PESNIČKA DINASTIJA SILIĆ Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PESNIČKA DINASTIJA SILIĆ

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Ko više a ko manje, sve su nacionalne manjine doprinele u istoriji Albanije i albanskog naroda, u njegovoj borbi za nacionalno i društveno oslobođenje, u nastojanjima za ekonomski razvoj, pa i za kulturno-prosvetni i naučni razvoj, za emancipaciju i prosperitet, za afirmaciju i konsolidovanje albanske države. Među ovim najviše je doprinela jugoslovenska (srpsko-crnogorska i makedonska) nacionalna manjina. U krilu ove nacionalne manjine posebno se istakla porodica Silić iz Skadra.

S i l i ć i  su jedna od najstarijih srpsko-crnogorskih porodica Skadra, moguće još od vremena kada u Skadar nije živela ni jedna jedina albanska porodica. Moguće su uzeli učešće i u odbrani Skadra od turske najezde i opsade. Njihova imena srećemo u hronikama vremena, koje govore o borbi naroda ovih pokrajina današnje Albanije za oslobođenje od turskog ropstva. Posebno se njihova imena sreću u kasnijim hronikama i dokumentima, koja nam govore o njihovom udelu u razvoju Albanije i albanskog naroda posle proglašenja nezavisnosti 1912. godine.

Pripadnici ove porodice doprineli su pre svega u borbi albanskog naroda za oslobođenje od turskog ropstva, onako i onoliko kao malo koja albanska porodica hrišćanske vere (katoličke i pravoslavne!), da ne govorimo za one islamske vere, za koje i sami Albanci kažu da su bile (skoro bez izuzetka!) uz turskog okupatora do samog poslednjeg dana, pa i pošto je u Valoni podignuta albanska zastava i progašena nezavisnost Albanije.

Koliko za primer spominjemo dva brata Silića, Rista i Blaža. Risto Silić (1882-1936) je jedan od istaknutih ličnosti borbe albanskog naroda za nacionalno oslobođenje od turskih okupatora. On je bio član “Albanskog komiteta”, koji je upravljao oružanim ustankom 1911. godine. Posle proglašenja nezavisnosti Albanije on je objavljivao u Skadar na albanskom jeziku napredni, demokratski list SHQIPNIJA E RE (NOVA ALBANIJA).

Silići su se borili i protiv italijanskih i nemačkih fašističkih okupatora Albanije. U ovoj borbi su se posebno istakli Lazar, Blažo i Drago: prvi je sin pomenutog Rista, a Drago – sin Blaža. Oni su aktivni pripadnici Antifašističke nacionalno-oslobodilačke borbe albanskog naroda, što znači da su se borili oružjem u ruci, pa su dopali i italo-nemačkih zatvora, pa i koncentracionih logora (Drago je tada imao 14 godina!), gde su se za dlaku spasili streljanja. U toku rata Lazar je bio glavni urednik ilegalnog lista LIRIJA, sve do dana hapšenja od nemačkih okupatora. Posle oslobođenja oni se ističu kao konstruktivni građani Albanije, posebno Lazar i Drago.

U borbi za slobodu i demokratiju, protiv socijal-fašističkog terora Envera Hodže i njegove klike, istakli su se čika Blažo i ćerka Draga Silića – Laura.

Ali ovi Silići nisu se istakli samo u borbi za slobodu i demokratiju Albanije i albanskog naroda. Oni su se istakli i u borbi za izgradnju albanske države, za njenu konsolidaciju, modernizaciju i afirmaciju. Risto Silić je jedan od visokih državnih službenika upravo kad se albanska država formirala, gradila, konstruirala, dok su Blažo, Lazar i Drago uzeli učešće u modernizaciji albanske države i emancipaciji albanskog naroda. Lazar je više puta bio i narodni poslanik u Narodnoj skupštini Albanije i skoro neprekidno sekretar Saveza književnika i umetnika Albanije, pa i glavni i odgovorni urednik glavnih organa štampe tog Saveza: časopis NENTORI i list DRITA. Poslednjih godina života bio je i počasni član redakcije naše disidetne ilustrovane revije YLBERI (= DUGA). Drago je upravljao kao glavni i odgovorni urednik nekoliko organa štampe, bio profesor Visokog pedagoškog instituta u Skadar i, sve do svoje smrti, direktor Izdavačkog preduzeća “Naim Frashëri”, jedinog ove vrste u čitavoj Albaniji.

I ne samo to. Ovi su Silići zasukli rukave i radili sa poznatim samopožrtvovanjem konstruktivnih građana za razvoj albanske ekonomije, posebno za razvoj albanske kulture, prosvete i nauke. Oni su i profesori Universiteta u Tirani.

Silići su se naročito istakli kao dinastija pesnika, književnika albanske literature. Prvi među njima je upravo pomenuti Risto Silić, koji je 1912. godine poklonio albanskoj književnosti delo PASQYRË E DITËVE TË PËRGJAKËSHME (Ogledalo krvavih dana), a 1915. i poemu MRIKA NË SHKANGULL (Marija na raspeće), kojom osuđuje norme patrijarhalnog morala i militira za emancipaciju društva uopšte, a žena posebno. Jednu pesmu kao njegova “Nacionalnim izdajnicima” nemaju je albanski pesnici ni njegovog vremena, niti kasnijih. Ona je uneta i u antologije albanske književnosti, sve do dana kada su ove antologije počeli da uređuju i objavljuju sami nacionalni izdajnici albanskog naroda.

I Blažo Silić je poklonio albanskoj književnosti jedno delo.

Posebno se u albanskoj literaturi afirmirao kao pesnik Lazar Silić (1924-1998), koji se sav posvetio preporodu i emancipaciji albanske književnosti, njenom oslobađanju od romantizma, šovinizma i rasizma, njenom prelazu u kolosek radikalnog savremenog realizma. Između ostalih, on je poklonio albanskoj književnosti i ova dela: poeme PRISHTINA, MËSUESI, RINGJALLJA, MIKU, ERË PRANVERORE, KALORËSI I LIRISË, pa i libret za operu MRIKA, od kojih su mnoga i nagrađena na nacionalnim konkursima poezije. Sama ih je albanska kritika ocenila vrlo visoko, u superlativu, tretirajući ih kao reprezentativna dela albanske književnosti. Lazar Silić je jedan od retkih začetnika moderne, savremene albanske poezije, pa je kao takav bio ne samo učitelj, već i mecena mladih albanskih pesnika, među ostalima i Ismailu Kadare, razume se – u njegovom pozitivnom pesničkom stvaranju. Ovo su već konstatirali i evidentirali pre nas i sami albanski istoričari književnosti.

I Drago Silić (1930-1963) se istakao kao pesnik, ali i kao književni kritičar i ideolog. On je poklonio albanskoj književnosti dela KËNGË E RE PËR DASHURINË E VJETËR (NOVA PESMA ZA STARU LJUBAV), KUR ZEMRA FLET (KADS SRCE GOVORI) i posebno zbirka studija i kritika NË KËRKIM TË SË RESË (U POTRAŽNJI NOVOG), koje je doživelo tri izdanja, kao i puno drugih dela, koja su ostala na stranicama listova i časopisa, pa i u rukopisu. U albanskoj književnoj kritici poređali su ga među najznačajnije kritičare njegovog vremena.

Njegova kćerka, Laura Silić, počela je da objavljuje jako lepe pesme po formi i sadržaju, posebno sa idejne strane, koje su poslužile mladim albanskim pesnicima kao modeli i instrukcije o čemu treba pevati i kako treba pevati. Kao takva ona je bila na putu najzdravije disidencije i potencijalna nada novog preporoda albanske književnosti. Ali, za njenu nesreću i nesreću albanskog naroda, albanske kulture i književnosti, ona je u tome sprečena, posebno od Ismaila Kadare. Persekutirana i zlostavljena, čim joj se ukazala prilika, prebegla je u inostranstvo i sada se živi u SAD. Razočarana, izgleda da je slomila pero i više ne piše, ni na albanskom niti na svom maternjem srpskom jeziku.

Ovi su se Silići istakli i kao jako društveni. Oni nisu pravili ni versku, niti nacionalnu diskriminaciju. Najviše su se družili sa muslimanima i, pogotovo, sa onima albanske nacionalnosti. Risto Silić se ne udružuje sa svojim Srbo-Crnogorcima za oslobođenje od turskog ropstva, već sa Albancima.

Jedan od najvećih prijatelja Lazara Silića bio je Albanac muslimanske vere Vehbi Balja, književnik i profesor Više pedagoške škole u Skadar. Uz njega je bio i drugi albanski književnik Kin Dushi, koji je svom prvom detetu dao ime Lazar, upravo zato što je ovog našeg konstruktivnog građanina Albanije cenio jako visoko i voleo ga kao svog brata. Naš Lazar mu je bio venčani kum, a za vreme rata bili su ratni drugovi, pa su zajedno prošli i kroz nemački koncentracioni logor u Prištini.

Drago Silić je najveće prijateljstvo imao sa albanskim književnim kritičarom, muslimanom Razi Brahimi. To mu je prijateljstvo koštalo glave 1963. godine: uzeo je od Razi Brahimi-a kartu ovoga i popeo se na avijon umesto njega da se iz Pekina vrati u Tiranu. Nad Irkutskom avijon se srušio i Drago Silić stiže u Tiranu u mrtvačkom kovčegu. Posebno prijateljstvo on je imao sa Albankom Donika Omari, što smo saznali iz njenih usta, povezani istim prijateljstvom. Najstarija Dragova kćerka, Darinka, udala se za Albanca muslimanske vere, jer je tako vaspitana od roditelja, posebno od svog oca, pružajući ovako svoj lični primer za zbliženje, ujedinjenje, integriranje i slivanje.

Iako su ovi Silići prelazili ćutke preko svog nacionalnog porekla i, afirmirajući se kao konstruktivni građani Albanije i albanskog naroda, demostrirali vrhunsku i besprekornu odanost prema njemu, albanske nenarodne vlasti, u odnosu na njih, nisu pokazali ni dužno poštovanje, niti zasluženu zahvalnost. Naprotiv, mi možemo govoriti o njihovoj nezahvalnosti, pa i o njihovim najprljavijim zločinima, posebno o zločinu Muslim Peze, jednog od pretstavnika tih vlasti, nad kćerkom pokojnog Blaža Silića. Ali, od vlasti koje ne poštuju i ne cene ni pripadnike svoga naroda, ni one koji su njihove vere i nacionalnosti, ne možemo ni očekivati nešto drugo.

Zašto ovo pišem? Enver Hodža i njegovi sledbenici (busajući se u prsa i za proleterski internacionalizam!) pretendirali su i pretendiraju da su oni, Albanci, sve što su postigli duž njihove istorije, ostvarili samo svojim snagama, bez ičije pomoći, pošto su im – navodno – drugi narodi, posebno susedni, bili samo neprijatelji. Čemu služe ovakvi iskazi, ova pretendiranja, internacionalizmu, ili rasizmu, nije potrebno da istaknem.

Sa druge strane, kako sam istakao u jednom već objavljenom eseju, Albanci pretendiraju, pa i traže (!), da se unutar granica naše domovine tretiraju kao državotvorni elemenat. Obrćem se s’leva na desno, spreda i pozadi, pa Alajdinovom lampom tražim bar jednog Albanca naše domovine za koga bismo mogli reći da se ponašao kao Risto Silić, ili kao bilo koji drugi od pomenutih Silića. Mi smo Albanca Sinan Hasani izabrani i na položaj pretsednika SFR Jugoslavije, da ne spominjem naše ministre i ambasadore albanske nacionalnosti, iako nijedan od njih nije učinio ama baš ništa u službi našeg naroda, sem što su, sigurno, služili UDB-i kao spijuni i provokatori, ako ne i kao svedoci po sudskim salama, gde su se inscenirali politički sudski procesi protiv nevinih ljudi. Mi smo od Albanca Esat Mekuli napravili pesnika, književnika, društveno-političku ličnost, poslanika Savezne narodne skupštine, pa i akademika, koji je više puta i dekorisan najvišim priznanjima. Poverili smo mu i člansku kartu konstruktivnog građanina naše domovine! Ipak jadnik ne mogade sklopiti oči i poći na onaj svet, ne mogade da ispusti dušu bez svog poklika za super Ve-e-eliku Albaniju. Skadar, rodno mesto naših Silića bio je za 500 godina redom prestolnica naše domovine, sve do dana okupacije od Turaka, pa ipak, njedan od ovih Silića nije ni pomišljao da se Skadar vrati nekadašnjoj svojoj domovini. Nijedan od njih ni usmeno, kamoli i pismeno kao E.Mekuli, nije kliknuo za makakvu korekciju državnih granica. Iako Albanci sve ovo znaju sasvim dobro, svakodnevno ih možete čuti gde kažu: “Dobar Srbin i dobro govno ne postoji! Samo je mrtav Srbin dobar!”

Albanci su Rista Silića (sa fotografijom) uveli i u svojoj Enciklopediji sa naslovom FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, ali – kao Albanca. Apsolutno se ničim ni najmanje ne nagoveštava da je po nacionalnosti Crnogorac, pripadnik crnogorske nacinalne manjine Albanije, pošto ovi Albanci, kako rekosmo – busajući nam se u prsa i za proleterski internacionalizam, ne priznaju da u Albaniji ima nacionalnih manjima. Oni pretendraju da je Albanija 100% nastanjena samo Albancima.

Draga Silića spominju kod glasa KRITIKA LETRARE (Književna kritika), dok Lazara Silića spominju kod glasa LETËRSIA E LUFTËS ANTIFASHISTE NACIONALÇLIRIMTARE (Književnost Antifašističkog naciona-oslobodilačkog rata) i u nekim drugim glasovima, ali ga nisu udostojili zasebnog glasa, iako je mnogo-mnogo zaslužniji od onih koje su tamo uveli kao zasebne glasove. Blaža Silića, iako je autor dveju zbirki pesama, od kojih jedna na albanskom jeziku, nigde ne spominju.

Ne spominje ove Siliće ni Nikolla Racković u njegovom LEKSIKONU CRNOGORSKE KULTURE. Mi mislimo da im je mesto i u Enciklopediji Crne Gore, jer su svojim držanjem i svojim stvaranjem dostojno pretstavljali crnogorsku nacionalnu manjinu u Albaniji, dokazujući činjenicama Albancima i celom svetu da smo uvek bili njihovi prijatelji i da smo se i borili, lili krv, pa položili i naše živote u borbi za njihovo oslobođenje, za njihov prosperitet i svako drugo dobro, bez obzira na njihov stav ne samo prema ovoj našoj nacionalnoj manjini, već i prema Crnoj Gori i crnogorskom narodu uopšte, stav ovaj njihov, koji – kako se zna i svakodnevno vidi – jeste samo za žaljenje, pa i za svaku osudu.*)

 

_______________

*) Objavljeno u mojoj knjizi NA ISTOKU NIŠTA NOVO!, Tirana 2009, koju su mi albanski rasisti, zajedno sa tri druge knjige, spalili u štampariji Tirane “Marin Barleti”, koja je preuzela štampanje ovih mojih knjiga, pošto sam je unapred platio za to. Jedan spašen primerak ove knjige čuva se sada u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, u Podgorici.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: