DA COVEK ONEMI – NATO će Srbiju ubuduće bombardovati korektnije i humanije/ Njuz.net

DA COVEK ONEMI.

Nina Verganza Nina 9. Juni 14:20
DA COVEK ONEMI.
NATO će Srbiju ubuduće bombardovati korektnije i humanije | Njuz.net

www.njuz.net

BRISEL, BEOGRAD, 8. jun 2011, (Be92/Njuz) – U znak zahvalnosti što će se najveći NATO skup u istoriji održati u Beogradu od 13. do 15 juna, lideri zapadne vojne alijanse obećali su da će, ukoliko u budućnosti ponovo nekada budu bombardovali Srbiju, to činiti samo savremenim dozvoljenim oružjem, bez

Werbeanzeigen

ПРЕДМЕТ: Хапшење два Србина – Мр Миле Дакић и Божидар Вучуревић.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3,

Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com  –                          

Бр. 1349/11 –  9.  јун 2011.

 

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

 

(Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово писмо, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је новинарског кодекса).

 

ПРЕДМЕТ: Хапшење два Србина –

Мр Миле Дакић и Божидар Вучуревић.

 

Господине Председниче,

У време разбијања Југославије, од 1990. до 1995, Хрватска је прогнала 80% Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН – по Резолуцији СБ, бр. 743/1992), запленила им непокретну и покретну имовину и лишила их основних људских права, проглашавајући Србе националном мањином, мада су били државотворан народ од 1471 – до 1995: у Мађарској, Аустрији, Млетачкој Републици, Држави Срба, Словенаца и Хрвата, Краљевини Југославији, Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Хрватској – као федералној јединици у Југославији и имали су своју државу Републику Српску Крајину – од 1991. до 1995. године. Лако се запажа да државници Републике Србије не чине на међународном плану оно што им је обавеза (и државничка и национална) – да траже од Хрватске отклањање последица стогодишњег геноцида над Србима Крајишницима. У вези с том пасивношћу Србије, скрећемо Вам пажњу на два случаја, који би морали бити тема расправа и УН, и у ЕУ, и у ОЕБС- и обавезно – приоритетна тема у односима Србије и Хрвататске:

1.  Дипломатија Републике Србије није енергично уручила протест због хапшења књижевника Миле Дакића, прогнаника из Републике Српске Крајине. Ухапшен је 24. маја 2011. године у Републици Српској – кад се враћао с научног скупа о хрватском Концентрационом логору смрти за истребљење Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу, одржаном у Бањој Луци. О томе смо известили и Вас – саопштењем бр. 1345/11, 27. 5. 2011. године, а обавестили смо Скупштину, Владу и Министарство за спољне послове. Хапшење мр Миле Дакића је разлог за свестрано залагање Републике Србије, да  га органи Босне и Херцеговине ослободе, јер је потерница за њим из Хрватске без икаквог основа. Мр Миле Дакић није био у Српској војсци Крајине, нити је био члан Владе Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995. године. Он је 1990. године основао политичку партију југословенске орјентације, а у то време у Југославији су осниване политичке партије – с програмом од крајњег левичарства до крајњег десничарства.

Господине Председниче,

Жао нам је ако такве информације нисте имали од надлежних министарстава Републике Србије – да Хрватска расписије потернице за прогнаним Србима из једног јединог разлога – та хапшења стварају климу страха, који Србе Крајишнике приморава, да одустају од свог права на повратак у своје домове и права на повратак приватне непокретне имовине.

Господине Председниче,

Овим Хрватска само продужава свој злочин геноцида над Србима Крајишницима, а пасивност државника Србије томе погодује, јер у свету то ускраћивање права Србима у Републици Српској Крајини и Хрватској није познато. А очигледно је, кад се има у виду међународно право, да се неспречавање злочина геноцида може квалификовати као саучешће у злочину геноцида.

Господине Председниче,

Обавезни смо да Вас известимо и о другом случају хапшења, јер је и оно повезано с хрватском државом, која је прогнала 80% Срба Крајишника:

2. Језива је чињеница, да је у Србији ухапшен господин Божидар Вучуревић, председник Општине Требење у време разбијања Југославије, од 1991. до 1995 – а на основу потернице из Хрватске. Државни органи у Србији (овим поступком) показују, да не схватају – да су хрватске полицијске потернице за Србима (за ратне злочине) без икаквог основа. Без основа су, као и исфабриковане хрватске тврдње, да је Србија извршила агресију на Хрватску и на Босну и Херцеговину.

Грађански рат у Југославији, од 1991. до 1995, условљен је одлуком Хрватског парламента из децембра 1990. године – да се Србима, противуставно, одузме државотворни статус и да се, тиме, двонационална Хрватска прогласи једнонационалном. Срби су преведени у националну мањину – уз отворену најаву, да ће против њих бити предузете мере – које је Хрватска користила против Срба и у Другом светском рату: убијање, прогон и асимилација. Истовремено, одмах после проглашења изласка из Југославије, Хрватска је покренула своје паравојне формације против Срба и у Босни и Херцеговини. Тако је хрватска паравојска напала и подручје Невесиња, где је Божидар Вучуревић био председник општине и природно је, да је, заједно с Југословенском народном армијом организовао одбрану. Пре свега, Дубровник је био под заштитом УНЕСКО-а, па Хрватска није смела држати војне јединице у њему. Супротно томе, Хрватска је из Дубровника слала војнике у агресију на више места у Босни и Херцеговини: Босански Брод, Купрес, Требиње… Да је Хрватска поштовала документа УН, онда не би било борби око Дубровника. То тешко хрватско огрешење о међународно право, Тужилаштво Србије не користи. А могло би, јер би се лако установило које са хрватске стране одговоран за смештај војне касарне у Дубровнику, из које је обављана агресија према Требињу, кад су хрватски војници убијали српске цивиле и рушили стамбене и друге објекте.

Господине Председниче,

Невероватно је, да су органи Србије пристали, да ухапсе господина Божидара Вучуревића, који неприкривено живи у Босни и Херцеговини. Он није у Босни и Херцеговини живео на скривеној адреси, него на познатој, а често је давао и изјаве за медије. Није мењао идентитет, није мењао своје име и није имао документа на другом имену. И у таквој ситуацији, органи Републике Србије хапсе господина Вучуревића на основу потернице из Хрватске. Прво, потернице из Хрватске се не заснивају на истини из сепаратистичког рата од 1991. до 1995. године, него су подешене за застрашивање Срба – да се не би враћали у своје домове у Босни и Херцеговини, у Републици Српској Крајини и у Хрватској. У овом случају, органи Републике Србије су нанели себи велику штету, јер Божидара Вучуревића нису ухапсили полицајци Босне и Херцеговине. А ако су обавезе према потерницама Хрватске универзалне, онда ту обавезу има и Босна и Херцеговина.

Болно је за сваког Србина, па и за сваког држављанина Републике Србије – без обзира на његову националну и верску припадност, да државници Србије не предузимају ништа на интернационализацији хрватског злочина геноцида и етничког чишћења над Србима, од 1991. до 1995. у Републици Српској Крајини и Хрватској.

С обзиром да Ваш кабинет, Влада и Скупштина Републике Србије не сарађују с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

 

 

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ                                                                     СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер                                                Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

 

***

ДОСТАВЉЕНО:

Председник Скупштине

Председник Владе

Министар спољних послова

Министар унутрашњих послова