Pozivam sve svjesne Srbe da bojkotuju Ringierova izdanja u Srbiji

Pozivam sve svjesne Srbe da bojkotuju Ringierova izdanja u Srbiji

Već dvanaest godina se budim sa istom slikom pred očima. Vidim lice Rudolfa Šarpinga nekadašnjeg ministra odbrane Savezne republike Njemačke u trenutku kad izjavljuje:

 

“Srbi na Kosovu se slade na roštilju pečenim fetusima izvadjenim iz albanskih žena.”

 

Još uvijek jasno vidim svaki kapilar na Šarpingovom licu i slinu koja mu se skuplja na kraju usana, kao i pogled psihopate ili u boljem slučaju pogled drogiranog čovjeka u trenutku kad izgovara ovu laž. Nije ni trepnuo, niti pogledao u stranu, uradio je svoj posao tako dobro da su nježna srca Nijemaca prokravavila i zdušno su podržali napad na SR Jugoslaviju, tačnije na Srbiju jer Crna Gora jedva da je bomobardovana, pa su Nikšićani iznijeli transparente na kojima je pisalo “Gadjajte i nas nijesmo šutavi.”

Ma koliko da me za zaboljela ova gnusna laž u trenutku kada je NATO bombardovao “ove prostore, region ili Balkan”, kako to vole da kažu Drugosrbijanci jer im se gadi da izgovore riječ Srbija, trebalo je odavno da se riješim ove more koja me muči i tjera da se sjećam svih onih laži i poluistina koje su svakog jutra osvitale u medijima zapadne Evrope.

Švajcarski mediji nisu zaostajali za drugim zapadnovropskim medijima jedino su dan-dva kasnili za medijima u Njemačkoj kao das u oprezno čekali da vide šta će objaviti veliki brat pa da se onda i oni bace na posao.

Poznat je slučaj novinara Hansa Petera Borna koji je pokušao, devedeset druge, da piše objektivno o ratu u Bosni. Vlasnik lista Veltvohe (Weltwoche) ga je nazvao iz Davosa (Valjda se tamo malo družio sa Bilderbergovicima) i stavio do znanja da će ili pisati kako trend nalaže ili će tražiti drugi posao. Trend je nalagao da se sva oružja upotrijebe protiv Srba pa nijedna laž, ma kako gnusna bila, nije bila preteška. Proglašeni smo monstrumima čiji ljekari usadjuju pseće embrione u materice muslimankama iz Bosne, da bismo na kraju proglašeni kanibalim od strane već pomenutog ministra odbrane Šarpinga.

Zašto pozivam na bojkot Ringierovih izdanja u Srbiji?

Švajcarska firma Ringier je vlasnik nekolicine listova u Srbiji, izmedju ostalog: Blic, Alo, 24 sata, Blic Žena, Puls, Nin itd.

 

 

Ista ta firma je vlesnik lista Blik (Blick) u Švajcarskoj u kome već dvadeset godina novinari ne propuštaju priliku da oblate srpski narod. Poslednji primjer, jedan od bezalenijih, je tekst koji navodim:

 

http://www.blick.ch/news/schweiz/bern/toetete-samir-t-metzgermeister-luedi-174743

 

Samir i Baškim su Srbi?

 

U tekstu se naglašava da je ubica Samir Srbin.

 

Ovo je samo jedan od mnoštva primjera gdje se namjerno u javnost gura dezinformacija u kojoj kroz lik nekog kriminalca Albanca koji je počnio strašan zločin, Srbi prikazuju kao kriminalci. Ranije su bili Jugosloveni, a sada su Srbi svi oni koji se ogriješe o zakone, ali zato ako bilo šta pozitivno urade ili su žrtve onda su kosovski Albanci ili Kosova Albaner kako to oni vole da kažu.

 

Početkom aprila 1999 godine je u Ženevi ubijen Borislav Boro Jamina. Ubili su ga dvojica Albanaca, a švajcarski mediji su svoju javnost informisali da je u Ženevi ubijen jedan kosovoski Albanac. Ko je prednjačio u tome, pogadjate zar ne?

 

Pored pomenutog lista prednjačila je televizija Tele 24 (danas http://www.telezueri.ch/) što sam opisao u romanu Ranjeni Vuk kao i sam slučaj pogibije Borislava Jamine.

 

Ko sam ja?

 

Miodrag Lukić je iz Lopara – Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj.
Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije.
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka i Ajduk.
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Necu kuci i Gospodar nikako da dodje.
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj.

 

 

Proveo sam poslednje dvije decenije u Švajcarskoj i svjedok sam užasne antisrpske propagande koja je vodjena u zapadnim medijima, a pomenuti list je bio na vodećem mjestu u Švajcarskoj. Smatram da imam potpuno moralno pravo da pozovem svoje sunarodnike, naravno one kojima je stalo do dobrobiti sopstvenog naroda da prestanu da kupuju izdanja ove izdavačke kuće.

 

Zato dragi Srbi prestanite da kupujute izdanja pomenute kuće i time im poručite da ne želite da finansirate one koji vas već godinama blate, pa i onda kada jedan dio svoje zarade ostvaraju u Srbiji.

 

 

 

Srdačan pozdrav

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net

Desice se narod

Osvrt na vremena koja su iza nas i ona koja dolaze ukazuju na nesto sto je postalo zabrinjavajuce da ne kazem alarmantno.U ljusture sopstevnog zivota svako se od nas manje vise zatvorio i pomirio samo sa jednom konstatacijom TAKO  JE KAKO JE…po meni to …je najgora moguca izgovorena konstatacija svakoga  koji to izgovori.Bezanje od stvarnosti,zatvaranje u krug sopstvenog sveta i interesa otvara novu stranicu istorije a to je da oni koji nas sistematski unistavaju lako,brzo i efikasno zavrse posao i ono sto su dobili kao zadatak spolja potpomognuti sa domacim izdajnicima.Svaki dan cu apelovati na narod da je vreme budjenja,promena,da se spasava ono sto se spasiti moze,da to prvenstveno moramo za one generacije koje dolaze,da njima ostavimo nadu za svetlo na kraju tunela za ono svetlo koje mi mozda docekati i videti necemo.Izdajnicka vlast se sprema za ofanzivu unistavanja nacije skoro do korena,jer je osteila tu nemoc naroda i smatraju da im je volja ciniti ono sto hoce i zele i da ih niko u tome spreciti nece.Mislim da ce se u najskorije vreme desiti NAROD da ce narod sam poceti da se dize,nema cekanja,ovaj zivot u Srbiji je ne izdrziv.Obican narod nema vise sta da steze,trpeli smo turke,austrougare,nemce,komuniste danas komuniste i zute zagrljene zajedno jos samo da im podelimo pionirske marame pa da paradiraju sa ovima iz parade ponosa i bice u kompletu.Crvene pionirske marame sa zutim simbolima to je slika danas.Desice se narod,to osecam taj moj unutrasnji instikt me ne vara i znam da ce biti jako strasno i bolno.Nesto sto je moglo normalnim putem da se resi najverovatnije nece nego mora onim drugim tezim i bolnijim metodama.Narode,gradjani i gradjanke,braco i sestre moramo da se pobunimo haraclije iz zuto-crvenog preduzeca upravo je uslo u poslednju fazu radova.Verujem da ce se desiti narod,da ce narod to spreciti ,da nece se dozvoliti da ovi idu do kraja.Obicno to tako kod nas Srba ide da se dignemo onda kada nam je dogorelo do nokata a tu je previse blizu pitanje je da li ce to biti danas ,sutra,prekosutra ali najkasnije za 2-4meseca hoce sigurno.Izmaci ce kontroli i doci ce do velikih posledica toga nisu ni svesni ovi koji nas sistematski unistavaju.Imamo li izbora kako da sacuvamo porodice,dostojanstvo ugled i ponos???Nemamo i zato ce doci do necega cega ova hohstaplerska i izdajnicka vlast nije svesna.Bezobrazno se bogate,kradu otimaju sa jedne strane dok sa druge mi obicni gradjani gladujemo.Oni citaju ove clanke koje pisemo ali do njih im je stalo kao do lanjskoga snega.STO GORE TO BOLJE da se narod digne a dici ce se onda ce ovim haraclijama biti kasno.Ne treba da nas vode ni gladni ni zedni ni ovi ni oni sami cemo se organizovati i krenuti da branimo cast porodice,pravoslavlja,nase slavne istorije,nasih predaka koji su dali zivote za bolju i bogatiju Srbiju.Ponosno su umirali,oni ovu Srbiju nisu dali na poklon njima i kada su umiral a umirali su casno i posteno jer su verovali da ce sutra biti bolje,da ce doci novi ljudi cestitiji posteniji koji ce postovati ono sto su nam ostavili kao zaduzbinu.Oni nisu verovali da ce biti danas ovakva Srbija,siromasna,ranjena,ponizena i unakazena od onih koji su se krili pod suknjom EU koji su za sve bili dobri a najgori za sopstveni narod.5.Oktobra narod im nije dao mandat da nas dovedu do prosijackog stapa,nego da se podigne Srbija visoko da svi gradjani rade,da deca idu u skolu,da profesori i ucitelji ne strajkuju,da se za operacije ne ceka i po nekoliko meseci,godina,da ima lekova,da zivot ne poskupljuje da tu SNICLU koju je ovo djubre od coveka Borsi Tadic spomenuo da je svako pojede a ne samo oni koji dana staza nisu imali a seli u poslanicke klupe i vladu i vode ovu drzavu kao svoje preduzece gde je njih 250 mozda i neko malo vise drznuo se da je Srbija firma za njihovo bogacenje i politicko potkusurivanje,da ne moramo da za svako radno mesto izdvajamo one pare koje nemamo,da se ne otvaraju kockarnice,kladionice nego fabrike da se radi a ne da radnici strajkom gladju ostvaruju svoja prava da ne primaju platu po nekoliko meseci i godina,da decu normalno skoluju da nas ne zamajavaju sa raznim Velikim Bratovima i Farmama da nas ne interesuje sta rade Natasa Bekvalac i Daca,da li ce Ceca imati zutu i crvenu narukvicu oko noge….Mi obicni gradjani hocemo da radimo da zivimo od svoga rada da ne moramo da se uclanjujemo u stranke ne bi li dobili posao da ne krademo i nelazemo kao sto nas svaki dan lazete i obmanjujete.DESICE SE NAROD I TO JAKO JAKO BRZO MNOGO BRZE NEGO STO VI MISLITE DA HOCE Mehr anzeigen

Иво Андрић се изјашњавао да је Србин

Ексклузивно: Пронађена документа у којима се наш нобеловац недвосмислено изјаснио као Србин. Чврсто стајао на бранику своје биографије, штитећи је од упада „доконих“. Најчешће вођене ванкњижевним разлозима, расправе и полемике, које се с времена на вр…еме обнављају на тему „чији је Андрић“, односно којој књижевности припада, најновијим истраживањима Жанете Ђукић-Перишић, саветнице у Задужбини Иве Андрића, добијају нову димензију. Наиме, приликом изучавања грађе из Андрићевог живота и стваралаштва за докторску дисертацију, Жанета Ђукић-Перишић наишла је на два важна документа – Андрићеву личну карту и војну књижицу – који сведоче о његовом националном опредељењу. „Вечерње новости“ ексклузивно објављују факсимиле ових докумената који су, стицајем околности, били заборављени и ван домашаја јавности у Спомен-музеју Иве Андрића. У личној карти издатој 15. јуна 1951. године у Београду, у рубрику „народност“ књижевни великан је уписао „српска“. Месец дана касније, 19. јула, у војној књижици за „народност“ унео је – „Србин“. Нешто доцније, године 1955, што је већ познато, приликом уласка у Комунистичку партију, у евидентни лист Андрић је својом руком на место за националност написао „српска“. Исто стоји и у венчаном листу из септембра 1958. када се у општини Стари град венчао са Милицом Бабић, сликарком и позоришном костимографкињом, која је била његова дугогодишња постојана и нежна љубав. Много пре тога, још 1919. године, у једном писму Андрић је записао: „Ја немам живе душе и ја морам у Београд“. И управо од те године почиње његова нераскидива веза са градом у којем је провео највећи део свог живота, сазрео као интелектуалац, написао највећи део свог опуса и доживео пуну професионалну афирмацију. – Београд га је прихватио широко раширених руку: била је то љубав на први поглед која је трајала целог живота – каже за „Новости“ Жанета Ђукић-Перишић. – Током дугог низа година, Андрић постаје интегрални део српског културног простора: постаје члан Српске академије наука, члан и аутор Српске књижевне задруге, председник Удружења књижевника Србије и других националних институција, а себе, очигледно, види и доживљава као припадника српске нације. Покушавајући да утврди колико су догађаји из живота великог писца утицали на његово стваралаштво, саговорница је дошла до веома занимљивих поређења, упркос томе што је Андрић био изузетно затворен човек, закопчан до грла. – Иако је, како је сам говорио, код њега све било обично, да обичније не може бити, иако није интересантан за јавност и биографију јер не иде као Хемингвеј у лов на лавове, не прави боемске скандале, не даје сензационалне изјаве, Андрићева биографија била је необично занимљива и пуна преокрета. То је репрезентативна биографија интелектуалца који је стасавао у једно историјски важно и бурно време ратова, преврата и ломова, падања империје и стварања држава, рађања мисаоних система и идеологија, духовних преокупација и књижевних оријентација. Често је цитирао Гетеа који каже да је уметниково да ствара а не да говори о себи, и тога се, у главном, и придржавао. Чувао је свој приватни простор, не говорећи никада о свом личном животу. Као читалац, међутим, напомиње саговорница, Андрић се понашао сасвим супротно: интелектуална и људска радозналост често су га водиле у туђу приватност и он се није устручавао да завири у туђу интиму изнесену у дневницима или писмима, од Гетеа до Драгојла Дудића. Иако на једном месту каже да је недозвољено и неморално објављивати туђа писма или дневнике, ако их писац није наменио јавности, и да би сва писма требало да умру са људима који су их писали, Андрић се у готово свим својим есејима о великим ствараоцима управо ослањао на биографске податке из њихових живота. – Андрић се штедро ослањао на податке из њихових животописа: њихова личност, склоп приватних, историјских и друштвених околности које су их формирале, занимале су га бар колико и њихова дела. Сам је, међутим, чврсто стајао на бранику своје биографије и приватности, чувајући је и штитећи је од упада „доконих“ или „неспособних“ истраживача. Често је говорио о свом стиду пред јавношћу, о нелагодности коју осећа када је изложен „светлостима позорнице“. „Мене је често срамота кад ми се име помиње у новинама“, каже једном вајкајући се. Бити анониман, бити у сенци, скрајнут с магистралних, често и опасних животних путева, као да је био његов сан још из младости. Често је говорио како му је жао што није писао под псеудонимом, јер би тако био слободнији. Међутим, управо што је био такав, за оне који иду његовим траговима представља велики изазов и може бити јунак изузетно узбудљиве књижевне биографије. Лична карта     У личној карти Иве Андрића је наведено: Име оца – Антоније Датум и година рођења – 10.10.1892. Место рођења – Травник, Босна Занимање – књижевник Народност – Српска Место становања – Призренска 9 Брачно стање – неожењен   У личном опису стоји: висина (раст) – средњи лице – округло очи – кестењ. нос, уста – прав брада, бркови – брије Војна књижица   У војној књижици наведени су следећи регрутни подаци: Датум рођења – 10.10.1892. Место рођења – Травник Народност – Србин Које језике говори – француски, немачки и италијански Занимање – књижевник Дискретна писма После смрти првог мужа, Ненада Јовановића, Милица Бабић се удала за Андрића. Врло су занимљива Андрићева писма Милици током година њене жалости: ословљавајући је са „драги пријатељу“, обраћајући јој се са „ви“, Андрић, местимично, у трећем лицу, мислећи наравно на саму Милицу, пише о њој као о некаквој „Убавки“, без које му је пусто и тешко. Строго водећи рачуна о грађанском протоколу, чак и у личним писмима, он се држи форме. – Тек у писмима које јој пише као муж, ословљава је као „Лепо“, „драга Лепо“. Али, у свом дневнику са пута по Кини, пишући подсетник за куповину поклона којима ће обрадовати своје ближње и пријатеље, Андрић не наводи Миличино име, већ пише да ће за „Лепу“ купити четкицу од зечијег репа са дршком од бамбуса, туш за цртање, лепезу… Било је то време када је Милица још удата жена, па ни у тако приватном писму као што је дневник, Андрић не одаје идентитет своје љубави – каже Жанета Ђукић-Перишић.Mehr anzeigen