Фонд Слободан Јовановић – Билтен број 25

Фонд Слободан Јовановић
Билтен број 25
Протест против НАТО самита:

Саопштење Фонда Слободан Јовановић

Матија Бећковић

Фонд Слободан Јовановић придружује се мировном скупу „Ово није НАТО земља“. Цео свет и НАТО знају зашто Србија не може бити чланица НАТО пакта. Било би природно да то зна и Србија. Ако су данашњи властодршци заборавили зашто Србији није место у НАТО пакту и због чега је Србија прогласила војну неутралност, онда је најбоље да питају народ да им одговори. Зна Србија ако не знају властодршци да наша омладина никада не сме бити НАТО пешадија. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Трибина Фонда:

Савременост национализма

Милан Брдар

Др Милан Брдар је говорио о савремености национализма на трибини Фонда Слободан Јовановић, на Коларчевом народном универзитету, 26. маја 2011. године. Говорећи о савремености национализма данас, др Брдар је нагласио да је данас “рационално бити националиста у Србији“, и подсетио да су „у Србији увек сукобљене слобода, заједница и једнакост“. Постоји и проблем односа права и правде. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Сећање на Слободана Јовановића:

Отаџбина у опасности!

Слободан Јовановић

Пре кратког времена, енглески Тајмс је изјавио да нико (тј. да он) неће жалити, ако једног дана Србије нестане. Сада долази енглески Стандард да нам каже и начин на који ће је нестати. Начин је прост, управо класичан, онај исти на који је и Пољска нестала. Као што су Пољску, крајем XVIII века, поделили Русија, Пруска и Аустрија, тако би крајем XIX века Аустрија, Румунија и Бугарска имале, по плану Стандардовом, да поделе Србију. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Политичка иницијатива:

Протест у центру Београда: “Никад у НАТО!”

Фонд

Скуп под називом „Ово није НАТО земља“ одржан је 12. јуна у Београду у знак протеста због предстојећег одржавања самита НАТО-а у нашој земљи. Скуп су организовали ДСС, Центар за стратешке алтернативе, Удружење грађана Активни центар и Фонд Слободан Јовановић. Грађанима су се обратили: Борис Малагурски, Золтан Дани, Драгомир Анђелковић, Жељко Цвијановић, Бора Ђорђевић, Милутин Шошкић, Мила Алечковић, Никола Хаџи Николић и Стефан Драгојевић. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Изручење генерала:

Хапшење Ратка Младића и сумрак Србије

Милан Дамјанац

Председник Тадић је, обраћајући се грађанима колоније Србије на српском и страним „пријатељима“ на енглеском језику, обзнанио да је генерал Младић ухапшен. Уредно је још подсетио суграђане да се држава претворила у тоталитарну олигархију, запретивши свима онима који буду протествовали да ће бити ухапшени и по хитном поступку процесуирани. Наш демократски председник нас је известио да је, сваки протест на улицама Београда „притисак на правни поредак“ и да ће „сви који тако нешто покушају бити ухапшени и процесуирани“. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Полиција:

Да је Слоба имао овакву полицију, још би био на власти

Драган Марковић

Овај кратак извештај направљен је у циљу истинитог обавештавања јавности. Нажалост, инциденти које је изазвала група хулигана изнова ће заслепити грађане и послати лажну слику о догађајима у Београду од четвртка, када је Ратко Младић ухапшен, до данас. Размеру полицијске бруталности је мучно и тешко описати. Та врста нетолеранције и кршења људских права и права на слободно кретање обичних грађана без икакве потребе, била је само потврда да живимо у полицијској држави. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Ми и европска безбедност:

Европска безбедност у светлу избора 2012. године

Јован Палалић

Имамо прадоксалан процес да је власт у Србији у исто време продубљивала сарадњу са НАТО-ом, с тенденцијом да тај процес доведе до чланства, јер најављени кораци ка томе незаустављиво воде, и доносила стратешке документе у којима је сепаратистичке процесе на Космету проглашавала за највећу претњу за безбедност, док је НАТО стварао, обучавао, наоружавао и јачао наоружане снаге сепаратиста. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Трибина:

Србија између НАТО и неутралности

Фонд

У Београду је 11. јуна 2011. године одржана Трибина “Србија између НАТО и неутралности – Кумановски споразум 12 година касније”. На трибини су говорили Др Александар Фатић, генерал Владимир Пејак и мр Александар Митић. Трибина је одржана у Свечаној сали СО Стари град. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

НАТО и Србија:

НАТО провокација

Вукашин Милеуснић

НАТО стратегија је за Србију остала непромењена. Поједностављено, она се огледа у системском приближавању српских војних капацитета ономе што се сматра “НАТО стандардом”, а што у случају наше земље значи редуковање технике, војног материјала, а посебно људства и командног кадра. Где год је то могуће, из угла НАТО стратегије, треба заменити поменуте са подобнијим кадром или комадом технике. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

НАТО и демократија:

НАТО самит у Београду

Александар Зорић

Самита НАТО пакта у Београду треба да се одржи од 13-15. јуна. Да је којим случајем Србија нормална држава, у сваком смислу те речи, ми данас не бисмо ни расправљали о овом питању. Логична процедура би била да се ова тема изнесе пред грађане, где би они на референдуму рекли своје мишљење о томе. НАТО је уз подршку САД подржао стварање лажне државе Косово. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

ДСС о НАТО:

Зашто је ДСС против НАТО самита у Београду

Јован Палалић

Република Србија је резолуцијом Народне скупштине прогласила војну неутралност и заиста је необјашњиво да ми будемо домаћини скупа који организује НАТО. Оваква одлука јесте фактички излазак из војне неутралности. Стратегија НАТО пакта донета на самиту у Лисабону утврђује низ питања која се директно тичу територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије. НАТО пакт је као војни савез бомбардовао Републику Србију, нанео огромне људске жртве и материјалну штету. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Ко угрожава нашу безбдност:

НАТО усред Београда хвали будућу војску Косова!

Александар Митић

Директор Центра за стратешке алтернативе Александар Митић објашњава колико ће Србију коштати улога домаћина Стратегијске војне конференције НАТО-а у Београду и како ће овај скуп утицати на наше односе са Русијом. Безбедносно можемо бити угрожени само од неког из окружења, а то су неке од земаља чланице НАТО. На жалост, ми знамо да смо у овом тренутку највише угрожени од косовских сепаратиста, али знамо и ко их је подржао још ’99-те; знамо, такође, и ко дан-данас тренира косовске безбедносне снаге. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Трибина:

Стратешки интерес Србије

Геополитика и Фондација Лорда Бајрона

Слободан Ерић, Џон Лохланд, Срђа Трифковић, Коста Чавошки и Александар Митић, говорили су о стратешком интересу Србије на трибини коју је организовао магазин „Геополитика“ и Фондација Лорда Бајрона. Трибина је одржана у просторијама Медија центра у Београду 26. 5. 2011. године. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Округли сто:

“Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за ХХI век”

Фонд

У Београду је 27.маја 2011. године, TransConflict Serbia je организовао округли сто поводом објављивања зборника текстова „Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за XXI век“. У излагању су учествовали: Предраг Симић, Милан Карагаћа, Александар Митић, Јасминка Симић, Михаило Басара, Предраг Николић, Јелена Петровић, Јелена Милић и Марко Савковић. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Глобална економија:

Шта нам открива хапшење Доменика Строс-Кана?

Јован Б. Душанић

Уколико је Строс-Кан заиста урадио оно за што га окривљују, како је могао да се нађе на тако високом положају, а као председнику Француске ускоро би му се у рукама могао наћи и “нуклеарни кофер”? На жалост, можемо да закључимо да ни западна демократија и здрава конкуренција у условима отвореног такмичења, слободе штампе и независног судства, нису гаранција да се спречи напредовање до самих врхова политичке и економске хијерархије неодговорних личности, насилника и хулигана. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Економија и тоталитарна идеологија:

Атак на логику и разум

Радивоје Огњановић

Прва жртва сваке диктатуре је увек истина, тако да се не требамо чудити томе што су се тзв. «демократски» и «европски» медији», који су се наводно борили против комунизма, преобразили у медије за промоцију идеје да је «за време Тита било добро». Они који стално траже «више државне интервенције», «више планирања» и «више субвенција, стимулација, и дотација» – нису они који једно друштво могу извести на пут прогреса. Једина права прогресивна политика је политика поштовања економских закона и политика слободе за сваког појединца. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

ЕУ или Космет као лажна дилема:

Повратак Космету или нова фаза издаје

Синиша Љепојевић

Србија, или боље речено актуелна власт, не може да побегне од Космета ма шта да се са њим догоди. Космет јесте један од кључних услова ЕУ, али и формално признавање Космета као независне државе не би било довољно за чланство у ЕУ. Листа услова је дужа од признавања тзв. независног Косова. Тражиће се, на пример, да Србија помогне Космет, и да то постане њена а не европска или америчка обавеза. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Подела Космета:

Подела или пропаст

Зејнел Зејнели

Иако Дачић, као лидер СПС- а упозорава да Косово губимо ако не предузмемо нешто, предлози осталих припадника власти се не појављују. Сасвим је очигледно да они нису ту како би заштитили државу Србију. Војне интервенције су одбацили одавно и председник Тадић као врховни командант и министар одбране Шутановац. Тако захваљујући њима, Србија је постала мирољубива земља, а њеној власти су милије непријатељске земље од сопствене, па се предаја Косова и Метохије представља као успех. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Узурпација имовине на КиМ:

Приштина озакоњује пљачку

Зоран Влашковић

Од 1358 предузећа у јужној српској покрајини до маја ове године продато 630 предузећа за 512 милиона евра. Најскупље продат Фероникл за 30 милиона евра. Срби без шанси за куповину и рад у фабрикама. Од 2003. године почела је масовна отимачина српске државне, друштвене али и приватне имовине посредством такозване Косовске поверилачке агенције која на нелегалан начин обавља приватизацију – продају предузећа и друге српске имовине. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Културна политика и КиМ:

Капитулација културне политикe “европске Србије” на Косову?

Марко Алексић и Душан Ковачев

Јеремићева дипломатија је коначно упропастила спољну политику Србије и, наравно, сад ради на „коначном решењу“ за језиву лакрдију коју би неки да зову „држава Косово“. Хоће ли „проевропска“ власт „просрпског председника“ над Србијом фактичким господарима ове територије дати на старање и своје културно благо? Мора ли тај прљави посао да уради баш Борко Стефановић, а не формални шеф српске дипломатије или „председник ДС и Србије“? ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Гробља на КиМ:

Сметају им и мртви Срби

Зоран Влашковић

Нечувени албански вандализам на српским гробљима на Косову и Метохије: Албанци су на две трећине површине територије Косова и Метохије у потпуности уништили на 254 српска гробља више од 7240 споменика што је нечувено дивљаштво у Европи. На 60 гробља нема ниједног читавог споменика а уништено је и 90 капела. У историји цивилизације у Европи такво дивљаштво једног народа над мртвима није забележено. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Гурање Космета у заборав:

Зашто се бежи од косметске истине

Зејнел Зејнели

О Косову и Метохији написано је много књига, објављено много докумената, речено много истина, писали су новинари-публицисти, писци. Било је косметских аутора, објављено много докумената о злочинима на Космету и страдању кроз векове и историју, много више пре завршетка рата и отимања ове српске Покрајине. Новинари, публицисти, па и понеки писци, боре се за своје рукописе, а док они то чине, у излозима књижара појављују се аутори о Космету аутора из иностранства, од којих ми у Србији треба да сазнамо “истину” по њиховој мери. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

КиМ као предмет компромиса:

Несторијски карактер “историјског компромиса”

Горан В. Ђорђевић

Данас се проблем Косова и Метохије приказује као нужност и последња прилика за закључење историјског компромиса. Став утеривача историјских компромиса и домаће псеудо елите заснива се на потреби да се српска историја, схваћена искључиво кроз призму хашких вештака Одри Бадинг или Џејмса Гауа, доведе на нови почетак.Можемо рећи да историјски компромиси не постоје. Решење историјских неспоразума може се наћи само у победи једне стране. Али и победа једне стране не представља историјску непроменљивост или константу. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Сиромаштво на КиМ:

Економска моћ косовског становништва према УНДП

Зоран Влашковић

Према подацима Програма Уједињених нација за развој (UNDP) за 2010. годину на Косову и Метохији је 38 % становништва сиромашно. Незапосленост највећа у Европи – 45%. Незапосленост Срба јужно од Ибра чак 93%. Продато 630 предузећа за 512 милиона евра. После доласка УНМИК-а и КФОР-a, Албанци су узурпирали 87% српских предузећа, а до сада је продато 630 предузећа за 512 милиона евра. Још није било могућности, нити се догодио случај да је до сада неки Србин купио неко предузеће на Косову и Метохији, иако су сва предузећа овде изграђена средствима државе Србије. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Подела КиМ?

Дачић између издајника и реалисте

Марко Радуловић

Заборављамо да је Дачићева последња изјава и идеја само наставак државне политике коју у вези јужне Покрајине води владајућа коалиција. То је државна политика која стреми чланству у ЕУ, а чије су водеће земље уствари и створиле и реализовале паклени план цепања Србије, и које тај план нису још увек довршиле. Влада Србије и Борис Тадић су дали још један јасан знак и сигнал Западу да је и за њих тзв. Косово независна држава. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Запад и Арапи:

“Арапско пролеће” постаје “Јесен Запада”

Синиша Љепојевић

Oркестрирани немири и планови Запада о рушењу режима у земљама Северне Африке и Блиског истока познати и као “Арапско пролеће” постају, у ствари, “Јесен Запада”. У демонстрацији безобзирности, готово безочности, и истовремено неспособности опадајуће моћи Запад је протеклих месеци од тог региона направио рушевине, у случају Либије и у буквалном смислу, мирне животе људи, оних који су преживели, претворио у ноћне море а своје грађане, који су, макар формално гласали за актуелне владе, увукао у још једну серију злочина. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

САД и ЕУ:

Поруке самита у Пољској

Синиша Љепојевић

Србија, уз Румунију, није била на самиту у Варшави који је био скуп америчког “забрана” у Источној и Централној Европи. То је важно јер дипоматија и светска политика су добрим делом у симболици која је често изван контроле. И та симболика у овом случају остаје иако је за Америку очигледно сада много важније хапшење Младића него један скуп без садржаја чији је основни смисао у поруци ко је газда у Источној и Централној Европи. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Спољна политика Србије:

Quo vadis Serbiae

Стефан Драгојевић

Протекле недеље су биле врло напете за целоукупну политичку сцену Србије. Хапшење Ратка Младића није само хапшење генерала војске Републике Српске, чин хапшења је обарач за додатне политичке игре које ће довести до крајнег понижења државе Србије као и до нових пораза српске спољне политике. Анализујући последице хапшења Ратка Младића може да се дође до закључка да су они сами убрзали процес нациолног бродолома не само по питању Космета, него по питању читаве Србије. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Немачко-руски односи:

Немачка и Француска се окрећу Русији

Драган Петровић

Виши стручни сарадник др Драган Петровић, аутор 23 књиге везане за Русију, Немачку и Француску и њихову политику, у разговору за “Актер” говори управо о стратешким интересима сарадње ових трију држава и њиховом утицају на нов европски поредак који нема за циљ угрожавање ЕУ, већ јачање Старог континента у односу на САД. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Унутрашњи сукоб Запада:

Случај “ДСК” – знак панике и сукоба

Синиша Љепојевић

Њујоршки случај бившег директора Међународног монетарног фонда, Доминика Штрос-Кана је далеко важнији од личне судбине француског “бонвивана” и “великог заводника”. Све очигледније сумње у званичну верзију сугеришу да је то, уствари, изузетно важан догађај. Каква ли је то опасност Доминик Штрос-Кан, у француској јавности познат и као ДСК, наједном постао за Америку и Западни свет да се Америка, уз подршку Француске и Британије, одлучила за такву сурову манипулацију и безобзирност? И то према “своме човеку”, према члану “Фамилије”. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Насиље у међународним односима:

Колаборација

Драган Крсмановић

У време Џингис кана је ипак било једноставније. Поштовала се сила и знало се да онај ко победи има сва права над побеђеним. Право да га убије, остави без хране, прода у робље или поштеди. Данас је ситуација много гора. Немци су на Недића вршили притисак да пошаље српске војнике на источни фронт и покаже солидарност са њима у стварању новог светског поретка. Садашњи властодршци том искушењу нису одолели, наши војници се већ налазе или ће се ускоро наћи на ратиштима широм света да уместо НАТО војника на светској берзи крви понуде свежу србетину. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Спољна политика Србије:

Постоје ли алтернативе у спољној политици Србије?

Фонд

У организацији часописа „Двери Српске“, на Машинском факултету у Београду, 31. маја 2011. године, организован је округли сто на тему: „Да ли постоје алтернативе у спољној политици Србије“. Учесници Округлог стола су били: Проф др Дарко Танасковић, Александар Симић, Живадин Јовановић, др Зоран Милошевић, мр Слободан Јанковић, др Саша Гајић, мр Александар Митић, мр Небојша Вуковић, Александар Павић, Зоран Петровић Пироћанац и Марина Рагуш. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Промене и савремени свет:

Поводом политичких промјена у арапском свету

Миљан Јововић

Сви смо свједоци недавних промјена у земљама сјеверне Африке, оне још трају иако се у задње вријеме смањују и дјелимично смирују. Почело је у Тунису, затим Египту, траје још и неизвјесна је и највише компликована ситуација у Либији, а ту су још и Јемен и Сирија као жаришта комликоване и неизвјесне ситуације. Оправдани захтјеви народа за политичким, економским и социјалним промјенама негдје су довели до смјене режима, а негдје и до НАТО-агресије, као у Либији. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Еврофанатизам као регресија.

Повратак евроутописта у “деведесете”

Вукашин Милеуснић

У недељу увече је у Београду још једном демонстрирана решеност еврофанатичне Владе да силом сузбија право на јавна окупљања и протесте. Још значајније, јавности је наговештено да ће се режим силом обилато користити докле год буде у позицији да се силом одржава наспрам све “неразмнијег” народа. Медијска илузија, створена од стране евроатлантских структура у Србији и ван ње, не може бити одржива уколико постане предмет озбиљнијег јавног оспоравања. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Етика у унутрашњој политици:

Политички и морални крах актуелне власти

Драган Петровић

Посматрајући у трогодишњем периоду постојања ове владе само њене одлуке које су имале најдалекосежније негативне последице по садашњост и будућност српског народа, можемо их поделити на оне које су директно погађале превасходно Републику Србију, Републику Српску и српски народ у Црној Гори. Економија Србије доживљава у овом трогодишњем периоду тоталан крах. Важан савезник режиму у свему овоме су медији који се налазе под режимском контролом или су му на различите начине блиски. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Одустајање власти од демокраије:

Демократијо, лаку ноћ

Владимир Пудар

Изборна правила су један од основних стубова демократије у било којем друштву. Да би демократија функционисала, неопходно је усвајање таквих изборних правила која гарантују да сви трче изборну трку под истим условима, да бирачи знају за кога и за шта гласају, а да кандидати улазе са подједнаком шансом да буду изабрани. Да би демократија функционисала, потребно је да воља бирача буде најбоље пресликана у представничком телу које се бира. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Политика и спорт:

Финале купа или нешто више од игре

Марко Радуловић

Нуде модел региона, децентрализованих делова, аутономија и осталога што води даљем разбијању државе, што је крајњи и једини циљ, а један од носилаца и највећих заговорника даље разградње Србије је управо и тај Пајтић. И што је најгоре, сем даљег разбијања државе, нећемо добити ни економски бољитак, нити ћемо од напада на Београд и мржње према Београду добити јаче спортске колективе изван тог Београда. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Употреба службеног писма:

Како доћи до ћириличне дозволе?

Дарко Бабић

Догодовштине које су ми се догодиле у Србији, приликом одласка ради подизања саобраћајне дозволе, на основу захтева да буде издата у складу с законом на службеном писму наше земље (ћирилици) биле су веома занимљиве. Дозвола ми још није издата и жудно очекујем да видим резултат којим ће, иако с напором и неразумевањем администрација ипак поступити у складу с законом. И даље ми није јасно зашто морам да захтевам оно на шта грађани редовно имају право по закону. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Медијски модел мушкарца:

Десет карактеристика „правог“ Б92 мушкарца

Небојша Бакарец

Одмах на почетку да кажем да чланак представља невероватно празноглаву мешавину ставова који делују као дискриминаторски и увредљиви, накарадно схваћене ничеовске идеологије, метросексуалности тако драге бедеведесетдвојци, мачо стереотипа, предрасуда, лажних подела, општих места и невиђених глупости. Огромну енигму представља питање, којим су се мисаоним процесом служили награђени истраживачи бедеведесетдва, при писању овог чланка? Такође, питам се да ли следи и величанствени наставак :“10 карактеристика праве жене“!? ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Варварство у јавном говору:

Политика увреде

Снежана Симић

Варварство језика, које заузима доминанто место у вербалној комуникацији извесних политичара данас је, мање-више, присутно свуда у свету. О овом феномену сведочи и ранг-листа необичног назива: „Десет врхунских непристојних израза у 2010“, а коју је почетком ове године објавило италијанско удружење ADICO за заштиту потрошача. Чак и хипокризија, иако достојна презира, ипак је увек поклон порока врлини и показује да једно друштво поседује барем осећај за вредности или, једноставније, за оне форме које нису празна или крута правила понашања, већ израз узајамног уважавања. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Поезија:

“Ђе рече Јапан”

Матија Бећковић

Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам

ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Неодговорност у култури:

Поетика једне гадости

Небојша Бакарец

Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. Биљана Србљановић никада неће разумети овакве људе. Она сама није и никада неће бити жена као из Ружевичеве песме. Сада није стара, није ружна а није ни „зла“ онако како описује Ружевич. Је ли Биљана Србљановић зла на онај начин на који су зли они које никада не можемо назвати добрим људима, нити за секунду помислити да су добри. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Сећање на бомбардовање Југославије:

Бесане ноћи у Београду под бомбама

Снежана Симић

Ери Де Лука је један од италијанских књижевника кога сам желела да видим и, по могућности, упознам не само због његових, обично тањушних, увек дубоко мисаоних, књига већ и зато што је за време рата у бившој Југославији, као возач хуманитарних конвоја намењених угроженом становништву, често боравио у Босни и Херцеговини, а у тренутку када је Србија бомбардована 1999, „дезертирао“ из Италије и дошао у Београд. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Културни модел:

Радио водолија

Зоран Зековић

Канонада црних догађаја који потресају друштво није никакав феномен у условима глобаног друштва, нарочито оног којег ми сами креирамо, овде. Рекло би се, све нас претиче и ми не стигнемо да закаснимо било где. А ако останемо, мораћемо даље. Цена економске, па самим тим и цена слободе као интегритета, јесте коначни догађај у еманципацији поштене интелигенције, а не Академије, разуздане ли од Начертанија до Меморандума. У исто време и левица и десница су под окриљем националног. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Приказ књиге:

Волфганг Рорбах: На трагу Срба у Бечу

Душан Ковачев

Главна документаристичка вредност за читаоца, свакако је објављена фотографија документа којим је Никола Тесла почасно одликован насловом доктора наука од стране самог цара Франца Јозефа, 1907. године. Тај документ до сада није виђен ни у једном штиву на српском језику. Поред њега, тачније на следећој страни, фотографија документа Објаве рата Србији, из 1914. године, као да указује на суштинску амбивалентност односа Аустрије према Србима. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

Реституција:

Рачун с крчмаром

Драган Крсмановић

Ако смо Европљани као што се бусамо у прса, време је да вратимо оно што није „наше“ у руке оних чије је. Да прихватимо право на уживање приватне својине као једном од основних љуских права описаних у Општој декларацији о људским правима Уједињених нација. Господо из власти, пре него што изађете из станова које су на Дедињу и Сењаку отели ваши очеви, најпре изађите са јасним планом како да се реши питање реституције. Детаљан закон, јасне пројекције, јасне цифре и јасни извори финансирања. ПРОЧИТАЈ ДАЉЕ>>

О Фонду

Фонд Слободан Јовановић је основан у Београду 26. септембра 2008. године у част и славу академика Слободана Јовановића. Фонд упознаје јавност са делом, визијама и стремљењима, овог, деценијама забрањеног и неправедно запостављеног великана српске научне мисли. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »


Препоручите нас својим пријатељима и проследите им наш билтен
Ако вам текст билтена није читљив, подесите компјутер на ћирилицу
Фонд Слободан Јовановић – Билтен број 25
            (+381)11 20 30 110      , Страхињића Бана 4, 11000 Београд, Србија
http://www.slobodanjovanovic.org/ | kontakt@slobodanjovanovic.org

Trud Članova Grupe 28. Jun se Isplatio, Čelsi Handler se Izvinjuje

Srbi iz celog sveta kao Srbi iz Srbije šokirani su komentarima komičarke Čelsi Handler i njenih gostiju. Srpske narod u dijaspori, u znaku protesta organizovao je Fejsbuku grupu “Boycott of Chelsea Handler until she apologizes to the Serbian people.” Dva komičara, Chris Franjola i Greg Proops, ucesnici njene emiije dali su svoja lična izvinjenja preko twitera. Organizator ovog protesta je Srpska Humanitarna Organizacija 28. Jun iz Čikaga.

Posle bezuspesnih pokusaja da kontaktiramo srpskog konzula u Cikagu da uruci formalnu zalbu u ime Vlade Srbije, odlucili smo da uzmemo stvar u svoje ruke. Uspeli smo da uspostavimo kontakt sa njenim menadzmentom i predstavnikom za stampu i predocili smo posledice koje ovakav ksenofobicni govor moze doneti njenoj karijeri. Sledeci korak su bili intervjui za casopise The Hollywood Reporter, The Examiner i Digital Spy da bi se skrenula paznja siroj americkoj javnosti na ovaj dogadjaj. Link: http://www.hollywoodreporter.com/news/chelsea-handler-hot-water-serbians-205147

28. Jun je mlada srpska organizacija uključena u političke, socijalne i filantropske funkcije relevantne interesima srpskog narod.

###

Kontakt:
e: 28jun.org@gmail.com
t: +630.863.1703
w: www.28jun.org

ФИЛМ О ЈАСЕНОВЦУ У КОНТЕКСТУ МРЖЊЕ ИЗ УВОЗА

проф. др Мирјана Влајисављевић

 

 

ФИЛМ О ЈАСЕНОВЦУ У КОНТЕКСТУ МРЖЊЕ ИЗ УВОЗА

 

 Холивудска филмска индустрија  снима високобуџетни играни  филм о Јасеновцу, најстрашнијем концентрационом логору другог свјетског рата! Ово је недавно  објавио медијима чувени холивудски продуцент  Бранко Лустиг  за свога посљедњег боравка  у Загребу на Фестивалу  жидовског филма чији је он   идејни  творац и главни спонзор.  Вијест је    потпуно збунила  хрватску јавност иако је дошла од човјека који је почев од филма „Девети круг“ из 1960. читав живот посветили  борби да се широм планете  сазна за страдање Јевреја у Другом свјетском рату. Да   ли  је посриједи Лустигово разочарење што нико од представника хрватске власти није дошао на отварање фестивала  нити је учествовао у „Маршу живих“  на Дан сјећања на холокауст, мало је вјеровати,  јер је ова идеја по свему судећи много  старија.  Једно је сигурно: двоструки оскаровац и најутицајнији филмски продуцент Холивуда, поријеклом осјечки Јеврејин,  који се најавио  као   главни спонзор филма о Јасеновцу подвукао је да од владе Јадранке Косор неће тражи ни динара: „Не, тај новац ћу донијети из Америке.“

По свему судећ, оно што у Титовој Југославији никоме није  падало ни на памет,  могло би да пође за руком  овом некоћ заточенику логора Аушвиц захваљујући коме је Стивен Спилберг  снимио  знамениту „Шиндлерову листу“, филм о страдању Јевреја  у Хитлеровим конц-логорима. Запамћен је и по томе што је средином деведесетих  наговорио Спилберга да напише писмо Туђману  у коме му даје пуну подршку  за достигнути степен демократије тадашње Хрватске.   Док се Срби не усуђују да сниме филм ни о рату у Босни, а камо ли  Јасеновцу као синониму српског страдања, који је печат на колективној свијести хрватског народа,  Лустиг је објавио да  сценарио пишу Славко Голдштајн, стари Лустигов пријатељ и сународник и  књижевник Миљенко Јерговић.

„Због чега би један Јеврејин , у овом случају Лустиг, један од најутицајнијих у Холивуду , правио филм о концентрационом логору основаном с циљем убијања Срба И то у време када Срби оклеветани у деведесетим годинама , у време грађанског рата у Југославији, још увек носе колективну оптужбу да су нови нацисти Европе? Значи ли то да ће Лустигов филм о Јасеновцу  бити један у низу бројних филмова о страдању Јевреја у Другом светском рату?, пита се новинар „Печата“ Ратко Дмитровић[1].

У давању потврдног одговора на ово питање да Срби  имају разлога да страхују од оваквог филма о Јасеновцу послужиће ми један давни интервју који је управо са Славком Голдштајно направио књижевник и новинар Миљенко Јерговић. Наиме, још   од давне 1999. године чувам дволисницу Ферал Трибјуна[2]  са овим интервјуом, а  повод за тако нешто био је  што ни у једној новини дотад, а ни послије нисам  угледала крупнији новински наслов који је подсјећао на плакат, а  гласио је   МРЖЊА ИЗ УВОЗА!  Неочекивано, за ову прилику, а да бих распршила сваку наду у погледу природе сценарија који ће да напише овај давно увјежбани двојац,  управо тај интервју доживио је своје  „ново читање“ показујући се како није случајно сачуван само због спектакуларног наслова који je својом нападношћу вријеђаo визуелну писменост јер са толико црнила није био исписан ни  онај из 1992.  – Рат је почео!

Испоставило се, међутим да  колико год да је као прави медијски мамац  био  наметљиво истакнут и поруком дизао глас, тим више је засјењивао своје право значење ометајући и преусмјеравајући читалачку пажњу од суштинског проблема мржње у Хрвата на сасма споредни колосијек. Наиме, поводом суђења  заповједнику усташког логора смрти у Јасеновцу Динку Шакићу,  историчар, публицист, издавач и политичар Славко Голдштајн је манипулишући симболима изнио тврдњу  како је мржња у Хрвата стигла из увоза, од усташке емиграциј, што  представља врхунац субверзивног оглашавања.

 

       1. Непосредни повод за  интервју са Славком Голдштајном било је изрицање пресуде стравичном по злочинима усташком логорнику концентрационог логора Јасеновац Динку Шакићу којем је он лично присуствовао. Одговарајући на питање да ли се  тада осјећао као било који грађанин Хрватске или као Жидов, овај прави  комуникацијски  герилац уносећи буку у сигнал који  одашиље према читаоцима субверзивно одговара  да `као Жидов није осјећао никакво осветничко задовољство или можда муку оживјелих сјећања или неку другу узнемиреност`, додајући: „али то не би био специфично жидовски осјећај, јер би то исто могао осјетити и многи Хрват, Србин или Ром јер и њихови су сународници и рођаци убијени у Јасеновцу, као и моји“[3].

Читаоцу  интервјуа  у најмању руку је тешко да се снађе у разуђеном царству знакова овог ангажованог јеврејског интелектуалца  који је  уобичајио да за себе тврди да `најбоље познаје зло и његове коријене`. Међутим, прије би се рекло да је Голдштајн,  више него вичан „семиотичком герилском ратовању“ (Умберто Еко),   мајстор у стварању „кривих предоџби“[4] или,  њим самим  казано, „разних облика дволичности“[5], премда о себи воли да мисли како `не жели да рађа и изазива недоумице`.   Па тако, упитамо ли се након прочитаног интервјуа у којем тврди да је мржња у Хрвата стигла из увоза, ко је то у годинама уочи разбијања Југославије  са хрватске стране био  међу онима коју су   успостављали пацовске канале са усташком емиграцијом и тиме директно доприносили да мржња из увоза стигне у Хрватску, на наше изненађење на списку повјерљивих изабраника налазимо  никог другог до лично Славка Голдштајна, данас предсједника Вијећа жидовске заједнице „Бет Израел“.  Он који спремно криви `Туђманов режим  и Туђмана особно што се изравно повезао са настављачима усташтва`, у самом интервјуу `изравно`говори и о томе да се уочи рата  сусретао са  усташком емиграцијом и то у Торонту, још  давне1987. и почетком 1990. године,  која га је „оба пута углавном јако добро примила“[6]. Мнијући шта би та афирмативна квалификација једног Јеврејина према `добром пријему` од стране усташке емиграције требало да значи, у контексту чињенице да му је ужа породица чудом преживјела погром,  погађамо да би добар пријем могао да буде  и због тога што је   управо Голдштајн био оснивач једне изворне  хрватске странке – Хрватске социјално-либералне странке (ХСЛС)[7] коју је утемељио 1989. године. То га међутим није сметало да без труна солидарности са Ненадом Поргесом, бившим предсједником Жидовске општине, што је и сам био,  `без дволичности` овоме  спочитне 1999. године  да „његови жидовски осјећаји свакако нису његова јача страна“ јер је као члан НДЗ-а „јако жељан каријере“ своју приврженост хрватствој власти претпоставио  жидовској општини, што је за једног  Јевреја, по Голдштајновом схватању,  недопустиво. Остаје нам да доиста  двојимо на којој су страни били Голдштајнови `осјећају` када је оснивао ХСЛС; да ли ју је оснивао `из солидарности са Хрватском` и тако занемарио „осјећаје солидарности према својој ужој заједници, која је дио те државе“[8] – жидовској заједници  или је прије, из солидарности  према својој ужој заједници, показујући `на којој су страни били његови осјећаји`, основао жидовску  странку, што опет, рекао би досљедно дволични Голдштајн – „не значи да није солидаран са Хрватском“. „Дапаче“, рекли би Хрвати, можда и он сам, изричит у изјави: „Ја сам  солидаран са Хрватском и та солидарност се подразумијева.“[9]

Иако  криви Туђмана  за данашње неоусташтво које није кадро да осуди Јасеновац,[10]  не налази да би и сам требало да дијели  кривњу  што се као хрватски лобиста за специјалне послове  сусретао са  настављачима усташтва који су сијали  мржњу из увоза. Очигледно не  мислећи да у томе што је као Јеврејин  разговарао (а понешто ваљда и договорао?) са усташким емигрантима  има  ичега необичног, без призвука моралне дилеме он потенцира како га је  усташка емиграција и њена `врло активна мањина` „која је у већини била националистички опредијељена“, под чиме можемо да претпоставимо само штадлеровску националистичку опредијељеност[11], `јако добро примила`.

`Из солидарности са хрватском државом` у којој према Јерговићевој констатацији датој у форми питања „постоји антисемитизам људи који су интегрирани у власти, а с друге стране нападни филеосемитизам самога режима“ [12], а која је  директно увозила неоусташтво, према таквој држави Голдштајн   наступа скоро одбранашки, у маниру унајмљеног, добро плаћеног   адвоката, потурајући  квазиаргумент  како је, наводно,  мржња у Хрватску, земљу `извргнуту политичкој и војној агресији`, стигла од усташтва извана,  из увоза, што је, ваљда, требало да докаже и онолико црнило у наслову, али не и од неоусташтва изнутра, чији је Голдштајн  непосредни бранилац, као да се није радило о једнородној браћи по крви, али и по мржњи чији је заштитни знак усташки закривљени  нож  познат као „србосјек“. У маниру правог маркетиншког лобисте, изражавајући овом врстом очигледне    подвале (преваре) солидарност своје врсте са новим хрватским неоусташтвом, он ипак признаје да не гледа на „хрватску државу као фетиш“[13] попут неких својих пријатеља „који су још увијек опсједнути државом“[14]. Умјесто  тога, оставља нам да домислимо и искажемо  оно што му мало-мало па застане у грлу,   Голдштајн као прави Јеврејин, „премда није Израелац“(!) једино на државу Израел може да  гледа као фетиш. Уз то,  као зоровјесник (макар у и позним годинама) нове либералне идеологије у Хрвата која тежи  једној свјетској влади и у којој би границе међу државама биле прозирне, Голдштајн заиста не гледа на државу као фетиш! Оваквом врстом  вербалне „испричнице“ зване „мржња из увоза“  он је настојао да спере одговорност са Туђманове власти  за распиривање `осветништва и националистичке мржње`, а посредно и за  злочине почињене у тзв. „домовинском рату“,  који су у завршници   досегли  размјер геноцида, тачније етноцида, и то према  народу који је од некоћ конститутивног, након свеобухватно проведеног етничког очишћења био сведен на маргиналну националну мањину од 3 посто.

Прије и изнад свега, међутим, `смишљајући шта ће смислити` (Б. Ћопић), као прави маркетиншки спин-доктор, Голдштајн је кованицом „мржња из увоза“  покушао да  од хрватске  `младе демокрације` одагна хашку авет  звану „говор мржње“, уведену у законодавство 1997. године, и покретање евентуалних фантомских оптужби од стране Хашког трибунала за почињење   кривичног дјела   ширења, распиривања, подстицања или правдања расне мржње.

            2. Ометајући једнодимензионално читање интервјуа због непрестаног мијењања тачке гледишта са које говори, Голдштајн га заиста на својеврстан начин саботира, чему је несумњив `обол` дао и његов саговорник као „врли питац неки“ (Мак Диздар) у лику  хрватизованог Босанца и Херцеговца Миљенка Јерговића, зналца тајних кратица  како би се евентуално могло ући у нову еуропску књижевност;  између осталог и помоћу Голдштајна као значајног јеврејског лобисте и утицајног издавача који би му прискрбио  ширу књижевну афирмацију  од које, по свему судећи,  неће бити  ништа јер и кад пише о јеврејским темама, Јерговић то чини са неуједначеним квалитетом и препознатљивим  утицајем  књижевне лектире да се  поуздано може  надати једино мјесту на зачељу књижевне едиције тзв. босанскохерцеговачких писаца.

Јерговићева  саботажа, опет, усмјерена према читаоцу огледа се  у томе што пажљиво  пратећи Голдштајнове минуциозне промјене тачке гледишта у којима је он  час солидаран са хрватском државом, а час је Јевреј који је солидаран само са својом  јеврејском општином, мада није Израелац (!?) , у  вези са тим  преноси и промјену `осјећања` са суђења. Па тако,    у часу изрицања пресуде Шакићу, Голдштајн каже како није имао `специфично жидовски осјећај` (?),   мада  посредно признаје  како се ипак  осјећао као Јевреј  за кога је `жидовски осјећај његова јача страна`. Утолико (реконструишемо из разасутих тврдњи, посебно оне о Ненада Поргесу), за разлику од Поргеса, бившег предсједника Жидовске општине  и члана ХДЗ-а, који је хрватство   претпоставио жидовству,  Голдштајн то  никада не би учинио, што неминовно повлачи   питање:   када је оснивао ХСЛС, да ли ју је оснивао као Јевреј или Хрват, или је, пак,  под титлом `изворне` хрватске странке, како јој и само име каже, као Јевреј чији је жидовски осјећај његова `јача страна`, оснивао ипак  једну јеврејску  странку? На крају, је ли ХСЛС и данас хрватска  или  је остао јеврејска странка под хрватским именом?

Ово се питамо стога што Голдштајн као утемељивач либералне идеологије у Хрвата, који  (поносно) истиче да је  већи Јеврејин од Поргеса (да ли и од Огњена Крауса ?),  замјера овоме  бившем предсједнику Жидовске општине  (што је и сам)   чланство у   једној хрватској странци каква је ХДЗ. Да ли због Туђманове примитивно-фашистичке, антисрпско-антисемитске изјаве  како је поносан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка, коју је овај зоровјесник хрватске демокрације рекао па порекао, а не због  његове фасцинације НДХ-ом, том квислиншком, сателитском и фашистичком  државом од које сеже хрватски државотворни континуитет.

Осјећајући се у часу изрицања пресуде Шакићу (ипак) као Жидов, амбигвитетни Голдштајн не  престаје да заводи читаоца експлицитним одбијањем да своје осјећаје одреди према колективитету коме припада. Описујући атмосферу са суђења признаје  да је  без `специфично жидовског осјећаја`(шта је то?) као мучан призор са суђење запамтио онај када је Шакићу на његов поздрав „неколико старкеља“ из клупа суднице, супротно својим старијим годинама, скочивши на ноге одвраћало с уздигнутом десницом и поздравом „За дом“, при чему су изгледали „као да су се у  трену помладили за пола стољећа“[15].

Поводом изрицања саме пресуде којој је  поред `педесетак, претежно старијих, борбено натмурених израза лица` присуствовало и неколико млађих људи предвођених Антом Ђапићем, саборским заступником, Голдштајн ће да каже како га је `ужасно запањила њихова неосјетљивост на злочин  јер те људе као да ништа није дојмило образложење пресуде` због непосредних убиствима  које  је Шакић лично починио, иако се „радило о голим, свирепим и недвојбено утврђеним убојствима пред којима нормална људска савјест просто занијеми“[16]. Упркос свему, наглашава, Ђапић се није стидио да заступа страну ноторног убојице[17] чији га злочини уопште нису дирнули већ је  „протестирао што се Шакићу уопште суди“ тврдећи да је то „масло Жидова и Београда, тко се онда још пита за некакве давне Јасеновце и јасеновачке костуре кад су они тамо истовремено убијали своје Индијанце у Америци, Арапе у Палестини, муслиманске Хрвате у Херцеговини.“[18]

            3.   Ако је  антисрпска мржња у Хрвата   дијелом и стигла из  емиграције као дозивање крволочних курјака који су се навадили на људско месо,  али никако у  апсолутном омјеру како говорећи на линији неоусташког адвоката и злоупотребљавајући снажни знаковни језик у наслову интервјуа понцијевски тврди овај професионални спин-доктор док  злочесто своди  неоусташку оргијастичку помаму `у домовини` на појединачне увезене  емигрантске гласове мржње,  она изречена пуне четири године послије  рата свакако захтијева накнадно тумачење и дешифровање,   повлачећи за собом    велико политичко питање хрватске блиске прошлости и садашњости: Ко  је то из иностранства, попут неке врсте   фитиља који ће запалити експлозив  уистину  одашиљао мржњу за потребе Хрвата (и Бошњака) и извозио је  у Хрватску (и Босну)? Није ваљда само онај мањински, економски слабији дио националистички опредијељене усташке емиграције?  На концу,   ко је тај „Непознат Нетко“ према коме је сијана   мржња будући да то питање у маниру нескривеног кривотворства, потврђујући  како је прећутано каткад доиста важније од реченог, Голдштајн дрско оставља неизговореним  избјегавајући да га     именује?

Стога нам као семиотичарима културе пада у удио да деконструишући субверзивни наслов овог интервуа разголитимо очигледну двосмисленост  која је у њега укодирана и  разобличимо ову контроверзну медијску саботажу упућену према читаоцима као примаоцима  поруке.  Она се   у првом реду  односи  на Голдштајнову увредљиву неспремност да осим расне мржње према Јеврејима, интернационално познате  као „антисемитизам“  прихвати да  постоји расна мржња према неком другом народу. Стога  он објекат мржње   неоусташке власти  просто прећуткује, као да се ради о  непознатом,  безименом народу.  При томе он  ту неоусташку мржњу   клеветно  етикетира   националистичком  премда се ради о расистичкој мржњи каква је према Србима испољена и у прошломе рату, за Павелићевог диктаторског режима, као и у задњем  прљавом грађанском рату вођеном деведесетих година .

Зашто је не назива расистичком, разлог  проналазимо  у блиској прошлости у којој је за вријеме злочиначког разбијања Југославије  као суверене, међународно признате државе као отаџбине свих Срба и успостављања на  њеном територију новог поретка,  расистичку мржњу према  једном  не много великом  народу,  а који није  био један од дванаест изабраних племена Израилових, у свôј  опачини испољавало не само хрватско неоуташтво већ је у  свјетској медијској сатанизацији Срба оркестрирано учествовала већина западних земаља чију горду културу  уобичавају звати и „цивилизацијом“. Том племену, како су  Србе тада називали јеврејско-француски дневнополитички  надничари бошњачке провенијенције, Бернард Анри-Леви и Алан Финклкрот, србофобично подвикујући Европа или племена!   према коме је била усмјерена  свеколика западна, а не само усташка „мржња из увоза“,  Голдштајн  ће занијекати  и  право на име. С индигнацијом избјегавајући да у поредбену раван  жртава расне мржње  стави   икоји други народ осим јеврејскога,  оставио нам је   у удио да  уздајући се да смо дорасли задатку који нам је задао овај семиотички герилац, учинимо то умјесто њега.

Утолико, да кованица „мржња из увоза“ у њеној нападној и накарадној означитељској објективизацији  не би изазивала `криве предоџбе` и  остала недоречено, двосмислено име из наслова и то баш од стране публицисте који  `не жели да рађа и изазива недоумице`, а које на овакав начин потиче  препуштајући своје читаоце  двојби не ради ли се о некаквој Голдштајновој новој осјећајности и новом мистицизму; да попут  овог  мајстора стварања кривих предоџби не бисмо  оклијевали у њеном отјеловљењу, ствар је  људског поштења да  крочивши у тамни предио означеног ове ријечи-скривалице   именујемо о којој се то мржњи у Хрвата ради, а за коју је и сам Голдштајн  на свој(еврстан) начин лобирао  `промичући` њен export-import.  Наша нас истинољубивост зато тјера да  хитно именујемо ту подло прећутану ријеч која се тиче Хрвата и њихове `осјећајности`, а која је Голдштајну  просто запала у грлу,  звана србомржња. Изостанак десигнације овакве врсте у доста опширном интервјуу  несумњиво је политичко-пропагандистички  мотивисан и  као такав  тражи тумачење.  Бартовски (Р. Барт) казано, без намјере да `противника тучемо његовим оружјем` (Крлежа), голдштајновском двосмисленошћу (или је просто ријеч само  о  дволичности?), ту инкримисану „србомржњу“ он је посредно изговорио, а Јерговић и написао –  додуше, бијелим мастилом, тако да  је  она   у интервјуу  све вријеме `присутна`, али у одсуству,  као вид Јерговићевог „бијелог писања“ или Голдштајнове „бијеле митологије“, како би је назвао јеврејско-француски филозоф, деконструктивиста Жак Дерида, уз србомрзачки настројеног Бербара Анри- Левија, Гликсмана и Финкелкраута, још један од бројних  заговорник урбаноцида или, простонародски казано, бомбардовања Београда од стране милосрдно-анђеоских снага НАТО као, биће, најпоузданијег начина  брзе деконструкције Срба!

                Дакле, према двосмислено-дволичном суду овог комуникацијског герилца који спремно навија  воду на хрватски млин, мржња  данашњих неоусташа није проистекла од српске државотворности као узрочника хрватског комплекса, већ је стигла  у Хрватску  из емиграције при чему мучки избјегава да именује према коме је та  мржња усмјерена , али како није усмјерена  према Јеврејима   то она,   канда, и не заслужује  да се посебно назначи  иако се ради   о сировом и суровом `специфично  хрватском осјећају` који тешко да ће  ишчезнути. Оно што  нас је у свему    `ужасно запањило` била је  Голдштајнова  потпуна несремност (неосјетљивост)  која је израз моралне љености, да именује мржњу у Хрвата чији је резултат стравични и поновљени ратни злочин и призна нешто што је опште мјесто: да је  несмирена мржња у Хрвата усмјерена према Србима! Због тога двојимо не ради ли се о некаквом Голдштајновом  `специфично жидовском осјећају`  неосјећајности и несамилости?

Уистину,  и сада  остајемо згранути  безочношћу његове фишкалске аргументације у којој се није стидио да заступа страну ноторних србомрзаца којима се и сам на тај начин прикључује, потурајући  у одбрану неоусташтва  лажну тврдњу  да је  србомржња у Хрватску  дошла, ето,  од хрватске емиграције коју    жртвује зарад просперитета, демократизације и `еуропизације` на мржњи према Србима створене младе хрватске државе,  заташкавајући  како  су  посљедице те неугасиве мржње   биле погубне, јер је  у тзв. домовинском рату Хрватска   потпуно етнички очистишћена на начин блицкрига, а Срби протјерани. Сво  Голдштајново  смишљено доказивање непостојећег, а тиче се пропагандне лажи  о мржњи из увоза, стало је – спало,  на сљедеће: „И овдје у земљи већина народа је била национално, да не кажем националистички опредијељена , али било је јако мало таквих, једва да их је и било који су се надовезивали на усташтво и били спремни заговарати или чак проводити усташки геноцид.“[19] С друге стране, у емиграцији их је било – ј а а а а а к о  много таквих!?

Слиједи ли се Голдштајнова запањујућа индиферентност, тј. одсуство сапатње за неофашистички, а не  само,  „неоусташки“ геноцид, који је , признао  то Голдштајн или не, био не само заговаран од стране оних који су се `надовезали на усташтво` већ и проведен,   онда  и данас,  кроз  етноцид  за  вријеме „Бљеска“ и „Олује“ –  још једном   откривамо да је име  „Срби“  за народ над којим  је етноцид почињен, за њега, чини се,  табуизирано име  које  нипошто не смије да стави у уста. Ово Голдштајново нападно изостављање, тачније,  брисање имена жртве хрватске „мржње из увоза“  више је  него  отворено  `ублажавање и заташкавање злочина`, учињено у  име народа који се у одређеном историјском моменту приклонио њемачком  нацизму, а данас се   упркос томе што  се  у посљедњем антисрпском рату   као народ `надовезао на усташтво и   спремно заговарао и чак проводио усташки геноцид` кроз  учињено стравично етничко чишћење, упиње и настоји да се сврста у европске антифашисте.

Брисање и перфидно потискивање  помена имена  Срби  као жртава хрватске расне мржње може се тумачити  и тиме што су, према спинованој (псеудо)историографији која кроји и прекраја историју XX вијека а за потребе `новог хуманизма` и новог доба, као једино дозвољене жртве расне мржње у другом свјетском рату па и у Јасеновцу, биле и остале  искључиво  јеврејске жртве. Да би  то мјесто и  даље било ексклузивно резервисано само за њих,   то се  расна мржња ни данас не смије третирати  у контексту расне мржње према неком другом народу осим јеврејском,  већ евентуално само  као националистичка мржња.  То се посебно односи на од западњака делегитимизовани српски народ  којем је у новој расподјели улога на раздробљеном јужнословенском  простору крајем другог миленијума мондијалистички Кнез таме који би да влада глобалним селом,   додијелио крајње негативну улога агресора и још притом проносиоца говора мржње, чак и прије но што је почела  националистичка рапсодија у којој је разбијена Југославија. Штавише, већ 1992. године Срби су јавно,  већ унапријед били осуђени  за злочин геноцида и били они који ће да плате кривицу за распад Југаслије (државе коју су управо Срби створили!) и  за  скоро све ратне злочине почињене на њеном простору . Као такви, они се према Голдштајновој пропагандистичкој рецептури добијеној од свјетских лобиста,  чак и као  жртве усташке мржње (па и оне из увоза)  нису смјеле  ни  поменути јер би свако  промовисање Срба као жртава  мржње, макар и у другом свјетском рату,  умањивало ексклузивитет јеврејских жртава, као што би умањивало и ексклузивитет хрватских и, нарочито, бошњачких жртава које су у посљедњем   рату од стране креатора новог  међународног права  биле обиљежене као једине  жртве  грађанског рата, па чак и као жртве геноцида –  српског, дакако.

Заиста, истину говорећи, ако је Хрватска ишта требало да увози, у прошлости, данас  и сутра, то свакако није  неофашистичка и расистичка србомржња.  Бар је ње као свехрватског националног обиљежја увијек било у  изобиљу да је комотно могла да се извози, а не  увози и то  у оним истим композицијама у којим су   кроз   најстрашније пуне четири године увожени Срби из свих  крајева Југославије а за потребе, кажу и лажу, радног логора Јасеновац, онога којег би данас , на наговор времена (?) чак и неки назови српски историчари, а  заправо најгнуснији накупци и прекупци српским свијетлим гробовима да претворе у мјесто „јеврејско-српског холокауста“[20] и тако 500.000 мученички пострадалих Срба (што је остварено као дио плана   Павелићевог уништења Срба на основу проучавања покоља Јермена), претпоставе бројци од 25.000 убијених Јевреја.  То да је држава Хрватска на сваке начине  извозила, а не „увозила“  србомржњу, продукујући антисрпску мржњу чији се коријени налазе у Ватикану, понајприје  према Бошњацима,  опште је познато, док и међу њима  није лизнуо отровни пламен међусобне мржње која је у једном времену по интензитету надјачала  мржњу према Србима,   а коју су дежурни  свјетски ватрогасци и сваковрсни „дипломатски“ олош задужен да потпирује искључиво србомржњу, у хитрој интербенцији  угушио. Показало се, наиме, да у рату покренутом зарад  разбијања Југославије и успостављања новог поретка (свјетског?), а против  оних који су је и створили, није била  дјелатна само бескрајна антисрпска мржња  наше домаће разбраће као најјачи кохезиони фактор, већ  на велика врата доиста ступа права-правцата  мржња из увоза  потекла од бјелосвјетског шљама, разорна и наказна у својој гнусоби  као и  хрватска. А каква је била хрватска србомржња показаћемо  тек у једном фрагменту „њом самом“ кроз  ријечи  Босиљка Мишетића, бившег хрватског  министра,  који 1992.  без зазора изјављује: „Духовна обнова значи да дјечак од самог рођења прије него што научи да чита и пише треба да зна ко је његов непријатељ, а непријатељ на овој нашој земљи је Србин.“[21]

           4. У дијелу  интервјуа који се надовезује на „павелићев програм“ и комунистичко дистанцирање од злочина из властитих редова, ужасно нас је запањило Голдштајново  одсуство спремности да погледа истини у очи и осуди злочин геноцида према Србима који је починио Туђманов режим  утемељен управо на рехабилитацији  неонацизма и неоусташтва, а који се  с почетка рата директно повезао са усташком емиграцијом индоктриниран увјерењем да злочин почињен у одбрани или за наводну добробит хрватске државе није злочин. Његова `темељна инспирација` вуче коријен од архитекте усташког злочина Анте Павелића и главног извођача усташког геноцида, `пра-усташе` Еугена Кватерника. Њихове су идеје,  иако неостварене у другом свјетском рату у којем су учињени тешки изгреди „који са моралног становишта сачињавају гријех, с правног злочин, а с политичког глупост“[22], у историјском смислу реализоване  са пола вијека    закашњења.  За разлику од усташких идеолога који су послије рата указивали на потребу  дистанцирања од злочина из властитих редова,   данашња хрватска власт  настала на антисрпској геноцидној политици,  очигледно, то још није спремна. Иако је покајање за учињене гријехове (лустрација)  један од првих услова за успостављање толико самохваљене `хрватске демокрације`, то очигледно  није спреман да учини  ни њен поданик, историографски памфлетист Славко Голдштајн, `солидаран са хрватском државом` па тиме  и са  са злочинима који су почињени да би се, како је назва,  неоусташка власт успоставила.

Наиме, умјесто да четири године послије рата прихвати да је `злочин увијек злочин,` Туђманов режим је плански  увезао  Шакића да би  поновно распиривао расну мржњу .  Судећи му, посљератна Хрватска   је намјеравала да  према вани,  кроз наводно `демократско` суђење  овом  нацистичком  злочинцу, одашаље поруку  како је  спремна да се  разрачуна са  усташтвом у својој даљој прошлости –  али очигледно не и са његовим још перфиднијим појавним облицима у ближој, у којој је  дошло до директног `обновљања чак и неких усташких злочиначких  метода`  и до рехабилитације идеологије усташтва према којој   је исказивана `и екстремна афирмација и опортинистичко ублажавање или заташкавање злочина`, а  чији је угаони камен била и остала србомржња. Став сљедбеника усташтва у садашњости чији је резонер   Анте Ђапић,   више је него јасан: „прво, није  судило Шакићу, него се судило једном времену и, друго, да се судац Трипало  при читању пресуде погледом и држањем тијела обраћао Жидовима  у судници, а не оптуженику…“[23]

Одговарајући на питање откуда у садашњој  политичкој  стварности „хрватска (ХДЗ-ова) фасцинација Израелом“[24], Голдштајн  лицемјерно истиче да је то `због неке далеке сличности с Хрватском`, још једном  перфидно избјегљавајући  да отворено (и поштено, ако ова ријеч попут ријечи „Срби“ није потпуно прогнана из вокабулара оних који су солидарни са хрватском државом) одговори  одакле долази та  `нека далека сличност`  која је заједнички именитељ Хрватске и Израела и призна  да су Хрвати протјерали Србе[25] као што је Израел  протјерао Палестинце! Међутим, за Голдштајна би   ово једноставно признање о етничком чишћењу као званичној политици и Хрватске и Израела  било одвећ прекомјерно, не због Хрвата већ у првом реду због његових `јеврејских осјећаја`  које је својевремено најбоље испољио/исказао Моша Дајан поручивши „заосталим“[26] Палестинцима: „Ми немамо избора – ви ћете и даље живети као псета, а ко год жели може слободно отићи, па ћемо видети где ће нас то довести.“[27] Није ли  слично  поручено и Србима  за егзодуса  из Хрватске  – `да из ње могу да понесу само оно прашине на опанцима`.

У устрајној тежњи да се додвори свом првом заштитнику, клероглобалистичком Ватикану,  млада  хрватска `демокрација`  „жељковала“ је да од своје напокон стечене државе створи Civitas Dei , чисту католичку државу тиме што су   протјерали православне Србе као конститутивни народ, а од превјерених Срба-католика начинили, због њихове конвертитске усрдности у `свједочењу` католичанства,  језгро  хрватске нације.  Остало им је још  било  да поправе односе са Израелом, првим штићеником Америке којем личе бар у једном:  као  једна од  етнички најчистијих земаља свијета, Хрватска скоро да је (ч)иста као држава  Израел која је на сличан начин побила и протјерала Палестинце отевши им земљу, а којом Хрватска није случајно фасцинирана – `сањајући о ефикасној и јакој војсци и о моћном господарству` попут израелског.  Одатле, дакле,   вуку коријени ХДЗ-овог и хрватског филеосемитизма;  недостаје им  још само јака војска и моћно господарство –  па да створе   Хрватску до Дрине ![28]

Након што се проанализира  политички контекст у коме је суђење  организовано, као семиотичари културе који морају умјети да читају не само непосредне већ да из знаковља  извлаче и  посредне поруке, долази се до још једног  значењског слоја који се тиче  суђења  усташком крволоку Шакићу: оно је организовано  не би ли се  усташе и данашњи њихови непосредни настављачи   измирили са Јеврејима, тим  искључивим жртвама геноцида у другом свјетском рату[29], а због злочина почињених према  њима.   Међутим,  цинизам је своје врсте да Шакић,  логорник најкрволочнијег  конц-логора у другом свјетском рату, заклети србомрзац и гнусни хрватски антисемита,  из своје залуђености  фетишем  званим независна хрватска држава буде принесен од стране те исте обновљене државе као  крунски доказ  новог хрватског филеосемитизма!

Да ли је за опрост  Јевреја то са хрватске стране био довољан доказ? По свему судећи  није, иако је то,  како дипломатски тврди високопозиционирани Голдштајн (не знамо само у чијој државној администрацији) –  био „врло важан корак, али само један“, за којим би требало да услиједи, нада се,  `барем педесет великих корака`, што  би требало да значи  да су Јевреји прихватили (прву) симболичну жртву коју је  Хрватска принијела не би ли  јој се опростили злочини почињени према Јеврејима   у другом свјетском рату, посебно они у Јасеновцу.

Остаје, међутим, да се питамо који ће то бити `педесети велики корак` који ће Хрватска морати да учини, мада га наслућујемо, док у исти мах гонетамо могући одговор на   најболније српско питање: Зашто је и како је то Шакић, јасеновачки крвожедник, упркос двадесет затворских година казне, ипак избјегао оптужбу и осуду за злочин геноцида?

–  Зато што је Хрватска 1999. године   логорнику најкрволочнијег конц-логора Динку Шакићу судила  због јеврејских  жртава у Јасеновцу, али не и српских и ромских. Како је прихваћено да их је пострадало 25.000, то се  оне ипак нису  оквалификовале као злочин геноцида наспрам  небројено пута већих српских жртава. Да је Шакићу  суђено за злочине почињене према Србима, којих је  у Јасеновцу убијено  преко  500.000 –  а није – Шакић  би  сигурно морао да буде осуђен за злочин геноцида чиме би  и сама  НДХ била осуђена због антисрпске геноцидне политике!  Међутим, како до таквог суђења у Хрватској никад неће доћи, то ће злочин геноцида   извршен према Србима у другом свјетском рату, а најцрњи је онај у Јасеновцу, остати трајно некажњен. Још једном Србима преостаје уздање једино у Божију правду јер је Господ велик и свемогућ!

        5.  Када не би упадао у ступице  разних облика Голдштајнових  двоструких аршина,  истинољубивац би могао да изведе закључак како је мржњу из увоза за своје потребе године 1999. увезла лично хрватска држава  под плаштом наводног суђења престарјелом Шакићу за почињене ратне злочине који, зна се, не застарјевају. Допремивши га  након педесет четири године од прошлог рата како би своје посљедње године провео у домовини а не емиграцији, Шакић се на симболичкој равни жртвовао зарад идеала своје младости, неовисне државе Хрватске,  за коју је био спреман да положи и властити живот и умре у затворској казниони!  Међутим, више је него очито  да Шакић није доживио екстрадицију само зато да би као окорјели злочинац над злочинцима и крвави усташа попут правог медијског терористе по посљедњи пут сијао мржњу према Србима износећи своје реакционарно `домољубно` дибљење Павелићу, Лубурићу и Степинцу,  истичући више него добре односе ове посљедње двојице, а у  својим исказима лукаво и `врло прецизно мислећи на исте замисли актуелног хрватског предсједника`.

Чак и летимична квалитативна анализа садржаја интервјуа показује  да је  хрватска држава  допељала  овог окорјелог усташког крвника и `шогора Макса Лубурића`, тог `домаћег егземплера зла`, да буде  промотор  нове помирбе свих Хрвата, оних из доба Павелића и оних у `најблажим формама` блиским Павелићу,  како „свијајући куке на седмеро“ (Б. Ћопић) малициозно напола изрече овај Јерговићев непринципијелни саговорник мислећи на данашње неоусташтво. Наиме,  кроз  судско-медијски  спектакл у којој су, кажу и лажу,  “правнички компетентни суци сачували професионалну независност и особни интегритет“[30],  на сваки начин је избјегнуто да Шакић  буде оптужен за геноцид. Напротив; умјесто да одговара за злодјело геноцида , њему је у скаредној  великохрватској домољубној  режији   намијењено да у ореолу својевољног жртвовања, мада  лично није показивао никакво суосјећање, срам или хришћанско кајање за сва мучења и убијања у Јасеновцу,  симболично помири усташе и антифашисте,   хрватске, дакако,  а не  да   му се `у свој његовој парадној залуђеношћу јавношћу` суди за тричавих  п е т  непосредних убистава које је   лично починио.  У исходу, показало се да је Шакић, тај психопата и неприкосновени господар живота и смрти, који је без икаквог осјећања кривице  тврдио да се само борио за биолошки опстанак хрватског народа, био увезен да би под покровитељством самог предсједника промовисао  идеју међунационалног помирења    Хрвата и Јевреја  – без Срба и Рома –  као жртава јасеновачког конц-логора уз, јасно,  (пра)стару идеју  хомогенизације свих Хрвата, за коју  се послије другог свјетског рата у емиграцији здушно залагао најокорјелији зликовачки вођа усташтва, крвожедни сатрап Вјекослав Лубурић.

У том погледу  данашње неоусташе, односно, неофашисти на  власти, ти Шакићеви својеврсни „компањони“ `опсједнути државом`, како им спочитава Голдштајн[31], премда је и сам `солидаран са хрватском државом` (!),  организујући суђење  јасеновачком логорнику 1999. године а не 1991.  када је „неоусташтво у свом екстремном облику увезено у Хрватску с оним мањим, али ригидним дијелом емиграције који се вратио у земљу“[32], уистину су направиле праву судску фарсу  не судећи му по командној већ по, наводно, личној  одговорности за стравична злодјела почињена  у најсвирепијем по начинима убијања конц-логору другог свјетског рата. Суђење је потврдило да  је злочин геноцида  учињен у првом реду и понајвише према Србима за вријеме док је био командант конц-логора, „злочин без кајања“, који тешко да ће икада са хрватске стране  бити    процесуиран а камоли окајан,  упркос недавном полуцеремонијалном доласку бискупа Бозанића на јасеновачко стратиште.

            6.  Када смо опредметили Голдштајнов подло прећутани објекат мржње и семантички  га контекстуализовали   као србомржњу, то ћемо флоскулу о мржњи из увоза ставити  у раван са  нејасном и непрецизном  синтагмом    коју није лако дефинисати, званом „говор мржње“.  Као појам широког обима, али уског садржаја, који је у `праксу` увело Тужилаштво Хашког трибунала, он се  тумачи као `вербално оптуживање  неког човјека за разне изме`. Под овом се етикетом, која нема правну дефиницију  и чије је поље примјене прешироко, сходно препоруци Комитета министара Савјета Европе из 1997. године коју Трибунал погрешно и потпуно неправилно примјењује, рђаво тумачећи кованицу „говор мржње“, подразумијевају `сви облици изражавања који шире, распирују, подстичу или правдају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам или друге облике мржње, засноване на нетолеранцији, укључујући ту и нетолеранцију изражену у форми агресивног национализма  и етноцентризма, дискриминације и непријатељства према мањинама, имигрантима и људима имигрантског поријекла`. Међународни пакт о политичким правима у члану 20. такође `забрањује свако заговарање  националне, расне и вјерске мржње којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство и насиље`.

„ Говор мржње“ као вербални деликт значи ограничење слободе испољавања убјеђења и мишљења, што је цивилизацијска тековина која када се ограничи значи да се ограничава слободан ум. Међутим, више је него примјетно да када исти говор мржње као средство недопустиве политичке пропаганде испољавају западњаци не скривајући властити етноцентризмом, он остаје  некажњен, чак и онда када испољавају `слабо прикривено  расистичко увјерење о урођеној „биолошкој надмоћи“  над остатком свијета, које се не крије ни у савременом свијету`. С друге стране, познато  је да је Тужилаштво Хашког трибунала потпуно неадекватно и супротно правним начелима прибјегло „говору мржње“ као непрецизном  појму везаном за злоупотребу слободе изражавања, по којем је једини оптужени др Војислав Шешељ, односно, он је једини  коме се ставља на терет да је кориштењем говора мржње, наводно, починио кривично дјело прогона. Манипулишући говором мржње свјесно и злонамјерно из политичких побуда, Тужилаштво је потпуно неадекватно и супротно правним начелима увело „говор мржње“ у оптужницу иако је овај, некад у југословенском законодавству укинути  „вербални деликт“ који ни европско ни наше законодавство више од деценију и по не познаје, супротан члану 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода по којој  `свако има право на слободно изражавање`.

„Говор мржње“ као  деликт којим се  према тумачењу Међународног кривичног суда за бившу Југославију такође може починити злочин, у Трибуналу је за сада ексклузивно  намијењен за Србе  да би се, у недостатку кривичних дјела, њиме теретили. Страхујући да би се овај  вербални деликт   могао да  примијени и у случају Хрвата  и овим  `обликом почињења`   терети и само хрватско руководство, Голдштајн (Јерговић?) је  експлоатишући пропагандну лаж о  мржњи из увоза  попут правог спин-доктора „говор мржње“  преусмјерио на терен емиграције, изван Хрватске  тврдећи да је мржња а  не „говор мржње“   стигла из увоза.  Оваквим избором кованице   успио је  да се  избјегне свака  могућа асоцијативно-мотивациона веза са  инкримисаном хашком кованицом.  Таква  цинична језичка преметаљка која подсјећа на сличне језуитске, врхунац је злонамјерне  манипулације иза које стоје  политичке побуде.  Њоме је хрватска `мржња из увоза`  била семантички   сужена на   потпуно некажњив варијетет говора мржње,  чек не ни на говор  усташке емиграције,  већ на њихову мржњу (а њој се ипак не може судити!), и то ону са далеког јужноамеричког континента, из Аргентине и Бразила, која је прокријумчарена у Хрватску (попут дроге?) подстрекивала   националистичку, али  ипак не  и расну мржњу, те се као таква  није  могла довести у    везу са   говором мржње  као кривичним дјелом.

Као пропагандистичко чедо (чудо?)  двојице Сарајлија, које је управо нападно, у простачкој величини  на начин  `откровења`  стављено у наслов интервјуа, оно је било  сковано    за потребе одбране `младе хрватске демокрације` настале на  неофашистичкој мржњи  према Србима, од ове  хашке авети. Иако скоро  па синонимска са  опаком хашком кованицом  ова кованица   је ипак и битно различита јер је  значењски осиромашена;  ријечју, спинована је тако да буде за који  степен значењски блажа од   говора мржње. Дакле, у  сврху одбране Хрватске од могуће оптужбе за „говор мржње“ ова двојица   хрватских домољубаца  у сарадњи са истим таквим поданичким Фералом  нису  штедјели црну боју  у наслову-плакату  да од   Хрвата одагнају могућу оптужницу  за  „говор мржње“. У маниру посипања пепелом,  Голдштајн је као Јевреј, а у име Хрвата, исказујући својеврсну `солидарност са хрватском државом`  унапријед  признао да је  било додуше `неке` мржње (не  и говора мржње), али да је та мржња   стигла   из увоза  што је ипак  блаже почињење од оног који прописују хашки „правдобрани“[33]! У исти мах,  овом   пропагандном лажи Голдштајн је скренуо  пажњу с акутног проблема  хрватске државе као антифашистичке, међународно признате земље, а изнутра прожете  непријатељским национализмом према Србима, расном и вјерском мржњом и неоусташком / неофашистичком идеологијом која се посредно промовисала и кроз  `демократско` суђење „сељачки лукавоме“         чистокрвном  масовном убици. Прибјегавајући овој смишљеној кованици  Голдштајн је у име `организоване јеврејске заједнице` на својеврстан начин амнестирао Хрватској  `најтежи`  облик  говора мржње – антисемитизам. Наспрам њега клерофашистичка мржња Хрвата  према Србима  као да и не потпада под  правну санкцију; штавише, она се  управо афирмише,  упркос томе што је  као народ друге вјере, вјере православне, доживио страшно   етничко чишћење, а што  по дволичним правним аршинима западних демонократа  није злочин геноцида.

            7.   Голдштајнова одбранашка изјава у корист неоуташтва, достојна најзагриженијих хрватских националних идеолога и „повјесничара“,   својеврсно је саучесништво у антисрпској политици и као таква   дио је  оркестриране антисрпске кампање извана која се нажалост  проводила према Србима.   Стварне  размјере Голдштајнове широко засноване манипулације мржњом из увоза иза кога стоји говор мржње из увоза, као специфичан вид „говора мржње“ испољеног према Србима у посљедњем грађанском рату (као метода „специјалног рата“) најбоље се уочавају   на  бројним примјерима говора западњака  о Србима који  су у највећем постотку  сирови „говор мржње“. Њега су неспутано и некажњено (чак и  без моралне санкције) исказивали бројни расистички настројени новосвјетскопоредски идеолози   подстичући националну дискриминација  према тим „злим Србима“, „расистички настројеним Србима“, који су „сој за себе“, „људска животиња у најгорем издању“ и томе слично, у чему су предњачила  средства информисања која су  по признању   Кај Еидеа, помоћника међународног изасланика Столтенберга,  `можда починила највећи могући гријех јер су оптуживали само Србе за насиље које су иначе чиниле све три стране`.

Насупрот овом ријетком истинољупцу међу антисрпски настројеном западном дипломатијом,  право гађења према Србима отворено је исказивала   чешка Јеврејка која је преживјела холокауст тако што је са породицом пребјегла у Србију (Брњачку Бању), бивши државни секретар САД Медлин Олбрајт, која је на питање зашто води такву политику према Србима, 22. јануара 1997. у дијалогу са демонстрантима испред зграде УН у Њујорку одговорила: – Зато што су они одвратни![34]

Један од  љубитеља човјечанства, а у исти мах мрзитељ Срба, који је још од 1992. године предводио оркестрирану свјетску медијску сатанизацију Срба, био је нобеловац за мир  Ели Визел, који је као јеврејски дјечак преживио холокауст; иначе, предсједник „Босанско-америчког пријатељства“, који се  у нападно пропагандистичком маниру,  у пробосанском  тексту  Босна и холокауст   пита:

„Да ли то значи да би требало да имамо више разумијевања за Србе. Током три године босански српски војници  су били кривци за непрестану агресију, спроводили су етничко чишћење и стрељања по преком поступку.“[35] За Визела је агресија НАТО на СФРЈ „морални рат“ јер „када се зло открије не треба чекати и допустити му да ојача. Мора се одмах дјеловати“[36]. У име тога,  тврдио је да је „понекад оправдан превентивни рат“[37] залажући се за превентивно бомбардовање Срба јер би они, наводно, могли да почине злочине: „Ја се плашим…Страх ме је од доласка Срба. Чим они уђу тамо, страх ме је од грозота  које ће бити почињене.“[38]

За Јозефа Бидена, америчког сенатора „Срби су неписмени и дегенерици“[39],  а рат који воде „фашистичко разбојништво у маршу“. За онај у Босни рећи ће да је то „крајност српске бестијалности“, „силовање Босне и махнити српски фашизам“[40].

„Нато бомбе су оправдане“[41], био је став чикашког кардинала Бернандина.

Ти „крвожедни етнички чистачи“, како је Србе звала је Џорџи Ен Гајер – „спроводе терор и силују албанску дјецу“[42], позивао је на линч   србомрзачки настројени бивши амерички предсједник Бил Клинтон  у говору на прослави 50 година НАТО у Вашингтону  1999.

„Јевреји препознају геноцид  кад он постоји … и ја сам зато  да се на Србе баци нуклеарка“[43], поручивао је Мартин Перец, издавач листа Њу Републик, док Јеврејка Сузан Зонтаг,  америчка „списатељица“  у Л монду пише: „Постоји у свијету једно апсолутно зло, и због тога постоје праведни ратови“[44].

Ни некоћ пријатељ Срба, Француска, није заостајала у  говору мржње   па тако Јан Кот француски генерал  каже: „Што се тиче Срба … то је један данас болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју“, док је за агресију НАТО 1999. године  бивши француски предсједник Жак Ширак, заборавивши на језик дипломатије,  тврдио је да је то „сукоб између варваризма и демократије“. „Срби су народ без закона и вјере. То је народ разбојника и терориста“[45]. Алан Финклкрот, уз Анри Левија декларисани француски србофоб,  процијенио је: “Чим је француска држава престала да буде просрпска , може јој се указати повјерење“.[46]

Алану Гликсману, наводном филозофу,  не смета да у интервјуу сарајевском часопису Дани, злоупотребљавајући слободу изражавања изјави да „кад Срби кажу да су потпуно невини,  они показују да су расисти“[47].

Док још овај најпрљавији, посљедњи у низу антисрпских и антиправославних ратова  није био ни почео,  22. априла 1992. године у Њујорку је издато саопштење поводом догађаја  на простору бивше СФРЈ у коме су, комеморишући холокауст, најзначајније   јеврејске организације позивале америчку јавност да им се придружи у преклињању америчке владе како би се зауставило српско варварство.   Тражиле су да се смјеста подигне ембарго на српско оружје, моментално припреми војна сила, укључујући ваздушне ударе осмишљене да зауставе српску агресију, да се максимално изолује Србија у свјетској заједници,  створе радне групе за ратне злочине које би сакупљале информације  које се могу оквалификовати као доказ за потоње процесе ратних злочина. Саопштење су у форми свјетског апела за спас од српског варварства   одреда потписале све свјетске јеврејске организације, између осталих: `Амерички јеврејски одбор, Амерички јеврејски конгрес,  масонска јеврејска организација Б`наи Б`рихт, Антидифамациона лига,  Хадаса,  Јеврејски ратни ветерани, Национални савјет јеврејских жена, Унија америчких хебрејских конгрегација, Унија ортодоксних јеврејских конгрегација, Уједињена синагога за конзервативни јудаизам, све до Женске лиге за конзервативни јудаизам и Женског америчког ОТР-а`[48].

                   8. Након свега предоченог, више је него очигледно да  Голдштајнова еквилибристичка  тврдњи о мржњи из увоза, ако се чита њен не само дословни него и пренесени смисао,  садржи  и отровну и отворену јеврејску србомржњу; чак би се рекло да је управо `организована јеврејска заједница`  предњачила у пропагирању мржње према Србима у посљедњем антисрпском рату кроз призивање сјећања Јевреја на холокауст. Та оркестрирана србомржња из увоза усмјерена  искључиво према онима који су се ради одбране своје слободе усудили да супротставе завојевачким свеокупационим и свеколонијалним  циљевима   нових владара свијета, сијана је у првом реду  путем моћних јеврејских медијских кућа  које су, према ријечима покојног Јозефа Атијаса, рабина добојског, покренуле свјетску медијску сатанизацију Срба.  Према његовом признању, све је почело тако  што је `Свјетски јеврејски конгрес наредио  банкарима да дају паре медијима како би се створила оваква негативна медијска слика о Србима у свијету`. Иза медијске сатанизације Срба која се заснивала на  сијању отровног говора мржње  којим је контаминиран терен за планско  провођње   правог медијског рата који су покренуле и водиле плаћеничке лобистичке куће, између осталих,  Рудер Фин и Хил Нолтон и њихови најамни радници звани спин-доктори, ти проводиоци у дјело најпрљавијих налога  креатора новог свјетског поретка; послије медијске сатанизације Срба створене на гомили најгнуснијих лажи и невјероватних подвала и конструкција чији је творац сам Кнез таме, препуних душегубних ријечи које производе лагано самоубиство нације у име које су узговорене, управо зато што су израз лажи и богохуле – послије њих стизали су као пси рата   бјелосвјетске дипломате да у име `демокрације` и људских права  бљују „говор мржње“ против Срба по принципу „јачи-тлачи“!

Утолико, посматра ли се Голдштајнова изјава о мржњи из увоза у најширем контексту посљедње свјетске драме у којој су Срби били проглашени  за априорне кривце и то понајприје од `организоване јеврејске заједнице`, а не у злонамјерно суженом  контексту хрватског емигрантског неоуташтва на шта ју је  свео овај спин-доктор, долази се до непобитног доказа да су прави сијачи и распиривачи  говора србомржње који није само у супротности са слободом изражавања као темељним и загарантованим људским правом,  већ који то право  вријеђа,    били  изабрани, јудеофашистички настројени представници фантомске међународне заједнице. Управо су они, сијући србомржњу из увоза, под старим  завојевачким геслом „завади па владај“   били они  који  изазвавали крвави грађански рат.  У њему су зарад своје користи  разбили Југославију, а потом  1999. звјерски бомбардовали Србију од стране НАТО-снага,  да би за Веслија Кларка  `бисер над бисерима било када авиони Б-52 грувају на Косову`.

Тај управо расистички дискурс који је стизао из табора  миротворачке међународне заједнице  у високој је политици промовисао и  бивши амерички предсједник Роналд Реган који је 1983. године, не скривајући анимозитет  према Русима изјавио да је СССР „империја зла“, одметничка империја спремна на све, сваки злочин, лаж и превару како би постигла своје циљеве“[49]! На његовом трагу, свој расистички однос према Србима исказаће још један Американац,   Томас Фридман, за кога су Срби  народ који треба   уништити:  „Допало вам се или не, ми смо у рату са српском нацијом … и улози морају бити веома јасни … вратићемо вам земљу деценијама уназад претворивши вас у прах. Желите ли педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите ли 1389? Можемо да створимо и 1389.“[50]

             9.  Послије оваквог излива  србомржње који  потиче од свијета зла,  а  преплавио је Запад,  гдје ријечи  заударају и смрде од бестидне лажи од које се срце стеже; након овог  политичког блебетања најгоре врсте, злобног, крештавог, вулгарног, заједљивог и жучног, усмјереног против Срба,  којим се најављује ново мрачно доба свјетске цивилизације суновратно запале у духовно ропство Кнеза таме,  одбијамо да употребљавамо ту злонамјерну западњачку кованицу  чији је именодавац Хашки трибунал, тај свјетски инквизиторски суд  кривде, основан под америчким патронатом од стране креатора новог међународног права да би њоме, у недостатку кривичних дјела, могао да инкриминише само  Србе . Умјесто тог језуитско-инквизиторског каламбура  враћамо у језичку употребу нашу староставну  српску ријеч насталу на традицији светоотачког учења а   гласи  скврнословље.  Под њом су Свети оци  именовали ружне ријечи, ријечи гњева, при чему је свако скврнословље, по светоотачком учењу,  непосредно повезано са свијетом зла, а отац зла, како сматрају хрушћани, је ђаво. Скврнословне нису само ружне ријечи; то су одговарајуће вибрације душе које изазивају гнусобу те као такве изазов су добру, правди, љубави и самом Богу. Скврнословље изречено  поводом нас Срба неспојиво је са елементарним васпитањем  и културом те, као такво, скврнави човјека  под условом да је уистину  човјек, а не Звјер.  На жалост,  он и након непуна два десетљећа од почетка  антисрпског рата  наставља да цвјета као најотровније цријеће зла   преплављујући често и нас саме не би ли постали његова жртва те да  тако, себељубиво видећи трн у туђем оку,  не примијетимо брвно у властитоме.

Утолико, да не бисмо изгубили страх Божији, а изгубићемо га будемо ли се предали скврнословљу, што је велики гријех, то га морамо искорјењивати у свакој прилици имајући свијест о томе да какве су нам мисли – такав нам је језик, а какав нам је језик – такав нам је и сам живот.  Чување чистоте мисли и ријечи   почетак је сваког истинског оздрављења  човјечије душе,  а  и душе народне. Зарад тога ваља већ овога часа почети са одрицањем од сваковрсног скврнословља, а посебно и од најмањег труна  мржње, јер ко себе побјеђује у малом, побјеђује себе и у великом,  порука је ава Исаије; односно,  да „никаква рђава ријеч не излази из уста ваших, него само добра“, баш онако како  нас учи  Књига над књигама и Највећа књига свијета – Библија.

 

Мирјана Влајисављевић (Бања Лука)

Мржња из увоза

 

             У студији  је са  културноисторијског и семиотичког становишта интерпретиран   истоимени интервју са Славком Голдштајном, историчарем из Хрватске, дат 1999. године књижевнику Миљенку Јерговићу   поводом изрицања пресуде усташком злочинцу,  команданту конц-логора Јасеновац  Динку Шакићу.  Интерпретација самог наслова а потом и текста интервјуа показала је да је Голдштајнова кованица „мржња из увоза“, стављена у наслов у виду плаката, спинована, тј. намјерно семантички обрађена да  одврати читалачку пажњу са неоусташке мржње код Хрвата према Србима,  на мржњу која је стигла из увоза, од усташке емиграције. У исти мах показало се да је кованица „мржња из увоза“         специјално направљена да буде пандам „говору мржње“ којим је Хашки трибунал именовао  вербални деликт који значи средство недопустиве политичке пропаганде. Иако је више је него примјетно да када исти говор мржње испољавају западњаци не скривајући властити етноцентризмом, да он остаје  некажњен, говор мржње као  деликт  којим се такође може починити злочин, у Трибуналу је за сада ексклузивно  намијењен за Србе  да би се, у недостатку кривичних дјела, њиме теретили. Страхујући да би се овај  вербални деликт   могао да  примијени и у случају  Хрвата, Голдштајн је  експлоатишући пропагандну лаж о  мржњи из увоза  попут правог спин-доктора „говор мржње“  преусмјерио на терен емиграције, изван Хрватске  тврдећи да је мржња а  не „говор мржње“   стигла из увоза, чиме је  избјегнута свака  асоцијативно-мотивациона веза са овом инкримисаном хашком кованицом.  Таква  Голдштајнова цинична језичка преметаљка „мржња из увоза“  врхунац је злонамјерне хрватске пропагандистичке манипулације иза које стоје  политичке побуде.

Мирјана Влајисављевић

Филолошки факултет

Бања Лука

Мирјана.бл@gmail.com


[1] Печат, Београд, , 3. јун 2011,  45.

[2] Feral tribune, Split, 11. listopad, 1999, 4-7.

[3] Исто, 5.

[4] Парафразирамо Голдштајна који је на `готово општи став да су Жидови  свијета повезани и да су ` већином страшно богати и моћни` одговорио да је та предоџба потпуно крива.

[5] Feral tribune , op. cit, 6.

[6] Feral tribune , op, 5.

[7] Да Јевреји оснивају странке у Хрвата није никаква новост. Тако је на челу десног крила Хрватске странке права коју је средином деветнаестог вијека основао  антисрбин и српски конвертит Анте Старчевић, „отац домовине“, зване „Чиста странка права“ стајао „др Јосип (Јошуа) Франк, натурализовани Хрват, поријеклом Јевреј из Осијека, адвокат, шарлатан и лицемјерни демагог“ (др Новица Војиновић, Срби и хрватска интелигенција, Актуелности, Бања Лука, бр. 3, 1997, 7.). Франк је са језуитима почетком прошлог вијека, 1905. године, прецизирао клерофашистички план уништења Срба у Хрватској и то помоћу Аустроугарске, што ће постати пракса свих хрватских политичара па и франковаца предвођених   Ивицом Франком, сином Јосиповим, у односу на Србе – „план српског уништења помоћу страног фактора. Дакле, коалиција католичке цркве  и политичких партија франковаца, касније усташа, а сада Туђманове ХДЗ, и њихово ослањање на Ватикан и западне силе у уништењу Срба православних, одавно је постало стална пракса цркве и државе у Хрватској.“ (Н. Војиновић, исто, 8.). Та пракса је посебно изражена из времена загребачког надбискупа др Анте Бауера, `хрватизованог бечког Јеврејина који је, када је Аустроугарска заратила на Србију, од Бога тражио да благослови оружје наше и дарује побједу нашим војницима`. План српског уништења помоћу станог фактора  проводио се и кроз “мржњу из увоза“, осветничку и националистичку, коју је ширила усташка емиграција, она којој су повратком деведесетих у земљу   `одмах омогућени одговорни положаји и велики утицај, посебно у војсци`, о чему говори и Голдштајн.

[8] Feral tribune, op. cit, 6.

[9] Исто.

[10] У релативизовању, односно, бесрамном  десетоструком минимализовању броја јасеновачких жртава и беспримјерном прекрајању истине о пострадалим Србима у  јасеновачком логору смрти, подржавајући без резерве Туђмана и његову „независну државу Хрватску“најактивнији су били јеврејски експерти за холокауст из Хрватске,   међу првима политхисторик Голдштајн (уз Ненада Поргеса који је био у првој Туђмановој влади, а данас Андрију Хебранга, Јевреја по поријеклу и данас потпредсједника ХДЗ-а, који редовно одлази на поклоњење страдалим усташама на Блајбургу), лицитирајући бројком од 70 000 жртава Јасеновца, не оспоравајући  притом званичну бројку јеврејских жртава. На тај начин било је и могуће да се Јасеновац прозове јеврејско-српским холокаустом, наравно,  уз подршку појединих расрбљених и корумпираних Срба, у првом реду историчара Милана Булајића, вајног „српског“ експерта за Јасеновац.

[11] Један од оних који је направио план за уништење Срба у XX вијеку био је и сарајевски надбискуп Јосип Штадлер (Голдштајн је рођен у Сарајеву, граду из којег смо и ми  протјерани 1992. као непожељна нација). Њега је у Босну послао „цар Фрањо Јосип са окупационим трупама 1878. године као загребачког професора теологије, језуита, заклетог србомрсца, поријеклом њемачког Јевреја, натурализованог Хрвата“ (Н. Војиновић, исто.). Године 1900. организовао је Свехрватски католички конгрес у Загребу на коме је поднио реферат „у коме стајало да у Хрватској не може бити другог становништва осим „праведника божијих“, а то су католици.“ (Н. Војиновић, исто.) Јосип Штадлер, чији је поступак за беатификацију покренут у Риму, ваљда и зато што је  досљедно бранио јеретички догмат о непогрешивости папе, оснивач је језуитске богословије у којој су се ишколовали најгори кадрови, усташки злочинци из другог свјетског рата.

[12] Feral tribune, op. cit, 6-7.

[13] Исто, 6.

[14] Исто, 5.

[15] Feral tribune, op. cit.5.

[16] Feral tribune, op. cit. 5.

[17] Исто

[18] Исто.

[19] Feral tribune, op. cit, 5.

[20] Томе је са српске стране лично допринио вишедеценијски „експерт“ за Јасеновац др Милан Булајић објавивши пред смрт посљедњу своју књигу о Јасеновцу под називом Јеврејско-српски холокауст. На наше питање зашто ју је тако насловио,  јер је Јасеновац прије свега највеће српско стратиште, одговорио нам је  да је морао јер би књига иначе завршила у корпи!  Тако то бива са оним који се домунђавају са истином: увијек дође тужни час плаћања!

[21] Ј. Гускова, Историја југословенске кризе, ИГАМ, књ. 1, Београд, 2003, 19.

[22] Feral tribune, op. cit , 5.

[23] Исто, 7.

[24] Исто.

[25] На челу бескрајне избјегличке тракторске колоне Срба из Хрватске  сомнабулно млатарајући рукама  налазио се амерички амбасадор Питер Галбрајт.

[26]Заостали Срби“ – дио саркастичног сарајевског сленга за малобројне Србе који су још остали у овом граду.

[27] Ноам Чомски, Хегемонија или опстанак, Наклада Љевак, Загреб, 2004, 207.

[28] Засад, ни од једног ни од другог нема ништа.

[29] У посљедњем антисрпском рату су као искључиве жртве наводне „српке агресије на Босну и Херцеговину“ (не живе ли и Срби у Босни ?) проглашени   Бошњаци упркос јавног опредјељења Алије Изетбеговића да  између рата и мира, изабире рат.

[30] Feral tribune, op. cit, 7.

[31] Голдштајн као Еуропејац  (Еуропе „без граница“) чини се, никако да схвати хрватску „опсједнутост државом“ и фетишизацију државе у контексту чињенице да је „четрдесет дана хрватског суверенитета то читава хрватска биланца“ (М. Крлежа).   Како онда може да схвати јеврејску опсједнутост државом   која   превазилази фетиш, а у име којег  Израелци у XXI вијеку на  отетој палестинској земљи   зиђу и подижу кинеске  зидове и  на тај начин  ограђују отету палестинску земљу.

[32] Feral tribune, op. cit, 5.

[33] Тако је адвокате у једној својој пјесми-пошалици иронично називао отац Николе Тесле.

[34]П. З. Петровић, Избрисати српски вирус, Чигоја, Београд, 2002, 26.

[35] Исто, 54.

[36] Н. Чомски, Нови милитаристички хуманизам: лекције Косова, Филип Вишњић, београд, 2000, 109.

[37] Митеран Ф, Визел Е: Мемоари у два гласа, Паидеиа, Београд, 1996, 79.

[38] Исто, 20.

[39] П. З. Петровић, нав. дјело, 73.

[40] Исто, 74.

[41] Исто, 84.

[42] П. З. Петровић, нав. дјело, 97.

[43] Исто, 111.

[44] Исто, 115.

[45] Исто, 84-85.

[46] Исто , 131

[47] Дани, сајт, бр. 104, 1999

[48]  Н. Чомски, нав. дјело, 124-125.

[49] Х. Кисинџер, Дипломатија, Верзал прес, Београд, 1999, књ. 2, 682.

[50] Н. Чомски, нав. дјело, 116.