UMESTO DUGE NA NEBU

http://www.facebook.com/photo.php?fbid=1935554663977&set=o.179054255476471&type=1&theater

Werbeanzeigen

Pozivamo Vas na Jubilarnu Proslavu 40 godina od osnivanja klubova I organizacija u Hesenu

https://dijaspora.files.wordpress.com/2011/05/programmk.pdf

Treba li komentar ili pisati o zaboravu???

PRVI MAJ se slavi ŠIROM SVETA kao PRAZNIK veliki, zato što su štrajkovali – pre 125. godina; ČIKAŠKI radnici!!!

Slavi ceo SVET a ONI zbog kojih ceo SVET to obeležava kao „radosnu vest“ slave: 01. Septembra …ZAšTO???
Akcija „BLJESAK“ bi takodje –  DANA: 01. Maja, treba li komentar ili pisati o zaboravu???
 Danas: 01. Maja 2011. godine UBIJENA su DECA u Libiji, dok su spavali – pod geslom „SAMO VOJNI CILJEVI“ ili je nešto treće u pitanju?!!!?
Shodno gore napisanom  –  prosledjujem VAM tekst koji sam pronašla!!!
S`poštovanjem,
Dragana Radović

POZIV NA KNJIŽEVNO VEČE!

POZIV NA KNJIŽEVNO VEČE!

Udruženje pisaca „Sedmica“ Vas poziva na književno veče i druženje uz razgovor sa književnicom Milosavom Mijović iz Beograda.

PETAK 06. MAJ 2011. u 19.00h
Café Liebfrauenberg
Liebfrauenberg 24, 60313 Frankfurt am Main.
(von der Hauptwache Richtung Römerberg)

MILOSAVA MIJOVIĆ, rođena u Gračanici kod Andrijevice. Osnovnu školu i gimnaziju završila u zavičaju, Filološki fakultet, Svetsku književnost, u Beogradu gde i sada živi i radi.
Objavila je knjige poezije: Na poleđini neba, Mjesec ucrtava likove, Visok put, Balade o Radivoju, Prozori. Knjige za decu: Da me bube ne izgube, Igra mrava, Reka reči, Krilati dečaci i nestašne klinke. Monografiju slikara Milorada Pekića.
Pokretala časopise „Istina“ za odrasle, „Vreteno“ za decu.

Značajnije nagrade:
Vukovo pero-Loznica,
Šumadijske metafore – Mladenovac
Pesma o vinu – Virpazar
Pesma o reci – Danilovgrad.

Zastupljena je u antologijama i u čitankama za osnovnu školu.

Dobro došli!

РЕПУБЛИКА СРПСКА: КРИСТАЛИЗАЦИЈА ЦИЉЕВА И ЗАДАТАКА -Preneto iz: www.vidovdan.ord

РЕПУБЛИКА СРПСКА: КРИСТАЛИЗАЦИЈА ЦИЉЕВА И ЗАДАТАКА
Пише: Јелена Гускова
Званичници високих европских структура и НАТО доказују да Босна и Херцеговина представљају творевину која није способна за самосталан живот. То је, као, показао читав њен развој од Дејтона (1995.) на овамо. Свих тих 15 година Босанце, Србе и Хрвате убеђују да они треба да теже централизацији БиХ, јер другачије неће моћи да ступе ни у ЕЗ, ни у НАТО. Инструмент за реализовање таквих планова је Високи представник за координацију грађанских аспеката Дејтонских споразума.Међусобни односи Високог представника и структура на власти у БиХ су се дуго развијали по шеми: прими налог – изврши. Ако га не извршиш – следи казна. Високи представници су имали неограничена овлашћења. Тако се шпански дипломата Карл Вестендорп, док се налазио на месту Високог представника, прославио тиме што је своју власт користио за померање званичних лица, које је поставио народ тако што је у парламенту посланицима – Србима одузимао мандате, па је заменио представника радикала Николу Поплашена, који је у септембру 1998. год. победио на изборима за председника Републике Српске, Милорадом Додиком, из Партије независних социјал-демократа. Са места градоначелника Бања Луке склонио је Ђорђа Умчевића зато што се он залагао против изградње џамије Ферхадија, јер је није сматрао објектом култа, већ симболом турског тлачења.

Органима власти је натурао политичке одлуке, парафирао је постављења званичних лица све до генерала, контролисао је медије. У априлу 1998. год. Вестендорп је започео формирање Комисије истине, чију су половину чланова чинили странци, а задатак јој је био да прати медије и да их цензурише. Незадовољан радом све три националне телевизијске компаније Високи представник је одлучио да, по сопственим речима, „ампутира“ пре свега Телевизију РС са Пала, а затим да је натера да ради према његовим мерилима. У РС је смењено 16 главних уредника радио и телевизијских станица. Решио је да се умеша и у образовни систем, као би „босанце ослободио од примитивизма“ те је почео да пише нацрт уџбеника историје за босанске основне и средње школе. Од 1 јануара 1998. године је становницима БиХ почео да издаје пасош, за који је форму сам осмислио (због граматичке грешке у њима уништене су хиљаде већ припремљених комада), а затим је осмислио и националну заставу и контролисао писање националне химне.

Други Високи представник, Аустријанац Волфанг Петрич је из предизборне трке за изборе у априлу 2000. године склонио Српску радикалну странку и тако разбио водећу предизборну коалицију, јер је на претходним изборима за њих гласало 200.000 Срба и око 40% је било спремно да опет гласа за њих. Тада је Милораду Додику указана отворена подршка, зато што је Петрич био сигуран у његову послушност.

Представници свих међународних организација су били навикли да се активно мешају у изборе, подржавајући једног од кандидата, кога би прогласили за демократу, и при том су се позивали на Дејтонски споразум и овлашћења Високог представника.

Дејтонски уговор је писан у Вашингтону са почетном претпоставком да ће он представљати привремени документ: као – смириће се Срби када добију аутономију у облику „творевине“, па ће затим, под чврстом контролом САД и Високог представника, полако уступати своја овлашћења ради учвршћења централне сарајевске власти. У ствари – тако се и десило. До 2009. године је био потпуни мир – РС је ишла на уступке, Високи представник је управљао, а Срби су ћутали.

Све у свему – Високи представници су донели више од 800 различитих одлука, од којих је преко 200 имало снагу закона. При том су кршили Устав БиХ јер су овлашћења „творевина“ преносили на органе БиХ, оснивали су нове институције које нису биле предвиђене Дејтоном – нпр. Суд и Тужилаштво БиХ (2002. год.) (1) Затим се Високи представник стално мешао у рад тих органа, исправљао је законе, проширивао њихова овлашћења на штету Републике Српске. Пренос овлашћења се тицао и полиције, армије, система дажбина и других области. При том су коришћена недемократска средства притиска и плашења власти Творевина, пре свега РС.

Циљ тих измена, које се нису заснивале на праву, био је оснивање унитарне Босне. И поступање свих Високих представника у БиХ је било усмерено на остварење баш тог задатка.  Да би се учврстила „достигнућа“ Високих представника, народима БиХ је предложено да унесе озбиљне измене у Устав БиХ. Без тога, говорили су, биће немогуће ступити на пут интегрисања у евроструктуре. При том је босанско и хрватско руководство БиХ званично увек иступало за грађанско друштво и мултиетничку Босну, али се истовремено без гунђања слагало са свим новинама. Према њиховом мишљењу – Дејтон је застарео, за Босну треба да се праве нови закони, а пре свега треба да се трансформише Република Српска. Слагали су се да треба да се почне са реформисањем устава и територијалним преуређењем Босне и Херцеговине.

Схватајући да, преко прерасподеле овлашћења у БиХ, Европа тежи смањењу аутономије РС, влада РС је 2006. године донела одлуку да прекине извршавање натурених одлука, да направи закон о референдуму и да замоли народ РС да каже свој однос према таквом понашању Високих представника. При ступању на дужност председника владе, М.Додик је на свом радном столу нашао 16 пројеката тзв. реформи, које је требало да пензиони и банкарски систем, образовање, здравство и многе друге области сконцентрише у рукама Сарајева. Председник Владе је почео да чини све, да се ни један пројекат не може остварити. Од тада се Република Српска труди да се њено мишљење у Босни и Херцеговини увек узме у обзир.

У мају 2009. Скупштина Републике Српске је донела одлуку којом је изразила забринутост због продубљивања процеса предаје овлашћења државних структура Републике Српске институцијама Босне и Херцеговине. Народна Скупштина је констатовала да преношење 68 овлашћења Републике Српске на Сарајево није дало никакав позитиван резултат, није допринело изградњи демократских институција, те ће се зато предузимати све легалне мере како би тај процес био заустављен. Скупштина је донела одлуку да више не подлеже притисцима и да не прихвата одлуке које нису у интересу Републике Српске. (2) Позивајући се на тзв. Овлашћења из Бона, која су му дата, Високи представник Валентин Инцко је покушао да укине одлуку Скупштине, позивајући да се крене путем уставних промена. Сматрајући да је дошло време да се ставе ван снаге Бонска овлашћења, те да Босанци узму у сопствене руке своју судбину, и тако се избаве од спољашњег туторства, Републику Српску је подржала Москва.

Уосталом, тзв. Бонска овлашћења, онако како их тумачи Високи представник, у ствари уопште не постоје. У одлуци Савета за извршење Мировног споразума од 9-10.12.1997. се каже да Савет одобрава напоре Високог представника на остварењу Дејтонских споразума и подвлачи његову важну улогу у стварању услова за одржавање мира у БиХ. Зато на многе поступке Високих представника који се односе на смењивање изабраних посланика и председника државе, увођење закона и доношење одлука, као и сторнирање одлука органа власти, треба гледати као на премашивање њихових овлашћења.

Заузимајући јасну позицију по питању очувања дејтонских мировних уговора, Москва је увек изражавала подршку Србима, које су покушавали и још увек покушавају да натерају да силом измене Устав. У октобру 2010. године у војној бази Бутмир код Сарајева Србима, Хрватима и Босанцима је по Дејтонској шеми (прихватање без дискусије) је показан „пакет промена“ Устава, тако да он већ у 16,00 истог дана буде потписан. (3) Али тог пута „дејтонска шема“ је заказала. Преговори су пропали, јер стране нису хтеле да документ прихвате „затворених очију“, већ су биле спремне да дискутују о предложеним променама, на шта организатори нису били спремни.

Као иницијатор непослушности због поступака Високог представника иступио је онај „најпослушнији“ – Милорад Додик, који је у међувремену стасао у искусног и мудрог политичара, кога народ подржава. Он је показао редак карактер у борби са провереним методама притиска и принуде према страни која није спремна на слепу послушност. Додиково размишљање је једноставно и схватљиво свакоме: „Ако немате карактера, ако сте спремни да на први ударац руке по столу пристанете да потпишете све што се од вас тражи, онда вам место није овде, ви сте случајан човек на политичкој сцени. Таквих удараца по столу је било и руком, и ногом, у последње време их је било јако много, али ми смо то преживели и стигли смо тамо, где смо. Мислим да смо пре неколико година стекли огроман капитал: право на сопствено мишљење.“ (4)

Милорад Додик је 15. новембра 2010. постао осми председник Републике Српске. За главни задатак је поставио очување аутономије, статуса и права РС. „Ако нас терате да бирамо између Републике Српске и европског пута, у том случају – хвала вам за европски пут. Мислим да је најважније да одржимо ниво аутономије, који смо стекли“ – констатовао је он у децембру 2010. године. (5) По његовом мишљењу најважније је да се очува првобитни текст Дејтонског споразума, зато што он гарантује основе аутономије РС.

За све те године РС је ојачала своје позиције – учврстила је институције власти, економију, очврсла јединство политичких партија, избавила се од страха због последица одлука које доноси. На том је путу било озбиљних тешкоћа поготово када је почело наметање антидејтонских закона. Било је неопходно да се предузимају кораци који могу да блокирају тај процес. На пример Високи представник Мирослав Лајчак је решио да унесе измене у начин гласања у Парламентској скупштини БиХ, што би Србе довело у положај националне мањине. При том Србима нису оставили никакву могућност да се жале на те новотарије. Тада је М.Додик запретио политичком кризом, а да би то потврдио, Никола Шпирић је поднео оставку на место председавајућег у Већу министара БиХ. Затим је и председавајући Парламентом БиХ потврдио спремност да поднесе оставку, а то би већ довело до трајнијег политичког хаоса. Управо то је натерало Високог представника да своје предлоге повуче, а Србе да осете да се са бесправљем и безакоњем Високих представника може борити. Парламент Републике Српске три пута није подржао предлоге високог представника, а ако су његове новотарије пролазиле у Парламенту БиХ, Срби су одбијали да те нове законе штампају у Службеном гласнику РС, а то значи да ти закони нису могли да ступе на снагу.

Озбиљно незадовољство Срба је изазвао и рад неуставне надградње у облику Суда и Тужилаштва, који доносе одлуке по свим питањима судског система, па и у Републици Српској. У тим надлештвима има канцеларија које воде Американци, познати по својој србофобији. Судије одговарају искључиво међународним инстанцама, а обзиром да од њих зависе и материјално, сви налози се извршавају безпоговорно. Њихов рад је необјективан и противзаконит, сматрају у Бања Луци. Високи представник и данас улаже огромне напоре како би кроз нови Устав БиХ легализовао све измене. Те измене подржавају и амбасадори европских земаља, који се сваког петка у 14.00 састају на затвореној седници Управног одбора Савета за имплементацију мира. Њихов задатак је да дају извршне налоге свим политичким структурама БиХ, укључујући ту и Републику Српску.

Данас је позиција РС разумљива – она је против натурања решења, за систем партнерства, за мир и сарадњу међу народима Босне и Херцеговине, за враћање слову Дејтонског споразума. Осим тога, Милорад Додик не само да говори, већ – он и ради.

12. априла ове године одржано је заседање Сената РС. У иступању Председника описана је ситуација у БиХ; зачула се решеност да се обави референдум о натураним решењима Високог представника, конкретно, о Суду и Тужилаштву, где је необјективност према Србима постала уобичајена појава. Сви сенатори су подржали М.Додика. Следећег дана је Скупштина РС, укључујући и све делегате – Босанце, изгласала предлог Председника.

Реакција Запада је стигла највећом брзином, јер је таква демократска процедура, као што је референдум, код њих изазвала панику. Амбасадори Управног одбора су се следећег дана сакупили и изразили подршку свим правним институцијама на нивоу БиХ, осудили су одлуке Скупштине РС, којима се подривају закон и право у сопственој земљи. При том амбасадор Русије у БиХ није подржао став западних дипломата. 22. априла Савет за имплементацију мира је предложио Додику да сам поништи одлуку о референдуму. Високи представник Валентин Инцко је позвао да се не нарушава стабилност БиХ и да се не руши њен правни систем. (6) Кетрин Ештон се обратила политичким лидерима БиХ позивајући их да очувају стабилност Босне. Европска комисија је понудила своју помоћ у решавању проблема преко постојећих правних институција Европе.

Следећи корак, према мишљењу РС, ће бити одређивање статуса „Творевине“ у БиХ. У на брзину скалупљеној земљи 1995. год. њој, као и читавој држави, није дат јасан статус: федерација, конфедерација, асиметрична федерација. Пошто је учврстила свој положај Република Српска сматра да има право да свој статус одреди конкретније, него што је то некаква „творевина“. На пример: чврста аутономија, република у саставу федерације или конфедерације. РС не жели да уништи своју аутономију, већ да је ојача. „Наш циљ, изјавио је председник Додик, није да се победи неко ко је у Републици Српској. Једини и искључиви циљ је да се сачува аутономија и статус Републике Српске у следеће четири године, како бисмо после тога могли да ојачамо своја права и аутономију.“ (7) А уколико се реч поведе о потреби да се препише Устав, у том случају у њему обавезно треба да буде и одредба о мирној деоби БиХ.

Сви босански медији су се нашли пред питањем одакле таква храброст младом председнику Додику? Већина је склона да закључи да се његова самоувереност појавила после сусрета 23. марта са премијером Русије В.В.Путином. Стварно, сусрет је био кратак, али врло плодотворан. После њега је почела да се развијају и научна и културна сарадња. Планира се да се у РС отвори руски универзитет, а Москва би додељивала стипендије за обуку српских студената у Москви. Разговор се односио и на односе са војним блоком НАТО. Србима је познато да је Москва против ширења НАТО. М.Додик је изразио тврдњу да би народ РС на референдуму, без кога се не може донети ни једна одлука, у пуном саставу гласао против НАТО. В.В.Путин је подржао позицију Републике Српске и поновио да је дошло време да се овлашћења Високог представника укину, а да Дејтонски споразум остане неприкосновен. Председник Милорад Додик је сигуран да по многим питањима Русија и Република Српска имају исте позиције. (8) Зато су у праву они, који претпостављају да је он за своје планове добио подршку Москве.

Напомене:

(1) Додик М. Принципи дејтонског споразума и акције против Републике Српске: излагање на скупу „Петнаест година Дејтонског мировног споразума // Нова српска политичка мисао, 2010, 22 дец. Режим доступа: http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/(2) Службени гласник Републике Српске. Бања Лука, 2009. 15 јун, бр. 50. С. 3-4.

(3) Додик М. Принципи дејтонског споразума и акције против Републике Српске: излагање на скупу „Петнаест година Дејтонског мировног споразума // Нова српска политичка мисао, 2010, 22 дец. Режим доступа: http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/

(4) Ibid.

(5) Додик М. Принципи дејтонског споразума и акције против Републике Српске: излагање на скупу „Петнаест година Дејтонског мировног споразума // Нова српска политичка мисао, 2010, 22 дец. Режим доступа: http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/

(6) http://www.ohr.int/

(7) Додик М. Принципи дејтонског споразума и акције против Републике Српске: излагање на скупу „Петнаест година Дејтонског мировног споразума // Нова српска политичка мисао, 2010, 22 дец. Режим доступа: http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/

(8) Додик и Путин: „Јужни ток“ ће сигурно проћи и кроз Републику Српску // НСПМ, 2011, 24 март. Режим доступа: http://www.nspm.rs/hronika/dodik-i-putin-qjuzni-tokq-ce-sigurno-proci-i-kroz-republiku-srpsku.html

Извор: http://srb.fondsk.ru/news/2011/04/30/republika-srpska-kristalizacia-cileva-i-zadataka.html

Читајте у Видовдану ; Гадафи и независност Африке

Home Свет Гадафи и независност Африке
Гадафи и независност Африке PDF Штампа Ел. пошта
Пише: Андреас Келемен
недеља, 01 мај 2011 19:40

Либија на челу са пуковником Гадафијем је до почетка грађанског рата и НАТО интервенције, била један од највећих инвеститора у развој афричке привреде, те блиско-источног региона, као и значајан инвеститор.Такође била је полодно тле за инвестиције, али и сама је инвестирала у више европских држава. И поред великог броја либијских инвестиција у Африци и Европи, девизне резерве Либије су порасле са 24,9 милијарди долара у 2004. години, пре постизања споразума и укидања санкција од стране ЕУ и САД, на 97,9 милијарди долара у марту 2010. Наравно, извор свег овог либијског богатства је извоз нафте, уз годишњи профит у износу од 30 милијарди долара. Но пуковник Гадафи је показао спремност да то богатсво, уместо за лично разметање, усмери у инвестиције и развој широм Афричког континента, а и шире. Гадафијева изјава из 2009. да планира да комплетну једногодишњу зараду од нафте, дакле 30 милијарди долара, подели либијском народу, наишла је на негодовање и велики отпор, како владиних кругова, тако и страних фактора.

Либијски инвестициони фонд (ЛИА)Либијски инвестициони фонд (ЛИА) располагао је са процењених 65 милијарди долара, односно 150 милијарди ако се ту укључе и иностране инвестиције Либијске централне банке и других либијских владиних организација. ЛИА је основана 2006. са 40 милијарди долара на располагању, а у протеклих пет година је инвестирала у преко 100 компанија у северној Африци, Азији, Европи, САД и јужној Америци у холдинге, банкарски сектор, некретнине, индустрију, нафтне компаније и друго. Око 40 %  инвестиција је усмерено на пројекте у Африци, по наводима лондонског FM Capital Partners.

Огранак ЛИА усмерен на инвестиције у Африци (ЛАП)

Неки од главних пројеката ове институције су LAP Green Networks, оператер мобилне телефоније који послује у Нигеру, Обали слоноваче, Уганди, Руанди, са планом проширења на Чад, Сијера Леоне, Того и Јужни Судан, затим Afriqiyah Airways који има за циљ да повеже афричке државе и рутама које нису комерцијално исплативе, за друге авиокомпаније, у Нигеру инвестицију од 100 милиона евра за изградњу деонице транс-сахарског аутопута, и многе друге. Афричка унија, која би требала да се развије у афрички пандан Европске уније, чине 53 државе, али при томе 75% буџета ове организације финансира свега пет држава чланица од који је једна Либија (заједно са Алжиром, Египатом, Нигеријом и Јужноафричком републиком) по изјави високог фунционера АУ.

Пред почетак Нато интервенције, 28. фебруара,  замрзнута су средства ЛИА у САД у износу од 32 милијарде долара, што је највећи износ икада замрзнут на рачунима у САД по званичној изјави U.S. Treasury, док је на рачунима у ЕУ заплењено 45 милијарди долара. Када се томе додају највеће резерве нафте у Африци, које се тренутно процењују на 60 милијарди барела, и са најнижим трошковима експлоатације у свету, те резерве земног гаса процењене на 1500 милијарди кубних метара, постаје много јаснија „правдољубивост“ САД, Велике Британије и Француске.  Но, то је тек површни, лако уочљиви аспект НАТО интервенције, док су много дубљи разлози са озбиљнијим последицама везани за утицај „Арапског пролећа“ на формирање и почетак рада кључних институција Афричке уније.

Гадафијева понуда Африци

Три највеће бивше колонијалне, а сада неоколонијалне силе управо су Велика Британија, Француска и САД . У светлу тога постаје јаснија незинтересованост Немачке за интервенцију, како се она никада заправо није снашла у колонијалним, па ни у неоколонијалним пословима у Африци. Са друге стране Гадафија је у изјави јула 2010 обећао да ће укупне девизне резерве Либије, дакле 97 милијарди долара, да инвестира у Африку да би је ослободио Западног утицаја, под условом да се афричке државе ослободе корупције и непотизма. Ова изјава му је, вероватно, запечатила судбину. У беду и немоћ Африке не сме да се дирне! Само још један вид вриштеће западне хипокризије, јер поред свих хуманитарних организација, концерата за гладну Африку и сличних социјалних и медијских циркуса уз које се ситуација већ деценијама не мења ни за длаку, када неко заиста хоће да помогне уз улагање озбиљних средстава за развој континента и независних институција АУ, дакле да оспособи Африку да сама собом управља, и изађе из беде и глади то се зауставља по сваку цену.

Афрички монетарни фонд (АМФ)

Афрички монетарни фонд (АМФ) је једна од три финансијске институције чије формирање предвиђено оснивачким актом Афричке уније (АУ) из 2000 године. Ова организација треба, заједно са Афричком централном банком (АЦБ), и Афричком инвестиционом бакном (АИБ) да убрза формирање јединственог афричког тржишта, вођење макроекономске политике континента, раста и тржишног развоја. У децембру 2010. године постигнут је договор у АУ о формирању и почетку рада АМФ-а у 2011. години, са 42.68 милијарди долара иницијалног капитала, на бази улога водећих афричких држава, при чему је Алжир требао да приложи 14.8, Либија 9.33, Нигерија 5.35, Египат 3.43, Јужноафричка репубилка 3.4 милијарде долара. Запад је затражио учешће у АМФ-у, али је овај захтев једногласно одбачен од стране земаља чланица АУ, уз образложење да је чланице могу бити само афричке државе, насупрот ранијим најавама да ће све државе које желе чланство бити добродошле.

Разлог за то је био страх да се АМФ не претвори у још једну полугу власти Запада, као што је случај са ММФ-ом. ММФ ведри и облачи над политиком и економијом афричких држава и лидерима на бази 25 милијарди долара инвестиција у Афричке државе. Јасно да би, безмало двоструко већи инвестициони капитал АМФ значано умањио утицај и, садашњу (све)моћ, ММФ-а међу афричким државама. Колика је моћ ММФ-а видело се када се показало како је могао читав континент да баци на колена, и натера све афричке зеље да прихвате крајње проблематичне приватизације, и прелаз монополских предузећа из јавног у приватни сектор. Усталом добро нам је познато колика је моћ ММФ-а. Када нам представници ММФ-а дођу у посету, све структуре наше власти се пред њима тресу од страха и падају ничице, и испуњавају сваки захтев, само да би добили какав такав кредитни аранжман за преживљавање. Са запада оркестрирано „Арапско пролеће“, крунисано НАТО интервенцијом у Либији, уклонило је два од пет великих улагача у АМФ, а трећи, Алжир, је и даље под претњом даљег ширења немира. Ове три државе чиниле су 2/3 пројектованог иницијалбног капитала, чиме читав пројекат независног АМФ-а пада у воду. Тако је Запад још једном успешно елиминисао конкуренцију ММФ-у, својој главној полузи светске доминације.

Индикативно је да министри финансија многих афричких држава, болно свесне да је „Арапско пролеће“ однело главне финансијере АМФ-а, нису присуствовале 4. годишњем скупу Афричке уније и Комисије уједињених нација за Африку (ЕЦА), већ су, погнуте главе, похрлили на Пролећни састанак Светске банке и ММФ-а. Другим речима, вера и нада да долази период афричке независности од бивших колонијалних сила је угасла, и наставља се све по старом. Јужноафричка република се још бори, у покушају да се приближи Африку земљама БРИЦКС-а, да би се смањио утицај Запада. Но то је ипак само прелаз из једне сфере утицаја у другу, а не независност.

Следећи корак, након почетка рада АМФ-а, требало је бити увођење афричке монетарне уније. Афричка централна банка са седиштем у Нигерији посвећена је увођењу јединствене афричке монете. То би означило крај ЦФА франка, продужене руке утицаја Париза на своје бивше колоније у последњих 50 година. Занимљиво је значење скраћенице ЦФА. Од 1945 до 1958. ЦФА је била скраћеница за Цолониес франçаисес д’Африqуе (Фрнцуске колоније у Африци), па је то преправљено у Цоммунаутé франçаисе д’Африqуе (Француска заједница у Африци), да би након што су бивше колоније шездесетих година прошлог века стекле независност, скраћеница и даље остала на снази али са, наводно, новим значењем Цоммунаутé Финанциèре Африцаине (Афричка финансијска заједница). Како је Гадафи био један од креатора нове независне Африке, постаје много јаснији дивљи бес и одлучност Француске да га сатре.

Перспективе након завршетка НАТО интервенције у Либији

Није ствар у томе да је пуковник Гадафи, нека добричина, малтене светац, већ да је демократија западног типа немогућа у арапском свету, који проистиче из сасвим другачије традиције, другачијег права и погледа на свет. Са сменом владајућих аутократских режима у северној Африци, након кратког времена расула, опет ће се створити нова владајућа структура сличног типа, и временом све ауторитарнија. Запад то зна, а прича о неким људским правима и слободама, од којих свеједно неће бити ништа, завршиће се само дестабилизацијом државе, пропашћу привреде, а поготово туризма. Реке невино проливене крви, а у Либији и разорне инфраструктуре, друштво расцепљено грађанским ратом, и то у земљама које су биле локомотиве развоја Афричког континента ће бити резултат западне „хуманитарне“ интервенције у Либији и наводне борбе за добробит народа Африке – дакле, још дубља беда за Африку.

Ако и када се након грађанског рата одмрзну 77 милијарди долара Либијског капитала у западним банкама, то ће таман послужити да америчке и енглеске и француске компаније дебело зараде на изградњи свега онога што су избомбардовали у претходном периоду. Либијски инвестициони фонд је теко нестао, и ко зна колико ће проћи док се Африци не појави неки нови пуковник Гадафи, који би своје благо дао континенту.

Мубараку се, такође, смеши смртна казна за покушај учешћа у истинском ослобођењу Африке, а субина Алжира, као трећег великог инвеститора у овај пројекат је још увек неизвесна. Након Либијске НАТО интервенције, догађаја у Египту, и западњачког бруталног отимања десетина милијарди долара и ресурса, тешко да ће се ускоро наћи још неко спреман да преузме такве ризике.