U ULCINJU, NA BOJANI RIJECI – U vezi knjige Duška Milačića – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

U ULCINJU, NA BOJANI RIJECI

– U vezi knjige Duška Milačića –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Ulcinjanin Duško Milačić, poznat kao jugoslovenski novinar, od 1961. godine službeni dopisnik iz Ulcinja mnogih listova Crne Gore, pa i Radio-Podgorice, autor dve knjige, učinio mi je poseban utisak još njegovom prvom knjigom odabranih napisa U ULCINJU, NA RIJECI BOJANI, objavljena u Ulcinju 1995. godine.

Ova knjiga je puna kurioziteta iz Ulcinja i okoline, ambijenat ovaj koji naš novinar poznaje jako dobro. Duško Milačić piše za sve, bez razlike na veru, nacionalnost i idejno-političku pripadnost. I za sve je rezervisao najbolje razumevanje, humanizam, simpatiju i dobronamernost. U njegovoj knjizi srećemo samo prijatelje i prijateljstva. Neprijatelji i neprijateljstva u njegovoj knjizi ne postoje za njega, ni među raznim verama, ni među nacionalnostima i nacionalnim manjinama, ni među meštanima i emigrantima (dijasporama), ni među pokolenjima. Za njega postoje samo ljudi i sudbine, noći i dani nad rekom Bojana, za koju je blagovremeno jedan drugi Ulcinjanin rekao (Kad su Tito sa Rankovićem mahali i pendrekom i prikovali nas kuršumima!) da je blatna, mutna i bez dna i da su joj obale, s obe strane, pritisnule ljute rane. Kakve li suprotnosti?!

Za službenog novinara Duška Milačića, koji je po nacionalnosti Crnogorac, kao da u Ucinju ne postoji ma kakva vlast, kamoli i kakva konradikcija između naroda i vlasti.

Ovakva su oba dela njegove knjige od 121 stranice.

Knjiga počinje sa skicom za Albanca Nail Karamanaga, poznati mornar, i nastavlja se za Crnogorca doktora Marka Popovića (Nije reč za onoga iz LEKSIKONA g. Nikole Rackovića!), zatim za Ibra Dedića i posetu Josipa Broza Tita u Ulcinj, pa – ovako – redom, skica za skicom i portret za portretom, kuriozitet za kuriozitetom, jedan interesantniji od drugog. Ličnosti njegovih skica su realne, konkretni ljudi, koji su živeli ili koji još uvek žive. Isto tako i događaji. Sve je realno i poznato za Ulcinjane. Bar za one u odmaklim godinama. Ali sve je i odabrano, a u službi cilja koji ima knjiga i autor.

Pada u oči njegov objektivni stav i sasvim internacionalistički. Milačić piše sa najevidentnom i najvećom dobronamernošću prema albanskom elementu, stvar ova koju ne možemo reći za albanske novinare (pa ni za književnike!), za njihove napise i stavove prema Jugoslovenima (Srbima, Crnogorcima, Makedoncima). U napisima Albanaca [kako onih Albanije, tako i ovih albanske dijaspore kod nas, u Jugoslaviji, u Srbiji (Kosmet), Crnoj Gori i Ulcinju!] ili se prelaze u ćutnji Jugosloveni (Srbo-Crnogorci i Makedonci), prave se kao da oni uopšte ne postoje (ni u Jugoslaviji, kamoli u Albaniji!), ili su prepuni sa subjektivnim stavovima, tendencioznim i političkim, flagrantno neprijateljskim, pa i sa najmonstruoznim klevetama i falsifikatima protiv Jugoslovena. Štoviše, i onda kad ti napisi izlaze iz pera koja su nam se do juče busala u prsa za marksizam-lenjinizam i za proleterski internacionalizam. Ili ovo nije istina?! Imaju li Albanci jednu jedinu knjigu kao ova Duška Milačića?! Da ne govorimo i za jednu knjigu kao ona Marka Miljanova o Albancima!! Da ne govorimo i za mnoge druge knjige mnogih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca, dobro poznate Albancima, posebno one Dimitrija Tucovića, Henrika Barića i Kaplana Burovića!!!

A treba znati da se ovaj Crnogorac nikada nije busao u prsa ni za marksizam-lenjinizam, niti za proletersi internacionalizam, kako su nam se to busali u prsa Albanci Albanije i ovi “naši”, u Jugoslaviji. Duško Milačić, ako se nije busao u prsa za proleterski internacionalizam, bio je dušom i telom internacinasta par excellence!

Druga stvar što mu je nedostajala hrabrost da istunu kaže do kraja.

Milačić piše i sa kulturom, pa i sa jednim jako lakim stilom, prijatnim i transparentnim, privlačnim. Njegovu su knjigu sigurno pročitali i Albanci, bar oni koji znaju srpsko-hrvatski. Ulcinjski Albanci bezdrugo. I pored toga niko od njih nije ni reč zucnuo ni pro, niti protiv ove knjige. Niti će zucnuti. Sasvim je pozitivno što je jedan od ovih Albanaca (nacionalista, a ne komunista!), javno, preko štampe, otvorena srca i pošteno priznao da Albanci još uvek žive sa jednom dušom “porobljenoj od jedne mržnje, koja ih razoružava od svake ljudske dobrote”. Ovo je evidentno i u svakodnevnom životu ovih Albanaca. Ne samo prema nealbancima, već i jedan prema drugome. A toga nema kod Milačića. Kod njega nema problema, ni verskih, ni nacionalnih, niti socijalnih. Kod njega sve ide kao po loju. Sve je ružičasto i svi su zadovoljni, srećni i veseli. Svi samo pevaju. Nigde se ne čuje nikakvo stenjanje, ponajmanje rzanje, protestiranje protiv ničega. Nema u njegovoj knjizi ni senke lošeg, nepoželjnog, neprijatnog. A sigurno je video u Ulcinju i takve koji su prošli ne samo kroz obične zatvore, već i kroz grozni Goli Otok!

To je i ozbiljni nedostatak ove knjige. Ljude treba da prikažemo onako kako su i u književnim, umetničkim napisima, posebno u dokumentarnim, publicističkim. Rane se ne leče krijući ih od sunca, idealizirajući stvarnost i prikazujući je onako kako nije. Negativne pojave treba razobličiti, demaskirati i izvrgnuti kritici, blagoj ili oštroj, po potrebi i vremenu. Ne treba da krijemo da u našem Ulcinju imamo i slabosti, negativnih pojava, problema. Ne treba da stvarnost retuširamo. Nisu svi Ulcinjani samo pozitivne ličnosti. Ima među njima i negativnih. I na jednoj i na drugoj strani. Imamo problematičnih Crnogoraca, do zla boga fundamentalistički nastrojenih, do samog neba titoistički nadahnutih. A imamo i problematičnih Albanaca, ekstremno nacionalistički, šovinistički i rasistički nastrojenih. Ali, kao i na sve strane Crne Gore, tako i u Ulcinju, imamo i izuzetno dobrih, uviđavnih, konstruktivnih građana. Imamo Albanaca lojalnih Crnoj Gori i crnogorskom narodu, lojalnih zajedničkom suživotu, ništa manje od Crnogoraca. Pa i takvih koji su lili krv, koji su položili i svoje živote rame uz rame sa crnogorskim sinovima Ulcinja, za oslobođenje Ulcinja i Crne Gore od fašističkih okupatora, pa i od socijal-fašističkih, domaćih zlotvora, onih problematičnih. Imamo i takvih Albanaca koji Crnu Goru smatraju za svoju domovinu, pa su se kao takvi i integrirali. Imena konstruktivnih Albanaca, pozitivnih Albanaca, mi svugde ističemo i za njih smo gajili, gajimo i gajićemo svako poštovanje. Nikada ih nismo odvajali i nećemo ih odvojiti od naših sinova. Nismo činili i ne činimo nikakvu razliku među njima. Naprotiv, uvek nam je bio bliži i draži onaj koji je bio više odan narodu i domovini Crnoj Gori, odan progresivnom razvoju našega Ulcinja.

Duško Milačić je bio službeni novinar i službeni dopisnik iz Ulcinja. Ovo nam dokazuje i njegova knjiga. Mislim da ovo i objašnjava sve.

Koliko znamo, on je za života svog objavio dve knjige. Ja sam ga uveo u ENCIKLOPEDIJI ULCINJA, dok ga Nikola Racković, ne znam zašto, nije uveo u njegov LEKSIKON crnogorske kulture. Mora da je to učinio nehotice.*)

_________________

*) Ima godinu dana što sam ovaj prikaz poslao za štampu sajtu Albanaca Ulcinja LAJME NGA ULQINI. Kao i mnoge druge moje dopise, koji se sigurno njima ne dopadaju, nisu mi ga obavili.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: