ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ 1941. ГОДИНЕ
(Сећање: Милан Марковић – Миле, Београд)
Освану лепо топло јутро 27. марта 1941. године, а ја тог јутра одлазим у школу; па пролазећи Звеканском улицом према својој гимназији, запазио сам присуство војске у парковима под пуном ратном опремом; запосели положаје па им се само шлемови виде иза оних заклона. Осетим ја неку зебњу, која проструји кроз моје тело, па по-тиштен наставим даље према својој школи. Претходног дана, када нас је посетио отац и испричао, да су сада војне јединице у мобилном стању, вероватно да ће се нешто крупно догодити у земљи, али шта, то ја нисам могао одгонетнути. Радио нисмо имали, а ретко су куповане и новине, међусобно смо се информисали о догађајима којих је било много. Европа је већ дуже времена у пламену.
Улицом ме сустижу другови и од њих сазнајем, да је извршен неки удар, и да је Југославија одбила потписани Тројни пакт. Престолонаследник ступио на престо, и да је формирана нова влада. Осећали смо неку напетост и жељу да се искажемо, али нисмо знали како, јер смо били дечаци, али захваћени еуфоријом многих збивања, и много смо се интересовали за све оно што се догађа.
После звонцета сви смо у учионици..Први час имали смо немачки језик Били смо мирни, завладао тајац, скоро да је настао мук, нико ништа не говори. На вратима учионице се појави професорица немачког језика. Цело оделење је скочило на ноге и у глас узвикнуло, скоро неконтролисано: „Доле Немачка!“, а читанке немачког језика полетеле су у углове учионице, уз гласан узвик: „Нећемо учити немачки – доле Хитлер!“. Гласно изговорише ученици трећег разреда гимназије; а професорица је стајала код улазних врата и узбуђено посматрала ове тринаесто-годишњаке, како одлучно стају на страну слободе. Она, као да се прену; и уграби кратку паузу, па, веома гласно, узвикну: „Доле Немачка!“, као одговор својим ученицима; а из свих грла проломи се узвик. „Доле Немачка!“. Затим се професорица обрати нама речима:: „Децо, ја сам Српкиња и солидаришем се с вама, а што вам предајем немачки језик, то је моје занимање“.
Убрзо иза овога, у учионицу улази заменица разредног старешине и објасни разреду: „Школа прекида с радом. Одмах, најкраћим путем идите својим кућама, сутра дођите у школу, без књига и, биће вам све објашњено“. После ових речи у друштву с професорицом немачког језика, одлазе у зборницу, а ми одлазимо кућама, по мањим групама, и успутно анализирамо оно што се мало пре догодило
Долазим кући и саопштим стрини, како нам је речено, да се поново вратимо у школу, али без књига, Тада сам изрекао лаж, како бих нашао разлог да изађем и ја на улице Београда, баш као и моји другови, који су се тамо налазили. С никим се нисам договорио, али сам био радознао и хтео сам се приближити извору нових збивања; то никако нисам могао добити у кући, већ у граду, осећао сам, да ће се нешто крупно догодити. Стрина ме озбиљно схвати, а.ја журио одлзим. Ништа стрини нисам рекао шта се у школи стварно догодило, испричаћу јој све када се будем вратио. Стриц је на послу, долази тек увече, па ћу уједно обоје да упознам с тим. Стрина ми добаци, док сам полазио: „Циле, дођи на време на ручак“. А ја одговорим: „Хоћу Нина, не брини“ – одлазећи убрзаним корацима, а она ми на крају добаци: „Чувај се Циле!“
Нисам имао план куда ћу ићи. Одлазим познатим путем ка Ауто команди, а дуж Звеканском улицом; којом се креће повећа маса народа, и сви иду у истом правцу, како сам и ја ишао. Око мене су непозната лица, а ја се умешам међу њих и убрзо се нађох на крају улице код ауто-команде. Ту смо заустављени. Војска не дозвољава кретање главном улицом, блокирала је све излазе на ту улицу. Искупи се доста радозналог света, коментаришу шта се збива, неко ће рећи да ће тим путем проћи краљ, ка двору, па је због тога и такво обезбеђење.
Прилично дуго смо чекали, па од једном приметим долазак фијакера Авалском улицом, у пратњи једног вода гардиске коњице, као обезбеђење. Предпостављао сам да је у њему нека важна личност, али то нисам знао, само није био краљ. Када је фијакер пролазио поред нас, маса је скандирала „Доле Немачка!“ „Боље гроб, него роб!“ „Живела Југославија!“ „Живео краљ!“ Фијакер се удаљи према Славији; а народу је дозвољено да се креће, па смо сви изашли на главну улицу, која се убрзо попуни огромном масом света свих узраста и полова. Кретали смо се поред Карађорђевог парка, ка Славији. И ја се прикључи тој маси, која се кретала доста споро, јер се стално увећавала придошлицама из споредних, бочних, улица. Сем народа, на улицама је само војска. За то време нисам видео ни једног жандарма у униформи.
Када је чело колоне било на почетку Карађорђевог парка, а ја сам се налазио близу чела, спазим црну лимузину, која се од Славије кретала ка нама, а када је лимузина пришла маси на педесетак метара, из правца пијаце(где је садашњи ветеринарски факултет) изашла су два жандарма, да зауставе лимузину. Возач није стао, већ је продужио кретање поред њих, а када их је лимузина прошла, чула су се два пуцња из пиштоља један за другим, а возило скрену у десно и ударило у дрво поред улице, и ту се заустави. Она два жандарма су притрчала са стране лимузине, и ја сам видео како из возила извлаче једног високог човека у чизмама и сакоу, разоружан је и везан лисицама, и одмах склоњен с тог места. Касније сам дознао да је то био неки функционер немачке амбасаде, или неки војни конзул, тако нешто. Ову сцену сам посматрао из непосредне близине. Пролазећи поред лимузине видим да су задња стакла на лимузини разбијена метком из пиштоља. Одлазем даље према Славији ношен оном масом у покрету и, више се не осврћум на ону лимузину, пред нама су нови догађаји, а претходни већ пада у заборав. Ово је моје прво самостално кретање кроз Београд, долазио сам до ове пијаце сам, али даље се нисам кретао, нити ми је било јасно, али захваћен масом, следим је и не размишљам о ономе шта се од мене очекује.
Простор на Славији био је испуњен масом света, којој није било омогућено кретање према Теразијама. Три говорника, на три места говоре, Обилазим сва та места и слушам шта говоре. На простору испред садашњег хотела на Славији, импровизована бина од једног шпедитера, говори човек с качкетом на глави. Обраћа се посебно радницима и радничкој класи. На простору где је обично место саобраћајца, говори човек са шеширом на глави. Ја закључим да је то неки припадник странке, што се могло закључити, управо, из његовог говора. Испред зграде с леве стране у улици, која води према Ташмајдану говори официр са шапком на глави. Закључио сам да је имао чин мајора. Поново се вратим тамо где је говорио онај с качкетом. Мени се више допаде његов говор, па ту остајем све док се није дозволило кретање према Теразијама.
Када је кретање било дозвољено маса је кренула читавом ширином главне улице од Славије према палати Албанија. Ја сам ишао у првом реду са десне стране, одмах иза оног мотора са којег се лепршала застава. Слика, која је касније често објављивана. Сада у оној маси сусрећем своје познанике из околине и многе другове из свог оделења; неки од њих су носили заставе или пароле, а добија се утисак да су организовано дошли на овај скуп, а ја нисам.
Када сам с оном масом стигао на раскрсницу, садашње улице Милоша Великог, приметио сам с десне стране неку гужву, па и ја кретох у том працу да видим о чему се ради. Маса позива једног војника, резервисту, и показују му човека, који је испред те масе бежао у једно уско двориште, а ја сам чуо, да је тај човек наоружан пиштољем и ножем, узмицао је испред разјарене масе, која сада од резервисте тражи да пуца у тог човека. Резервиста је на себи имао видно изгужвано одело, што је био доказ, да је скоро позван на војну вежбу. Био је збуњен, а ја сам сумњао да он код себе имао и муницију. Јер ми је отац, касније неколико дана, с пет метака у фишеклијама јуришао на немачке тенкове, код Мале Иванче.
Док је тако стање потрајало, појави се човек полувојнички одевен, и спречи масу да линчује оног човека Овај се упути ка оном у дворишту и убрзо се све смири. Ја напустим то место и недочекам расплет. Придружим се маси и продужим према Теразијама, узвикујући и ја пароле с другима. Увек сам се кретао са стране, јер нисам волео гужву, одатле се боље види сваки догађај..
Још би остао на Теразијама, али осетим глад и сетих се шта ми је стрина рекла, да се брзо вратитим на ручак На ту помисао, а глад се појача Како се ту више ништа посебно није догађало, одлучим и најкраћим путем одлазим кући. Стрини сам испричао све шта сам видео и шта се догодило у школи и на улици, док сам с апетитом јео онај њен познати паприкаш, којег је она мајсторски знала припремити. Стрина је већ ручала, а ја се добро наједох, па пошто је она знатижељно слушала мору причу, одлучим да поново одем на Теразије, рачунајући да ћу доживети нешто узбудљиво, за нову причу.
Одлазим до Мостара, па улицом Кнеза Милоша ка Теразијама. Видео сам два омања тенка, који су долазили из правца Дедиња ка теразијама, затим, вод гардиста који се кретао ка двору на редовну смену, уз музику, која је свакодневно од Дедиња одлазила ка двору у граду, на редовну смену. То сам више пута посматрао и раније, па ми и није било занимљиво. На улицама све мање света, а када дођох на Теразије, био сам разочаран, јер су и други отишли кући, као и ја, само се они неће више враћати. Демонстрације 27. марта су завршене, окретох се па назад кући. Ноге су ме прилично болеле, јер сам готово цео дан на ногама. Увече сам стрицу испричао све што сам тог дана видео и доживео. Пошто сам то понављао више пута, ништа нисам заборавио, а ништа нисам ни додао овој причи.
Сутрадан су нам у гимназији саопштили да се школска година завршава, оцене су нам заокружене, сведочанства написана и подељена, сви су тај разред, пре времена, позитивно завршили. Нико није понављао, нема поправних испита. Поздравишмо се при растанку, нисмо ни слутили, да ће се кроз девет дана, и Краљевина Југославија наћи у рату с Немачком. Да ће Београд бити разорен, првог дана рата, и да ће тај рат потрајати, многи ће у току рата изгинути, а живот многих, биће поремећен и промењен, нисмо имали визију ни шта ће бити сутра, а тек кроз наредне четири године.
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 1 Comment »
