни и Херцеговини један исти језик има три имена. Три човека у Босни говоре „три језика“, а сви се савршено добро разумеју.

Хрвати у Босни и Херцеговини угледају се у свему на језичку политику у Хрватској.

Муслимани или садашњи Бошњаци граде своју посебну језичку политику: хоће своју муслиманску државу, бошњачку нацију и босански језик.

Од српског језика и ћирилице Кулина Бана, од српског језика и ћириличног писма стећака, од српског језика и ћирилице краља Стефана Твртка,  сада се прави босанчица и бошњачки језик.

 

Ако би босански  језик стварно постојао, он ни тада не би могао припадати само муслиманима. Али босански језик никад није постојао нити може постојати.

Муслимани су својом или туђом вољом променили веру, али нису и не могу променити језик којим су раније говорили и којим и сада говоре. Исто тако су променили ко зна колико држава, али језик нису изменили, јер језик није вера ни држава.

Босански језик установио је у Босни Бењамин Калај у време окупације Босне од  Аустроугарске. То је био насилни чин аустроугарске империјалне политике на Балкану.

То исто десило се и у Првом светском рату, после аустријске окупације Србије, када је и у Београду забрањена ћирилица.

То исто десило се и у најновије време грађанског и вјерског рата у Босни 1991-1995.

Због свега тога српски писци и српска наука о језику не могу признати и прихватити постојање босанског језика.

У Босни и Херцеговини постоји само српски Вуков језик и само га тако треба звати и никако друкчије.

Босна и Херцеговина је велики расадник најбољег српског језика, из којег су изникли велики писци и песници свих народа и вера. Из те цветне баште српског језика потичу:

Петар Кочић и Бранко Ћопић.

Иво Андрић, Меша Селимовић и Скендер Куленовић.

Рајко Ного и Мак Диздар.

Силвије Страхимир Крањчевић.

Јован Дучић и Алекса Шантић.

Антун Бранко Шимић .

Хусеин Тахмиџић и Изет Сарајлић

Момо Капор и Зуко Џумхур.

Радослав Братић и Мирослав Тохољ.

Сабахудин Хаџиалић и Миле Стојић.

 

 

Они су људи из разних вера, нација и држава, али су сви писци и велики мајстори српског језика.

Колико год нас деле вере, нације и државе, један језик нас спаја у велику књижевност српског језика.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ

 

 

         У Црној Гори говори се српским језиком од 12. века, од кнеза Мирослава, сина Завиде и брата Стефана Немање, који је 1196. године дао да се за цркву Св. Петра у Бијелом Пољу напише прва српска књига названа Мирослављево јеванђеље.

И у време самосталне црногорске државе говорило се српским језиком.

Име српског језика забрањивано је у Црној Гори само  за време окупација у Првом и Другом светском рату и настанком нове црногорске државе у наше време.

Сви црногорски владари говорили су и писали српским језиком, од Ђурђа Црнојевића, Св. Петра Цетињског и Његоша до краља Николе.

 

У Црној Гори може се сваке године правити нека друга самостална држава по вољи појединаца или народа. Државе се стварају и пропадају. Језик увек остаје исти и он се не може мењати и преправљати сваком променом и преправком државе.

У Црној Гори не може се правити нови језик од два нова и то херцеговалка гласа или два нова слова у азбуци. Ако је то све и ако је то довољно да се направи нови језик, онда је то премало. Онда таквих језика у Црној Гори може бити десетак, јер сваки крај у Црној Гори има бар толико и више разлика у говору него што су та два слова. Уосталом, ни та два гласа нису црногорска, него херцеговачка, српска, али Црногорци хоће  сами да им  језик падне баш на та два слова

 

Један од тих нових црногорских језика могао би бити ровачки говор Матије Бећковића, јер у њему има више црногорских речи и облика него у целокупном језику који називају црногорским. Никоме  не пада на памет да од тог прави још један црногорски језик, али се од тога  прави изврсна поезија српског језика.

Српски писци сматрају црногорске писце својом истојезичном и истокрвном браћом и одају највеће признање њиховом пјесничком и приповједачком генију.

Српски писци прихватају све писце из Црне Горе као браћу и писце једног истог и заједничког српског језика.

Владика Петар Петровић Његош подигао је српски језик у ловћенске висине и у „свијетло царство поезије“. Краљ Никола Петровић, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Михаило Лалић,  Радован Зоговић,  Миодраг Булатовић, Александар Ивановић и Јеврем Брковић, дали су српском језику горштачку љепоту и дух Црне Горе и никада се нису заклањали за своја брда, него су надалеко са њих ширили видике и домете своје уметности.

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА

 

Потискивање и занемаривање ћирилице

 

Ћирилица је писмо српског језика.

Ћирилицом је написана најстарија српска књига Мирослављево јеванђеље.

Ћирилицом је писао први српски писац Свети Сава.

Ћирилицом је написан први запис на српском језику. Повеља Кулина Бана.

Ћирилицом је написан највећи и главни део културне и уметничке баштине српског народа.

Српску ћирилицу је уредио и прилагодио српском језику отац новије српске културе и књижевности Вук Стефановић Караџић.

 

Ћирилица је сада постала споредно српско писмо, занемарено и потиснуто до саме ивице нестанка.

Српски писци и српска наука о језику јасно и недвосмислено изјављују да ћирилицу треба вратити у пуну употребу у Србији,  без било каквих законских и других ограничења и условљавања.

 

 

Уставни и законски оквири употребе ћирилице

 

Запуштеност српског језика и ћирилице најбоље

казује да српски језик и ћирилицу нису штитили лингвисти ни политичари.

Устав Републике Србије изричито истиче (чл. 10) да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилица. Али се Устав не поштује: нема ћирилице ни у службеној употреби!

 

Тиме су српски језик и ћирилица у својој рођеној земљи затворени у гето државних установа и канцеларија. Међутим, језик и писмо не живе тамо, у тим државним установама и канцеларијама, него у животу, на улици и на трговима, у селима и градовима, у трговини и свим другим облицима јавнога и културног живота, тј. у јавности, баш у оној јавној

употреби и јавности која је, зачудо, изузета од уставне

одредбе о заштити српског језика и ћирилице.

Језичка трибина удружења књижевника Србије упућује захтев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе нови закон о употреби српског језика и ћирилице.

 

 

 

 

 

 

 

ЛАТИНИЦА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Порекло савремене латинице

 

         Истина о савременој латиници скривана је и извртана годинама, од њеног настанка до данас. Дошло је време да се отворено говори о латиници, без заташкавања, обмана и превара.

Тачно се зна ко, где,  како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика. То је био Вук Стефановић Караџић, у Бечу, у своме „Првом српском буквару“, године 1827.

Када су Хрвати   прихватили и „пригрлили“ српски језик, како је рекао Људевит Гај, тада није постојало писмо, осим ћирилице, на којем  би се српски језик могао писати и читати.

Хрвати су заједно са својим хрватским  језиком одбацили и своју латиницу, на којој је писан кајкавски хрватски језик. Хрватска латиница није одговарала гласовним потребама српског језика па је одбачена заједно са хрватским кајкавским језиком.

У кајкавском језику нема слова љ, њ, ћ, џ, ђ, а слова ч, ж, ш писана су са два и више слова, по узору на мађарску, немачку или италијанску латиницу. Та хрватска латиница није одговарала гласовним особинама српског језика. Вук је предложио да се за слова ч, ж, ш уведу квачице, по узору на чешки језик

Тек три године после Вука, 1830. године, Људевит Гај покушао је да упрости хрватску латиницу у „Краткој основи хорватско словенског правописања“ уводећи валовиту линију, такозвану тилду,  изнад слова л, н, ч, ж, ш, али је од тога одустао 1836. године и прихватио Вукова решења. Ђуро Даничић предложио је да се умјесто дј пише ђ.

Према томе, савремена латиница је писмо српског језика јер је направљена искључиво према његовим гласовним особинама.

Латинично писмо реформисао је Вук Караџић и допунио Ђуро Даничић, оба Србина.

То су чињенице које указују да је латиница такође српско писмо, као и ћирилица. Она није ни хрватска ни католичка, није ватиканска ни усташка, него по своме пореклу, својој улози и својим творцима у свему српско писмо српског језика. То што још и данас многи сматрају да је српски језик хрватски језик, а латиница хрватско писмо, ствар је великих вековних обмана и заблуда, али и лоше обавештености, па и незнања.

Тако им је одговарало и тако им одговара. Чињенице говоре друкчије.

 

 

 

.

 

 

Латиница ван Србије и у Србији

 

У Вуково време  није било замисливо да се српски језик пише и чита ћирилицом ван Србије. То у 19. веку није допуштала Аустро-Угарска држава и католичка црква.  Још мање такви услови постоје данас. Српски језик и данас се пише и писаће се латиницом на више од половине српског језичког простора са близу девет милиона говорника ван Србије.

Латиница је, дакле,  писмо српског језика ван Србије од средине 19. века.

У Србију је латиница продрла када је дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу, после 1918. године. Још више се проширила у Србију после Другог светског рата, од 1945. године, а нарочито после Новосадског договора, када су латиница и ћирилица и званично проглашене за два равноправна писма у јавној и службеној употреби. Тако је ћирилица потпуно потиснута у Србији.

Треба у свему подржати борбу многобројних удружења за враћање ћирилице у Србију. Али нека удружења захтевају укидање и забрану латинице у Србији. Буне се и траже да се из Правописа српског језика избаци чак и латинична абецеда.

 

О забрани латинице у Србији

 

О забрани латинице у Србији отворено се говори.

То је осетљиво питање и треба му посветити пуну пажњу.

Забраном латинице могле би настати нежељене последице  за српски језик и српску културу:

 

1. Била би прекинута веза са целокупном научном, историјском, културном и уметничком баштином српског народа. Та баштина није мала. Жртвовати латиничну културну баштину Срба значило би исто као правити ломачу. Била би то највећа ломача за коју Европа зна.

2. Била би трајно прекинута свака веза са српским језичким простором ван Србије са преко девет милиона говорника. Тај простор припао би онима који га и сами сада отимају. Последице такве одлуке биле би несагледиве.

3. Српски језик био би потпуно затворен у Србију, без излаза на широки српски језички простор од укупно 20 милиона говорника.

Требало би се добро замислити шта би то, заузврат,  Срби добили забраном латинице.

Латиница је била и остала жива веза и пупчана врпца којом се српски језик везује за све просторе српског језика ван Србије где није било ћирилице.

Можемо лако вратити ћирилицу у Србију, али увести ћирилицу у Хрватску, Босну и сад у Црну Гору, скоро да је немогуће.

Стварањем  других држава на српском језичком простору ћирилица и српски језик нашли су се у посебним и веома тешким историјским условима, који не постоје код суседних народа и језика, с којима се наше писмо и језик често и погрешно упоређују. Језички простор Бугара и Грка сведен је углавном на границе њихове земље, са безначајним бројем својих грађана ван граница. Обрнуто, код Срба, више од половине српског језичког простора налази се ван Србије. Бугари и Грци немају милионе својих грађана ван државних граница у непосредном окружењу. Зато се често позивање и упоређивање са српским језиком и писмом није оправдано.

Укидање и забрана латинице у Србији био би  штетан чин. Био би то царски поклон свима који силом присвајају српски језик.

Због свега тога Језичка трибина Удружења књижевника Србије сматра да нема оправданих разлога за  укидање и забрану латинице у Србији. Латиница се може  употребљавати у Србији само у законом ограниченом обиму, ради очувања српске латиничке баштине и одржавања трајне везе са целином српског језичког простора ван Србије.

 

 

 

 

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК И ПИСМО

У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Док се воде расправе о имену и преименовању српског језика, о једном или два српска писма, у Србији се појавио у службеној и у јавној употреби још један језик и треће писмо.

То је енглески језик и енглеска абецеда.

Није више у питању само понека енглеска реч него и читаве реченице и читави текстови. У српским градовима и улицама потпуну превласт има енглески језик и енглеско писмо.

Српски језик и ћирилица су у потпуности протерани из српских градова и села.

Наши градови и села више личе на Енглеску него на Србију.

Колонијална окупација енглеског језика и писма у

потпуности је остварена.

Нисмо далеко од тога да енглески језик постане

званично други или први језик у Србији, а енглеска абецеда прво или друго писмо, као што се то догодило у енглеским колонијама.

Није то случајно.

У Србији већ предуго нема никога да брине о српском језику.

Постоји Институт за српски језик Српске академије наука и уметности, Матица српска. Вукова задужбина.

Постоји Министарство просвете и Министарство културе.

Постоје филолошки факултети у десетак српских градова, на којима предаје више стотина професора, доцената, доктора, магистра књижевности и српског језика.

Постоји хиљаде професора српског језика у основним и средњим школама.

Језичка трибина Удружења књижевника Србије позива Министарство културе и Министарство просвете Републике Србије да предузме мере за заштиту српског језика и писма од прекомерне јавне употребе енглеског писма и језика у градовима и селима Републике Србије.

 

 

 

 

 

 

У Београду,

13. јула 2011.                                   Уредништво

Језике трибине УКС

 

Миле Медић, уредник

Проф. др Петар Милосављевић

Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Михаило Шћепановић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Садржај

 

Српски језик и српски писци – Српски језик и српска наука о језику – Јединство и целина српског језичког простора – Српски језик у Хрватској – Српски језик у Босни и Херцеговини –  Српски језик у Црној Гори – Српски језик и ћирилица – Латиница у српском језику – Енглески језик и писмо у српском језику

 

Subject: Fwd: VODA

Subject: Fwd: VODA

Postovani prijatelji i prijateljicekao sto ste vec upoznati, u Srbiji je uveliko u toku priprema za privatizaciju vode i vodenih resursa. Jedan od oblika koji ce biti promovisani bice koncesija (izdavanje) izvoda na vise godina.

Trenutno 90% resursa pijace vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolisu samo tri svetske kompanije (koliko znam – u pitanju su nemacka, francuska i holandska kompanija – vise informacija na www.psiru.org). Ove kompanije imaju razlicite strategije pristupa interesantnim trzistima, ali ih karakterise korupcija, obmana i visoka eksploatacija izvorista.

Za 20ak godina voda ce biti najskuplji aktikal na planeti.

KAKO RADE?

Kada ove kompanije ne mogu da da ucestvuju na tenderima (zbog zabrane ili sl) one osnuju male „cerke“ kompanije u zemljama gde se prodaju izvorista i onda te „cerke“ kompanije ucetvuju u kupovini. Na prvi pogled se ne moze nikako razlikovati koja je kompanija iz zemlje a koja nije. Sve one imaju nase ljude kao direktore, i naš novac na racunu itd. I tako, kada se pojavi tender za vodu, neki nas Pera, Laza ucestvuje na tenderu, kupi izvor ili ga uzme pod koncesiju, mi mislimo nasa firma kupila kad ono…

STA JE OPASNO?

Opasno je, posebno kad su koncesije u pitanju (koje su vremenski ogranicene), jer kompanije koriste izvorista najvise sto mogu, isisavajuci ogromne kolicine vode u sto kracem vremenskom intervalu, da bi imale sto veci profit. Cesto se desava da zbog tolike eksploatacije presuse okolni izvori koji su podzemno povezani sa prodatim izvorom (primer Ugande/Urugvaja i CocaCola kompanije gde su kod velikog broja farmera presusili bunari jer je CocaCola ispumpavala ogromnu kolicinu vode).

STA MI MOZEMO?

Mozemo da nateramo nase politicare da promene politiku nase zemlje a u vezi sa prodajom ili izdavanjem pod koncesiju izvore pijace vode i firmi (vodovodi) koje su zaduzene za distribuciju pijace vode gradjanima.

Pokrenuta je online peticija: http://www.petitiononline.com/serwater/

Mozete je potpisati online, a na lista ce na kraju biti prosledjena medijima, politicarima i Vladi republike Srbije.

Ovo nije jedini nacin borbe protiv privatizacije vode. Uskoro cete cuti na vestima nove informacije…

Do tada, samo da Vas obavestimo da je jedan broj zemalja vec zabranio privatizaciju vode. Mi jos nismo – kao i obicno. Ali to ne znaci da ne mozemo!
———————————————————————————————————————————-

Ukoliko postoji jos skeptika koji ne znaju sta da misle o privatizaciji NASE vode, smo da dodam jos nekoliko cinjenica:
1. Do sada je u zemljama u tranziciji jedan od uslova „evropskih integracija“ bio privatizacija vode i sistema za dostavu pijace vode gradjanima (vodovodi). Medjutim, ukoliko se analizira poslovanje „novih vlasnika“ zakljucuje se da oni ne postuju zakone zemalja u kojima posluju, vec vrse grubu zloupotrebu eksploatacije vode i izvorista kako bi ostvarili sto veci profit. Cesto se desava da uslovi iz ugovora nisu ispunjeni, a kompanije kada ocene da im se vise ne isplati da budu u nekoj zemlji jednostavno odu u drugu zemlju, a propalu infrastrukturu vodovoda i sistema ostavljaju bez pardona…

2. Holandija je nedavno zakonom zabranila privatizaciju vode na svojoj teritoriji, tako da sada u Holandiji nije moguce kupiti ili uzeti pod koncesiju izvorista vode. To je VRLO VRLO IRONICNO, jer je jedna od tri najvece svetske kompanije za preradu vode upravo IZ HOLANDIJE. To znaci: nasu vodu ne damo u privatizaciju – cuvacemo nasa izvorista, a vodu drugih zemalja cemo da koristimo, pa kad njihovu potrosimo – pocecemo da trosimo nasu…

3. CocaCola je kupila izvor „Vlasinske Rose“. Ocekujte za par godina nestasicu pijace vode u tom regionu. CocaCola je pokusati da isisa sto vise moze vode za sto krace vreme, cime ce definitivno ostetiti podzemne rezervoare, koji su medjusobno povezani, i cesto zavise jedan od drugog. CocaCola je to isto uradila u Ugandi/Urugvaju (nisam siguran u kojoj zemlji to bese…) Samo, kada budemo svesni da su nas zeznuli, bice kasno…

I ako vec podrzavate ideju da IZVORE VODE NE SMEMO PRODAVATI NITI IZDAVATI potpisite online peticiju. Ukoliko se dovoljan broj ljudi ukljuci u akciju, bice pokrenut zahtev za raspisivanje referenduma!!!

P Чувајмо дрвеће. Немојте штампати овај и-мејл ако то није неопходно.Save a tree. Don’t print this e-mail unless it’s really necessary.
P Чувајмо дрвеће. Немојте штампати овај и-мејл ако то није неопходно.Save a tree. Don’t print this e-mail unless it’s really necessary.

ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ

Информација у овом и-мејлу намењена je искључиво примаоцима наведеним у адреси поруке. Порука може садржати поверљиве информације.
Уколико грешком примите овај и-мејл, молимо да га обришете. Ако нисте наведени као прималац, свако копирање, коришћење и обелодањивање садржаја је забрањено и може бити незаконито.
Народна банка Србије није одговорна, нити гарантује, за било које мишљење, препоруку, закључак, захтев, понуду и/или уговорну обавезу која се остварује оваквим начином комуникације.

 

DISCLAIMER

Information in this email is intended for the recipients addressed in the email. It may contain confidential information.
If you receive this email in error, please delete it. If you are not addressed as the recipient, please have in mind that copying and disclosure of the email or using the information contained in the email is prohibited and may be unlawful.
The National Bank of Serbia neither endorses nor is responsible for any opinion, recommendation, conclusion, demand, offer and/or agreement contained in this email.


Ranko Mitrovic  dipl.gradj.ing.
Birov inzenjering d.o.o. Topciderska 40 Pancevo
mob : +381 63 85 19 721  ,   +382 69 569 565
tel : +381 13 37 12 37
e-mail  : rankomit@gmail.com

Од Милан Марковић – Миле, Бгд на SRBI – NAROD KOJI NESTAJE

***

У ово време (почетак августа) у Србији долази до многих протеста и реакција на предходно половично, или недовољно усаглашено стање између произвођача, или других предузећа, који су започели програме с нејасним и не решеним финансијским средствима. Држава, по свој прилици, би хтела да се део нерешеног терета прелије на производњу и на плате радника, који су учествовали у тим програмима. Ово нам није први пут да нам се то догађа. Програми засновани на делимично затвореним  финансијским планом, а да би се наставили даље, то се, управо, мора накнадно планирати, а криза чини своје.
Малинари из ужичког краја блокирају магистралне саобраћанице, да би изнудили  откупну цену приближну оној коју су очекивали(барем на нивоу претходне године). Извозници прошле године нису реализовали планирани извоз, па су се довли у ситуацију да откупљују, али знатно су снизили откупну цену, са чиме нису задовољни произвођачи малина. Како се ово догађало и у прошлости, а није извучена поука, онда се и излаз из овога мора наћи половичан, јер се у садашњем времену тешко може ово позитивно решити. Држава, па и откупљивачи настоје да се настали трошак превале на произвођаче.
Да ли је то могло другачије?  Вероватно да би могло, али није, и поред неколико година које прате овај проблем, нису успели да то позитивно реше. Остајемо са оним што смо наследили, а што се тешко може решити у овом кризном времену
Слично се догађа и са свеукуним програмима изградње коридора 10, па је и ту  дошло до протеста, јер се доста дуго не исплаћују радници оних извођача који су обавили свој посао, а плату не добијају. И овде се може рећи, да је ова активност чекала светско разрешење кризе на глобалном нивоу.
Тако нам протиче веома толо лето 2011. године, са многим неизвесностима које имају веома дубоке корене са глобалном монетарном политиком, која је изазавала кризу главних играча.
Док трагам за погодним написима који би ми развиле машту, шта би ја још рекао у овом времену, па ми подруку  дође чланак Небојше Милосављевића, Торонто, Канада под насловом: „Карта у једном правцу“.  Читајући га и размишљајући почео сам разговор сам са собом. Да бих га могао коментарисати преузећу га у целини:
„Ти стварно ниси нормалан“, каже ми некадашњи колега  из „Политике“, док у мајски сутон, седимо на тераси нечега што представља „Бермудског троугла“.  „Да се вратиш сада у земљу? Сада, у овом тренутку? О друже мој, никада није било горе, како не схваташ? Нема посла, нема пара, нема наде, нема ничега… Све је отишло у вражју матер, лакше је било деведесетих, кунем ти се, тада смо бар тражили да нађемо неку светлост на крају тунела, сада смо се опростили од сваке будућности, само гледамо да прееживимо од данас до сутра. Мрак, човече мрак… То ти је исто  као да би из Барцелоне прешао у Чукарички, веруј ми…“, покушава да поентира.
Слушам га и подижем поглед увис, према платанима, који нас наткриљују, удишем ваздух препун смога, смрдљив да смрљивији не може бити, удишем га до краја, пуним плућима и осећам како ми прија…Неколико недеља касније – дежа ву!  „Не, не, извини што морам тако да се изразим, али ти стварно ниси нормалан“. Опет чујем познату реченицу, изгледа као да се баш сви слажу око моје дијагнозе, овог пута у башти мог пријатеља, док седимо удобно заваљени у столице, а јунски сутон се полако спушта над Торонто.
„После толико година овде, после свега што си уложио, после толико жртве и одрицања, сада када седиш на зеленој грани и када ти се смеши будућност и када само можеш да напредујеш у каријери, ти си решио да све то бациш у воду и вратиш се тамо… Тамо у ону лудницу, у оно безакоње, у царство корупције и криминала. Не, не, стварно не могу да разумем.“
Израз неверице на његовом лицу толико је јак да ми дође да га потапшем по рамену, кажем му да сам се само шалио и да ником нормалном, наравно, не може пасти на памет да напусти идилу која влада око нас. Подижем поглед према великим јаворовима који бацају нежну сенку на улицу, ослушкујем тишину која нас окружује, тишину која штити ушушкане куће у предграђу резервисаном за успешне припаднике средње канадске класе, видим савршено уређене травњаке, угланцане аутомобиле који стоје у двориштима, прозоре на кућама који сликовито говоре да иза њих живе људи који уредно плаћају своје рачуне, улажу новац у сигурне фондове, имају детаљан финансијски план за наредну деценију и дубоко презиру све који су другачији.
Па добро, да видимо да ли је баш тако и да ли живот у Србији представља девети круг пакла, а остварење канадског сна савршени идеал коме сви треба да тежимо?
Дакле, шта смо овде имали?
Деценију ипо емигранског живота, много снега, толико зиме да се лепо смрзнеш, јаворов сируп, јаворов лист, јаворово дрво, ракуне у дворишту, обиље кредита и кредитних картица, лактање са староседеоцима и амбициозним Пакистанцима и Индијцима око бољег положаја у фирми, безуспешну борбу са акцентом који нас је непогрешиво сврставао у „Русе“, добру кућу, добар аутомобил, много хокеја на ТВ, хронични недостатак духовитости, сексепила и шарма, чекање на свети период викенда, ритуал недељне куповине, сигурност најбољег здравственог система на свету, одлазак на море услед јануара , пресуду судбине да се дружимо са разним ликовима само зато што су „наши“, одлазак у породичне посете тим истим „нашима“ као врхунац социјализације, мир и сигурност срећног живота, могућност планирања на дуге стазе, велики стрес ако се планови случајно изјалове, живот у земљи која је по подацима УН увек у самом врху држава које су најбоље на свету, много пилећих крилаца на жару, забрану пушења на сваком нормалном месту где је најслађе запалити цигарету, солидан рачун у банци и досаду. Досаду која пекрива Канаду као снежни покривач(стом разликом што се снег понекад и отопи)…
Шта ме чека?
Безбрижна старост на Флориди са осталим припадницима генерације који су ту дошли да умру. Модерни и безболни лапот. Лапот у организацији друштвеног система и то само ако будем имао довољно велики пензиони фонд да му се подвргнем.
Чему могу да се надам у Србији?
Баш ничему. Тамо је јад, беда и депресија. Нема посла, нема пара, нема нормалног живота, све је црно да црње не може бити. Политичари и тајкуни осионо владају, народ грца у дуговима, одлазак на пијацу постао је луксуз, саобраћајне гижве су несносне и људи су невозни као пси, бензин је најскупљи у Европи, безнађе и песимизам се могу опипати у ваздуху…
Тамо у мају миришу липе, улицама шетају најлепше девојке на свету, након другог уласка у продавницу продавачице вам се обраћају са „комшија“, ексепил и шарм се углавном подразумева, у јесен још сокацима замирише печено кестење, могу да бирам људе са којима ћу се дружити и то не само што су „наши“, нема сумњиви акценат (ако се игноришу трагови мог „чарапанског“)…
У ствари, можете мислити да сам луд колико хоћете, али мени, на неки начин, прија то лудило. Ваљда зато што је тако моје и тако интимно повезано са мном. Покушао сам да побегнем од њега, али ми се није дало. Стварно сам пробао, није да нисам. Пробао сам да будем грађанин света, космополита, како би рекли ови начитани…
И шта? Требало ми је толико година да схватим да моји моравски гени једноставно не трпе благодети неолибералног капитализма, политичке коректности и остали ствари које су данас тако на цени. Требало ми је да схватим да ћу се најбоље осећати док ослушкујем  какофонију свог језика око себе, да предем од уживања као мачак поред пећи када у смирај дана седим на неком склепаном сплаву, лењо гледам у реку, пљуцкам у воду и сећам се живота у чудној земљи званој Дијаспора…
Шта ме чека?
Ах, да. Умало да заборавим. Чека ме неколико најлепших зелених очију  на свету. За човека који има овакву дијагнозу то баш и није лоше за почетак.  –  Крај текста.
Сада, када сам више пута прочитао овај текст, и ја се питам за много тога, који се  чита међу редовима. Небојша се нашао у Канади не као дете, већ као човек, који је сазрео у домовини из које је „побегао“ у потрази за „бољим“ животом. Дошао је у земљу либералног капитализма, која није разарана као негова отаџбина, која је, више пута у човечијем веку то доживела. Мукотрпно се обнавља, школоје кадар за будућност, развила се од једне сиромашне и ратом опустошене земље у самосталну и средње развијену индустријску земљу, која је својом производњом, на светској пијаци, озбиљно угрозила многе Западне капиталистичке земље, па и Канаду. Стално се тражио начин да се та Југославија, заустави, разори и онемогући се њен економски развој, наметне јој се нови друшвени (неолиберални капитализам), који треба да заустави, разорно деловање њеног социјализма, посебно у земљама у развоју. У врху земаља које су се ставиле на страну глобалне  силе  била је Канада и даље је она озбиљни прирепак САД и Велике Британије. Прави сјај „богомдане елите“ богатог и пребогатох паразитског света смештен је, делом у Канади, али већи део је ван те земље, али је она део тог Глобалног програма и као други „увек се налази у познатој групи  Г-6, јер , као зависна увек ће свој глас дати „господару“.
Разарање и дуготрајно сиромашење Србије, делом је долазило из државе у којој је Небојша Милосављевић наставио да продаје своје знање и допринеси развоју те нове домовине коју је и сам назвао Дијаспора. Увек је више давао тој ново „домовини“ него је и сам зарађивао. Али систем је такав, успостављен правним поретком, па је свако морао тој држави на време, и у пуном износу, платити све дажбине. Продукат многих таквих радника у дијаспори се успешно пласира, на веома корумпираном светском тржишту, где велике корпорације, из тих земаља, несметано заводе монопол за своје производе, што мале земље не могу урадити и увек су потиснуте. Тако Небојша, радећи у држави „Дијаспори“ прекину да у свој матичној држави врати оно што је по закону био дужан да јој врати, али је посредно учествовао у мрачним циљевима нове домовине да би нанео штету матичној отаџбини, што он и други овде не помињу, али ставови Небојше Милосављевића, изнети у његовом кексту, заслужу сваку пажњу и требају бити високо цењени.
Онај део где се говори о садашњем политичко-економским стањем у Србији не могу се кривити само људи и власт Србије, дубоко су овде уплетени интереси, мере разбијања и сиромашења једног народа, које је, већ дуже време завела такозвана „међунарона заједница“ и посебно ЕУ, тако да смо сиромшни и најсиромашнији јер су нас паразити осиромашили, да би своје богатство очували и увећали.
Али се лагано Србија буду! Колективном свешћу потискује све оно што јој смета, на крају ће превазићи проблеме који је муче и, позитивним процесима, кренути у сопствени развој – само ако ум надвлада безумље.

(Наставиће се)