U danima secanja na velikog srpskog naucnika Nikolu Teslu, ostvaruje se jos jedna od njegovih vizija izrecenih pre vise od 100 godina…

Postovani prijatelji,

u danima secanja na velikog srpskog naucnika Nikolu Teslu, ostvaruje se jos jedna od njegovih vizija izrecenih pre vise od 100 godina…

U susret rodendanu Nikole Tesle

Ostvarena Teslina vizija o gravitacionoj masini

Nikola Tesla (1856-1943.) objavio je 1900. godine filozofski clanak pod nazivom „Problem povecanja ljudske energije“ u casopisu „The Century“.

Mnoge moze iznenaditi vizija koju Tesla iznosi u poslednjem pasusu 56. strane, sa zavrsetkom u gornjoj polovini 57. strane:

„Moguce je, cak je i verovatno, da ce se s vremenom otvoriti drugi izvori energije, koji su nam sada nepoznati. Mozemo cak naci nacina da primenjujemo takve sile kao sto su magnetizam ili gravitacija za pokretanje masina, ne koristeci druga sredstva. Takva ostvarenja, iako prilicno neverovatna, nisu nemoguca. Jedan primer ce najbolje docarati ideju onoga sto se nadamo da cemo postici ali sto nikada ne mozmo da postignemo. Zamislite disk od nekog homogenog materijala, postavljenog savrseno tacno i doteranog da se okrece u lezistima bez trenja na horizontalnom vratilu iznad zemlje. Ovaj disk koji je, pod gornjim uslovima, savrseno izbalansiran stajao bi u svakom polozaju. Sada, moguce je da bismo naucili kako da nateramo taj disk da stalno rotira i vrsi rad silom gravitacije, bez ikakvog daljeg napora sa nase strane; ali savrseno je nemoguce da se disk okrece i da vrsi rad bez ikakve sile spolja. Ako bi to moglo onda bi to bilo ono sto se fizicki oznacava kao masina „perpetuum mobile“, koja sama stvara svoju pogonsku snagu. Da bi postigli da disk rotira silom gravitacije, treba samo da izmislimo jednu pregradu protiv te sile. Takvom pregradom mogli bi smo da sprecimo tu silu da ne deluje na jednu polovinu diska, a rotacija druge bi se nastavila. U najmanju ruku ne mozemo da pokrenemo takvu mogucnost, dok ne budemo tacno znali prirodu sile gravitacije. Pretpostavimo da sila dolazi od jednog kretanja koje se moze porediti s kretanjem vazdusne struje koja prolazi odozgo ka centru zemlje. Efekat takve struje na ove polovine diska bio bi jednak, pa disk ne bi rotirao; ali ako bi jednu polovinu cuvala ploca koja zadrzava struju vazduha, tada bi se disk okretao.“

Medutim, skoro 100 godina posle objave pomenutog clanka, dogadaju se iznenadenja i brojne replike i analize sirom sveta o gravitacionoj masini sa pogonskim klatnom!

dalje:

akademik Veljko Milkovic – Ostvarena Teslina vizija o gravitacionoj masini
http://www.veljkomilkovic.com/Docs/Veljko_Milkovic_Ostvarena_Teslina_vizija_o_gravitacionoj_masini.pdf

S postovanjem,

PR & Web tim
Istrazivacko-razvojni centar Veljko Milkovic

Bulevar cara Lazara 56
21000 Novi Sad
Srbija
e-mail: milkovic@neobee.net
web: www.veljkomilkovic.com

Werbeanzeigen

СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА

СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
(Почетни део текста)

Са појавом хришћанстав римско се царство суочило с новим противником, а била је то нова вера. У борби да се очува држава и власт римско се царство сукобљава и с појављеним хришћанством, које наступа ненасилним средствима. Познато је да је један од римских царева запалио Рим да би кривицу свалио на хришћане и покренуо прогоне. Нешто је слично урадио и Хитлер у Немачкој, када је запалио Рајстаг и кривицу свалио на комунисте, да би их лакше прогањао и заустави неповољан процес по немачки капитализам.
Нова религија  – хришћанство у прво време тихо и ненаметљиво, с обзиром на учење које је проповедано, постаје религија царства, која од самог почетка бива злоупотребљавана у прљаве паразитке сврхе. Сада нова религија у наредном периоду постаје носилац сукоба и постаје веома окрутна према својим противницима Када је потпуно овладало хришћанство оличено у централној папској власти, постаје део те власти, али се сада и вазалним државама намећи та религаја, која прстаје да бива ненасилна.
На простору зачетка хришћанства, након шест векова долази до појаве ислама, који је  у свој бити насилна религија, која се од самог почетка идетификује са државом и њеном војном силом. То је и време поделе римског царства на западно и источно. Сада су угрожени положаји римског царства на простору Блиског Истока. Покрећу се легије у познатим Ксташким ратовима, чији је циљ био да се очувају интереси на угроженим просторима и очува угрожено царство. Подељено царство  – западно и само је постало жариште унутрашњих сукоба, па се тамо јављају и издвојене струје хришћана. Тако се централна власт у Риму, како световна тако и духовна суочава с новим противницима. Формирају се посебне државе централне Европе, које су се брже развијале од централне у Риму. Долази до нових освајања према Западу, где се сада од ненасилне религије иста претвори у насилну. Она постаје извор прогона у освојеним државама. Експлоатација је била у сржи те власти, како световне тако и духовне. Алавост човекових паразита их  је гурала у насиље и отимање. Тако су се развијале паразитске државе на новооткривеном континенту Америке. Виновници, а и њихови наследници, као и следбеници не могу се похвалити својом хуманошћу. Када и сами буду анализирали сопствене поступке, може се догодити да ће признати своју алавост, али, како се ни јача животиња не постиди и наставља са властитом снагом да угрожава другога, тако се догађа и у човековој врсти.
Такве новостворене државе развијају систем у коме влада снага јачега. Оне не признају централну власт, али их обједињава римска црква с папом на челу. У разним периодима римеке папе су организатори великих похода под зајеничким именом „Крсташки ратови“, који су били неуспешни. Привучени концетрацијом опљачканог, а и ново створене вредности, развија  се трговина која се концетрише у великим приморским градовима, привлачи на себе пажњу бројним ратоборним племенима која су, у различито време, кренула  ка том богатству. Упадају на територију римског царства, освајају  најмање брањене просторе и стварају своје патуљасте државе, а због малобројности се асимилирају са покореним становништвом, губе језик и много тога, али задржавају своје име које намеће већинском становништву(Хуни, Авари, Бугари, Шиптари- није доказано, као и други, који се распоређују на просторе мирног словенског становништва, које је под различитим именом већ запосело Балканско полуострво, спуштајући се све до топлих мора).
Појава Турака-селџука, који у заједници с делом арапског становништва, сада као исламисти – освајачи крећу ка богатом западу, па део по део територија подчињавају и претварају их у своје вазале. Они то чине лако. На овим просторима Балкана и пре њихове појаве становништво је често било угрожавано са севера Ауостоугарском, са запада Млетачком  републиком, које су у то време биле заинтересоване за ове просторе, како би повратили  ранији утицај на њима.
У ово време, да не улазим у историјска збивања, на просторима које су насељавали Срби постоји јака и организована држава, која под Душаном покушава да се прошири ка Истоку  ратујући са уздрманим Византијским царством.  Скоро у исто време када су Срби, Бугари и Грци изгубили самосталност престало је да постоји и Источно Римско царство. Долази време Турске најезде, који су почесно, државу по државу претварали у своје вазале експлоатишући их а на њиховом простору граде утврђене градове који су им послужили да поробљене држе у ропству, а у исто време да стварају базу за нова освајања. Познат је Турски данак у крви и многе понижавајуће наметнуте обавезе Србима, а и другим народима.
У то време организација турске војске, била је, једним делом попуњавана младићима из редова поробљених народа, и од њих се, од малена регрутује комадни састав те војске. Многе турске војсковође, из редова тих јаничара, који су се потпуно индетификовали с религијом и обичајима новог господара, заборавили су сопствено порекло, јер им је то на време избрисано из памћења. Понуђен им је угодан и безбрижан живот,  у замену да верно служе господару. Познато је, из турских података,  да су многи познати људи који су покушали да се ослободе вазалства одвођени у цариградске казамате, у њима дуго тамновали и најчешће тамо окончавали свој живот. (Дали вас то подсећа на неку садашњу творевину, сами просудите). Поједини турски везири и паше, српског порекла, службовали су на териротији Србије. Градили су путеве, мостове, па су и у српском  народу остали упамћени и често слављени. Срби тада нису били свесни тога да су те објекте градили турци за своје потребе, а експлоатисали српско становништво, које је, поред харача, морало кулучити за рачун турака. Значи, да објекти нису грађени турским капиталом већ опљачканим капиталом и радном снагом српске раје, коју су турци експлоатисали.
Оно што смо открили, у далекој прошлости, а односи се на односе између и унутар људских заједница, где је владала сила јачега, када се у таквим друштвима издваја и дуго опстаје мања скупина људи који су, најчешће, на непоштен начин владали већином у сопственом друштву, а када су се осилиле веће друштвене заједнице, или ондашње државе, и снагом силе држе у покорности друге народе, отимајући им добра, а већина сопственог народа, као и потлаченог, држали су у ропству.  Познато је у ком делу света је ропство најдуже опстало и где је било најсуровије. И данас, када је званично дошао крај ропству и робовласништву, замењено је другом врстом експлоатације човека по човеку, где мањина има сву власт и сва права, док је већина  у новом ропству и зависно од богатог. Тај сјај на једној страни, за мањину експлоататора и наследних паразита, који су доведени у такав положај, има свој, и по много чему, посебан живот и посебне прохтеве – то је сјај богатог дела људског друштва, које не бира средства да стечено сачува.
На другој страни је многобројни експлоатисани свет чију снагу користе човекови паразити, који и без рада уживају на туђој муци и зноју. Док су једни окружени сјајем, већина је у беди и немаштини. Нема на планети људских заједница, без обзира на форму владавине, да није подељена на оне богате  и силне и на оне сиромашне и бедне.
Покушај да се умним залагањем појединаца то стање измени наилази на снажан отпор оних који су обезбедили угодан и одржив живот за више генерација. Посебно се гсподари туђе радне снаге супроставља свакој промени, где би им власт над другима био умањен. Овде, као и код многих животињских скупина милости нема.
И новија историја бележи исте односе, али и суровије освајачке ратове. На једној страни су формиране државе које често угрожавају друге народе. Сви ратови тог времена били су сурови када је освајач упадао на територију свог противника, отимао му добра и заводио своју владавину, а у исто време и своју религују, језик, обичаје и права. Тим ратовима се заводи светски систем и подела на господаре колонија и колонијалне народе. Таква подела је створила јаз између народа који се појављује у улози господара и крупног експлоататора туђих добара. На другој су страни експлоатисани народи које господар држи у потчињености. Та сурова подела  изазивала је и нове сукобе. Зато се све чини како би се цивилизација вратила у период  феудализма
Познато је да је период феудализма, а и капитализма, почивао на сталним сукобима и међусобним ратовима. Освајачи су покретали освајачке походе да би на простору неке друге државе отимали све до чега су долазили. Није никакво чудо, што се у делу европских освасјчких држава, на дворовима феудалаца градила ризница туђе имовине, па су феудалци свом потомству градили дворове и пунили их отетим добрима поробљеног света. Државе, које нико није поробљавао постају богате, а поробљаване су биле све сиромашније. Тај се однос и поредак жели задржати не бирајући средства.
Са појавом капитализма и обимније робне производње, која је и кренула прво у развијеним и богатијим државама. Ако узмемо за пример САД, по завршетну дуготрајног грађанског рата, развија се на принципима агресивног криминалног капитализма. Како је почело тако је и настављено. Утврђено је да се та држава залаже и силом намеће остатку света свој узор који се базира на криминалној експлоатацији човека, на изразитом трговању белим робљем, куповином и експлоатацијом интелектуалне својине с других простора, трговином људима, митом и корупцијом која је захватила то друштво.  Понуда да свако има шансе у богаћењу доводи то друштво у изразити пример експлоатације широких слојева становништва, да би се криминална мањина богатила на несрећи све сиромашније масе. Развија се манија потрошачког друштва која у трци за пласирање производа не бира средства и не размишља да и други треба да продају своје производе. Не само Сједињене Америчке Државе, већ и друге капиталистичке земље користе се истом методом и на истим принципима остварују своје богатство. У 19. веку, као задња држава, САД декретом укида ропство, али се много шта у наслеђеном периоду није променило. Роб у богатој племићкој породици замењује се слугом, који се бира из редова становништва лишеног средстава за производњу. Слуга својом оданошћу, слично као роб, заслужује пажњу господара. Господар је власник слуге, као некада роба, па га је могао и продати, ако је с њим био незадовољан.
Такво стање траје све до почетка 20. века, када је један број капиталистичких земаља, посебно у Европи: Немачка, Аустроугарска, Шветска, Норвешка, Финска, Русија, да не наводим мање државе, развијају се без поседовања колонија, док се  друге, на Западу Европе развијају као државе које су поседовале своје колоније у дужем периоду. Привредни развој тих држава није био уједначен. Оне које нису имале колоније експлоатишући сопствено становништво, али и покрећући ратове и сукобе међу собом, убрзавају процес развоја производних снага, а ратовима, као што је повела Аустроугарска на Балкану, после повлачења Турске са ових простора, с циљем  отимање добара на тим просторима, намећу им  ропство, а и проширују своје сужено тржиште и обезбеђују просторе са јевтином радном снагом. Тако развијају конкурентну производњу и наступају на светском тржишту. Први светски рат, вођен између капиталистичких сила Европе био је економске природе, и борба за опстанак капитализма у тим земљама. Однео је многе животе на свим ратиштима, и нанео  велике губитке странама у сукобу. (Није ли то део плана које остварује олигархија завереника, да се смањи број становништва на Планети и „плавој“ раси обезбеди опстанак и владавину над другима – које фашизам настоји да разреши). Ратни губитци освајача, а плен није покривао трошкове рата. Сила, која је покренула тај рат, не само да га је изгубила, већ се и распада Аустроугарско царство. Беч и Будимпешта губе свој примат. Тако  изгуби и њихов савезник  Немачка.  Победнице у рату намећу своје услове. Рат није донео очекиване резултате. Октобарске промене у исцрпљеној Русији, спор опоравак централних држава Европе, које су рат изгубиле, довео је, у многим земљама, до великих социјалних потреса. Капитализам се постепено креће ка великој кризи која ће, само десетак година касније уздрмати већи део земаља
У Немачкој, где су  масе радника  остале без посла, и у Шпанији такође, јачају снаге национализма,  тако да имамо појаву наци-фашизма у овим земљама. На власт у Немачкој долази Хитлер, а после краха шпанске револуције, на власт долази Франко. Италија води освајачки рат у Абисинији, а на чело те државе долази Мусолини. У Немачкој Хитлер покреће процес милитаризације и убрзано долази до привредног опоравка. Овај опоравак здушно је подржао светски капитализам, подстакнут паразитском олигархијом.
Немачка која се уз помоћ светског капитала брзо опоравља, развија сопствену војну индустрију. Ужурбано развија високо образован војни кадар и врши припреме за нови Светски рат, који ће се убрзо и догодити. Тако, Други светски рат започиње између великих капиталистичких земаља и има за циљ нову поделу света, скојом нису били задовољни  Германи. Познато је да је и друга страна у овом рату градила одбрамбене положаје да би се одбранили од нарастуће ратне опасности. Паразитска олигархија поново гура свет у нови светски сукоб, како би се убрзано смањило становништво на планети и извршила нова подела света између њих. То је почетак нове ере глобализма и разрешавање онога што је њима сметало.
За разлику од Првог, у Други светски рат  се улази са знатно модернијим средствима, а посебно у ваздухопловству и ратној морнарици, јер се овај рат и води с циљем преотимања колонија од својих противника. Није ми намера да се бавим ратним догађајима, али је овај рат од самог почетка попримио је карактер светског рата. Многе су државе Европе биле захваћене ратним пожаром. Ратни савез Берлин – Рим – Токијо и веома ефектни успеси нацистичке Немачке на свим фронтовима, сламање слабог отпора Француске  и Британког корпуса у Европи, Немачка је овладала Европом и убрзано се припрема за рат са Русијом. Овај, Други светски рат, међу капиталистичким земљама, био је веома крвав са огромним људским и материјалним губитцима, завршен је без великог ефекта. Земља, кривац за сва недела другог светског рата, захваљујући капиталистичком систему брзо се опоравља. Друга велика држава САД, на чијој се територији нису водиле операције, и није крочила нога  противника, из њега излази као велики ратни профитер, чији се капитал ангажује у обнављању Немачке.
Оно због чега је Немачка кренула у Дртуги свестки рат, да би преотела колоније од својих противника, Сједињене Америчке Државе управо то чине по његовом завршетку. Од  тада настаје нови процес деколонизација, али, на просторе бивших колонија долази сада обједињен капитал новог светског поретка, грађен на идејама немачког капитализма. Може се слободно закључити: ако је фашизам  нова форма развоја капитализма, глобализам је његов наследник. Ту озбиљније долази до изражаја ружичасти сјај капитализма  и огромно богатсктво које се слива у руке малог броја људи, који се намећу мутним пословима, уз криминалне и корупционашке афере. Богато награђују оне који им то богатство доносе, али држе у беди више од 80% становништва без средстава рада, који су присиљени да раде као робови. А када капитализам долази у кризу, терет кризе се сваљује на леђа ове обесправљене масе од 80% крајње осиромашеног становништва

***

Долази време нових процеса покренути од великих светских економија. Капиталисти света се међусобно удружују у НАТО алијансу и. формирају војну наднациналну силу. Формирају се институције које им омогућавају да на Планети остваре своје циљеве, како би сачували сјај и угодан живот експлоататорима. Ови процеси, више година , доносе беду и јад широком слоју становништва. Изнад тога, људи се убијају као зечеви, а то се правда „колатерарном штетом“. Тако може да размишља особа чији је целокупан живот заснован на алавом присвајању, користећи се положајем. Тај део осионог света представља колонију веома опасних људских паразита. Не само да су спремни да користе обичан свет, већ уживају благодети на крви и сузама обичног човека. Крећу се само у скупинама заштићених, што је најзалосније, исти се повремено појављују као хуманитарни и деле мрвице сиромашнима, а оне су отете баш од тих људи. Они су спремни да употребе војну надсилу  да обави, за њихов рачун,  прљаве радње.
Наредно поглавље ће се бавити тим догађајима и доказати да је време капитализма, садашњег типа,  пролазно и, како му се приближава крај, све је агресивнији и крволочнији. Све што се догодило у Европи, а повезано је са насилним променама код једног дела вишенационалних држава, а није се то догодило, рецимо, у Шпанији, Немачкој  и другима из организације НАТО савеза, показује да су тај процес покренуле те државе, и веома подмукло.      Овом процесу је претходила инвазија Америчког капитала у земље „трећег“ света,  боље рећи бивше колоније и полуколоније, које су знатно заостале у развоју. Капитал се сели из развијених држава у сиромашније крајеве где отвара своје погоне и користи јефтину радну снагу, производи робу и користи се новим погодностима трговине, па ту робу, која је конкурентнија од робе произведене у земљама са скупом радном снагом, остварује екстра профит. Добит припада искључиво власнику капитала. Када су у те земље сада кренуле и друге земље, које су  градиле велике објекте и своје стручњаке запослили на великим градилиштима трећег света, осетило се то и у Југославији, која је видно почела да се развија и гради младу индустрију,  чија се роба, под повољним условима, појави на свим светским тржиштима, угрозивши производњу великих светских компанија. Тако се догоди и са свим другим земљама Европе које још нису биле  чланице ЕУ.
Да би зауставили неповољан процес, земље, које су се удружиле у ЕУ, настоје да обједињеним снагама и капиталом потисну свакога ко им смета. Долазо до разбијање свих других еконимија у оружењу. Тај паклени план, сада организована скупина паразита, покреће, смишљене активности да ситуацију преокрене у своју корист. Такав процес подржавају Сједињене Америчке Државе, чији је циљ да помогне „пријатеље“ у ЕУ-ји из више разлога. Најважни је да их увале у сукобе у самој Европи, како би нашли разлога да се укотве у њој,  продуже са  градњом војних база и њихово запоседање. Изградња ракетног штита у Европи обезбеђују присутност на тим просторима. Не само да желе да заштите „пријатеље“ већ их држе на оку и, лако ће их уцењивати, само ако су стално присутни. Посебно, САД, увлачећи се у ЕУ,  настоји да капитал ЕУ не продире у трећи свет, тамо где амерички капитал има своје велике интересе. У садашњем времену САД има своје војне бате у 130 земаља света. Та држава је покренула више локалних ратова, и још увек их покреће, на разним меридијанила, а увек оптужујући противника. Будућност ће ту жалосну и бедну активност капитализма, кад тад, осудити. Олигархијски капитал не преза ни од злочина, а у капитализму је заштићен и несметано користи, најчешће, недозвољена средства, да очува свој бедни сјај и удобност за себе и наследнике, који нам се још увек приказују као средњовековно племство, против чијих се злочина не може покренути одговорност. Тај систем је осмислио све институције које ће га заштити од одговорности, а према свакоме, ко се дрзне да их оптужи, примениће се брутална сила. Биће одмах ликвидирани. Како другачије објаснити постојање разних институција које им служе, у којима ће бити отужени и прогањан њихов политички противник, али неће бити оптужени ни прогањани прави кривци
Дуго је припремано разбијање вишенационалних држава  у Европи, чије су економије угрожавале економију ЕУ. Познат рецепт „завади па владај“ употребљен је противу СФРЈ. Њима је СФРЈ била велика сметња, како у Европи тако и на другим тржиштима, посебно у земљама „трећег“ света где им квари  интерес.
Почетак кризе капитализма деведесетих година 20. века, навео је велике економије Запада да удруженим средствима ставе под контролу све преостале земље, које су им  сметале у даљој експланзији. Дуги низ година, докле год је трајао хладни рат и, трка у наоружању, СФРЈ, као једна од организатора несврстаног покрета, посебно је ометала политику Западног савеза. Паклени план Запада да се обрачуна са СФРЈ, не само због СФРЈ, већ и због наредних планова које су западне земље припремале у коночном обрачуну са „комунизмом“, као непритељем број 1 тог времена. Циљ је био овладати свим важним тржиштима, изворима енергије и просторима с јефтином  радном снагом, која је једино могла донети капитализму профит.
Капитализам је достигао свој врхунац, а радна снага је постајала све скупља, па су производи на тржишту  били изложени великој конкуренцији, која је долазила са простора земаља у развоју. Амерички привредни успон, тог времена, оставио је више од 20 милијона људи на дну социјалне расподеле, која је све више падала. У многим земљама долази до депресије и великих поремећаја, као што се догоди  у земљама Латинске Америке и Азије.
Тако се догоди губитак поверења у земљу, изазове економска криза, која оправдава тај губитак поверења и тада државе буду рањиве. То би се могло назвати самопролазећим кризама.
Нова технологија у производњи и комуникацијама у свету у којем се право својине и слободно тржиште сматрају основни, а не мрским и користољубивим начелима, где се непријатни аспекти тржишног система – неравноправност, незапосленост, неправда  – прихватају као нормалне животне чињенице и за које се не тражи одговорност. Капитализам је сигуран, не само захваљујући својим успесима – који су били реални – него и зато што други не нуди томе алтернативу. Изгубило се из вида да такав успех неће вечито трајати. Да ће се овоме супроставити ново, које настаје у процесу развоја, па и нове форме кризе, која се није на време могла открити. Испоставиће се убрзо, ако криза потраје, да изграђени систем Западног капитализма  имаће свог противника и такмаца.
Посебно треба нагласити појаву коју проузрокује модерна технологија великих система, где се уводе процеси са све мањом, али и образованијом радном снагом, Велики системи траже високу продуктивност и смишљену експлоатацију радника у производњи, па увођењем новина – тј. нових програма посебно школују млађи кадар с циљем да га могу дуго и успешно користити. Старији се кадар отпуста без милости, а и ново придошла радна снага не може дуго пронаћи посао. Долази до велике флуктуације радне снаге. А оно што је примењено према државицама разбијене СФРЈ је прави злочин.
Ова вишенационална држава је успела, као и друге земље у развоју, да развије своју привреду, посебно градњом фабрикама са модерном и млађом технологијом, подмири унуташње тржиште сопственом производњом и појави се на светском тржишту, што је угрозило многе произвођаче, посебно у Европи.
Европа, посебно онај део земаља које су иницијатори формирања  ЕУ, а овде треба истаћи оне земље које су развојем економије у СФРЈ посебно и биле незадовољне, јер су тиме биле и незадовољне током целог 20. века, када покрећу два светска рата, која губе и не успевају да овладају простором Балкана. Сада, када се СФРЈ осамосталила, па се још дрзнула да производи робу високог квалитета, а посебно војну опрему и наоружање и њиме наоружава трећи свет у развоју, а које су се осамосталиле и не зависе  од западног капитализма. – пресуда је донета, а убрзо је дошло до стварања услова њеног разбијања.

Where is special police to arrest Boris TADIC for treason? – Serbia and Kosovo strike first deals after months of talks

Where is special police to arrest Boris TADIC for treason?
===============
…“..The agreements are aimed at normalizing the relations between the people
in Serbia and Kosovo. Free movement across the border and the recognition of
diplomas will allow Kosovars to more easily seek work in Serbia.
An agreement to share Kosovo’s civil registries, which were taken to Serbia
after the war,…“

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15207070,00.html

Serbia and Kosovo strike first deals after months of talks

Serbia and Kosovo agreed to cooperate on practical issues
Over a decade after the NATO-led air campaign, Belgrade and Pristina are taking
the first steps toward the normalization of relations. Kosovo’s political
status, however, remains disputed.

Serbia and Kosovo took a major step toward overcoming their difficult history
and realizing their European aspirations by agreeing to cooperate on a host of
day-to-day issues aimed at alleviating the lives of average citizens.
The two sides agreed to enable the free movement of people across their common
border and to mutually recognize education diplomas and identification cards.
„They [the agreements] bring both parties close to the European Union, they
improve cooperation and they improve the lives of ordinary people,“ said EU
diplomat Robert Cooper, who acted as a mediator during the months-long talks.
The agreements are the first concrete steps toward reconciliationsince Kosovo
broke away from Serbia in 1999 under the cover of a NATO bombing campaign aimed
at protecting ethnic Albanians from the oppressive regime of then President
Slobodan Milosevic.
Kosovo subsequently declared itself an independent state in 2008. Serbia does
not recognize Kosovo’s independence.
Serbs consider Kosovo the birthplace of their Orthodox Christian culture,
although the region is 90-percent ethnic Albanian today. Albanians are
predominantly Muslim.
„They [the agreements] do not prejudice the position of either side with respect
to the status of Kosovo,“ Cooper said. „Serbia is not recognizing Kosovo, Kosovo
is not giving up its status.“
Road to normalization
Kosovo’s status remains disputed
The agreements are aimed at normalizing the relations between the people in
Serbia and Kosovo. Free movement across the border and the recognition of
diplomas will allow Kosovars to more easily seek work in Serbia.
An agreement to share Kosovo’s civil registries, which were taken to Serbia
after the war,will help fight rampant organized crime and may ultimately lead to
visa liberalization.
Serbia hopes to become a candidate to join the EU, an ambition which has gained
momentum after the arrest and extradition to The Hague of alleged Bosnian-Serb
war criminal Ratko Mladic. Kosovo hopes to acquire visa-free travel with the EU.
Around 75 countries recognize Kosovo as an independent state, including the
United States and 22 of the 27 EU members.
Russia and China, veto-wielding permanent members of the UN Security Council, do
not recognize Kosovo.
Author: Spencer Kimball (AFP, Reuters)
Editor: Toma Tasovac