Kanadjani potvrdili tezu akademika Jarčevića, NAPOLEON je bio SRBIN!!!!!!

Kanadjani potvrdili tezu akademika Jarčevića,

 

NAPOLEON je bio SRBIN!!!!!!

 

SJAJNA  vest stiže iz Vankuvera, Kanada. Tamošnji genetičari su utvrdili da je dominantan gen kod stanovnika Balkana marker 11b1.  Kod „BOŠNJAKA“ i „CRNOGORACA“ dominira gen 12a2  koji je karakterističan za Bosnu, srednju Dalmaciju, Liku i Crnu Goru do Ulcinja. Taj gen je utvrdjan kod 70% populacije. Dominantan je i na ostrvima. Hvar 65%, Brač 55%….pa sve do Sardinije (i Korzike op.a), gde se, takodje, sreće srodan gen. Kako se ide severno od navedenih prostora taj gen slabi i nestaje – na SEVERU HRVATSKE I U SLOVENIJI!? U zaključku „istražitelji“ prelaze na teren politike i zaključuju: „.. a Bošnjaci i većina Crnogoraca po svim genetskim podacima su ETNIČKI HRVATI!“ … Naravno, ovo je greška – jer Hrvati ne žive na području Crne Gore, Hercegovine i Bosne, kao ni u Dalmaciji. Kanadjani su srpsko stanovništvo u ovim krajevima prozvali „etničkim Hrvatima“, uzimajući falsifikat iz zvanične istorije jugoslovenskih naroda, u koju su Austrijanci ubacili, da su ovi krajevi tzv Crvena Hrvatska. To je učinio Pavle Vitezovic u 18. stoleću, koji je hrvatstvo širio i Šumadijom i Makedonijom. Kanadski genetičari se nisu zapitali – ako su Hrvati u ovim krajevima, zašto nisu i u Zagrebu i u Zagorju. U Zagorju nema tog dinarskog gena, a tamo žive originalni Hrvati. 

Šta je tu SJAJNO? Podjimo redom. Ko živi u okolini Zagreba i u Zagorju ako tamo nije nadjen gen ETNIČKIH HRVATA?! Znači li to da ni OTAC NACIJE, Franjo Tudjman, nije ETNIČKI HRVAT? Kakvo otkriće!? Nacisti su dokazivali arijevsko poreklo anatomskim osobinama. Šta bi oni dali da su imali dr. Ivana Jurića hrvatskog genetičara. Prevazišao je svoje idole – naciste!  U svojoj knjizi „Genetičko podrijetlo Hrvata“ markere 12a2 naziva HRVATSKI MARKER.  A objašnjenje je nesuvislo: …da je Haplo grupa 12a2 samo hrvatska, i da dolazi iz DONJE HRVATSKE, i širio se istočno prema Bosni i južno prema Crnoj Gori ćineći obe zemlje Hrvatskim!? Arsenalu izmišljotina, TROJEDNO KRALJEVSTVO, HRVATSKO-UGARSKOM KRALJEVSTVU (I ONO JE IZMISLJOSTINA – BILO JE TO SAMO UGARSKO KRALJEVSTVO) dodata je i DONJA HRVATSKA! DONJA HRVATSKA ne može biti Zagorje. Zašto? Istočno od Zagorja, taj gen,  mogao je da se širi samo prema – Madjarskoj! Donja Hrvatska je očigledno teritorija okupirane Republike Srpske Krajina. Istraživači, ili oni koji su ANALIZIRALI rezultate istraživanja, želeli su očigledno da poentiraju u korist Neofašističke tvorevine – Nezavisne Države Hrvatske. Kakve to veze ima sa fašizmom? Pa ima. Omedjavanje ovih granica izvršeno je 1453 godine. Tada je Apostolskim pismom pape Nikole V osnovan Zavod Svetog Jeronima u Vatikanu. Po liksuzu za ondašnje prilike ekvivalent su mu najprestižnije Švajcarske klinike.  Gostoprimstvo i lečenje pružano je samo SLOVENIMA, sa SLOVENSKOG govornog područja, kako su zvali Srbe i srpski jezik . I ovo ispitivanje vršeno je na prostorima koje je pokrivao Zavod Svetog Jeronima. Tu teritoriju su sledbenici Ante Starčevića proglasili ETNIČKOM HRVATSKOM. Pavelićeva NDH obuhvatala je 90 % te teritorije. A KLEROFAŠIST su je „očistili“  od Srba pravoslavaca. Ostali su samo Srbi katolici, takozvani Hrvati, kako piše istoričar dr Nikola Žutić. Zašto je tome genu dat naziv Hrvatski? Zašto ne BOŠNJAČKI?  I da li je to slučajno? Hoćemo li pogrešiti ako zaključimo da su u to umešani KLEROFAŠISTI iz Vatikana? Kada nešto koristi njihovim ciljevima, ne smeta im ni to što je taj nalaz u potpunoj suprotnosti sa hrišćanstvom. Ne može da šteti, a može da koristi! Mislite o tome.

Kradja istorije, kulture, književnika, naučnika, istorijskog pamćenja, teritorije… a sada krađa i srpskih gena! Šta je sledeće? Kako objasniti činjenicu da po kanadskom nalazu –  BOŠNJACI IMAJU VIŠE HRVATSKIH GENA NEGO HRVATI. Šta su trebali da znaju Kanadjani…. „da se ne bi čudili“. Po upotrebi  termina BOŠNJACI, očigledno je da je to „istraživanje“ novijeg datuma. Naziv Bošnjaci počeo je „oficijelno“ da se koristi zadnjih 7-8 godina u Haškom tribunalu i odomaćio se u svetskoj javnosti. A svakom neozbiljnom, a kamoli ozbiljnom istoričaru, jasno je da se pod tim podrazumevaju SRBI ISLAMSKE VERE. Kanadjanima to nije bilo prisutno, pa je to i izazivalo čudjenje kod njih. Da su bili upoznati sa ovom činjenicom – a koju su naučno verifikovali – ne bi se čudili. Isto tako, ne bi se čudili što je taj gen najdominantniji kod Madjara. Znači, stanovništvo Mađarske je bilo srpsko kad su Mađari, u 10. stoleću stigli iz Mongolije. Tamo su Srbi katoličeni, pa pomađarizovani – kao što su Srbi katoličeni, pa kroatizovani i islamizirani, pa pobošnjačeni. Geni pokazuju – to su zaključili Kanadjani – da je istovetan srpski gen i kod Crnogoraca, i kod Dalmatinaca, i kod Bosanaca, i kod Hercegovaca, i kod stanovnika otoka u Jadranskom moru, i kod Krajišnika, pa i kod Mađara. Taj gen se ne nalazi u Zagorju i u Sloveniji. A taj gen su Kanađani našli i u severnoj Italiji, gde su nekad živeli Etrurci – srpsko pleme, koje su Rimljani latinizovali. Da  su kanadski biohemičari pročitali zapise akademika Jarčevića, istoričara Pejina, akademika Krestića, akademika Deretića… ne bi se čudili! Videli bi, da su Madjari poreklom – Srbi! Mađari treba da su Kanađanima  neizmerno zahvalni – što su potvrdili istinu o mađarskoj etničkoj pripadnosti! 

            Kada je svojevremno akademik Jarčević Slobodan izašao sa tezom da je Napoleon poreklom Srbin bilo je to izuzetno smelo. Svoju tezu zasnovao je na izjavi Napoleonove majke -da su njena porodica i porodica Napoleonovog oca iz Etrurije, severne Italije, odakle su stigli na Korziku i Sardiniju. Američki naučnici su ustanovili da je Etrursko pismo – srpsko, i da su oni govorili – srpski. Tako, 22 slova etrurskog pisma se nalaze u danasnjoj srpskoj ćirilici. Da je zaključak akademika Jarčevića ispravan pokazuje i ovo istraživanje, po kojem je taj dominantni gen zastupljen blizu 70 %  i kod stanovnika Sardinije, a logično je i Korzike. Jer je više nego očigledno da su Kanadskim genetičarima potureni pounijaćeni Srbi u Dalmaciji, i Hercegovini, i Bosni, i Krajine – kao Hrvati. To je još jedna od prevara i falsifikata skuvanih u Rimokatoličkoj crkvi, čija je tvorevina bila i fašistička i nova neofašistička Hrvatska. Time se potvrdjuje ona Dučićeva: „(tz) Hrvati nisu opasni zato što su hrabri, već zato što se ničega ne stide“… Nastaviće se… njihove prevare i falsifikati. Tako su srpske pesme „ojkače“ iz Like registrovali u UNESKO-u kao hrvatske. Prijavili su i „banatski bećarac“ kao deo hrvatske kulturne baštine. A zemlja Srbija ćuti! I njen Predsednik negira genocid počinjen nad pripadnicima srpskog naroda 1995. i ne pokreće pitanje okončanja hrvatske okupacije u Republici Srpskoj Krajini, vraćanje kućama prognanih Krajišnika i vraćanje im oduzete pokretne i nepokretne imovine. Srbija o svemu tome ćuti.

Werbeanzeigen

3 Antworten

  1. Слободан Јарчевић

    „Одакле Хрвати у Херцеговини“
    – „Центар за историјски ревизонизам др Лазо М. Костић“,
    – Берлин-Минхен-Београд –
    7519 (2011)

    ПРВИ КОРАК ЗНАЧАЈНОГ ПРОЈЕКТА

    Садржај историјског дела „Одакле Хрвати у Херцеговини“ обавезан је (као значајна тема) за српске државе, српске академије наука, српске универзитете и српске историјске институте, али ово дело не угледа светло дана ангажовањем: ни српских држава, ни српских академија наука, ни српских универзитета, ни српских историјских института. Ничим не помогоше издавање овог (по обиму) малог, али вредног дела – са само 96. страна џепног формата. Аутори га зову брошуром, али и весником новог издања, које ће, како најављују, заслужити да се зове књигом (научном).
    На страницама овог дела, што је неуобичајено, нема имена аутора, него је обележн само издавач: „Центар за историјски ревизионизам др Лазо М. Костић“ у Берлину-Минхену-Београду. Кад се има у виду чест немар српских званичних државника и интелектуалаца према српској културној баштини и српским националним интересима, онда се намеће једноставан закључак – да су ову брошуру издали самоникли Срби; они који се појављују кад год закажу државне установе. Зато, овај центар носи име честитог патриоте, др Лазе М. Костића, који је у иностранству штампао десетине историјских дела о српској прошлости и о асимилацији Срба у друге нације, а држава Југославија (после 1945) није дозвољавала писање о томе.
    Аутори не сведоче, да је и данас у Србији забрањено писање о прикривеној истини из српске историје, али напомињу да се објављивање те истине омета на друге начине – садржаји оваквих дела не налазе места у школским и универзитетским књигама, а редакције медија, у огромном броју, не усутпају простор и време за њихово представљање. Даље, они напомињу, да је Народна библиотека у Београду већ годинама затворена и да нису могли прибавити потребне податке за своје дело, него су то чинили у архивама и библиотекама у Берлину, Задру, Сплиту, Дубровнику, Минхену…
    Уз овакву напомену о небризи државе за откривањем истине и за уклањањем фалсификата из српске историје, аутори наговештавају, да ће се томе темељно посветити, а ово дело је („Одакле Хрвати у Херцеговини“) само њихов први корак.

    АНТИСРПСТВО ЕВРОПЕ ПРЕПОЗНАТО У 19. СТОЛЕЋУ

    У двадесетом столећу је и превише мучних сведочанстава о антисрпству западноевропских држава. Аустроугарска и Немачка су у Првом светском рату отвориле 300 концентрационих логора смрти за Србе православне вере, о којима је податке убележио у „Црној књизи“ југословенски историчар др Владимир Ћоровић, жалећи што прецизно није утврђен број уморених Срба у њима – и то Срба из свих српских крајева, не само из Краљевине Србије. Остало се само на процени, да је – од глади, болести и нехигијенских услова (од 1914. до 1918) у овим логорима умрло између 300 и 600.000 православних Срба, укључујући и децу најмлађег узраста. Истребљење православних Срба је умножено у Другом светском рату, што су организовале и спроводиле Немачка, Италија и Мађарска, уз ангажовање против Срба и балканских држава – Бугарске и Албаније. Најмучнији део овог плана је у чињеници, да су Немачка и Италија 1941. основале у Југославији и хрватску државу, у којој су задужиле Хрвате и исламизиране и покатоличене Србе, да заврше план из Првог светског рата – потпуно биолошко истребљење Срба православне вере. У ту сврху, у Хрватској су 1941. подигнути многи концентрациони логори смрти: Јасеновац, Сајмиште на Новом Београду, дечији логор у Јастребарском, логор на острву Рабу, у Сиску и на другим местима, где је до 1945. истребљењо више од милион православних Срба, уз десетине хиљада Јевреја и Рома. Иако су у два светска рата против православиних Срба биле само поједине државе Западне Европе (Немачка, Аустрија, Италија, Мађарска…), крајем двдесетог столећа, над православним Србима у Југославији организују и спроводе злочин геноцида западноевропске државе, Америка и Турска – све чланице Европске заједнице и све чланице НАТО-а. Оне су, помоћу Хрвата и муслимана у Босни и Херцеогивни, прогнале до 800.000 православних Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске и окупирале у Србији Аутоному Покрајину Косово и Метохију, организујући у њој колонијалну администрацију – састављену од припадника шиптарске нације, чије породице је Западна Европа преселила из Албаније у Србију у Првом и Другом светском рату. То је био наставак прогона Срба са Косова и Метохије и довођење Шиптара, што су чинили и Турци неколико стотина година. Овакаве злочиначке намере Ватикана, западноевропских држава, Америке и Турске против православних Срба, унели су у своју књигу „Одакле Хрвати у Херцеговини“ чаланови „Центра за историјски ревизионизам др Лаза М. Костић“ у Берлину-Минхену-Београду. У групу нечасних држава Запада, убрајамо и Ватикан (Свету Столицу), јер су храмови Римокатоличке цркве најприљежније (столећима) чинили све, да покатоличе што више православних Срба – да их преведу у хрватску нацију и да их искористе за биолошко истребљење и прогон преосталих Срба. С друге стране, Турска је исламизирала Србе и користила их у ратовима против православних Срба. Те исламизиране Србе је Аустрија покушала превести у хрватску нацију, али није успела. Онда су Аустрија и друге западноевропске државе, заједно с Ватиканом, те исламизиране Србе прогласиле новом нацијом – босанском. Име српског завичаја – Босна, претвориле су у име вештачке (несрпске) нације.
    Те аустријске (западноевропске) планове су уочили српски интелектуалци крајем 19. столећа и о томе су писали у тадашњим српским новинама у Аустроугарској. Многи од њих су јавно негодовали због тако нехумане (колонијалне) политике према српској нацији. Чинили су то једнако и Срби католици, и Срби муслимани и Срби православни, јер после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878. године), Беч и Ватикан више нису крили намеру да Србе преведу у хрватску нацију – и у Босни и Херцеговини, и у Далмацији, и у Крајини. Против преименовања муслиманских Срба у Хрвате, јавила се група муслимана у Мостару и у задарском „Српском листу“, 19. фебруара 1887. године, објавили су оштар чланак против аустријских и ватиканских пропагатора хрватства на српским земљама:
    „Што се тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није, очитујемо ми – да га ми, као ни ви, не знамо ни откуд је, ни како је оно постало, дочим смо за српско име одувијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: ‚Добро дош’о Србу! Како си Србу!‘ – што ће и вама познато бити“.
    Овакав подухват (претварање Срба у Хрвате) државних органа Аустроугарске и представника Римокатоличке цркве је Србима муслиманима у Босни и Херцеговини изгледао, тада, наиван и без изгледа за успех, па су се у овом новинском чланку томе и наругали и поручили католицима, да су и њихови преци били Срби православне вере, као и мухамеданцима:
    „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку, знамо ми своје порекло, које већином, као и ваше, потиче од православних праотаца, а знамо и то да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово бити доста?“
    Међутим, 20. столеће није дало за право овим честитим интелектуалцима из српске муслиманске средине. У два светска рата, војске Аустроугарске, Немачке и Хрватске су убијале све Србе (од Истре до Дрине) који нису желели да се одрекну припадности српске нације, па су две гране Срба (католици и муслимани – у огромној већини) прихватиле нова наметнута национална имена – хрватско и бошњачко, уз обавезу, да и свој српски језик зову хрватским или бошњачким.
    У овој брошури „Центра за историјски ревизионизам др Лазо М. Костић“ – Берлин-Минхен-Београд, има још оваквих изненађења, која откривају стратегију и тактику колонијалног инжињеринга на српским земљама у прошлости, инжињеринга којег се, нажалост, нису одрекле ни данашње чланице Европске уније и НАТО-а. Оне, и данас, према Србима спроводе оно што је давно планирано у Бечу, Берлину, Риму и Истамбулу. Чланови овог центра су се определили, да до краја разобличе то турско и западноевропско прегнуће против Срба и ова брошура даје наде да ће у томе и успети. Посебно зато што је реч о младим интелектуалцима (нико није старији од 30. година) и што не припадају сви српској нацији, него су међу њима и Немци, и Хрвати, и Италијани, и Мађари, и Руси…

    Београд, 15. август 7519 (2011)

  2. Велики поздрав за све младе људе који су се упустили у разобличавање историјских фалсификата над србским народом. Уједно, све Вас поздравља и друштво “Сербона“ из Ниша које се бави најстаријом историјом Срба. Проф. др Радомир Ђорђевић

  3. hahaha Super priča. Nasmijao sam se od srca. Svaka čast autoru na humoru.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: