Wikileaks специјал Асанж: Убрзаћемо објављивање поверљивих докумената

Wikileaks специјал

Асанж: Убрзаћемо објављивање поверљивих докумената

ЛОНДОН – Оснивач веб сајта „Викиликс“ Џулијан Асанж изјавио је данас да ће његов сајт убрзати објављивање тајних докумената, док се он бори против изручивања Шведској, а његови адвокати тврде да би после изручења могао доспети у злогласни амерички затвор Гвантанамо или у САД чак бити осуђен на смрт.

„Ми ћемо убрзати објављивање докумената преко наших партнерских новина широм света – великих и малих листова и неких организација за људска права“, поручио је Асанж испред суда у Лондону, где је данас кратко саслушан, док ће главни претрес о изручењу бити одржан 7. и 8. фебруара. Асанжови браниоци тврде да постоји велики ризик да ће САД, ако га Велика Британија изручи Шведској, тражити његово изручење или чак незакониту предају САД, где ће можда бити пребачен у Гвантанамо или неки други затвор.

Његов тим бранилаца, са Џефријем Робертсоном на челу, такође каже да постоји ризик да он у САД буде осуђен на смртну казну, наводи АП.

Иако многи правни стручњаци сматрају да је такав сценарио прилично нереалан, Асанжова одбрана намерава да га искористи за судски претрес следећег месеца у Лондону.

Шведска тражи изручење аустралијског компјутерског стручњака због тога што су га две Швеђанке оптужиле за силовање, а амерички званичници такође покушавају да подигну оптужницу против „Викиликса“, који је објавио велики део поверљиве америчке дипломатске преписке и тајних америчких војних досјеа о ратовима у Ираку и Авганистану.

Асанжови адвокати покушавају да повежу ова два случаја, тврдећи да је шведско тужилаштво политички мотивисано у својим поступцима, што Шведска оштро демантује.

Асанж (39) је ухапшен прошлог месеца због наводног силовања и сексуалног узнемиравања две жене које је упознао прошлог лета на путовању у Шведској, подсећа АП.

Он је пуштен из затвора уз кауцију и налази се у кућном притвору у вили једног од својих присталица у источној Енглеској.

Асанж у Шведској још није оптужен, а његово изручивање је затражено због испитивања.

Танјуг

објављено: 11.01.2011

• 
• 
• 
• 

Ухапшен доктор који је вадио органе на Косову

Хроника

ИСЛАМАБАД – Турска полиција привела је данас у Истанбулу доктора Јусуфа Сонмеза због сумње да је учествовао у операцијама вађења органа на Косову као део међународне мреже трговаца људским органима, јавила је турска агенција Анадолија.

Тужилац ЕУ Џонатан Рател (Јонатхан) изјавио је прошле седмице да је великом броју сиромашних људи, који су долазили из иностранства на Косово, обећавано да ће добити новац у замену за продају бубрега.

Они би потом пристајали на операције, а органи су потом илегално продавани.

Рател је навео да је доктор Сонмез имао кључну улогу „као главни хирург“ у операцијама које су извођене на приватној клиници у близини Приштине.

Бета-АП

објављено: 11.01.2011

• 
• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (4)

Последњи коментари

mire nikolic | 11/01/2011 20:52

dobar znak da se rasvetli zlo nad srbima ,jedino me me brine zastonema zvanicnog stava nasih zvanicnika.

Mica Ostracanin | 11/01/2011 21:57

to nije cudo sta su NATO I Albanski Doktori radili i rade po Kosovu,to su isto radili Hitlerovi Nacisticki
Doktoriod 1933 do 1945 godine ubijali Nevine
Jevreje po celoj Evropi oko 6 Miliona njih i njihove
organe davali i prodavali svojim prijateljima
to isto rade Americki Doktori na drugim ratistima
gde pesplatno kupe organe svojih neprijatelja i
Amerckih vojnika koji poginu ili su tesko ranjeni ,
to isto rade Americki Doktori po Americi a narocito sa starijim osobama koji su u penziji ,prvo ih zaplase propagandom o bolestima onda ih naprave bolesnim i ubiju ih,tako su ubili
Predsednika Srbije Slobodana Milosevica u Hagu
i verovatno njegove organe prodali.
NEKA IM GOSPOD BOG SUDI.

sumnjalo * | 11/01/2011 22:03

Nije on uhapsen da bi se pomoglo u istrazi . „Eliminisanje „glavnog svedoka je u pitanju.

УГ КРЕАТИВА – Najavljuje

Postovani g-dine Dusane, ukoliko ste u mogucnosti da prosledite ovaj mail
srpskim dopunskim skolama, KUD-a, UG, srpskoj deci i njihovim roditeljima,
bicemo vam zahvalni.

S postovanjem,
—

УГ КРЕАТИВА
Бања Врујци бб
14 243 Бања Врујци, Мионица, Република Србија
тел.063.691.596, 064.160.0025. 063.394.251
e-mail: ugkreativa@gmail.com
http://www.facebook.com/pages/Kreativa/162705627079128

—

УГ КРЕАТИВА
Бања Врујци бб
14 243 Бања Врујци, Мионица, Република Србија
тел.063.691.596, 064.160.0025. 063.394.251
e-mail: ugkreativa@gmail.com
http://www.facebook.com/pages/Kreativa/162705627079128

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

• 

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

На дан када Православна Црква прославља Светог првомученика и архиђакона Стефана
(27. децембар/9. јануар), Његово Преосвештенство Епископ рашко- призренски Г.
Артемије, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована
Крститеља у Љуљацима, уз саслужење више свештенослужитеља распете Епархије.
Након Свете Литургије, на којој су се причестила само деца, Владика Артемије је
пререзао славски колач славарима Светога Стефана – монахињи Варвари и искушенику
Бобану. У својој пастирској беседи Владика је најпре говорио о мученичкој кончини
Светог архиђакона Стефана од Јевреја, као и многих новомученика руских и српских
од комуниста и усташа, због истрајавања у исповедању Праве Вере.
У светлу тих речи надовезало се подсећање пастве на речи Апостола Павла, да сви
они који хоће побожно да живе биће гоњени. „Није рекао неко од њих, него сви“,
нагласио је Владика и додао: „И ми смо сведоци тога данас, да се вера Христова,
Православна, и они који не желе да праве компромисе са својом вером, са предањем
светих Oтаца, са вером коју им је оставио Свети Сава, да су они и данас мета и да се
прогоне на разне начине, отворено или прикривено, све једно, али и они дакле иду
оним путем, оним стопама којим је ишао Свети првомученик и архиђакон Стефан“
(цела беседа се налази у прилогу).
Остатак прилога са богатом фото галеријом и видео записом са Литургије
погледајте на адреси:
http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/15-ljuljaci/131-treci-dan-bozica.html

НА МАРГИНАМА ЈЕДНЕ ЧЕСТИТКЕ СРБИЈА КАО ГАРАНТ ДЕЈТОНА

Живадин Јовановић                                                      10. јануар 2011.

Председник Београдског форума за свет равноправних

 

НА МАРГИНАМА ЈЕДНЕ ЧЕСТИТКЕ

СРБИЈА КАО ГАРАНТ ДЕЈТОНА

Република Српска управо је обележила 19. годишњицу свог постојања. Учињено је то у сенци појачаних притисака страних фактора на руководство Републике Српске (РС) да прихвати још дубљу ревизију Дејтонског споразума у правцу даљег развлашћивања РС и унитаризације Босне и Херцеговине (БиХ) под доминацијом босанских Муслимана. Високи представник за БиХ Валентин Инцко, готово, отворено прети да уколико буде противљења он ће користити тзв. бонска овлашћења, односно, смењивати демократски изабране политичке представнике, укидати одлуке институција, уводити санкције. Да би у својим претњама био уверљив, он је у време најважнијег празника РС ставио ван снаге Закон о државној имовини усвојен у Скупштини РС. Јасно је да иза те одлуке стоји став Инцка и оних чије интересе он заступа, да државном имовином унутар РС, треба да управља Сарајево, не Бања Лука. Да ли Инцко притом има у виду другачију суштину и одредбе Дејтонског споразума, или нема, иако важно питање, њему је свакако далеко важније да оштрим потезом наметне дисциплину и ауторитет тумача демократије и европских стандарда. Не пада му напамет да се убеђује ни грађане, ни институције утврђене у Дејтону, најмање Председника РС. Захтеви и претње се понављају – или ће РС прихватити нова одрицања од надлежности и овлашћења која су јој је загарантована Дејтонским споразумом из 1995, или ће бити бичована по „бонским овлашћењима“.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ – ШАНСА КОЈУ РС НЕ СМЕ ДА ПРОПУСТИ

Дејтон чији је гарант и Србија ратификован је у Савету Безбедности УН што чиме је и формално постао део система међународног права под окриљем УН. С друге стране, Србија (СРЈ) је 1997. демонстративно напустила Бонску конференцију[1] управо због неслагања са „бонским овлашћењима“ јер су,  супротна Дејтону.

Најновија фаза притисака на РС показује да САД и ЕУ настављају политику двоструких стандарда без обзира на њене бумеранг ефекте који се испољавају кроз продужену нестабилност у БиХ и шире. Погубност политике двоструких стандарда, једностраност у подршци терористичкој ОВК и сецесији Косова и Метохије по сваку цену, враћају се сада САД-у и ЕУ у виду Извештаја Дика Мартија који разоткрива дубоко лицемерје и прљаве методе којима се та политика служи.

Унитарализација у БиХ насилничким одузимањем уставних овлашћења РС загарантованих Дејтонским споразуом одвија се да би САД и ЕУ изашле у сусрет жељама и интересима босанских Муслимана, и тиме подмирили шири интересси Запада. Не једном су истакнути амерички политичари истицали заслуге САД за „стварање муслиманске државе у срцу Европе“. Инцко сада користи и долазак Бакира Изетбеговића (син Алије Изетбеговића) за новог члана Председништва БиХ да би приволео руководство РС да прихвати уставне промене супротне Дејтону. Пошто је Бакир, наводно, умерен и конструктиван политичар то је прилика да се Бања Лука ослободи свих предубеђења и страховања да би уставне промене могле бити злонамерне, односно, штетне по РС.

Инцко каже: „Избором Бакира Изетбеговића за члана Председништва БиХ имаћемо потпуно нову ситуацију, нови замах који треба искористити“[2] Дакле, порука је јасна, ко  не види „потпуно нову ситуацију“, ко је против шансе и „замаха“ што га доноси Изетбеговић – сносиће одговорност, искусиће на својој кожи „бонска овлашћења“!

Нико, заиста, не сумња у то да Валентин Инцко ужива подршку Вашингтона и Брисла, да са том подршком, у крајњој линији, може и отворено да прети, да смењује и дању и ноћу, али толико потцењивање здраве памети каквим одише оцена о „потпуно новој ситуацији“ и „замаху“ које доноси избор Изетбеговић је, најблаже речено, претерано и штетно.

 

ЕВРОПСКИ – УНИТАРНА БОСНА И ФЕДЕРАЛИЗОВАНА СРБИЈА

Дакле, у случају БиХ, САД и ЕУ намећу централизацију власти (надлежности) у Сарајеву, јер је то, наводно, услов ефикасније, модерне, ваљда и демократскије, државе. Чак је и одузимање и централизација имовине која се налази у РС услов напредовања према Европској унији. У случају Србије, САД и ЕУ имају сасвим другачије захтеве. Да би јој се признао статус модерне и демократске европске земље, да би постала кандидат за члана ЕУ, од Србије се тражи да прихвати илегално отцепљење Косова и Метохије, односно, да успостави „добросуседске односе“, да Војводини призна федерални статус, да промени Устав како би извршила корениту децентрализацију државних функција, да регионима (покрајинама) и локалној самоуправи пренесе, поред осталог, власништво над државном имовином на њиховим територијама. Може ли се очекивати да Инцков партнер на Косову и Метохији, Петер Фејт затражи централизацију државне (друштвене) имовине Србије, која је сада узурпирана, њеним стављањем под контролу Србије, односно, Београда? Јер, и један и други, представљају истовремено „међународну заједницу“ и ЕУ и примењују исте, европске стандарде.

Нажалост, засад, пракса САД и ЕУ показује да једне стандарде и захтеве примењују кад је реч о БиХ, сасвим супротне кад је реч о Србији, односно, Косову и Метохији. Тако је отпочетка југословенске кризе. Да ли ће тако и остати, остаје да се види.

Лицемерна политика САД и ЕУ има јасне исте циљеве и исте последице, које је овом приликом сувишно објашњавати. Оно што недостаје то је одговор Вашингтона и Брисла на питање – зашто према Србији и српском народу на Балкану настављају суштински исту, или још ригорознију политику свих година након „демократске револуције“ октобра 2000 коју су водили целу деценију пре тога? Са Слободаном Милошевићем, кога су третирали као свог противника, како тако, постигли су два суштински битна споразума – први, Дејтонски којим је постигнут мир у Босни и утврђен систем на коме мир почива. Гарантовање постојања и надлежности Републике Српске неодвојив је део тог система. И други, резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) којом је окончана агресија НАТО на Србију (СРЈ) и којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, односно, да се Покрајина Косово и Метохија остати под суверенитетом Србије, чак и да ће, у том смислу, и делови српске војске и полиције имати право да се вратите у Покрајину, укљућуијући – на границе.

Од „демократске револуције“ у Србији октобра 2000. Вашингтон и Брисел убрзано раде на ревизији и негирању значаја и једног и другог међународно-правног документа. Што је најважније у томе брзо напредују користећи не само метод „штапа и шаргарепе“ већ и кооперативност власти, о невладином сктору и неким политичким партијама да се не говори. Како објаснити да кооперативној, пријатељској, „демократској“ власти ни формално, фактички још мање, не признају ни онолико колико су признавале ауторитарној власти?

 

КОНСТРУКТИВНА ЧЕСТИТКА

Ретко кад се пригодним честиткама поводом националних празника посвећује већа пажња пажња. То је разумљиво јер су састављене од толико пута понављаних израза и фраза. Само би понеко између протоколарних израза, нашао вешто упаковану поруку или сигнал. Нешто је другачија честитка Председника Бориса Тадића упућена ових дана Председнику Милораду Додигу поводом 19. годишњице оснивања Републике Српске.

У тој честитци, готово интегрално објављеној у свим важнијим медијима у Београду председник Тадић, поред осталог, каже: „Желим Вам успеха у настојањима да се у време светске економске кризе побољша стандард грађана РС“. Недвосмислена, јасна и може се рећи, пргматска жеља: бољи живот. Што често понавља да жели грађанима своје земље, Председник Србије жели и грађанима Републике Српске. Колико у свечарској атмосфери паше помињање светске економске кризе, колико је социјално-економска ситуација у РС и Србији последица светских а колико иѕворно домаћих узрока – оставимо по страни. Можда је то само дозивање памети: до бољег живота може се стићи само убрзаним ходом ка Европи, односно, ка евроатлантским интеграцијама. Управо онако како је експлиците поручено  Истамбулском декларацијом.

Али, видљиво је, ту РС наилази на Високог и представника ЕУ Валентина Инцка који је веома незадовољан ставовима руководства Републике Српске, посебно, председника Додига. Пре него што упише  прелазну оцену, Инцко тражи уставне промене, даље одрицање РС од својих надлежности по Дејтону, централизацију власти у Сарајеву до ограничавања консенсуса, имовине и финансија у Сарајеву, иначе,  следе „бонска овлашћења“. Управо је за Дан РС даривао суспензију Закона о државној имовини који је донела Скупштина РС.

Председник Србије у телеграму-честитки каже да ће се „Србија као потписник Дејтонског споразума и даље залагати за договор три конституционална народа и два ентитета“. Договор о чему? О уставним променама које, зна се, покрећу босански Муслимани незадовољни обимом власти добијене по Дејтону. Да ли РС жели пренос стечених и гарантованих надлежности у Сарајево, да ли је незадовољна Дејтоном? Колико је познато из изјава њених легитимних представника и одлука њених институција, не жели да се одриче стечених права, није јој у интересу, неће да тргује националним и државним интересима, неће у ЕУ по сваку цену. Тако говоре њени изабрани представници.

 

БиХ СЕ ЧУВА ДЕЈТОНОМ А УГРОЖАВА РЕВИЗИЈОМ

Председник Тадић у телеграму-честитки оцењује: „Путем договора најбоље може бити обезбеђена целовитост Босне и Херцеговине и њен бржи напредак у европским интеграцијама“. А затим, Председнику Додигу, односно Републици Српској поручује: „Нека одлуке РС буду пун допринос таквој будућности ваше земље“.

Све, рекло би се, јасно и коректно речено.  Ипак, има места за питања. Прво, колико је ово честитка поводом празника РС, а колико је  празник само повод за саопштавање политичких ставова о уставним променама у једној суседној држави, чланици ОЕБС-а и Уједињених нација, у овом часу, и актуелном председнику Савета безбедности? Необично је што се ти ставови, укључујући и шта Србија очекује од институција Републике Српске, саопштавају јавно? Као да је неко затражио да Србија изјави да је будућност Републике Српске у Босни и Херцеговини и да њене институције престану да помињу начело референдума, чак ни као заштиту од све већих притисака ка унитаризацији, односно, укидању РС? Коме је упућена порука да се путем преговора најбоље може обезбедити целовитост БиХ? По нашем дубоком уверењу целовитост БиХ се чува доследном применом Дејтона, а угрожава се настојањима да се изврши његова ревизија, директно или заобилазно. Та опасност није мања зато што ревизију захтевају САД и ЕУ! Напротив. Подлегање притисцима ЕУ и САД да се од РС претњама и уценама изнуде нова ограничавања њених права стечених по Дејтонује равно саучесништву у даљој дестабилизацији и БиХ и региона, поготову, што се у суседству примењује иста опасна политика кршењем резолуције СБ 1244 о Косову и Метохији.

Друго,  ако се већ прихвати јавно третирање важних питања уз позивање на статус Србије као државе гаранта, било би, по нашем мишљењу, сасвим основано и принципијелно афирмисати принципијелни став да ће се Србија, као гарант Дејтонског споразума, и даље залагати за његову доследну примену у интересу мира, стабилности и развоја на Балкану и у Европи. Дужност и улога гаранта  неког споразума сигурно није да подржава његове промене, заобилажење, или негирање, већ да тражи и обезбеђује његово очување, снагу и доследну примену? Не видим кога би, нарочито, зашто би, то сметало било коме. Желим да верујем да Србија остаје привржена поштовању и доследној примени Дејтона и да нема интереса да директно, или индиректно подржава његову ревизију. Најмањи је интерес Србије да прихвати упрезање у америчко-брислелска кола за вршење притисака на РС. Какви год били интереси Србије да очува и унапреди своје односе са САД и ЕУ то никада не сме да се остварује по цену удаљавања од Дејтонско-париског споразума и од резолуције СБ 1244. Најзад, искрено верујем да једино доследна  примена и поштовање Дејтона представљају гаранцију мира и трајне стабилности у БиХ. И више од тога, цела архитектура односа успостављених на простору бивше Југославије после 1995. суштински зависи од поштовања Дејтона и резолуције СБ УН 1244.

У јавности и Србије и РС свакако би била добро примљена афирмација сарадње на основу Споразума о специјалним паралелним односима, тим пре, што је и тај вид сарадње предвиђен Дејтонско-париским споразумом. Али, за то, очигледно није било места у телеграму-честитки јер је простор попуњен декларисањем односа Србије према уставним променама у БиХ.

 

ШТА БИ СА СТАТУСОМ КОСМЕТА И РЕЗОЛУЦИЈОМ СБ 1244?

Србија је 9. септембра 2010, у ГС УН напусила сопствену и  прихватила резолуцију-диктат САД/ЕУ о саветодавном мишљењу Међународног суда правде. Све приче о континуитету државне политике су пуко (само)заваравање без икаквог покрића у стварности. У тој резолуцији, која се без иаквог основа представља као некакав компромис, не помињу се ни резолуција Савета безбедности 1244 којом најважнији орган светске организације гарантује суверенитет и територијаолни интегритет Србије, нити  статус Покрајине као предмет будућих преговора. Наметање теме о бризи власти за решавање животних питања Срба на Космету, враћања прогнаних, судбине несталих и отетих, статуса српских светиња – колико год била пријемчива за јавност, тешко може елиминисати забринутост. Та забринутост долази отуда што је власт из јавног политичког живота готово потпуно изоставила захтеве да се будућа решења морају тражити у оквирима резолуције СБ 1244 и да је будући статус Покрајине за Србију отворен проблем који ће се решавати преговорима, а не политиком свршених чинова. Државни представници више не помињу синтагму „и Косово и ЕУ“, заборавили су на тврдње да су „Косово и чланство у ЕУ два независна процеса“, да је „Еулекс статусно неутралан“ и многе друге намењене домаћој јавности. Сада се јављају нова тумачења као, на пример, да у добросуседству са Косовом, што је захтев ЕУ, нема ничега лошег, да независност једино може признати Влада својом одлуком на седници. Пошто то Влада неће учинити, будући преговори Београд – Приштина, без обзира на формат и ниво, евентуални потписани споразуми неће значити имплицитно признање независности.

Заиста, није ли време да се размисли – колика је цена „напретка Србије на европском путу“?

---

[1] Бонска конференција Савета за мир у БиХ одржана је 9-10. децембра 1997. СРЈ (Србија) је  пуноправни члан Савета за мир и гарант Дејтонско-париског споразума

[2] „Политика“, 3. јануар 2011.

PRETSTAVLJANJE ROMANA ELYSION KNJIŽEVNICE MIRJANE ĐAPO

PRETSTAVLJANJE ROMANA ELYSION KNJIŽEVNICE MIRJANE ĐAPO

U vremenu meteža, Uništenja, umetnosti, porodice, čoveka, ljubavi i svega što je dobro i od dobra, preporučujem Vam roman koji je proniknuo kroz sve tame društva i zasijao kroz bure života

poput svetionika.

RECENZIJA

ROMANA

Elysion

Mirjane Đapo

SECTIO SAESAREA

CARSKI REZ!  Nikako drugačije ne umem izustiti impresiju podno ovoga dela koje na jedan duboki i značajan filosofski način objašnjava rađanje jednog novog ljutskog bića i još jedne riznice gde obitava Bog. I šta je drugo rađanje nego utelotvotenje duše u telo? Car naš i Bog koji nepogrešivo pravi rez u našem životu i daje nam bezgraničnost postojanja po prvoj knjizi Mojsejevoj daje nam deo Sebe da ga vodimo ali i da nas vodi i povisuje na svome putu ka Elysion padionu. Ko može stići u te edenske odaje no oni koji vojuju dušom protiv svih zala i nemani zemlje i koji pronađu put kroz sebe, kroz meteže misli i pitanja do svetlosti duše. Ovo što je gospođa Đapo zapisala je veće od romana. Veće od pisane reči. Od naracije. Ovo je otkrovenje tajne. Raspečaćenje pisma kojim smo ispisani svetlosnim simbolima i koji nam samo do kraja isčitani daju putokaze na našem putu. Od prvoga dana književnicu vodi Ljubav. Književnicu vodi ILLO, koji je jedini potpuna Ljubav Misao i sveviđenje.  Da nije tako verovatno ne bi stavila duh romana u četrdeset dana nastanka ćelije tela u tkivu majke. Njeno pero je samo nastavak mistične tišine kazivanja. Mudrost sveznanja izdiše iz svake njene reči dok njen dečak progovara carskom vodom njenog tela. Novorođeni izgovara iz zapisa sećanja vodenog bića jezikom koji je zadržao iz utrobe majke. Njihov način komunikacije je astralan. Izvanzemljani i duboko umni. Mistična moć čoveka da govori božijim jezikom. Poznavajući ne samo književnost nego i druge društvene nauke, književnica skida veo sa mnogih tajni života. Sa naših misli zatrpanih životnim potrebama i ne potrebama. Skida sa čitaoca magmu nabacanih dikcija sa vetrenjačama i ostavlja nas nage ispred Reči. Ispred vraćanja u carske odaje majke. Vraća nas u vreme dok nismo imali nauku nego samo misao. Samo čistu prirodnu misao i dok smo razmišljali kao krimovi ne čineći ništa a praćakajući se u svojoj pri-rodnoj lepoti. Vraća nas u mistiku dečije-anđeoske misli duše koja postavlja misao bez suda i kojoj je jedino videlo ljubav.

Čitajući Elysion čovek ne može biti ravnodušan. U današnje vreme “fejsa“, kada je bitan samo lik i kada duša gubi smisao ispred silikonske doline misli, ovaka dela su svetionici. Luče koje nam svetle nad bezdanima ogledala u kojima više ne vidimo nebo svoje lepote nego samo fejs izmrljan kreonaskim maskama sa kojima smo ušli u poslednju pretstavu “COLL“ pogubljenja. Dajući vokaciju na Ljubav, na sve lepo u čoveku Elision nas tera u bitku sa sobom. U otkrivanje sopstvenog smisla kojem smo zaboravili i ime i put. Tera nas da se ponovo začnemo u sebi, i već po ko zna koji put pogubljeni ispred zida srama, posle tuđih ratova, pljački i ubistva i vlastitih rana promašaja i razočarenja, tera nas da se ponovo rodimo na toj poljani Jeliseja i ponovo kročimo u život držeći se za zidove plača. Tera nas da se okadimo ljubavi Majke i da joj ponovo budemo deca. Da nas Svetovida ta nebesnica sabranica dece i dečijih duša. Da postanemo bezgrešni dečaci i devojčice i da se uhvatimo za skute Bogomajke pa krenemo na put u jedini smisao života.

Zato neka je slava ovakvim delima. Neka je i onih  dela crnih od mora pisaca koji pišu zamačući pero u narcisoidnost svojeg ne kazanja. Da tih nema delo Elysion ne bi ovoliko sjalo između ljudi, između neljudi zveri i čoveka. Ne bi mu bio put ovoliko jasan i uman i ne bi nam svakim slovom sijao na putu u ELYSON. Ne preostaje mi ništa drugo posle čitanja ovoga dela nego da se poklonim i Delu i Delotvorcu a nama poželim da se ponovo rodimo i nađemo svoj smisao.

Vajar i književnik

Boris Staparac

Roman možete naručiti na; miradjapo@gmail.com

„NAJAVA“ – zbog nekih izmjena, Premijera tragikomedije Gospodar nikako da dodje

zbog nekih izmjena

Premijera tragikomedije Gospodar nikako da dodje

24. februara 2011 u 20 časova
Dom Kulture Čačak
Trg ustanka 2-6
Čačak

Karte za premijeru predstave biće podeljene besplatno. Geslo pozorište Otpisani je:

,,U Srbiji je istina besplatna. Laž se naplaćuje.’’

Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:

Ovo nije komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?
Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Autor teksta – Miodrag Lukić

Režija – Baćko Bukumirović

Autor muzike – Rastko Radičević

Scenografija – Vladimir Šutić

Dekor – Ana Nedeljković

Inspicijent – Ana Milićević

Rasveta – Vojkan Petrović

Ton – Nedeljko Vučićević

Organizacija – Dušan Jakovljević

Peko Poltron – Baćko Bukumirović

Riko Uvlakuša – Aleksa Ilić

Dala Vazdan – Ana Vladisavljević

Sonja Sačekuša – Sanja Mišović

Kolporter – Ivana Nedović

Realizacija: Ilegalno pozorište Otpisani, Čačak

Informacije i rezervacije:

Backo Bukumirovic
065 519 18 73
Dusan Jakovljevic
dusko.jakovljevic@gmail.com

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net

HILARI PO PRVI PUT MEĐU SRBIMA

 

HILARI PO PRVI PUT MEĐU SRBIMA

 

Komični dramolet u tri akta

 

PRVI AKT

 

(Bil i Hilari pred njen polazak u Srbiju sede u svom salonu i pijuckaju. Ona viski, on lekove.)

 

HILARI:

Nadam se da nećeš umreti do mog povratka, darling? To bi bilo prilično netaktično sa tvoje strane. Morala bih da se vraćam pre vremena, a imam toliko toga  da obavim u Staroj dobroj Evropi…

BIL:

Naravno, dušo. Trudiću se da te dočekam živ.

HILARI:

O, pa ne moraš se toliko deranžirati zbog mene. Slobodno umri na dan mog povratka. To bi čak bilo politički korektno. Da me nacija vidi ožalošćenu, ali hrabru. A izbegla bih i eventualna neugodna pitanja  novinara…

BIL :

Pokušaću, draga. Daću sve od sebe!

HILARI:

Bolje bi bilo da si pokušao da zadržiš onu stvar iza šlica, kada je Monika razjapila usta…

BIL:

O maj gad! Još me caš-pr zbog te Poljakinje! Da li ćeš mi ikad oprostiti?

HILARI:

Ne budi smešan! Naravno da neću. Ko je ikad ikome išta oprostio?

BIL:

Meni su privatne banke oprostile sve dugove…

HILARI:

Glupi dečače u telu odraslog klipana! Nisu ti oprostile, nego ti platile što si ukinuo zakon, koji ih je remetio da slobodno prave mahinacije sa lovom tvojih blesavih birača i svih ostalih Amerikanaca.

BIL:

O, zar? Da sam juče umro, mislio bih da su to uradile zato što sam im se dopao…

HILARI:

Ni Monika ti nije uradila ono zato što si joj se dopao ti, a još manje taj tvoj liliputanac, nego zato da ti uzme lovu…

BIL:

Pa i to je platila jedna privatna banka, zato sam i mislio da me vole…

HILARI:

Aha, kako da ne? Vole te, kao što te vole Srbi.

BIL:

O, Srbi! Ali zašto me ne vole, kad sam im odavno oprostio što sam morao da ih bombardujem? Prenesi im to. Možda će me zavoleti?

HILARI:

O, Džizus, s kim sam ja provela vek?! Pa ti si gluplji od premijera i svih potpredsednika srpske vlade zajedno…

BIL:

Ali, moraš priznati da me vole Albanci. Puna je Priština mojih ulica, spomenika, trgova…

HILARI:

Videćemo koliko će te voleti, kad ih jednog dana pustimo niz vodu, kao što je Nikson pustio Južni Vijetnam…

BIL:

O ne! Pa zašto bismo to radili?

HILARI:

Zato što nam više neće biti potrebni… Ali, kome ja pričam? Samo gubim vreme. Tvoj najveći uspeh u politici je zabeležen na Monikinoj haljini i sačuvan u njenom zamrzivaču.

Odoh. Gud baj. I vodi računa da ne zakovrneš, dok sam ja u Jurop!

BIL:

Hoću, tojest neću, tojest hteo sam da kažem da ne brineš… Dočekaću te živ.

HILARI (odlazeći):

Nije obavezno.

BIL (nakon što je popio još jedan lek, ostavši sam u salonu):

Da umrem ili ne umrem- pitanje je sad… Pitaću sutra moju psihologicu Dženi, ona je tako pametna i ima tako puna, napućena usta…maj gad!

DRUGI AKT

(Hilari po dolasku u Beograd se sastaje sa Tadićem u predsedničkoj rezidenciji.

Razgovor u četiri oka, pre dolaska novinara.

Tadić seda malo pre nje na fotelju, pa đipa da bi ipak sačekao da Hilari prva sedne.)

 

TADIĆ (dok stoji i čeka) Izvinite!

HILARI (dok seda i gleda ga u oči) Ok, mister prezident. Izgovorili ste ključnu reč koju ćete po mom odlasku više puta javno izgovarati.

A posebno kada se vi i onaj mister Brozović posle mog odlaska sastanete u Vukoveru ili Bukoveru… teško pamtim imena tih vaših sitija…

TADIĆ: Izvinite, sigurno ste mislili na Vukovar…

HILARI: Jes, jes, u tom Bukovaru.

TADIĆ: Izvinite, a ko je taj Brozović?

HILARI: Kako ko je, mister Kluni, hoću reći mister Dadić. Pa Brozović je prezident of Krokoacija.

TADIĆ: Izvinite, sigurno ste hteli reći Kroacija.

HILARI: Jes, Kroacija. Ali njihova mapa tako liči na krokodajla, pa sam pobrkala…

Nevr majnd.

TADIĆ: Of kors. Vi ste tako klever vomen i stejt sekretari. Sve primetite.

HILARI: E, da. Za razliku od mog muža Bilija.

TADIĆ: Kako je gospodin muž, nadam se da je uel.

HILARI: A ja se nadam da neće umreti dok se ja ne vratim iz Jurop.

TADIĆ: O maj gad, zar je tako loše?!

HILARI: Pa i nije to tako loše, a naročito ako ne umre dok sam ja hir.

Nego da se vratimo na instrakšns, hoću reći dogovor.

Vi ćete dakle pokazati jedan veliki mirnitvor kad se sretnete sa Brozovićem, i jedno

izvinjenje i dobrosusedske  odnose sa Krokoacijom, ju anderstend? U interesu pisa i

zajedničkog puta u Jurop  Junion. Je li to jasno?

TADIĆ: Jes, jes, of kors. Jedino…

HILARI: Ima neki problem, nemate političku volju da budete mirnotvorni?!

TADIĆ: Nou, nou, taman posla, ja već uveliko mirnotvorujem, nego prezident of

Kroacija se ne preziva Brozović, mislim ne još, osim ako vi imate takav instrakšn za

njega, aj dont nou… mejbi…Izvinite!

HILARI: A kako se preziva Brozović?

TADIĆ: Pa, ovaj, on se preziva Josipović.

HILARI:  Ou! Znači Brozović mu je ime? Veri strendž.

TADIĆ: Izvinite, ali njemu je ime…

HILARI (nestrpljivo ga prekida):  Ok, Moris. Nevr majnd. Sva su vaša imena strendž.

Ko bi to popamtio? Ja ni dan danas ne znam tačno ime onog Boba Miloševića, koga smo

pobedili u kaunteru pre deset jirs, kad smo uvodili demokrasi i vas doveli na vlast.

TADIĆ: Pa on se zvao…

HILARI: Ali, Moris, hu kers kako se on zvao? Bitno je da ga je Goran Džindžerić

poslao u Hag.

Još da uhapsite onog Zorana Kodžića i onog što ga zovu mladić, iako je stariji od

mene, i biće sve ok.

TADIĆ: Jes, svakako, a moje ime je …

HILARI: Moris. Aj nou. Pa bar tvoje ime znam.

TADIĆ (vidi da ne vredi): Izvinite i tenkju.

HILARI: Dont vori, Moris. Ja pamtim imena američkih frendova, a pogotovo ako su

(pogleda ga i odmeri) tako simpatični.

TADIĆ: O, gospođo, vi mi laskate…

HILARI: Da, u nekoj meri. Samo ja nisam kao moj hazbend Bil. Ja biram ženske, hoću

reći muške. Kada biste, na primer, vi meni radili ono što je Monika njemu, ja sam

sigurna da me vi ne biste tužili, zar ne?

TADIĆ(zbunjen): Ovaj, mislim…to jest… ne, ne, svakako ne. Ali…

HILARI: Šta, Moris?

TADIĆ: Izvinite, ali vi nemate…

HILARI: Šta ja nemam, Moris?

TADIĆ (ne usuđuje se da izgovori): Pa ništa, tojest sve, tojest hteo sam reći da je

nama svima drago što ste došli. I meni. I koalicionoj vladi. I…ovaj…eto mi smo

podržali i gej paradu.

HILARI: Da, čula sam. Ali to je više interesantno gopođi Ešton, mojoj koleginici

u Jurop Junion. Ja sam strejt. Radije to radim muškima. (Odmerava ga dok to govori.)

TADIĆ: Izvinite, ali mi se ne slažemo…

HILARI: Moris, ma zar je moguće…?!

TADIĆ: Pa, znate…

HILARI: Ti nisi strejt?! O, fak! Baš šteta!

TADIĆ: A, ne, ne, nisam, tojest jesam strejt!

HILARI: Jesi?

TADIĆ: Jesam, jesam!

HILARI: Pa oko čega se onda ne slažemo?

TADIĆ: Pa, mislim, oko Kosova.

HILARI: Šta oko Kosova?

TADIĆ: Pa mislim, mi i dalje nećemo priznavati Kosovo…

HILARI: A to… Hu kers? Oni ionako nikad  neće postati članica OUN. Rusi će uvek

staviti veto. Ali morate imati dijalog sa njima, oko tehničkih pitanja, du ju

anderstend? I to što pre. Čim se tamo završe vanredni izbori.

TADIĆ: Je l’te? Pa oni tamo ništa ne govore i ne pišu o tome.

HILARI: Pa narvano da ne pišu, kad još  ne znaju da će to biti. Ja ću im saopštiti.

TADIĆ: Ou, sou! Of kors. Kako se toga nisam setio?!

HILARI: Možda zato što si muško, Morise? Vi ste u proseku gluplji od nas žena.

A naročito od mene. Živ primer ti je onaj moj umirući muž.

Nego, da vidim da li si zapamtio svoje zadatke? Šta ćeš raditi u Bukovaru kod

Brozovića?

TADIĆ: Izvinjavaću se.

HILARI: Gud boj. A šta ćeš raditi kad se u Kosovo završe vanredni izbori?

TADIĆ: Stupiću u dijalog sa izabranom vladom oko tehničkih pitanja.

HILARI: Dets maj boj!

TADIĆ: Izvinite, a mogu li uporedo da govorim da nećemo priznati Kosovo?

HILARI: Naravno, lepi moj dečače. Hu givs a šit za taj šit? To nama nije bitno.

TADIĆ: Tenkju veri mač. Sad mi je lakše.

HILARI: Nou problem, Moris. Nego pozovi sad novinare da damo zajedničku izjavu.

A ja ću te pohvaliti i znaš šta još?

TADIĆ: Šta?

HILARI: Reći ću da će Srbija ne samo ući u Jurop Junion, nego da ći i biti lider u

njoj. (Nasmeje se.)

TADIĆ: Ou, pa to je zbilja velika čast!

HILARI: Ne, Moris. To je zbilja veliki džouk, kojim hoću da nerviram onu Eštonovu!

Hajde da obavimo to, pa da idem na masaž i da se poigram sa mojim kućnim ljubimcem

Džordžom …

TADIĆ: Ou, veri najs. A koje je rase Džordž?

HILARI: Zmijske, Moris, zmijske. U pitanju je anakonda. (Smeje se dok je „Moris“

gleda zapanjeno.) Hajde, Moris, pozovi te medijske smorove.

TADIĆ (maša se za mobilni) Odmah, odmah!

Kraj drugog akta

TREĆI AKT

(Hilari i Tači u Tačijevoj rezidenciji u Prištini)

 

HILARI: Dakle, mister Trači, kao što rekoh, da raspišete vanredne izbore. I da

budu demokratski, du  ju anderstend.

TAČI: Uel, aj anderstend ono vanredni izbori, ali ono drugo ne baš najbolje… Maj

ingliš nije baš d best…

A opet ne razumem zašto izbori, ja sve držim ander kontrolj…

HILARI: Baš zato. I obavezno da budu demokratski, bez pritiska i zastrašivanja.

TAČI: Ma jes, kako da nou. Nego ko je to vama odavde dojavio da hoće izbore, da ga

ja…priupitam zašto.

HILARI: To neću da ti kažem. Samo znaj da tvoji sunarodnici nisu zadovoljni

tobom.

TAČI: Aj dont biliv. Pa sve sam ih…zadovoljio.

HILARI: Da, da. Na to se i žale, da si im obećao mnogo, a da su dobili  dik.

Zato pazi šta radiš, jer nama  ne možeš uvaliti dik, mi tebi možemo. Znamo sve.

TAČI: Pa dobro. Biće izbori. I sigurno ću pobediti. A ovi moji što se žale će izgubiti.I pre ću u Vladu staviti Srbe nego njih.

HILARI: Ok. Ali da bude demokratski! Inače stiže dik!

TAČI: O gospođo, ja sam iznenađen i uvređen sa vaš rečnik. Ipak od jedne dame takve reči…

HILARI: Rekla sam i haug. Demokratski i fer!

TAČI: Znači tako da izgubim?

HILARI: Pa…i to ti je bolje, nego dik. Gud baj!

TAČI: (više za sebe) More turim ti gu!

HILARI:(odlazeći) Nešto ste rekli?

TAČI: Kažem: nemate brigu! Sve će biti sređeno! Gud baj, gud baj!

 

(Kad ostane sam)

Nek se pićku majćinu i izbori i Hiljari i te kfore! Mislje mene me da skinu? E pa

neće da može. Imam da namestim demokratske izbore da pobedi sve moj do mojega.

(Viče)

O, Adem! O, Adem!

O Adem, gluvog te bem!!

(Dolazi Adem)

ADEM: Izvolji šefe?!

TAČI: Slušaj ovako: da javiš svima našima da budu spremni za akciju!

ADEM: Da se diluje ilji da safatavamo organe?

TAČI: Ćuti, more, nesrećo, šta lupaš?! Kad sam ja to radio?

ADEM: Pa kad nisi…

TAČI: Ama, kad sam ja glasno i jasno izgovorio da to radim, budalo? Jelj ti znaš da i

Euljeks ima uši, a kamolji zidovi, a nesrećo?

ADEM: Nisam znao za zidovi, a Euljeks ima k’o da nema. Iha, šta sve nisu ni čulji ni

vidilji, a slušalji i gljedalji, iha !

TAČI: Iha, iha! Sikter bre! Da je ono što misliš, ja bi ti k’o i uvek javio na

mobiljni, a ne ovako.

Javi našima da se spreme za izbore! Da objasne svima da dobro razmislje i da glasaju

za koga treba, inaće…

ADEM: A za koga treba, šefe?

TAČI: A šta ti misljiš za koga treba?

ADEM: Ne misljim ništa.

TAČI: Pa valjda vidiš za koga treba? Pogljedaj malo bolje… Vidiš lji ga?

ADEM (beči se i osvrće okolo) Jok.

TAČI: Nikog ne vidiš?

ADEM: Jok.

TAČI: Baš nikog?

ADEM: Pa nikog, šefe. Samo tebe.

TAČI: Pa za koga treba?

ADEM: Nemam pojam.Ti mi kaži.

TAČI: Pa za mene, budalo!

ADEM: A je lji? Vidiš, moljim te. Pa normaljna stvar za tebe, kad kažeš za tebe.

TAČI: Ajde gubi mi se s očiju i izvrši zadatak!

ADEM: Razumem, šefe! (Odlazi.)

TAČI (gledajući za njim): C, c, c.

 

Dragan Atanacković Teodor

www.apsorg.rs

Hrvatsko književno društvo „POZIV“

Hrvatsko književno društvo

Imamo čast pozvati Vas na “Književni set“

14. 01. 2011. u 19 sati

u caffe bar SET (Verdijeva 11)

GOSTI: Književnik Dražen Pavlić – Bjelovar,  Valerio Orlić, Rijeka

veèer poezije i ¹ansone

 

izložba fotografija

samostalnog umjetnika Karla Do¹ena

 

pjesnièke interpunkcije –

 

srdaèan pozdrav

HKD

Srpski nacionalni program i srpsko nacionalno pitanje

Piše: Slobodan Turlakov
Srpski nacionalni program i srpsko nacionalno pitanje
Još od tzv. ujedinjenja, 1. dec. 1918, srpsko nacionalno pitanje skinuto je sa dnevnog reda, već i zato što se verovalo da je ono ujedinjenjem (ispunjenjem Niške deklaracije 1914, koja je proglašena za srpski nacionalni program) rešeno, jer je sve Srbe sakupilo u jednu državu.
Od tada su Srbi prolazili kroz svakojake pogubne mene, da bi se čak i u onoj državi koju su svojom krvlju stvorili, morali da odreknu svog imena, i da postanu Jugosloveni.
Jedino, u nesrećnom interegnumu, pod nemačkom okupacijom, blagodareći generalu Nediću, opet su se opsetili da su Srbi, bez obzira što su izgubili slobodu i državu.
A onda su postali komunisti, prokazujući i ubijajući srpske nacionaliste, „čisteći tako svoje dvorište“ i dajući time primere drugovima u drugim republikama, koji su se, međutim, još uvek bavili čišćenjem svojih dvorišta od velikosrpskog nakota i njihove hegemonije.
Kao odgovor na Hrvatsko proleće 1973, došao je Ustav 1974, kojim se i onako rasturena Srbija dalje komadala…koja je, iako zaostajala za drugim republikama, proglašena za bogatu, te je morala davati od svog siromaštva – nerazvijenima!
Tito se izvoleo prestaviti, ali bačena je parola i „posle Tita – Tito“, dakle Srbija i dalje ima da nazaduje. Pod uticajem i na želju zapadnog sveta, Titova SFRJ se rastače, i za to rastakanje Srbija je proglašena za krivca. Iako je Tuđman javno, na sred Zagreba, rekao:
„Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela! Mi smo samo ratom mogli izboriti samostalnost Hrvatske!“
Iako je to sav svet čuo, Srbiji su uvedene sankcije, jer je optužena za nastali rat, u kom su srpski starosedeoci ubijani i terani sa svojih vekovnih ognjišta! Od te „časti“, koju su im priredili još i muslimani i Šiptari, Srbi nisu imali pravo da se brane, a ko je to pokušao, proglašen je za ratnog zločinca, kog čeka Hag, gde su do sada dobili preko 1000 godina robije!
Tužna rekapitulacija srpske epopeje XX veka, koju je trebalo da smeni 5. oktobar 2000, da najavi vaskrsnuće Srbije, u svemu, a najpre u tome, da obnovi njeno nacionalno osećanje, tako grubo i zločinački suzbijano!
Bila je to šansa svih zapadnih kursista, koji tamo, očigledno, nisu učili kako da obnove srpsko nacionalno osećanje i srpsku državnost, već kako na najbolji način da i jedno i drugo saseku u korenu!
Malo je reći da su u tome talentovano uspeli, doduše pod moranje i silom, ali i s pravom koje su dobili od srpskih sluđenih glasača.
U svoje vreme, kad je u Bavarskoj bio premijer Štraus, sve ono što je u Zapadnoj Nemačkoj bilo reakcionarno i željno prošlih vremena, slilo se u Bavarasku. Biće da neću mnogo preterati, ako kažem, da je današnja Srbija kao nekadašnja Bavarska, postala sabirni centar sveg onog što je krasilo prošlost, pre tzv. i ozloglašenih 90 – tih godina. Oni i njihova deca, danas sa istim onim premisama i predrasudama, vladaju Srbijom! Svako čeprkanje po ma čijoj ličnosti, to otkriva, i u NVO, i u strankama, i u vlasti…što nas upućuje samo na jednu posledicu: Srbija je i dalje bez nacionalnog programa, te niko i ne postavlja srpsko nacionalno pitanje, bar u onoj meri koliko ga postavljaju sve okolne zemlje.
Srbija danas nema ni jednu skupinu ljudi, ni jednu instancu, oko koje bi se Srbi mogli okupiti. Čak ni jedna stranka nije srpski opredeljena, čak i ako nosi u naslovu pridev – srpski odn. srpska!
SPO koji je počeo kao četnički pokret, penjući se na Ravnu Goru da sebe ustoliči kao Čičinog naslednika, danas traži ulazak u NATO, koji u svojoj biti jeste negacija sveg onog što je Draža Mihailović želeo.
Srpski radikali, ni jednu čisto srpsku inicijativu nisu pokrenuli, neprestano vodeći stranačku borbu, uostalom kao i njihovi disidenti SNS, proglašavajući se više „naprednim“, no srpskim, već i time, što bi, ako dođu na vlast, poštovali zakone države Srbije, i udovoljili haškoj želji da im se preda general Mladić!
Već o „srpskom jedinstvu“, posle njihovog glasanja za Rezoluciju kojom Srbi sami sebe proglašavaju – zločincima, nemamo šta da kažemo, već da bi bilo pošteno da izbrišu ono „srpsko“ iz svog naslova!
Neprestano se provlači parola i ideja: „Evropa nema alternativu“, a za sve nas koji se još osećamo Srbima, samo Srbija nema alternativu! Srbija koja se od Sretenja 1804. bori za svoju državu i slobodu!, da bi izvesni Goran iz Kraljeva, za obeležavanje te amanetne i zavetne 200 godišnjice, ponudio svoj igrokaz „Skelu“, u kojoj se i ne pominju – Karađorđe i njegove vojvode!
Sramno!
Pogotovu za Koštunicu i njegove fligl – ađutante, što se nisu digli i napustili to svetogrđe, čime su pokazali ne samo svoju nacionalnu ravnodušnost, već i nezahvalnost prema onima čijom su borbom i krvlju stekli pravo da se nalaze na svojim današnjim tronovima.
Drugim rečima, kud god se okrenete vidite da Srba nema i da su sklonjeni. Traži se samo partijska pripadnost. Doduše, postoji nekakva njihova Srbija, ali koju mi ne činimo, što je jasno omeđio sam predsednik Tadić, kad je rekao:
„Postoji sukob između Srba i Albanaca, ali ne i između Kosova i Srbije!“
Šta ćete više!
Uostalom, ovih dana bili su kongresi i skupštine vladajućih stranaka…ni na jednom nije izgovorena reč o Srbima! I šta ti ljudi i žene uopšte, traže među nama Srbima. SPO je čak graknuo u jedan glas:
„Hoćemo kralja!“
Niko da uzvikne:
„Hoćemo Srbiju državu Srba!“
Bez srpskog oduševljenja i zajedničkog samopregora nema obnove i napretka srpske države. Posle deset godišnjeg razbaštinjenja Srbije u svemu što je bilo vredno, neinteligentno je i nedolično praviti planove za nekakvu 2020. Zar su zaboravili predizborne parole:
„Hoćemo bolje, odmah!“
Ili: „Srbija na prvom mestu!“
U životu jednog propalog naroda odveć je mnogo deset godina, utoliko pre što su se svi oni isprobali u prošlih deset godina, i pokazali da im ništa ne ide od ruke, sem utaja, lopovluka i obmanjivanja lakovernog naroda.
Deset godina rušenja nikako ne pretpostavlja sledećih deset godina građenja! Ko to? I s kim? Narod je onemoćao, izgubio svaku veru, pa nema čak ni razloga da se umnožava. A sa čim da hrani i oblači decu, i šalje u školu i na nauke?!
Šta to znači: bićemo zemlja prosperiteta i nauke?! Ko to? Narod koji ne postoji, kome se neprestano usađuje uverenje da mu nacionalno osećanje nije potrebno, da je sad najvažnije biti Evropljanin! Pa makar i kroz 10 godina!
Ja sam moj „Vodič za Srbe početnike, 1804-1941“ završio rečima nekog komuniste:
„Srpski narode – oprosti!“
Mogli bi to i „ovi“.
Utoliko pre što je grdna većina u bliskom srodstvu sa prošlima, koji, očigledno, nisu prošli. Lepo kaže Duško Matić:
„Ništa tako dugo ne traje, kao prošlost!“

P.S. Kažu da je istoričar mlađani Č. Antić, napisao „Srpski nacionalni program“. Bravo! Ali, zašto ga čuva skrivenog. Neka ga objavi, neka da Srbima hranu, nek izazove njihove misli o tome, šta su i gde su.
Konačno, nismo mi Srbi, repa bez korena.