ПРОМОЦИЈА ПРИВРЕДНИХ ПОТЕНЦИЈАЛА И ТУРИСТИЧКИХ САДРЖАЈА СРБИЈЕ

ПРОМОЦИЈА ПРИВРЕДНИХ ПОТЕНЦИЈАЛА И ТУРИСТИЧКИХ САДРЖАЈА СРБИЈЕ

S E N K A

S E N K A

Srdjan Stevanovic

Proleće, otoplelo… Mesečina, zvezde…. Noć mirna, ne čuje se ništa. Ulica mirna, spava. Sedim pred kuću, ko da čekam nešto… A miriše… Na ubavo, na milo, na proleće… Sve utihlo, ko da nema nikog u Vranje… Gledam u nebo… Zvezde.. Visoko na nebo.

Ništa se ne čuje. I slušam… tišinu… Sam, u senku, pod strevu….

Sedim i gledam noć… I čujem tišinu, noć, zvezde… I mislim na….

A tišina velika, golema… I mesec gleda odozgo… Smeje se i sija… Obasjava dvorište, bunar, trešnju, šimšir… Senka se raširila po dvor, ništa vu ne smeta… Šara dvorište i pruža se do kraj, do zid, kao da neće da pređe u komšijsko. ‚Oće da ostane tuj, pored mene, da mi pravi društvo. Da nesam sam, da mi je lakše… Kao da oće da me pomiluje i da mi je milo i arno… Kao da znaje što mi je… A ja, kao da čekam, kao da osluškujem.. kao da će gu čujem…. Sedim i krijem se, da me noć ne vidi… Da me ne čuje, ne primeti … Neću da znaje što mi je… Ćutim i ne dišem. Gledam u mrak, u noć… Osećam mesečinu. Tražim.. Gledam… Iščekujem… Osećam gu senku.. A ona teška, golema, ‚ladna… Neće da si ide. Stoji tuj, vrti se, igra se sa mene, kao da znaje da mi je teška, da neću nju.. Senku… Znaje da ‚oću drugu. Druga da mi dođe… Da mi je tuj, pored, ispred… Da gu vidim, pipnem, pomilujem, pomirišem… A nema gu… Samo senka… Igra se s‘ mene… Teška… A ja … čekam.. gledam… ne dišem… Tuj sam, sam, ne smem da mrdnem. Plašim se će mi dođe i će se uplaši… Će oseti stra‘, će pobegne. Ćutim, ne mrdam… Neću ni cigaru da palim… Da se ne uplaši i pobegne. Čekam. Ćutim.

Mislim i nadam se… Će dođe, će navrne, da me vidi, da mi se nasmeje… Da mi ostavi osmeh i da si opet ode. Negde.

I milo mi, u grudi , oko srce… Kao da gu vidim i čujem.

Ne pomeram se , ne trepkam. Da gu ne uplašim. Da si ne ode odma‘ doma. ‚Oću da posedi malka, da gu vidim, na mesečinu. Da vu oči vidim kako sijav, na mesečinu. One velike zelene njene oči… Da vu vidim ono zeleno oko kako se na mesečinu presijava. Da osetim kako se smeje i ćuti, ništa ne priča. Da vu kosu pipnem, pomirišem… Grudi da mi se raširev, srce da mi zakuca pojako. Da me u grudi zaboli od milinu.

I čekam, nadam se… Sedim u senku, i slušam. ‚Oću da vu čujem koraci, kako dolazi, na prsti, polako… Nikog da ne probudi… Niko da ne čuje da je došla, da je sednala pored mene, da me pogledala sa one njene zelene, velike oči… Da niki ne vidi kako vu se ruke tresev što je tuj, pored mene. Da ne sme glavu da digne od stra…Da gu neki ne vidi. A na mene ruke mi teške, dlanovi se znojiv. Ćutim i gledam gu. Mila, nežna, ubava. Ubava. Stra me da gu pomiluje, reč da vu kažem. Da ne pogrešim. Da se ne naljuti, pokaje što je došla, dotrčala. Stra’ me da gu nema. Gledam i ćutim. Čekam da me pogleda i da mi se nasmeje. Da me grudi zabolev… Gledam i ne verujem da je tuj, pored… A ona ćuti. Ništa ne priča, reč ne kazuje. Samo sedi i gleda me. Čujem gu kako diše. Osećam kako me gleda. Dišem polako, tiho. Gledam gu, a u grudi me boli. Od ubavinju i milinu. A lepa je. Prelepa. I one njene oči, kao žar. Kude pogledav osetim. A čelo čisto, široko… Obrazi vu rumeni, okrugli, nežni… Usne bujne, crvene, ko ruža, ko krv… Bujne, lepe, slatke… Pokrivaju niz bisera.. belih..

KUD-a „ORO“ i KNJIZEVNO-MUZICKO VECE

Postovani,

u prilogu Vam prosledjujemo pozivnice za Knjizevno vece Mihajla Orlovica, knjizevnika i novinara iz Banja Luke koji ce gostovati 04. MARTA od 19.30h u biblioteci KUD-a „ORO“ i KNJIZEVNO-MUZICKO VECE dr. Dobrivoja Boskovica, koje ce se odrzati 05. februara 2011. od 20.00h, velika sala KUD-a „ORO“ Heddernheimer Landstr. 151, Frankfurt na Majni.

Mihajlo Orlovic zeli da napravi jednu reportazu za Radio-televiziju Rep. Srpske o zanimljivim licnostima i organizacijama u Frankfurtu. Molim zainteresovane da se jave na tel.: 0173-6941770; e-mail:ljubisa.simic@gmx.de

Srdacan pozdrav
Ljubisa Simic