Хрватски војници клали српску децу у школи Правници у САД не одустају од захтева да државе наследнице Независне Државе Хрватске из Другог светског рата и Ватикан плате одштету потомцима убијених Срба

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ

11080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3, Србија

Бр. 1361/11 – . 7. 2011 – vladarsk@gmail.com

 

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

Хрватски војници клали српску децу у школи

 

Правници у САД не одустају од захтева да државе наследнице Независне Државе Хрватске из Другог светског рата и Ватикан плате одштету потомцима убијених Срба, Рома и Јевреја и да врате новац, злато и друге драгоцености из трезора Ватиканске банке. Ево адресе тих правника, на чијем челу је др Џонатан Леви: Brimstone & Co. Jonathan Levy, Attorney & Solicitor / 629 K Streey N/Iv SurrE 3/’0, Washington DC 2 () 006 USA, T ELIF ax: – 202-9/ A-24oe. Амерички правници прикупљају податке о хрватским злочинима над ова три народа. И налазе их – отварају се архиве. Поред тога, користе и материјале изложене на научним скуповима о злочинима геноцида у Другом светском рату. То се десило и на Петој међународној конференцији о Јасеновцу, у Бањалуци (24. и 25. мај 2011), на којој су учествовали и правници из Америке: Џон Питер Махер и Момчило Цвијановић, а из Лондона др проф. Србољуб Живановић, водећи антрополог у свету, који је својевремено откопавао масовне гробнице у Јасеновцу, али је тај рад прекинуо – по наредби Јосипа Броза Тита. На конференцији у Бањалуци, учествовао је и проф. Лазар Лукајић, писац књиге: „Фратри и усташе кољу“. Изложио је податке о хрватској војсци, која је 1942, убијала српску децу у основним школама у околини Бањалуке, уз намеру, да деца мора да умиру сатима од нанесених рана. Овај језиви податак ће преузети правници из САД и он је више него невероватан, јер је хрватском војном јединицом командовао католички свештеник, Томислав Филиповић, после покоља назван Вјекослав Мајсторовић, или Фра Сатана. Лукајић је овако обавестио научни скуп:

„Дан уочи покоља (6. 2. 1942), скупили су се фратри из Петрићевца и командири хрватских војних јединица. Сутрадан, 7. фебруара 1942, почело је клање Срба. Кољаче је предводио католички фратар Томислав Филиповић. Изабрао је 12 хрватских војника, да би опонашао Исуса Христа и дванаест апостола. Ушао је у учионицу Основне школе у Дракулићу. Наредио је учитељици (Добрили Мартиновић), да изведе из клупе једно српско дете. Извела је лепу девојчицу Радојку Гламочанин. Фратар је помиловао дете и ставио га на сто, те га почео полако клати. Крв је обливала сто, а деца су вриштала од страха. Фратар се окренуо дванаесторици војника и рекао: ‚Ово ја, у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријха‘. Српска деца су изведена пред школу – педесетроје (53), око којих је поставио 12 хрватских војника. Свако дете је хватао за руке и заривао му нож у трбух, а онда му наредио да трчи око војника. Први војник му, ножем, вади око, па му то око гурне у расечени стомачић. Други војник му вади друго око, трећи сече носић, па следећи секу усницу, ухо, обрашчић… Кад деца изгубе крв и малаксају падају у снег. Хрватски војници их усмрћују кундацима и дршкама пиштоља. Нису пуцали, да се не би то чуло у суседним српским селима, у којима су, такође, спремали исти покољ. Тако су побијена деца и одрасли у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама – укупно 2.835 Срба. Хрватска држава је наградила фра Томислава Филиповића – поставила га за команданта Концентрационог логора смрти у Јасеновцу, где су убијани Срби, Роми и Јевреји. А Ватикан је (22. 06. 2003) прогласио за свеца католичког свештеника Ивана Ханса Мерца. Био је у Петрићевцу духовни отац фра Томиславу Филиповићу и осталим католичким свештеницима – који су клали српску, ромску и јеврејску децу. А тај самостан у Петрићевцу, посетио је папа Јован Павле Други, јер је из њега потекао римокатолички светац – Иван Ханс Мерц. О покланој српској деци, папа, тада, није изговорио ниједну реч.

 

ВЛАДА РС КРАЈНЕ

Ратко Личина, министар

Werbeanzeigen

Осиромашени уранијум – прећутана истина – PROČITAJTE I ŠALJITE DALJE ! NEKA OBIĐE CELU SRBIJU, A SVI KOJI MOGU NEKA POŠALJU U INOSTRANSTVO:

PROČITAJTE  I  ŠALJITE  DALJE !

NEKA OBIĐE CELU SRBIJU, A SVI KOJI MOGU NEKA POŠALJU U

INOSTRANSTVO:

Осиромашени уранијум – прећутана истина

Аутор: БРАНИМИР НЕШИЋ, Објављено: 13.01.2011.

Прошло је 11 година од НАТО-бомбардовања Србије. Хиљаде мртвих и рањених, на десетине хиљада порушених зграда, домова, фабрика, мостова… Непопуларна тема за садашњи режим у Србији, који се из петних сила труди да нам западне „савезнике“ прикаже као пријатеље који су нас касапили зато што смо ми заиста били лоши, а они, као вајни цивилизатори и демократе, били су ту да нам укажу на странпутицу којом смо кренули покушавајући да одбранимо своје. Баш као у Балканском шпијуну: „Хајде, лепо признај да си крив, па ће ти Ђура опростити што те је тукао…“

Чак и шиптарска продаја српских бубрега и срца није довољно заступљена на телевизији. Плаше се бедни политичари да ће им то смањити рејтинг у народу, на бескомпромисном европском путу Србије. Не схватају притом да прећуткивањем истине о српском страдању, из дана у дан, све више одвајају себе од народа који ће им, ако буду имали среће, пресудити на изборима који долазе.

Питам се како су српске режимлије дочекале извештај Дика Мартија: мора да им није било лако… Одмах су позвали маркетиншку агенцију, која их је после пар дана обавестила да им тај извештај и популаризација те теме у српском друштву, у предизборној години, не иде на руку…

Пре пар недеља гост код Оље Бећковић била је хрватска списатељица Ведрана Рудан, која је на крају емисије, на питање шта је њен најјачи утисак а није на листи (занимљиво, није на листи), одговорила:

„Pa moj utisak je to što se u Srbiji, koliko čujem, vidim i čitam, uopće ne priča o tome koliko umire godišnje Srba od raka nakon bombardiranja Srbije i Kosova, osiromašenim uranom od strane Amerikanaca. Postoje kod vas istraživanja, to su učinili beogradski veterinari da, od kad ste bombardirani, umire 7 puta više pasa nego prije rata. Dakle, u Srbiji postoji podatak koliko umire pasa više nego prije rata, ali ne postoji podatak koliko od raka umire Srba više nego prije rata, iako umirete u zastrašujućim brojkama. To bi bio jedan od mojih predloga, da se to u Srbiji konačno stavi na dnevni red i da se možda komentira jedan cinični potez, odmah nakon bombardiranja, gospođe Lin Montgomeri – tu sliku možete sigurno naći negde u arhivi – gdje je ona sebi na krilo, dakle, na svoje američko krilo posjela srpsko dijete, ćelavo od leukemije i od kemoterapije, i tražila od Srba da pomognu u njegovom liječenju. Dakle, takav jedan sramotni cinizam se rijetko viđa i meni bi bilo drago da Srbi nešto napišu o tome, a da u vremenu ne objavljuju mišljenje Amerikanaca o tome, jer ono zna se kakvo je. Nego, da se nađe jedan međunarodni tim, ako je to uopće moguće – a sve se znalo, o osiromašenom uranu sve se zna – pa da ta vaša Vlada ili taj vaš predsjednik lijepi kažu vama podatke koliko vaše djece umire zbog osiromašenog urana.”

На питање Бећковићке шта бисмо ми могли да радимо са том истином, Руданова се изненадила:

“I onda ćete tim podatkom moći mahati i reći Amerikancima: „Ubijate nas. Niste nam prijatelji. Ne vjerujemo vam. I ne ubijate samo muslimane, ne ubijate samo teroriste, pod navodnicima, ubijate u sred tzv. civilizirane Evrope, nevinu djecu“. Mislim da je svaka istina o Americi, pa makar i tako banalna, kao što je ubijanje djece u Srbiji, ipak jedan korak napred, prema spoznaji, koliko je Amerika Hitler 21. vijeka”.

Ето, треба у Србију да дође Ведрана Рудан и да нам, у тако гледаној ТВ-емисији, каже истину у очи и да се сви властодршци и медијски магнати, ако имају бар мало образа, постиде и оборе главе…

СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд ( Наставак)

СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
( Наставак)

Напред је било говора о ситуацији око Либије, али, у време док се ово пише (5.јула 2011.), у дневнику Политика занимљив чланак Мирослава Лазањског „Претње без покрића“, па да поткрепим сопствено гледање на сјај и беду савременог друштва, одлучих се да га у целини преузмем, а он гласи:
„Да ли је у Либији пређена тачка после које нема повратка на било какве разговоре о крају рата и мировном разрешењу кризе? Наиме, на упорне захтеве Афричке уније да НАТО прекине бомбардовање Либије, односно снага пуковника Гадафија, у Бриселу се не осврћу. На захтеве на Западу да пуковник напусти власт, власти у Триполију се смеју. Док се једни и не осврћу, а други се смеју, народ гине, а земља разара. Истовремено, НАТО је ушао у пети месец рата против владе једне суверене државе, владе која још увек има већинско признање у свету. И тај се рат полако прселио у споредне вести свих медија. Заправо, рат у Либији, гледано из визуре западних медија, као да се одвија негде у свемиру, јако далеко од наше планете. И можда би га неки, због начина како се води и колико већ траје, хтели одмах и да забораве.
Јер, на Западу за његово вођење понедостаје пара, модерне муниције, бомби и ракета, па и подршке јавности. Војно гледано, на терену је створена пат-позиција. Побуњеници, који сваким даном имају све већу међународну подршку и признање, све су мање спремни и да гину за своје циљеве. У очекивању да се победносно уђе у Триполи, а онада се подели ратни плен у будућим пословима око нафте, природно никоме се од побуњеника и не гине. Они очекују да НАТО гине уместо њих. НАТО, опет не желећи да има гуитке међу својим пилотима, гађа тако да му је скоро све једно ко гине на земљи, владине снаге или побуњеници.
На западу Либије владине снаге изоловале су у неколико мањих места у којима су побуњеници, нема поузданих знакова да се и поред интерзивних напада НАТО-а ту ситуација нешто променила у корист побуњеника. У Триполију владине трупе држе ситуацију под контролом, док НАТО бомбардује главни град Либије свакодневно.
Да ли су у Триполи убачени командоси земаља НАТО-а са циљем да физички елеминишу пуковника и да ли Гадафи преко својих оданих присталица може да изврши нападе на неке циљеве у Европи? Гадафијев син тврди да су три групе командоса НАТО-а већ стигле у Триполи ради атентата на пуковника. Искрено, такав сценаријо очекивао сам и раније, само постојање Гадафија сада многима смета, и Либијцима, који би да се све ово што пре заврши, и НАТО-у да изађе из рата који већ предуго траје. Но, ако командоси НАТО-а не успеју да изврше због чега су наводно већ тамо, а верујем да су тамо у овом или у оном облику, и ако се цела та операција претвору у бламажу типа Сомалија, онда би то могао да буде и сигнал онима који цу сада војно укључени у операцију бомбардовања  полако да изађе из ове игранке.
Што се тиче Гадафијеве претње да ће ударити по циљевима у Европи, то је пропагадно врло лоша порука. Гадафи нема војна средства да нападне било који војни циљ у Европи, чак и када је пре много година ракетама „скад“ гађао италијанско острво Лампедузу, ти пројектили једва су добацили до спољних хридина тог острва. Да нападне војно неки војни циљ у Европи, у некој од држава чија га авијација сда бомбардује, то би правно некако још могло да се „покрије“. Јер, резолуција УН о заштитицивила у Либији одавно је злоупотребљена и садашње бомбардовање Либије од стране НАТО-а, достављање оружја побуњеницима, слање инструктора и специјалаца НАТО-а као помоћ побуњеницима, све то нема везе са резолуцијом Савета безбедности УН. То је директно рушење једног режима који вам није по вољи.
Но, ако пуковник Гадафи мисли да би у Европи његови људи могли да нападну неке цивилне циљеве, то је онда тероризам, и то би наишло на најширу осуду светске јавности. НАТО би онда вероватно одговорио најжешћим ваздушним ударима, па можда и копненом инвазијом.
Проблем пуковникове изјаве јесте што он и нема превише људи вољних да изврше нападе ни на војне, а поготове не на  циљеве у Европи, и друго, што та изјава пружа могућност да ако се рат не приближи крају какав очекује НАТО, може доћи и до неке „спонтане“ терористичке операције у Европи за коју ће бити оптужен пуковник Гадафи. Сви ће рећи, па он је то најавио. И све оно што би потом уследило било би логично.
А истојија је, колико знамо, препуна „спонтаних“ догађаја“. (Крај чланка).
Пажљивим праћењем излагања Лазањског само се будала не може запитати, куда то иде овај обесни свет убица?
У садашњем историјском периоду развоја људске заједнице, где зверски односи владају међу људима,  ни мало се не може назвати демократско хумано друштво. Отуда је крвав сјај шачице која влада над огромном већином, која ову доводи до беде. Како се брзо остварују планови из наведене књиге Х.Г. Велса  – „Најмање 4 милијарде, „бескорисних изелица“ ће бити елеминисано са лица земље до 2050. године ограниченим ратовима, ограниченим епидемијама смртоносних брзо преносивих болести и изгладњивањем. Енергија, храна и вода за неелиту ће бити одржавана на нивоу преживљавања…“
Али, на почетку 21. века када се увелико захуктава, за сад недовољно процењена економско-монетарна криза, довела нас је у стање када се, не само обичан свет, већ и елита која тим светом влада, да се осећамо као да је живот на планети доживео врхунац нечега, што нам је тренутно нејасно, и да сви очекујемо неки преокрет. Век и по је социјалистичка идеја – свако према могућностима, свакоме према потребама била је искра и жаришна интелектуална тачка  за све оне који су били незадовољни у расподели које им додељује тржиште. Мало ко ће рећи да је наступајући процес глобализације свега, започет на Западу, брзо се проширио и земље које су градиле свој социјални сан. Понижавајући крах Совјетског Савеза уништио је тај социјални сан. Као да смо се нашли на неком раскршу. Капитализ је испољио сву своју бруталност, после неколико локалних ратова, у којима увек учествују Сједињене Америчке Државе, правдајући то бригом за демократијом, бригом за човека и његова права, а у стварности се догађа сасвим супротно. Показало се да се ти локални ратови воде због доминације над другим друштвима, отимање њихових територија, насилно расељавање и насељавање како су им то радили преци док су отимали земљу домородцима, да су ти локлни ратови у суштини најпрљавији ратови које човечанство памти. Крајње нехумани израбљивачки  –  варварски, само како то може смислити варварски народ који вековима живи под таквим осећањем и које њима овлада. Сјај и беда каптализма је пропратна појава из онога што ти народи чине вековима. Ако су се „помирили“ и један другоме „опростили“, то су учинили само заокупљени оним идејама о којима је писао у својој књизи Х.Г.Велс, која све нас треба да забрине. Они су се окупили око таквих идеја где је други део човечанства њихов противник. Због стања духа, сличног из „мрачног средњег века“, када је мач витлао над људским главама, гиљотина и јавна погубљења застрашивали обичан свет, а утамничени су окончавали свој живот у тим тамницама које су биле у рукама владајућег слоја – покушате да пронађете сличности са овдашњим временаом.
Ко је данас у стању да заиста озбиљно изговара социјалистичке мисли? Као да је нестало тих људи који су се руководили идејама социјализма и генерацијама храбрих људи који су спремни да мењају токове историје у том правцу. Осмелио бих се да кажем да је нестало и те раднилке стваралачке класе; све мислим да се и сама изродила и попримила сасвим други карактер. Нова технологија и најчешће сасвим другачији радни задаци, када су машине добиле  посредника између себе човековог рада, и човек, радник, постао је другачији и другачије размишља. Више то није радник који у процесу рада мора да уложи знање и своје умеће, сада ће за њега размишљати електрични мозак, који прецизно памти, чак прециозније од човековог. Али, за то радно место, где он, његов електронски мозак и машина замењују вишњеструко човеков мануелан рад, он моја бити добро школован, а и за то радно место добро награђен. Ослобађањем вишка радника, власник човека и обе машине у процесу рада, како он, тако и они изумитељи те технологије не брину шта ће радити они који су остали без посла.