KO VLADA SVETOM? KAKO PRODATI NIŠTA I ZARADITI – HILJADE MILIJARDI DOLARA

From: Minja M. [mailto:minja@vlada.ca]
Sent: Wednesday, June 29, 2011 11:41 AM
To: 011 minja m.
Subject: KO VLADA SVETOM? Piše: Ivona Živković

KO VLADA SVETOM?

KAKO PRODATI NI©TA I ZARADITI – HILJADE MILIJARDI DOLARA


Pi¹e: Ivona ®ivkoviæ


Mnogi bankarski i ekonomski eksperti, a posebno politièari barataju danas pojmovima koo ¹to su: kupovna moæ; potro¹aèka korpa; inflacija; hiper inflacija; devalvacija; kamatna stopa; zatezna kamata; prezadu¾enost, du¾nièko ropstvo; anuiteti; reprogram duga; MMF; Pariski i Londonski Klub, Svetska banka, IDA programi, donacije; investicije; klizni kurs; devizne rezerve itd.
Da li znate ¹ta sve to znaèi? Ne, ne trudute se da razmi¹ljate. Svi pojmovi slu¾e upravo zato da bi ste manje znali i manje shvatali kako ste surovo i perfidno prevareni, OPLJAÈKANI I ZA ÈITAV ®IVOT PTRETVORENI U ROBA.
Ne shvatate? Naravno. To vam niko nije rekao, nije bilo o tome diskusije u parlamentu, na televiziji, u novinama…
Logièno, jer onda pljaèka ne bi bila uspe¹na. Ali po¹to je prevara savr¹eno dobro izvedena i vi sada ni¹ta ne mo¾ete promeniti, mo¾ete da saznate ¹ta je NAJVEÆA PREVARA NA SVETU. Proèitajte ovo.


KAKO JE NASTAO NOVAC
Svi smo uèili da je prvi vid trgovine bila robna trampa. Ljudi su direktno razmenjivali robu: ovcu za kravu, kravu za kukuruz, kukuruz za paradajz, ugalj za drvo, drvo za cigle itd. Kada je roba u razmeni postala veæa, bilo je nezgodno nositi veliku kolièinu robe sa sobom pa su se umesto toga ljudi slo¾ili da nadju neku sporazumnu vrednost koja bi posredovala u trampi. Moglo se prihvatiti bilo ¹ta – parèe ko¾e ili kosti ili metala. Sve je bilo stvar dogovora i op¹te saglasnosti u jednom dru¹tvu. Najèe¹æe su kao jemstvo u trgovini kori¹æene kovanice od nekog postojanog metala – zlata, srebra, nikla, bakra… Vrednost odredjene kovanice bila je op¹te prihvaæena konvencija. Za to je jamèio vladar dr¾ave ili poseda.
Naravno, uslov za ovakav vid trgovine podrazumevao je poverenje svih u vladara i spremnost svih da ovakvu konvenciju prihvate.

Tako je nastao sistem robne razmene gde se vrednost svake robe predstavljala odredjenom kolièinom kovanica, a kovanice su predstavljale zamenu za vrednost robe koja bi se mogla razmeniti. Dakle, same po sebi kovanice nisu imale vrednost osim one koju im je davala roba za koju su se mogle zameniti. Nisu se mogle jesti, obuæi, koristiti za gradnju, grejanje ili prevoz.
Kori¹æenje ovih kovanica stvorilo je i potra¾nju za metalom od kojih su se kovale, pa je tako i odredjeni metal imao veæu ili manju vrednost na tr¾i¹tu, ¹to je zavisilo od njegove tra¾nje.
Kako se vremenom kolièina robe u razmeni poveæavala, bilo je potrebno sve vi¹e kovanica, pa je i njihovo no¹enje vremenom postalo nezgodno. Trgovac na veliko bi morao na pijacu da nosi èitav sanduk ili te¹ke kese zlatnika i srebrenjaka, ¹to je bilo i opasno zbog pljaèka¹a.

Tada su na scenu stupili zlatari nudeæi svoje usluge. Oni su imali dobro obezbedjene i iskovane sanduke u kojima su èuvali zlato. Zato su ljudi svoje zlatne kovanice sve èe¹æe ostavljali na èuvanje u sanducima kod njih. Ovi su im tu uslugu naplaæivali kojim zlatnim ili srerbrnim novèiæem, a za kolièinu deponovavog zlata ili drugih kovanica izdavali papirnatu potvrdu (priznanicu) na kojoj je pisalo kojih kovanica ima vlasnik na raspolaganju.

Vremenom je ovakva priznanica sve èe¹æe bila u opticaju kao sredstvo u razmeni robe. Umesto da svaki èas dolazi i podi¾e svoje zlato, vlasnik deponovanog zlata bi davao priznanicu treæem licu u zamenu za robu, a ovaj je sa tom priznanicom opet mogao u svakom trenutku da podigne kovanice kod istog zlatara.
Priznanica se tako pokazala mnogo praktiènija i postala je veoma popularna, pa su kovanice sve vi¹e bile na èuvanju kod zlatara, a sve manje u kesama i sanducima samog vlasnika.

A kako je to izgledalo kod zlatara? Na primer, izvesni Petar bi deponovao 20 funti zlata i za to uzeo priznanicu na 20 funti. Ali pro¹lo bi i godinu dana kako se ne bi pojavio da podigne svoje zlato. Jednostavno trgovao je samo sa priznanicom. Za to vreme njegovo zlato je stajalo. Kod zlatara se u medjuvremenu pojavio Toma i pitao da li mo¾e da pozajmi 20 funti zlata na 6 meseci i tu pozajmicu plati sa kamatom. Kao garanciju da æe platiti ponudio je svoju kuæu.
Zlatar je tada procenio da bi to mogao da uradi, jer se Petar veæ godinu dana ne pojavljuje da podigne svoje zlato, pa se mo¾da se neæe pojaviti ni narednih ¹est meseci. Tako je odluèio da rizikuje i pozajmi Petrovo zlato Tomi.
Ali, nije mu ga dao fizièki, veæ je samo izdao potvrdu da Toma kod njega ima zalo¾eno 20 funti zlata. Realno stanje je sada bilo takvo da su u opticaju bile dve potvrde kao garancija za postojanje 40 funti zlata, iako je zlata bilo samo 20 funti.

To je bila èista prevara, jer je zlatar znao da jednu priznanicu izdaje na nepostojeæe zlato. I ne samo to. Toma je verovao da od tog trenutka zaista ima kod zlatara 20 funti zlata, a ne samo priznanicu.

Ali, glavni deo prevare tek sledi. Izdavanjem druge priznanice, Tomi na 20 funti, kreirana je nova zamena za vrednost, zapravo stavljena je u opticaj potvrda o postojanju vrednosti koje realno NEMA. Ta vrednost se vodila kao DUG, koji je stavljen Tomi na teret, a koji æe postati stvarna vrednost onda kada on taj dug otplati stvarnim radom i stvarnom robom koju bude morao da proda.

Kada je Toma vratio zlataru dug i doneo pravo zlato u iznosu od 20 funti plus 10% kamate, on je zlataru dao pravu vrednost od 22 funte stvarnog zlata koje je kupio prodajom svog stvarnog rada i stvarne robe.
Zlatar je, medjutim, do¹ao u posed 22 funte zlata bez ikakvog stvarnog rada bez prodate robe. Jer, napisati nekom priznanicu nije nikakav rad. Samo rizik da se prevara ne otkrije.

Nakon ¹to je zlatar video kako je uspe¹no i lako zaradio 22 funte zlata, odluèio je da na istu sumu, od deponovanih Petrovih 20 funti, izda na zajam jo¹ tri priznanice.
Tako su se u opticaju za istih 20 funti zlata na¹le èetiri papirnate priznanice koje garantuju donosiocu po 20 funti zlata, ¹to je ukupno 80 funti zlata. Tako je zlatar kreirao iz NIÈEGA jo¹ 60 funti zlata plus kamata po 10 % , ¹to znaèi 66 funti. Tako æe zlatar kada se ovaj dug izmiri imati 88 funti zlata stvorenih bez rada – IZ NIÈEGA! Ukoliko mu du¾nici ne isplate dug sa kamatom , preuzeæe i njihovu zalo¾enu imovinu- zemlju ili kuæu. A to je stvarna vrednost.

Tako je parèe papira, obièna priznanica, donosilo zlataru stvarne materijalne vrednosti, bez ikakvog rada.

BANKARSTVO POÈIVA NA PREVARI
Bio je to poèetak bankarstva, a sistem kreditiranja kakav danas poznajemo poèiva upravo na tome – na kreiranju novca iz NIÈEGA. Taj novac se zove DUG.
©ta se dogadja kada vi u banci uzimate kredit na 100 000 evra na 25 godina? Jednostavno banka vam upi¹e na va¹ raèun 100 000 evra. Plus 15% kamate – pa jo¹ klizajuæe- na kraju mo¾e da ispadne ukupno 200 000 evra. Sve to proglasi se va¹im dugom banci. Dug otplaæujete svojim radom koji zaista stvara neku vrednost. Ali, ako ne uspete da otplatite nakon 25 godina kredit, va¹a rad i va¹a kuæa koju ste kupili pripada bankarima.

Mi verujemo da papir na kome pi¹e 500 dolara ili evra i koji dr¾imo u ruci ima vrednost kojom mo¾emo dobiti robu ili uslugu koja se na tr¾i¹tu vrednuje toliko. I to nije problem, sve dok ga mo¾emo zameniti za robu. Ali, problem je kada zaboravimo da novac sam po sebi nema vrednost, veæ je on samo oznaka, merilo, neke stvarne vrednosti. Kao kada bi ste rekli da ne mo¾ete zavr¹iti radove na auto putu jer vam nedostaju kilometri? Ali kakvu vrdnost ima novac kreiran iz NIÈEG? Takav novac se naziva spekulativnim kapitalom. Njemu vrednost daju bankari. Taj novac, zapravo papir, oni prodaju kao robu koju sami „prave“i procenjuju.


MEDJUNARODNI BANKARI POSTAJU GOSPODARI DR®AVA
Ovakav naèin stvaranja vrednosti iz la¾no izdatih priznanica uèinio je prve bankare jo¹ u srednjem veku, veoma bogatim ljudima. Tako se oni vi¹e nisu zadovoljavali zaradama na sitnim depozitima gradjana, veæ su tra¾ili vi¹e. U sedamnaestom veku do¹lo je do sukoba holandskih bankara sa engleskom dinastijom Stjuarta. Bogati bankari Evrope su se udru¾ili i finansirali Vilijama od Oran¾a koji je svrgao Stjuarte invazijom na Englesku i postao Kralj Vilijam III. Pred kraj ¹esnaestog veka Engleska je bila finansijska ruina, zalihe zlata i srebra potro¹ene, a gradjanski rat je zamenjen ratom sa Francuskom i Holandijom narednih 50 godina. Zemlja je bila u bednom stanju, a Vilijam nije mogao da plati vojsku.
Vilijam od Oran¾a

Hitno mu je bio potreban novac. Ali, umesto da ga sam kreira i njime zadu¾i gradjane u iznosu od 20 miliona funti, ¹to je komotno mogao kao kralj (jer novac je samo usvojena konvencija za trgovinu, zar ne) prihvatio je „pomoæ“ prijatelja bankara, uz „malu“ protivuslugu. Tra¾ili su mu da otvore svoju privatnu banku koja bi dobila status centralne banke. Za uzvrat oni bi uneli u nju svoj zlatni depozit na osnovu koga bi izdavali hartije od vrednosti, kreirali i ¹tampali novac i pozajmljivali dr¾avi. Pretpostavljete veæ kako bi to radili.

Tako je 1694. nastala Bank of England, prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da izdaje novac. U osnivaèkoj povelji stoji i besmrtna odrednica: „Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NIÈEGA (out of nothing)“. Tako umesto da vrednost koju predstavlja novac bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa tim, Engleska je kao dr¾ava poèela da uzima kredite (znate veæ kakve) i zadu¾uje se ogromnim kamatama.
Osnivaèka povelja iz 1649.


©TA JE NACIONALNI DUG
To je u Bank of England registrovano kao nacionalni dug. Ove kamete i dugove su zapravo otplaæivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata dr¾avnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je dr¾ava morala da poveæava takse i jo¹ vi¹e globi narod. Naziv „Bank of England“ uzet je upravo da bi se gradjanima ulilo poverenje asocirajuæi ih na ne¹to nacionalno, iako je to bila privatna banka.
Imena njenih najveæih deonièara nikada nisu otkrivena, ali se zna da su preuzeli obavezu da uplate 1,4 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri èetvrtine od jednog miliona. Ipak, bez obzira na tu „malu tehnièku manjkavost“ banka je 1704. poèela da prodaje akcije kako bi uveæala poèetni kapital. Naravno, odmah je poèela i da daje novèane pozajmice (znate veæ kako).

I amerièki predsednik Vudro Vilson dobio je „pomoæ“ od bankara. Prvo su mu pomogli da postane predsednik finanisranjem izborne kampanje, onda su mu pokrili jedan veliki finansijski dug, odnosno neku ucenu, iz mladosti.

Tako je 1913. Vilson u Kongresu „proturio“ zakon po kome udru¾enje najveæih privatnih banaka, Federalne rezerve, mo¾e da ¹tampa novac bez zlatne podloge odnosno kreira ga iz NIÈEGA. Od tada sve do danas, amerièka vlada mora da pozajmljuje dolare od ove moæne grupe finansijskih mahera i stvara ogroman nacionalni dug. Tako privatna centralna banka (FED) kreira milijardu dolara koje sa kamatom od tri posto daje vladi SAD i stvara nacionalni dug. Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima i preduzeæima sa kamatom 7 posto ili vi¹e. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa istom svotom novca (jednom milijardom dolara) kreiranom iz NIÈEGA.

To je kao neispravan kalkulator koji ima gre¹ku i, na primer, stalno ukucava broj sedam. I bilo koji broj da se ukuca on se mno¾i sa sedam. Tako kalkulator uvek daje pogre¹an rezultat. Dva puta dva postaje 28, tri plus èetiri postaje 49, i tako dalje. Ako operator koristi ovakav kalkulator za izradu svojih raèuna ili za raèunanje kamate ubrzo æe se naæi u vrte¹ci tra¾eæi neki smisao.

Na ovoj finansijskoj vrte¹ci danas se okreæe èitav svet. Pre 50 godina u svetskim funansijkim tokovima bilo oko 5% ovog spekulativnog novca, danas je 97 % kapitala koji cirkuli¹e spekulativno.
Nacionalni dug je 1996. u Velikoj Britaniji iznosio 380 milijardi funti, od èega je 30 milijardi funti samo kamata. Sa dugovima komercijalnih banaka on danas iznosi preko jedan trilion funti(u Britaniji je to broj sa 18 nula).

SAD, namoænija i „najbogatija“ zemlja, danas ima ukupan dug, preko 40 triliona dolara, nacionalni dug je blizu 9 triliona (amerièki trilion ima 12 nula).
Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug 3 triliona dolara.
Dugove imaju i sve ostale dr¾ave u svetu.

I to to je najveæa legalna prevara u istoriji èoveènstva.
Tako je jedna grupa lihvara u periodu od tri stotine godina postala ugledna svetska bankarska elita, a danas su praktièno gospodari sveta.

Bukvalno, nema dr¾ave, nema èoveka na planeti, nema kompanije koja njima ne duguje novac. Taj dug je toliki da nikada ne mo¾e biti otplaæen! Jer ako bi neka dr¾ava i htela da dug otplati, morala bi da povuèe iz novèanih tokova sav novac i sve hartije od vrednosti. To bi dr¾avu dovelo do potpunog sloma.

To je beskonaèna igra brojki, zadu¾ivanja i stvaranja vrednosti – koje nema.
Pretvaranje novca u robu koja se tr¾i¹no vrednuje i prodaje ne samo da je bankare stvorila bogatim ljudima, veæ je najveæi deo èoveèanstva pretvoren u robove. Jer, sa spekulativnim (zami¹ljenim) novcem bankari su stotinama godina kupovali realna bogatstva: zemlju, naftu, rudnike, ljudski rad. Investirali su u gradnju inftastrukture u brojnim dr¾avama sveta, dok su istovremeno ¹irili svoju bankarsku imperiju.
Posledica takvih investicija je da uzami¹ljeni novac ¹irom sveta isisava prave vrednosti – tudju robu, rad i sirovine.

Naravno, primetili ste i kod nas da se poslednjih godina otvaraju iskljuèivo strane banke.

Èitav svet danas je podeljen na one koji rade i stvaraju istinske vrednosti i one koji te stvorene vrednosti bez rada prisvajaju.
I ma koliko pojedinci i nacionalne ekonomije radili i stvarali, uvek ostaju u dugovima. A bez ekonomske nezavisnosti, nema ni stvarne ljudske slobode.


MODERNO ROBOVLASNI©TVO
Ovo mo¾da nekome lièi na davno ukinuti robovlasnièki sistem. Ne, ne samo da lièi, veæ dana¹nje dru¹tvo to i jeste. Èitav svet se danas i formalno ustrojava upravo ka takvom sistemu gde æe najveæi deo èoveèanstva raditi i stvarati za malu i odabranu elitu bankara i njihovih izvr¹nih upravitelja, koji se modernim reènikom zovu menad¾eri. Primetili ste koliko bankari otvaraju ¹kola za internacionalne menad¾ere i takozvane finansijske eksperte?

Oèito, ako je svaki gradjanin na planeti zadu¾en, ako je svako preduzeæe zadu¾eno, svaka dr¾ava, gde su onda ovi bankari na¹li taj novac kojim nas kreditiraju?
Nisu ga na¹li nigde. Oni su ga izmislili.
„Dajte mi da kontroli¹em novèane tokove u nekoj dr¾avi, i nije me briga ko pravi zakone“ shvatio je odavno Am¹el Mejer Rot¹ild, osnivaè dinastije koja veæ tri veka dr¾i pod kontrolom ekonomiju Velike Britanije i njenih kolonija, od kojih je najveæa SAD.

Jo¹ 1913. amerièki kongresmen Èarls Lindberg proroèki je upozorio predsednika Vudro Vilsona i Kongres ¹ta æe doneti njihova odluka o davanju prava privatnoj banci (FED) da kreira novac: „Kada predsedik potpi¹e tu odluku, legalozovaæe nevidjivu vladu koju èini monetarni moænici“. Uzalud. Nisu ga poslu¹ali.
Èarls Lindberg

I Tomas D¾eferson je shvatio kakva se opasnost sprema Americi: „Verujem da su privatne banke opasnije za na¹u slobodu nego najjaèe armije. One su veæ podigle novèanu aristokratiju koja poni¹tava moæ vlade. Ova moæ bankarima mora biti oduzeta i vraæena narodu“. Uzalud je govorio.

„Ko god kontroli¹e kolièinu novca u bilo kojoj zemlji, aposlutni je gospodar industrije i privrede. Kada shvatimo da je èitav sistem veoma lako kontrolisan, na ovaj ili onaj naèin, od nekolicine moænih ljudi na vrhu, neæete biti upozoreni kako periodi inflacije i depresije nastaju“, reèi su amerièkog predsednika D¾ejmsa Garfilda.

Samo nekoliko nedelja nakon ove izjave na njega je izvr¹en atentat, 12. jula, 1818.
Predsednici Abraham Linkoln i D¾on Kenedi poku¹ali su da izvr¹e moneterne reforme kojima bi povratili izdavanje novca u okvire dr¾avnih institucija. U ovome su obojica spreèeni na isti naèin – atentatom. Njihovi naslednici odmah su najavljene reforme obustavili.
I genijalni izumitelj Tomas Edison pimetio je zavisnost dr¾ave od bankara i to izrazio èistom logikom:
„Ako na¹a dr¾ava mo¾e da izda dolarsku obveznicu, mo¾e da izda i dolarsku menicu. Elementi koji obveznicu èine dobrom, èine dobrom i menicu“. “ …Apsurdno je da na¹a zemlja mo¾e izdati 30 miliona u obveznicama, a ne mo¾e 30 miliona u novcu. I jedno i drugo obavezuju na plaæanje, ali jedna popunjava zelena¹a, a druga poma¾e ljudima“. Uzalud.


CILJ BANKARA JE SVETSKA VLADA
Mogu li vlade dr¾ava, koje su gradjani na demokratskim izborima birali, da spreèe bankare da gospodare na¹im ¾ivotima? To se od vlade i oèekuje, zar ne? Mogle bi vlade, naravno, kada bi pojedinci koji imaju moæ da o neèemu odluèuju bili van kontrole bankara. A videli smo kako su zavr¹ili oni koji nisu bili pod kontrolom, a kako su radili oni pod kontrolom.

Ali, da bi svaki takav èin nacionalnih vlada predupredili, bankari su shvatili da je va¾no uni¹titi sve nacionalne centralne banke, osloboditi dr¾ave granica, kako bi fiktivni kapital mogao slobodno da cirkuli¹e, obesmisliti i ukinuti nacionalne vlade i umesto dr¾ava stvoriti medjunarodne organizacije i multinacionalne korporacije i bankarske institucije. I naravno medjunarodne monete, poput evra. Kljuène odluke bi tako donosili politièari u medjunarodnim organizacijama kao ¹to su EU, UN, NATO, MMF… koje bi bankari mnogo la¹e kontolisali.

Dakle, globalizacija , odnosno smanjivanje broja mesta na kojima se donose politièke i ekonomske odluke, cilj je Novog Svetskog Poretka. Sto¾er okupljanja nije SAD kao takozvana „najmoænija sila“, veæ internacionalna bankarska elita.

VE©TINA UMNO®AVANJA NOVCA
Odakle tolika moæ bankarima? Da li su sve to uspeli samo ¹tamapanjem novca? Naravno, da nisu. Specifièan smisao za kreianje novca iz nièega dopunjen je i specifiènim shvatanjem biznisa. Taj specifièan smisao za posao ogledao se u shvtanju da se odredjeni dogadjaji koji mogu uticati na tr¾i¹na kretanja mogu preduprediti, ili jo¹ bolje ve¹taèki i pod kontrolom izazvati. A najbolji posao za bankare je rat i svaka druga krizna situacija, gde se ekonomske vrednosti preko noæi menjaju. Zato su se bankari izve¹tili u èetiri najunosnija posla: finansiranje ratova, igra na berzi, kontrola infomacija (medija) i trgovina strate¹kim sirovinama. Ove ve¹tine i poslove bankari su negovali i razvijali vekovima.

ROT©ILDI PRVI NAPRAVILI OBEVE©TAJNU MRE®U
Saznanje o tome koja bi dinastija u evropskim dr¾avicama i grofovijama mogla imati najjaèi uticaj, ko bi koga mogao svrgnuti sa vlasti i doæi na presto, gde se sprema rat, kome eventualno pomoæi novèanom pozajmcicom, gde investirati, sve je to bilo od neprocenjive vrednosti i bankarska porodica Rot¹ild je marljivO prikupljala takve podatke.

Tako su Rot¹ildi, pre dve stotine godina, imali svoje trgovaèke agente locirane u svim glavnim evropskim centrima trgovine i prestonicama. Bila je to prava obave¹tajna mre¾a koja je prikupljala podatke o moguæima previranjima na dvorovoma.

Am¹el Rot¹ild, osnivaè bankarske dinastije

Poruke su izmenjivali preko mre¾e kurira , a po¹tanska slu¾ba èiji su oni bili vlasnici pretvarala se u pravu ¹pijunsku mre¾u.
Njihovi po¹tanski fijakeri putovali su drumovima, brodovi su i¹li preko Laman¹a. Njihova nju¹kala u liku sitnih trgovaca i po¹tara bili su na ulicama, na pijacamama berzi. Nosili su ke¹ novac, obveznice, pisma i vesti. Obratite pa¾nju na poslednje- vesti. Vesti koje su njihovi glasnici donosili pokretale su berzu. Od tih infomacija zavisila je cena mnogih akcija.
U vreme bitke kod Vaterloa, nije bilo dragocenije vesti nego kakav æe ishod biti. Od toga je zavisila buduænost èitavog evropskog kontinenta. Ako bi Napoleon pobedio bio bi neosporiv gospodar na èitavom evropskom tlu. Ako bi izgubio, Engleska bi odr¾avalala balans uticaja u Evropi i mogla bi ga vremenom i pro¹iriti.
Rot¹ildi su kredit u zlatu dali i jednoj i drugoj strani – i Napoleonu, koga su finansirali i doveli na presto i Velingtonu, da opremi svoju vojsku i sukobi se sa Napoleonovim carstvom.

Od ishoda bitke zavislo je ko æe ¹ta dobiti, a ko izgubiti. U igri je bilo veliko bogatstvo.


Berza u Londonu se groznièavo punila toga dana, dok su trgovci i bankari èekali vesti o ishodu bitke. Ako bi Engleska izgubila njene dr¾avne obveznice, konsuli, izgubile bi vrednost, dok bi im u sluèaju pobede vrednost vrtoglavo porasla.
Natan Rot¹ild je imao poverenike koji su radili na obe strane linije fronta kako bi sakupili ¹to vi¹e informacija o tome kako bitka napreduje. Drugi njegovi agenti imali su zadatak da stoje na raspolaganju i prenesu kratak izve¹taj specijalnoj komandi koja je bila locinara u blizini.
Kasnog popodneva, 15. juna 1815. Rot¹ilodov glasono¹a je po¾urio preko kanala u Englesku. Imao je kod sebe vrhunsku tajnu. Sutradan, u zoru, sreo se sa samim Rot¹ildom. Natan je kratko analizirao dobijene informacije i odmah se uputio na Londonsku berzu.


Atmosfera na berzi je bila fanatièna. Svi su èekali vesti. Rot¹ild, koga savremenici opisuju kao hladnokrvnog, pronicljivog i izopaèenog èoveka, bez trunke emocija, ledenog pogleda, bez du¹e, stigao je na berzu i stao kraj svog stuba. Bez ikakve emocije èitljive na licu, dao je svojim berzanskim agentima diskretan znak koji su samo oni mogli da rastumaèe.

Istog trenutka oni su poèeli da prodaju engleske konzule. Stotine hiljada dolara vredni konsuli na¹li su se na berzi i njihova vrednost poèela je vrtoglavo da pada. Natan se lagano naginjao na stub gledajuæi prizor reakcije prisutnih. Prodavao je, prodavao i prodavao engleske dr¾avne obveznice. Vrednost konsula je potpuno opala, a medju prisutnima je polako zavladala uskome¹anost. Na usnama im se sve èe¹æe se èulo: „Rot¹ild zna“, „Englezi su izgubili kod Vaterloa“, „Rot¹ild to sigurno zna“.
U trenutku je nastala prava panika i ljudi su jurnuli da se oslobode sada skoro potpuno bezvrednih konzula i da ovaj papirni novac zamene za zlato ili srebro, kako bi povratili makar deo njihove vrednosti.

Nakon nekoliko sati groznièave trgovine jedan konzul se prodavao po ceni od pet centi za dolar. Rot¹ild je i dalje hladnokrvno stajao pored svog stuba. Sasvim diskretno dao je ponovo znak svojim agentima, ovaj put drugaèiji. Istog èasa desetine njegovih berzanskih agenata krenule su ka pultu za kupovinu i kupile svaki obezvredjeni konsul budza¹to.

Samo nekoliko trenutaka kasnije stigle su po¹tanske koèije i donele zvaniène vesti sa boji¹ta. Engleska je bila pobednik i novi gospodar Evrope. U sekudi je engleski konsul dobio astronomsku cenu, daleko veæu nego ¹to je imao ikada ranije.
Rot¹ildovo bogatsvo preko noæi je uveèano dvadeset puta i on je tada postao glavni kontrolor nad britanskom ekonomijom. Ostao je to, veruje se, i danas.

Iako je Bank of England, 1946. formalno nacionalizovana, to nije znaèajno promenilo uticaj privatnih bankara na britansku ekonomiju jer se guverner i vlada pitaju samo o tome koliko æe novèanica i kovanog novca biti pu¹teno u opticaj svake godine. Medjutim, ke¹ novac se odavno koristi samo neznatno u ukupnim finansijskim transakcijama. Tako je nacionalizaija centralne banke u Britaniji dala gradjanima samo utisak da je dr¾avna ekonmija u rukama dr¾ave. Veæina finansijskih transakcija danas se obavlja samo preko ekrana na komputeru, sa apstraktnim raèunima i brojkama i, naravno, sa spekulativnim kapitalom. To nema veze sa stvarnom ekonomskom moæi dru¹tva i pojedinaca.
©ta vi¹e, to ne umanjuje kamatu koju vlada treba da plati na ime starih dugova Banci. Pre samo nekoliko godina objavljeno je da je isplaæen dug iz vremena Napoleonovih ratova. Eto, gde ide novac od poreskih obveznika u Britaniji i za¹to se veruje da je moæ Rot¹ildovih nesmanjena.

PLATNE KARTICE KAO ORU®IJE ZA POROBLJAVANJE
Cilj dana¹njih privatnih internacionalnih bankara je zato da se ke¹ potpuno elimini¹e iz upotrebe i da gradjani koriste platne kartice – plastèni novac. I ne samo to. U planu je da sve zemlje èlanice EU uvedu nove liène karte (biometrijske) koje æe pored svih podataka sme¹tenih u èipu registrovati i podatke o svim raèunima vlasnika, a bez liène karte i bez platne kartice neæe biti moguæa ni jedan finansijska transakcija. Zadu¾eni ljudi neæe moæi ni¹ta da plaæaju, dok ne izmire dug banci. Tako, stanovnik EU, ako sluèajno izgubi ID karticu ili platnu karticu, neæe moæi da pazari ni hranu. Bukvalno, ¾ivot svakog èoveka zavisiæe od kartica, a karticama æe raspolagati bankari. Pogledajte ¹ta pi¹e na va¹oj platnoj kartici- ona je vlasni¹tvo banke.
Bankari æe tako raspolagati na¹om ekonomskom moæi po sopstvenoj volji. Najte¾e æe biti politièkim protivnicima bankara, kada jednog dana odu u samoposlugu i otkriju da im je banka stornirala raèun. Ovo moæno oru¾je medjunarodnih bankara, veæ je odavno i kod nas postalo sastavni deo ¾ivota. Mnogi na¹i gradjani misle da je posedovanje kreditne kartice stvar viskog standarda. Nema sumnje, ono nas zaista pribli¾ava zapadnom „ropstvu“.


KOME SLU®I „MEDJUNARODNA ZAJEDNICA“
Da bi se sve ovo sprovodilo u nacionalnim dr¾avama, neophodna je politièka kontrola nacionalnih elita. Dr¾ava je mnogo, pa je zato neophodno njihovo ujedinjavanje u sistem koji æe imati manje èinovnika. Taman onoliko koliko bankari mogu kontrolisati. Zato su izmi¹ljene takozvane „medjunarodne institucije“.
Pogledajmo kako je pronicljivo i ve¹to upravo jedan Rot¹ild preko svojih ljudi planirao da vr¹i kontrolu nad finansijama SAD, koja je bila britanska kolonija skoro 100 godina, a mo¾da to ostala i danas.
U jednom svom izve¹taju ovo otkriva pukovnik (samo po nadimku) Edvard Mendel Haus, Rot¹ildov èovek za uticaj na predsednika SAD-a. Izve¹taj je datiran 10.juna 1919. i tek nedavno je otkriven. Da li se danas ne¹to su¹tinski promenilo i kuda ide svetska politika, èitaoci æe sami lako zakljuèiti.


Izve¹taj je podnet tada¹njem britanskom premijeru Dejvidu Lojdu D¾ord¾u, koji je pre stupanja na tu funkciju bio advokat Svetske Cionistièke Organizacije.

Izve¹taj iznosi podatke o tome kako napreduju pripreme za mirno vraæanje Amerike kao kolonije u dominion tajne organizacije koja se zove „KRUNA“. Sedi¹te „Krune“ je u Londonu, a zamisao „zaverenika“ je da preko formiranja Lige Naroda, nakon Prvog svetskog rata, ostvare britansku hegemoniju u èitavom svetu.

Haus tako pi¹e britanskom pemijeru: „Spakovali smo ovaj plan u mirovni ugovor tako da ga svet mora prihvatiti radije nego nastavak rata. Liga je u biti Imperija sa Amerikom kao kolonijom prihvaæenom na isti naèin kao i ostale na¹e kolonije“.

Haus dalje analizira mentalitet Amerikanaca, za koje ka¾e da su „neizleèivo naklonjeni herojstvu i velikim podvizima, te se njima veoma lako mo¾e manipulisati“.

Glavni igraè bankarima je Vudro Vilson, koga savetuju ljudi „Krune“.

Haus i Vilson

U Izve¹taju se otkriva i da je „Kruna“ preuzela kontrolu nad Amerikom jo¹ za vreme mandata Teodora Ruzvelta /1901-1909/, kada je bankarska ekipa Rot¹ild – Morgan veæ kontrolisala 25% amerièke ekonomije.

„Mi sada dr¾imo sve amerièke novine i izolujemo
Amerikance od svakog neamerièkog uticaja, kao da su na drugoj planeti. Ovo realizujemo uz pomoæ „Asosijeted presa“ u drugih na¹ih informativnih agencija“.
Prosto reèeno: kontrolu javnog mnjenja u Americi potpuno su jo¹ tada preuzeli bankari. Dana¹nji globalni mediji su svi u njihovom vlasni¹tvu.

Haus dalje navodi kako SAD „igraju spolja kao da su nezavisna dr¾ava, ali potvrda da rade za nas i da su samo kolonija je ¹to je predsednik Vilson otkazao realizaciju velikog plana o izgradnji amerièke mornarice, i vodjstvo na okeanu prepustio Britaniji“.

„Nije li na¹a anglo-amerièka alijansa postala
dominantna u finansijskom svetu“, hvalisavo primeæuje svoj uspeh Haus.

Haus dalje navodi kako su bankari „Krune“ finansirali izgradnju japanske ratne flote, one iste koja æe ne¹to kasnije ratovati sa SAD. U izgradnji flote kori¹æen je èelik iz Engleske.
„Ne pokazuje li to koliko su SAD i dalje zavisne od nas?“
„Novcem koji smo pozajmljivali US vladi za ratne ciljeve, iskoristili smo da kupimo naftna polja u Kaliforniji, Meksiku i Ju¾noj Americi“.

„Rat nas je uèinio gospodarima najveæeg dela svetskih sirovina“.

Dakle, osnivanje Lige naroda je bio plan da se suverenost ove moæne dr¾ave- kolinije transferi¹e pod okrilje „Krune“.

Zahvaljujuæi jakoj opoziji koju su tada u Kongresu èinili republikanci, SAD je odbila ovaj „mirovni plan“ i osnivanje Lige naroda je propalo. Ipak, zavera bankara je samo privremeno prekinuta.

Judeo-bankari su, sada se to pouzdano zna, kasnije finansirali i Hitlera (svaki rat je brat) i izazvali veliku ekonomsku depresiju u SAD. O ljudskim ¾rtvama i jevrejskom holokaustu ne treba govoriti, jer je to za judeo-bankare samo kolateralna ¹tata. Zanimljivo je da su prestra¹eni evropski Jevreji iprihvatili nakon rata da se presele u novu dr¾avu Izrael, koju su upravo stvorili Rot¹ildi kupovanjem palestinskog zemlji¹ta. Do tada su to Jevreji odbijali.
Isti bankari uveli su svojim lobiranjem SAD u Drugi svetski rat iako SAD nisu imale nikakav interes kao dr¾ava da ratuju u Evropi.
Prvobitno zami¹ljena Liga naroda je ipak za¾ivela kao oganzacija Ujedinjenih nacija 1945.

Bankari svoju borbu nastavljaju upravo kroz nameru da UN danas reorganizuju tako da bude potpuno pod njihovom kontrolom, a stalni teroristièki napad i sejanje straha od terorizma je njihova namera da jo¹ jenom pokrenu ratnu ma¹ineriju u svetskim razmerama. Zato su „teroristi“ svuda.

Ali, ova igra judeo-bankara je danas shvaæena, i svet se polako ujedinjuje u drugi front – antiglobalistièki. Nacije, religije i stvarni ekonomski status dr¾ava u ovoj borbi ljude ne razlikuju. Jer, svi gradjani sveta bore se zapravo protiv du¾nièkog ropstva- ili samo protiv ropstva.

3 Antworten

  1. СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
    Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
    Свако време имало је своју елиту из разних области која је иза себе оставила траг. Мало се шта од тога разликује у протеклом времену, само се може уочити степен развијености људске заједнице. Једни тврде да су, баш они у праву, оспоравајући другоме то право.
    Када се добро уђе у суштину развоја многих људских заједница, најчеће се долази до података да се умни део човечанства, у дужем периоду, залагао, и градио прогресивно друштво у коме су већина били задовољни. Најчешће се нађе „малоумни“ човек који све то поквари. Изазове велике промене које не морају увек бити позитивне.
    Један део аутора литературе која се бави тим променама спада у скупину оних, који су у једном делу властите активности, дуго били присутни својим виђењем будућности. Најчешће ти нису били добри прогнозери, али, како човек стари, тако наметне своју причу, најчеће о прошлости и садашњости, избегавајући да прогнозира будућност. Они најчешће подлежу искушењу да пишу претерано и сувопарно о веома важним горућим темама. Нико и никада није у свему био у праву. Свака написана реч има своје присталице, које из тога црпе своја сазнања и користе их онако како их схватају
    И древни народи далеке прошлости оставили су нам записано своје време. Тако је у јеном старом љубавном роману „Данфид и Хлоја“, који је уништен у једној поплави. Ни аутора се не сећам, а он је верно приказао љубавни заплет између младог Данфида и његове девојке Хлоје. И, предбрачни живот Данфида је вењома лепо приказан. Занимљив је опис прилика у то време између разнородних племена, која су живели на простору, вероватно Блиског Истока. Подаци говоре да тај роман потиче из времена четири века пре нове ере. Опис односа међу племенима, толико одговара садашњем стању на том простору, да човек не поверује. Односи међу људским зајеницама се нису мењали. Нека су племена чинили људи мање агресивни, радни, и нису били агресивни. Други из суседства су били насилни и ратоборн. Они су били организовани и окупљали су дружине, како их је аутор описао, развијали ратну технику тог времена. Залазили су у насеља оног мирног племена насиулним путем. Отимали су им производе, стоку, жене. Људе одводили за собом претварајући их у робове. Она мирна племена нису имала друго оружје осим камена, тољаге, а најчешће су бежали, напуштајући насеобину.
    Такави су односи, из давне пролости, остали упамћени, и остављени поколењима да их упознају. Ако је тако било, рецимо на Синају, није искључено да није тако било на другим местима људских насеобина. Подсетимо да је на тим просторима настала и позната легенда о Давиду и Голијату.
    Много касније, на тим просторима живе људи, попут Арапа и других који су стално мета напада локалних, ратоборних и организованих племена, а најчешће су сви били жртве освајача који су долазили из далека. Остало је доста података о односима и животу тамошњих народа, у време великих промена, а посебно у време појаве хришћанства, а нешто касније и ислама и то баш на том простору. Иза тога имамо Два миленијума вечите борбе и ратова на том простору, где су једни вечити губитници, док су они други, организованији и борбенији, сада потпомогнути новим освајачима, држе у потчињености оне слабије.
    Такви односи међу људским заједницама у много нас подсећају на односе који владају у многим скупинама других живих бића. Значи, да се човек, по много чему, не разликује од других сродника на Планети. Запажено је да снага јачега доминира , како међу људима тако и код животиња.
    Намерно сам навео предње сазнање како би себе увео у област коју желим да прикажем. Нећу да размишљам колико сам ја у праву у односу на дрзге. Оставићу то суду оних који се буду овим бавили. Моја је намера да објасним наслов, јер сам дошао до сазнања да је људско друштво од свог настојања па до сада обиловало многим сјајем, али и веома великом бедом. Ти периоди су се смењивали, а нама су остала сазнања када је међу људима постојао перод благостања и добра, али и период зла, у коме је зао човек остао упамћен по злу које нанесе сопствемој заједници. Како онај добар, који човечанству иза себе остави вредности по коме ће се памтити. Тако и онај зао, и осуђен као злочинац, остаје упамћен, али и у архивама регистрован као зао човек. Не треба се супростављати да присталице, како онога вредног, тако и онога другога, славе своје лидере, граде им споменике и око њих се окупљају. Али, треба свакоме дозволити да о свом лидеру и свом покрету пише и преставља га. А суд народа ће пресудити ко је у праву. Тако ћемо имати историјске заоставштине које ће обележити један народ који држи до себе и на томе учити млађе генерације. Право помирење се може постићи само када свако о свом лидеру и свом покрету пише критику. Критика ће открити будућим генерацијама због чега се неко није прославио и зашто му покрет и лидер нису били подржани, када се та подршка очекивала.
    Смењивање добра и зла у процесу живота људске заједнице је покретачка снага која ће људско друштво доводити у склад и, бити онај фактор, који ће подмлађивати људску заједницу и нагонити је да се брзо и разумно реформише, како би већини људи те заједнице било боље, а не некој паразитској мањини
    Величајући свог лидера и покрет лажном представом је контрапродуктивно. Када се лаж и полуистина открију, нико им више неће веровати.
    Најнепшожељнији су они људи у друштвеној заједници, који зарад другога и интереса друге заједнице, делује у својој заједници. За такве сви народи на планети имају заједнички назив – издајник. Он се од тога не може опрати, поготово ако је још и њихов плаћеник.
    Било је то присутно у свим историјским временима, а да би то потврдили, послужићемо се неким подацима из историје. Да се не би бавили далеком прошлошћу, већ да нам као узор послужи бивше Римско царство. Оно је засновано на сили оружја. Владавином зла, где се осилила издвојена група људских паразита, који су силом оружја пљачкали сиромашни свет, угрозили суседе и систематски их потчињавали, примењујући најподла средства. Тако се бивше римско царство може поделити на три периода. Перод до појаве хришћанства, од када се бележе велике промене и од када се рачуна ново време, које је и потекло у тој државној заједници. Затим, период до велике поделе римског царства, на источно и западно. На крају период после поделе и нестанак.
    У свим периодима стуб царства престављала је изабрана елита која је владала са ослонцем на војну силу и религију. У првом делу римско царство се, ослањајући се на систем војне силе (плаћеника), подчињава своје суседе и претвара их у вазале. Вазалне државе су на одређен начин експлоатисане и држане у покорности многим римским утврђењима грађеним да се у њима држе римске легије, које су служиле да се угуше побуне, штити римска власт и омогвући несметана експлоатација свих врста добара која више не припадају поробљеним народима. Нису им намтали сопствену религију, јер су и поробљени имали сличну. Били су многобошци.
    (Почетни део текста)

    • СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
      Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
      (Почетни део текста)

      Са појавом хришћанстав римско се царство суочило с новим противником, а била је то нова вера. У борби да се очува држава и власт римско се царство сукобљава и с појављеним хришћанством, које наступа ненасилним средствима. Познато је да је један од римских царева запалио Рим да би кривицу свалио на хришћане и покренуо прогоне. Нешто је слично урадио и Хитлер у Немачкој, када је запалио Рајстаг и кривицу свалио на комунисте, да би их лакше прогањао и заустави неповољан процес по немачки капитализам.
      Нова религија – хришћанство у прво време тихо и ненаметљиво, с обзиром на учење које је проповедано, постаје религија царства, која од самог почетка бива злоупотребљавана у прљаве паразитке сврхе. Сада нова религија у наредном периоду постаје носилац сукоба и постаје веома окрутна према својим противницима Када је потпуно овладало хришћанство оличено у централној папској власти, постаје део те власти, али се сада и вазалним државама намећи та религаја, која прстаје да бива ненасилна.
      На простору зачетка хришћанства, након шест векова долази до појаве ислама, који је у свој бити насилна религија, која се од самог почетка идетификује са државом и њеном војном силом. То је и време поделе римског царства на западно и источно. Сада су угрожени положаји римског царства на простору Блиског Истока. Покрећу се легије у познатим Ксташким ратовима, чији је циљ био да се очувају интереси на угроженим просторима и очува угрожено царство. Подељено царство – западно и само је постало жариште унутрашњих сукоба, па се тамо јављају и издвојене струје хришћана. Тако се централна власт у Риму, како световна тако и духовна суочава с новим противницима. Формирају се посебне државе централне Европе, које су се брже развијале од централне у Риму. Долази до нових освајања према Западу, где се сада од ненасилне религије иста претвори у насилну. Она постаје извор прогона у освојеним државама. Експлоатација је била у сржи те власти, како световне тако и духовне. Алавост човекових паразита их је гурала у насиље и отимање. Тако су се развијале паразитске државе на новооткривеном континенту Америке. Виновници, а и њихови наследници, као и следбеници не могу се похвалити својом хуманошћу. Када и сами буду анализирали сопствене поступке, може се догодити да ће признати своју алавост, али, како се ни јача животиња не постиди и наставља са властитом снагом да угрожава другога, тако се догађа и у човековој врсти.
      Такве новостворене државе развијају систем у коме влада снага јачега. Оне не признају централну власт, али их обједињава римска црква с папом на челу. У разним периодима римеке папе су организатори великих похода под зајеничким именом „Крсташки ратови“, који су били неуспешни. Привучени концетрацијом опљачканог, а и ново створене вредности, развија се трговина која се концетрише у великим приморским градовима, привлачи на себе пажњу бројним ратоборним племенима која су, у различито време, кренула ка том богатству. Упадају на територију римског царства, освајају најмање брањене просторе и стварају своје патуљасте државе, а због малобројности се асимилирају са покореним становништвом, губе језик и много тога, али задржавају своје име које намеће већинском становништву(Хуни, Авари, Бугари, Шиптари- није доказано, као и други, који се распоређују на просторе мирног словенског становништва, које је под различитим именом већ запосело Балканско полуострво, спуштајући се све до топлих мора).
      Појава Турака-селџука, који у заједници с делом арапског становништва, сада као исламисти – освајачи крећу ка богатом западу, па део по део територија подчињавају и претварају их у своје вазале. Они то чине лако. На овим просторима Балкана и пре њихове појаве становништво је често било угрожавано са севера Ауостоугарском, са запада Млетачком републиком, које су у то време биле заинтересоване за ове просторе, како би повратили ранији утицај на њима.
      У ово време, да не улазим у историјска збивања, на просторима које су насељавали Срби постоји јака и организована држава, која под Душаном покушава да се прошири ка Истоку ратујући са уздрманим Византијским царством. Скоро у исто време када су Срби, Бугари и Грци изгубили самосталност престало је да постоји и Источно Римско царство. Долази време Турске најезде, који су почесно, државу по државу претварали у своје вазале експлоатишући их а на њиховом простору граде утврђене градове који су им послужили да поробљене држе у ропству, а у исто време да стварају базу за нова освајања. Познат је Турски данак у крви и многе понижавајуће наметнуте обавезе Србима, а и другим народима.
      У то време организација турске војске, била је, једним делом попуњавана младићима из редова поробљених народа, и од њих се, од малена регрутује комадни састав те војске. Многе турске војсковође, из редова тих јаничара, који су се потпуно индетификовали с религијом и обичајима новог господара, заборавили су сопствено порекло, јер им је то на време избрисано из памћења. Понуђен им је угодан и безбрижан живот, у замену да верно служе господару. Познато је, из турских података, да су многи познати људи који су покушали да се ослободе вазалства одвођени у цариградске казамате, у њима дуго тамновали и најчешће тамо окончавали свој живот. (Дали вас то подсећа на неку садашњу творевину, сами просудите). Поједини турски везири и паше, српског порекла, службовали су на териротији Србије. Градили су путеве, мостове, па су и у српском народу остали упамћени и често слављени. Срби тада нису били свесни тога да су те објекте градили турци за своје потребе, а експлоатисали српско становништво, које је, поред харача, морало кулучити за рачун турака. Значи, да објекти нису грађени турским капиталом већ опљачканим капиталом и радном снагом српске раје, коју су турци експлоатисали.
      Оно што смо открили, у далекој прошлости, а односи се на односе између и унутар људских заједница, где је владала сила јачега, када се у таквим друштвима издваја и дуго опстаје мања скупина људи који су, најчешће, на непоштен начин владали већином у сопственом друштву, а када су се осилиле веће друштвене заједнице, или ондашње државе, и снагом силе држе у покорности друге народе, отимајући им добра, а већина сопственог народа, као и потлаченог, држали су у ропству. Познато је у ком делу света је ропство најдуже опстало и где је било најсуровије. И данас, када је званично дошао крај ропству и робовласништву, замењено је другом врстом експлоатације човека по човеку, где мањина има сву власт и сва права, док је већина у новом ропству и зависно од богатог. Тај сјај на једној страни, за мањину експлоататора и наследних паразита, који су доведени у такав положај, има свој, и по много чему, посебан живот и посебне прохтеве – то је сјај богатог дела људског друштва, које не бира средства да стечено сачува.
      На другој страни је многобројни експлоатисани свет чију снагу користе човекови паразити, који и без рада уживају на туђој муци и зноју. Док су једни окружени сјајем, већина је у беди и немаштини. Нема на планети људских заједница, без обзира на форму владавине, да није подељена на оне богате и силне и на оне сиромашне и бедне.
      Покушај да се умним залагањем појединаца то стање измени наилази на снажан отпор оних који су обезбедили угодан и одржив живот за више генерација. Посебно се гсподари туђе радне снаге супроставља свакој промени, где би им власт над другима био умањен. Овде, као и код многих животињских скупина милости нема.
      И новија историја бележи исте односе, али и суровије освајачке ратове. На једној страни су формиране државе које често угрожавају друге народе. Сви ратови тог времена били су сурови када је освајач упадао на територију свог противника, отимао му добра и заводио своју владавину, а у исто време и своју религују, језик, обичаје и права. Тим ратовима се заводи светски систем и подела на господаре колонија и колонијалне народе. Таква подела је створила јаз између народа који се појављује у улози господара и крупног експлоататора туђих добара. На другој су страни експлоатисани народи које господар држи у потчињености. Та сурова подела изазивала је и нове сукобе. Зато се све чини како би се цивилизација вратила у период феудализма
      Познато је да је период феудализма, а и капитализма, почивао на сталним сукобима и међусобним ратовима. Освајачи су покретали освајачке походе да би на простору неке друге државе отимали све до чега су долазили. Није никакво чудо, што се у делу европских освасјчких држава, на дворовима феудалаца градила ризница туђе имовине, па су феудалци свом потомству градили дворове и пунили их отетим добрима поробљеног света. Државе, које нико није поробљавао постају богате, а поробљаване су биле све сиромашније. Тај се однос и поредак жели задржати не бирајући средства.
      Са појавом капитализма и обимније робне производње, која је и кренула прво у развијеним и богатијим државама. Ако узмемо за пример САД, по завршетну дуготрајног грађанског рата, развија се на принципима агресивног криминалног капитализма. Како је почело тако је и настављено. Утврђено је да се та држава залаже и силом намеће остатку света свој узор који се базира на криминалној експлоатацији човека, на изразитом трговању белим робљем, куповином и експлоатацијом интелектуалне својине с других простора, трговином људима, митом и корупцијом која је захватила то друштво. Понуда да свако има шансе у богаћењу доводи то друштво у изразити пример експлоатације широких слојева становништва, да би се криминална мањина богатила на несрећи све сиромашније масе. Развија се манија потрошачког друштва која у трци за пласирање производа не бира средства и не размишља да и други треба да продају своје производе. Не само Сједињене Америчке Државе, већ и друге капиталистичке земље користе се истом методом и на истим принципима остварују своје богатство. У 19. веку, као задња држава, САД декретом укида ропство, али се много шта у наслеђеном периоду није променило. Роб у богатој племићкој породици замењује се слугом, који се бира из редова становништва лишеног средстава за производњу. Слуга својом оданошћу, слично као роб, заслужује пажњу господара. Господар је власник слуге, као некада роба, па га је могао и продати, ако је с њим био незадовољан.
      Такво стање траје све до почетка 20. века, када је један број капиталистичких земаља, посебно у Европи: Немачка, Аустроугарска, Шветска, Норвешка, Финска, Русија, да не наводим мање државе, развијају се без поседовања колонија, док се друге, на Западу Европе развијају као државе које су поседовале своје колоније у дужем периоду. Привредни развој тих држава није био уједначен. Оне које нису имале колоније експлоатишући сопствено становништво, али и покрећући ратове и сукобе међу собом, убрзавају процес развоја производних снага, а ратовима, као што је повела Аустроугарска на Балкану, после повлачења Турске са ових простора, с циљем отимање добара на тим просторима, намећу им ропство, а и проширују своје сужено тржиште и обезбеђују просторе са јевтином радном снагом. Тако развијају конкурентну производњу и наступају на светском тржишту. Први светски рат, вођен између капиталистичких сила Европе био је економске природе, и борба за опстанак капитализма у тим земљама. Однео је многе животе на свим ратиштима, и нанео велике губитке странама у сукобу. (Није ли то део плана које остварује олигархија завереника, да се смањи број становништва на Планети и „плавој“ раси обезбеди опстанак и владавину над другима – које фашизам настоји да разреши). Ратни губитци освајача, а плен није покривао трошкове рата. Сила, која је покренула тај рат, не само да га је изгубила, већ се и распада Аустроугарско царство. Беч и Будимпешта губе свој примат. Тако изгуби и њихов савезник Немачка. Победнице у рату намећу своје услове. Рат није донео очекиване резултате. Октобарске промене у исцрпљеној Русији, спор опоравак централних држава Европе, које су рат изгубиле, довео је, у многим земљама, до великих социјалних потреса. Капитализам се постепено креће ка великој кризи која ће, само десетак година касније уздрмати већи део земаља
      У Немачкој, где су масе радника остале без посла, и у Шпанији такође, јачају снаге национализма, тако да имамо појаву наци-фашизма у овим земљама. На власт у Немачкој долази Хитлер, а после краха шпанске револуције, на власт долази Франко. Италија води освајачки рат у Абисинији, а на чело те државе долази Мусолини. У Немачкој Хитлер покреће процес милитаризације и убрзано долази до привредног опоравка. Овај опоравак здушно је подржао светски капитализам, подстакнут паразитском олигархијом.
      Немачка која се уз помоћ светског капитала брзо опоравља, развија сопствену војну индустрију. Ужурбано развија високо образован војни кадар и врши припреме за нови Светски рат, који ће се убрзо и догодити. Тако, Други светски рат започиње између великих капиталистичких земаља и има за циљ нову поделу света, скојом нису били задовољни Германи. Познато је да је и друга страна у овом рату градила одбрамбене положаје да би се одбранили од нарастуће ратне опасности. Паразитска олигархија поново гура свет у нови светски сукоб, како би се убрзано смањило становништво на планети и извршила нова подела света између њих. То је почетак нове ере глобализма и разрешавање онога што је њима сметало.
      За разлику од Првог, у Други светски рат се улази са знатно модернијим средствима, а посебно у ваздухопловству и ратној морнарици, јер се овај рат и води с циљем преотимања колонија од својих противника. Није ми намера да се бавим ратним догађајима, али је овај рат од самог почетка попримио је карактер светског рата. Многе су државе Европе биле захваћене ратним пожаром. Ратни савез Берлин – Рим – Токијо и веома ефектни успеси нацистичке Немачке на свим фронтовима, сламање слабог отпора Француске и Британког корпуса у Европи, Немачка је овладала Европом и убрзано се припрема за рат са Русијом. Овај, Други светски рат, међу капиталистичким земљама, био је веома крвав са огромним људским и материјалним губитцима, завршен је без великог ефекта. Земља, кривац за сва недела другог светског рата, захваљујући капиталистичком систему брзо се опоравља. Друга велика држава САД, на чијој се територији нису водиле операције, и није крочила нога противника, из њега излази као велики ратни профитер, чији се капитал ангажује у обнављању Немачке.
      Оно због чега је Немачка кренула у Дртуги свестки рат, да би преотела колоније од својих противника, Сједињене Америчке Државе управо то чине по његовом завршетку. Од тада настаје нови процес деколонизација, али, на просторе бивших колонија долази сада обједињен капитал новог светског поретка, грађен на идејама немачког капитализма. Може се слободно закључити: ако је фашизам нова форма развоја капитализма, глобализам је његов наследник. Ту озбиљније долази до изражаја ружичасти сјај капитализма и огромно богатсктво које се слива у руке малог броја људи, који се намећу мутним пословима, уз криминалне и корупционашке афере. Богато награђују оне који им то богатство доносе, али држе у беди више од 80% становништва без средстава рада, који су присиљени да раде као робови. А када капитализам долази у кризу, терет кризе се сваљује на леђа ове обесправљене масе од 80% крајње осиромашеног становништва

      ***

      Долази време нових процеса покренути од великих светских економија. Капиталисти света се међусобно удружују у НАТО алијансу и. формирају војну наднациналну силу. Формирају се институције које им омогућавају да на Планети остваре своје циљеве, како би сачували сјај и угодан живот експлоататорима. Ови процеси, више година , доносе беду и јад широком слоју становништва. Изнад тога, људи се убијају као зечеви, а то се правда „колатерарном штетом“. Тако може да размишља особа чији је целокупан живот заснован на алавом присвајању, користећи се положајем. Тај део осионог света представља колонију веома опасних људских паразита. Не само да су спремни да користе обичан свет, већ уживају благодети на крви и сузама обичног човека. Крећу се само у скупинама заштићених, што је најзалосније, исти се повремено појављују као хуманитарни и деле мрвице сиромашнима, а оне су отете баш од тих људи. Они су спремни да употребе војну надсилу да обави, за њихов рачун, прљаве радње.
      Наредно поглавље ће се бавити тим догађајима и доказати да је време капитализма, садашњег типа, пролазно и, како му се приближава крај, све је агресивнији и крволочнији. Све што се догодило у Европи, а повезано је са насилним променама код једног дела вишенационалних држава, а није се то догодило, рецимо, у Шпанији, Немачкој и другима из организације НАТО савеза, показује да су тај процес покренуле те државе, и веома подмукло. Овом процесу је претходила инвазија Америчког капитала у земље „трећег“ света, боље рећи бивше колоније и полуколоније, које су знатно заостале у развоју. Капитал се сели из развијених држава у сиромашније крајеве где отвара своје погоне и користи јефтину радну снагу, производи робу и користи се новим погодностима трговине, па ту робу, која је конкурентнија од робе произведене у земљама са скупом радном снагом, остварује екстра профит. Добит припада искључиво власнику капитала. Када су у те земље сада кренуле и друге земље, које су градиле велике објекте и своје стручњаке запослили на великим градилиштима трећег света, осетило се то и у Југославији, која је видно почела да се развија и гради младу индустрију, чија се роба, под повољним условима, појави на свим светским тржиштима, угрозивши производњу великих светских компанија. Тако се догоди и са свим другим земљама Европе које још нису биле чланице ЕУ.
      Да би зауставили неповољан процес, земље, које су се удружиле у ЕУ, настоје да обједињеним снагама и капиталом потисну свакога ко им смета. Долазо до разбијање свих других еконимија у оружењу. Тај паклени план, сада организована скупина паразита, покреће, смишљене активности да ситуацију преокрене у своју корист. Такав процес подржавају Сједињене Америчке Државе, чији је циљ да помогне „пријатеље“ у ЕУ-ји из више разлога. Најважни је да их увале у сукобе у самој Европи, како би нашли разлога да се укотве у њој, продуже са градњом војних база и њихово запоседање. Изградња ракетног штита у Европи обезбеђују присутност на тим просторима. Не само да желе да заштите „пријатеље“ већ их држе на оку и, лако ће их уцењивати, само ако су стално присутни. Посебно, САД, увлачећи се у ЕУ, настоји да капитал ЕУ не продире у трећи свет, тамо где амерички капитал има своје велике интересе. У садашњем времену САД има своје војне бате у 130 земаља света. Та држава је покренула више локалних ратова, и још увек их покреће, на разним меридијанила, а увек оптужујући противника. Будућност ће ту жалосну и бедну активност капитализма, кад тад, осудити. Олигархијски капитал не преза ни од злочина, а у капитализму је заштићен и несметано користи, најчешће, недозвољена средства, да очува свој бедни сјај и удобност за себе и наследнике, који нам се још увек приказују као средњовековно племство, против чијих се злочина не може покренути одговорност. Тај систем је осмислио све институције које ће га заштити од одговорности, а према свакоме, ко се дрзне да их оптужи, примениће се брутална сила. Биће одмах ликвидирани. Како другачије објаснити постојање разних институција које им служе, у којима ће бити отужени и прогањан њихов политички противник, али неће бити оптужени ни прогањани прави кривци
      Дуго је припремано разбијање вишенационалних држава у Европи, чије су економије угрожавале економију ЕУ. Познат рецепт „завади па владај“ употребљен је противу СФРЈ. Њима је СФРЈ била велика сметња, како у Европи тако и на другим тржиштима, посебно у земљама „трећег“ света где им квари интерес.
      Почетак кризе капитализма деведесетих година 20. века, навео је велике економије Запада да удруженим средствима ставе под контролу све преостале земље, које су им сметале у даљој експланзији. Дуги низ година, докле год је трајао хладни рат и, трка у наоружању, СФРЈ, као једна од организатора несврстаног покрета, посебно је ометала политику Западног савеза. Паклени план Запада да се обрачуна са СФРЈ, не само због СФРЈ, већ и због наредних планова које су западне земље припремале у коночном обрачуну са „комунизмом“, као непритељем број 1 тог времена. Циљ је био овладати свим важним тржиштима, изворима енергије и просторима с јефтином радном снагом, која је једино могла донети капитализму профит.
      Капитализам је достигао свој врхунац, а радна снага је постајала све скупља, па су производи на тржишту били изложени великој конкуренцији, која је долазила са простора земаља у развоју. Амерички привредни успон, тог времена, оставио је више од 20 милијона људи на дну социјалне расподеле, која је све више падала. У многим земљама долази до депресије и великих поремећаја, као што се догоди у земљама Латинске Америке и Азије.
      Тако се догоди губитак поверења у земљу, изазове економска криза, која оправдава тај губитак поверења и тада државе буду рањиве. То би се могло назвати самопролазећим кризама.
      Нова технологија у производњи и комуникацијама у свету у којем се право својине и слободно тржиште сматрају основни, а не мрским и користољубивим начелима, где се непријатни аспекти тржишног система – неравноправност, незапосленост, неправда – прихватају као нормалне животне чињенице и за које се не тражи одговорност. Капитализам је сигуран, не само захваљујући својим успесима – који су били реални – него и зато што други не нуди томе алтернативу. Изгубило се из вида да такав успех неће вечито трајати. Да ће се овоме супроставити ново, које настаје у процесу развоја, па и нове форме кризе, која се није на време могла открити. Испоставиће се убрзо, ако криза потраје, да изграђени систем Западног капитализма имаће свог противника и такмаца.
      Посебно треба нагласити појаву коју проузрокује модерна технологија великих система, где се уводе процеси са све мањом, али и образованијом радном снагом, Велики системи траже високу продуктивност и смишљену експлоатацију радника у производњи, па увођењем новина – тј. нових програма посебно школују млађи кадар с циљем да га могу дуго и успешно користити. Старији се кадар отпуста без милости, а и ново придошла радна снага не може дуго пронаћи посао. Долази до велике флуктуације радне снаге. А оно што је примењено према државицама разбијене СФРЈ је прави злочин.
      Ова вишенационална држава је успела, као и друге земље у развоју, да развије своју привреду, посебно градњом фабрикама са модерном и млађом технологијом, подмири унуташње тржиште сопственом производњом и појави се на светском тржишту, што је угрозило многе произвођаче, посебно у Европи.
      Европа, посебно онај део земаља које су иницијатори формирања ЕУ, а овде треба истаћи оне земље које су развојем економије у СФРЈ посебно и биле незадовољне, јер су тиме биле и незадовољне током целог 20. века, када покрећу два светска рата, која губе и не успевају да овладају простором Балкана. Сада, када се СФРЈ осамосталила, па се још дрзнула да производи робу високог квалитета, а посебно војну опрему и наоружање и њиме наоружава трећи свет у развоју, а које су се осамосталиле и не зависе од западног капитализма. – пресуда је донета, а убрзо је дошло до стварања услова њеног разбијања.

  2. Пажња свим зајмотражиоцима!!
    Поздрав ,

    Да ли вам треба кредит ? Да ли сте заинтересовани да добијемо било коју врсту кредита ? Или сте финансијски су забринути. Да ли имате дуг исплати ? Ми дају кредите у било који део света . Наше каматне стопе кредита је 3 % по поништи са преносивог трајања у зависности од локације и кредитном статусу . Да бисте добили кредит данас Контактирајте нас путем е-поште на адресу фирме : klarabannyfinance@gmail.com

    НАПОМЕНА : Ми се даје минимум 500,00 америчких долара / евра домаксимума од 50.000.000,00 америчких долара / евро, ИТД Кредит захтев мора бити наведено у америчким доларима или евра, а сваки други користи валути .

    Контакт : klarabannyfinance@gmail.com : за кредит данас , ми смо на услузи .

    Срдачан поздрав ,
    Кlara Banny
    Менаџер у сарадњи

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: