TRGOVINA ORGANIMA Srpsko srce kuca u – šeika

TRGOVINA ORGANIMA Srpsko srce kuca u – šeika

5 Region | Uredništvo | mart 8, 2010 at 20:00


Piše Dragan Mraović

Maria Lina Veka, italijanski pisac i novinar, objavila je roman „Vučje srce“, čije je nadahnuće trgovina ljudskim organima (Srba) koju su vodili  funkcioneri OVK-a i današnje kosmetske „vlasti“, a u prisustvu 40.000 NATO vojnika

Priča o trgovini ljudskim organima naših sunarodnika počela je još 2002. godine, kada je na iračkoj televiziji gostovao izvesni šeik Behramin koji je pričao o svojoj transplantaciji srca, uspešno obavljenoj u Turskoj. Rekao je da se „odlično oseća, ali mu je žao što u njemu sada kuca srpsko srce“. Tu priču su srpskoj obaveštajnoj službi prenele kolege iz jedne od država koje se graniče s Irakom, najverovatnije obaveštajci izraelskog Mosada. To je, međutim, tek vrh ledenog brega. Prema nekim informacijama, samo tokom 1999. godine organi su nasilno izvađeni kod oko 300 Srba. Postoje podaci o tome da je u bolnicu „Majka Tereza“ u Tirani primljeno 75 osoba sa KiM. Njih 25 je poslato u Italiju, 15 u Austriju, dok sudbina ostalih nije poznata, a mnoge žrtve kojima su organi vađeni bile su smeštane, prema našim izvorima, u albanskim oblastima Kuks, Mat, Berat, Fijer, Dureš i Tirana.

ŽIVI FRIŽIDERI
O tome je govorio i haški svedok K-144, tvrdeći da su Hašimu Tačiju redovno dostavljani izveštaji o prodatim organima: „Koliko znam, najmanje 300 bubrega i još bar oko 100 drugih organa izvađeno je ljudima na Kosovu. Zarobljenicima su vadili jetru, ali i srce. Znam da se cena bubrega kretala od deset do 50 hiljada maraka, a pričalo se da je ukupna zarada bila veća od četiri miliona maraka. Vođena je precizna evidencija, a papiri su išli na ruke Hašimu Tačiju kao i 80 odsto zarade koju je delio s komandantima. Ostatak su dobijali oni koji su organizovali vađenje i transport organa… Kad bi iz… javili koji im i kakav organ treba, odlučivalo bi se ko će pod nož. Operisani bi zatim bili ostavljeni da umru tako što bi ih skinuli s aparata… U nekoliko slučajeva mlađi zarobljenici su, posle vađenja jednog bubrega, zatvarani i vraćani među ostale, ali to je izazivalo veliku paniku, pa se od te prakse odustalo…“
Dakle, zdravi i živi Srbi služili su kao živi frižideri. Izvadi se bubreg, proda, operisani mučenik održava u životu dok se ne proda i drugi ili srce, jetra… Za srce se ugovarala posebna cena, jer „frižider“ nije bio mnogo upotrebljiv posle njegovog vađenja.
Ime Ljutvija Dervišija je u istrazi krađe organa zarobljenih Srba sa KiM tokom 1999. godine pomenuo jedan od svedoka, rekavši da je urologa stalno viđao na mestima gde se sumnjalo da su zarobljenim civilima vađeni organi radi prodaje. Podsetimo se da je policija u Prištini uhapsila krajem 2008. tog zloglasnog urologa pod sumnjom da je obavljao ilegalne transplantacije bubrega, a privedeni su i njegov brat Arban Derviši, menadžer privatne ambulante „Medikus“ u kojoj su se odvijale operacije, kao i urolog Tun Pervorfaj. Hirurga Marija Spalonea policija je uhapsila 2004. godine, jer je svoje klinike u Durešu i Fijeru koristio za vađenje organa namenjenih evropskom tržištu. Poznata je i izjava dr Sulejmana Kodra, koji je radio na klinici Ksut“, da „ukoliko je i bilo ilegalnih presađivanja organa, hirurzi se ne mogu smatrati odgovornima“.

Bruno Vekarić, portparol srpskog Tužilaštva za ratne zločine, rekao je svojevremeno da, prema nekim saznanjima, ljudsko telo na crnom tržištu vredi skoro dva miliona evra. Bubrezi se prodaju od 15 do 100 hiljada, a jetra i srce dostižu i cifru od milion evra

Bruno Vekarić, portparol srpskog Tužilaštva za ratne zločine, rekao je svojevremeno da, prema nekim saznanjima, ljudsko telo na crnom tržištu vredi skoro dva miliona evra. Bubrezi se prodaju od 15 do 100 hiljada, a jetra i srce dostižu i cifru od milion evra.

TRGOVINA SRPSKIM SRCIMA
Međutim, istraga o ovim monstruoznim zločinima, iako mlitava i do sada neefikasna, pokrenuta je tek pošto je Karla del Ponte pisala o tome u svojoj knjizi „Lov“. Šta je napisala Karla del Ponte kojoj nije palo na um da ta svoja saznanja pretvori u istragu? Verovatno bi bilo sasvim drugačije da su Srbi počinili te čudovišne zločine nad Šiptarima. Ima se utisak da je pisala o tome sasvim nesvesno, jer to za nju nije neka bitna tema u knjizi. Da je bila svesna šta je rekla svakako ne bi to napisala, jer da postoji neki Haški tribunal i za nju, bilo bi joj suđeno „što nije ništa učinila da spreči zločin“.
Na stranama 290-291 svoje knjige, Karla del Ponte je stala na stranu Srba, valjda jedini put i očigledno nehotice. Posle uvoda u tu temu, u kome govori kako ju je srpski pesnik sa Kosmeta, Ranko Đinović, obavestio da Srbi imaju imena čak 200 otmičara, članova OVK-a, uz direktnu optužbu protiv Hašima Tačija i Agima Čekua za otmice Srba u periodu 1998-2001. Koliko je sve to zanimalo Karlu vidi se i po tome što i ne zna u kojem svojstvu je Ranko razgovarao sa njom, jer kaže za njega da je bio „predsednik grupe Kosovara“, zamagljujući tako da je reč o Srbima. Posebnu sumnju izazivala je činjenica što skoro da nije bilo zahteva za otkupom otetih, a porodice su bile uverene da su odvedeni u Albaniju.
Karla kaže: „Tužilaštvo je saznalo da su istražitelji i funkcioneri UNMIK-a saznali, od grupe novinara kojima se moglo verovati, da su kosovski Albanci transportovali kamionima, u leto 1999. (posle međunarodne okupacije Kosmeta – prim. D.M), preko severne granice između Kosmeta i Albanije, trista otetih osoba. U početku su zarobljenici bili smešteni u barake i druge zgrade u gradićima kao Kukeš i Tropoja. Prema pomenutim novinarima i njihovim isključivo albanskim izvorima, najmlađi i najjači zarobljenici su dobro hranjeni, podvrgavani lekarskim pregledima, a nisu nikada tučeni, već su prebacivani na druga mesta kao što je Burel i okolina. Jedno od tih mesta bila je neka baraka iza jedne žute kuće na dvadesetak kilometara južno od gradića. Izvesna soba iza te žute kuće, rekli su novinari, uređena je kao priručna operaciona sala u kojoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Potom su ti organi slati, prema istim izvorima, preko aerodroma Rinas, kraj Tirane, u hirurške klinike u inostranstvu da bi se presadili pacijentima koji su to platili. Jedan od informatora je i lično izvršio jednu od isporuka do aerodroma. Žrtve kojima bi izvadili jedan bubreg vraćane su u baraku sve dok ne bi bile ubijene radi uzimanja drugih organa. Tako su ostali zarobljenici u baraci znali kakva sudbina je i njih čekala, pa su užasnuti molili da ih odmah ubiju. Među zatvorenicima u baraci bilo je i žena… za koje su dva izvora tvrdila da su služile da pokopaju mrtve oko žute kuće i u okolini. Prema izvorima, šverc organa se odvijao uz znanje i aktivno učešće srednjih i viših oficira OVK-a…“.
Karla del Ponte nije ništa učinila da istraži užas kakav ni Andrić nije opisao u delu „Na Drini ćuprija“, a niko se ozbiljno ni ne trudi da utvrdi činjenice i kazni krivce. Hašim Tači, zvani „Zmija“, koji je bio osuđivan za međunarodni terorizam devedesetih godina, sada se sumnjiči i za trgovinu srpskim srcima, ali je on veliki ljubimac one nestašne i simpatične Madlen Olbrajt i „onkl“ Holbruka, pa mu niko ništa ne može.
Pesnik Dobrica Erić kao da je i pre zločina naslutio ta zverstva u svojoj „Prkosnoj pesmi“:

… Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeriMora da su čule belosvetske bande

Istraga o monstruoznim zločinima vađenja organa, iako mlitava i do sada neefikasna, pokrenuta je tek pošto je Karla del Ponte pisala o tome u svojoj knjizi „Lov“ (La caccia – Io e i criminali di guerra, Feltrineli, Milano, 2008, str. 290)

da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi…

… ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srcečudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

ČIJE JE MOJE SRCE
Za razliku od pesnikovih metaforičkih predosećanja, Vekina priča u romanu je dokumentaristička, iako stoji napomena da je svaka podudarnost s licima i događajima iz stvarnog života slučajna i nenamerna, verovatno da se izbegne nanošenje nove patnje živim rođacima žrtava. U predgovoru knjizi, Sanda Rašković-Ivić navodi da svi znamo da je od proleća 1998, pa do zime 2001, nestalo 1.300 Srba, ali da ne znamo kakav je bio njihov kraj. O tom kraju nam priča potresni roman Marije Line Veke.
Mladi Francuz Danijel može živeti jedino ako mu se ubrzo presadi srce. Dok on čeka, na Kosmetu nestaju vozač Dragan iz Obilića, Dejan, direktor škole u Uroševcu, Srđan iz Gnjilana, hirurg Milan iz Lapljeg sela… Ali, nestaju i retki Albanci koji su pokušali da pomognu porodicama otetih Srba da nešto saznaju, kao Ahmet, koji je nestao bez traga i glasa.
U međuvremenu su Danijelovi roditelji napravili „dobar posao“ pri čemu su posebno imali u vidu i cenu novog srca i on je otišao u jednu švajcarsku kliniku da čeka transplantaciju. Tada je hirurg Milan već bio zatočen u Albaniji, a „analize su pokazivale savršenu podudarnost“ davaoca srca sa primaocem. Milan je odmah shvatio, budući da je hirurg, u kakvom se zarobljeničkom logoru našao:
„On je, uostalom, prvi shvatio šta se događa u beloj kući, u dve operacione sale u suterenu, u kojima se neprekidno radi; shvatio je Milan čemu služe te posebne posude u rukama zadihanih ljudi, koji uleću u kola i, uz napadnu škripu točkova, nekuda odlaze.
Noću se sve jače čuje, tako da je ubrzo u Milanovoj besanoj glavi eksplodirao jedan drugi zvuk, karakterističan zvuk helikopterske elise. Helikopter je sleteo nedaleko odatle, iako su noću zvuci izobličeni, čine se mnogo bliži.
Jasno se čulo usporavanje, na trenutak se možda zaustavio, potom je elisa ponovo počela da se vrti uz svoj specifičan zvuk, a onda je helikopter poleteo i na tren uleteo u Milanov vidokrug.
Jasno, izvađeni organ valja presaditi, to je dragocena i kvarljiva roba. Potrebna je preciznost i brzina, ne sme se počiniti nikakva greška. Helikopter je neophodan.
Neko čeka novo srce, ko zna gde.
Pa nek je sa srećom, razmišlja Milan, i gotovo mu se pojavljuje osmeh na licu.
Sada se oseća spokojno.
Evo, već su došli po njega.“
Roman se završava Danijelovim razmišljanjem o tome da li će doći do odbacivanja novog srca ili će se „primiti u njegovim grudima“, a svakoga dana ga muči isto pitanje: „Čije je moje srce?“
Upravo to pitanje nas vraća na šeika Behramina. Danijel ne zna čije je srce, kao što primalac, po pravilu, ne treba ni da zna čije je srce kada dolazi do takozvanog kadaveričnog presađivanja, odnosno kada se organ uzima od umrlog s prethodnim pristankom njega ili porodice. Kako je onda šeik znao da ima „srpsko srce“? Jedino tako što su mu „prodavci“ rekli kako i odakle će ga dobiti i time bar udvostručili cenu. Ako čeka kadaverično srce može i da ne dočeka, ali ako se istrgne srce živom Srbinu, onda može da ga dočeka i da se smeši. Naravno, to košta, jer treba ubiti čoveka da bi drugi živeo i uzeti krvave pare za to.
Istraga o ovome tapka u mestu. Nikome osim porodicama nestalih nije u interesu da se išta sazna. Ne samo počiniocima zločina, što je logično, nego ni primaocima srca, jer su saučestvovali u ovom masovnom zločinu. Oni što su satelitom snimili neke senke u Srebrenici prepoznavši u njima srpski „genocid“, „nemaju“ satelitske snimke klanica u Berišinoj Albaniji, kao što „nemaju“ ni satelitske snimke Berišinih topova koji su gruvali sa albanske teritorije na srpsku vojsku na Kosmetu. Skoro 40.000 NATO robota na Kosmetu nesposobno je bilo da vidi i spreči stravične zločine nejasne ljudskom umu. Hoće li neko od njih odgovarati u Hagu po istom osnovu po kojem se tamo sudi Srbima?
Naše vlasti se u to ne mešaju, kao što se ne mešaju u zagađenje osiromašenim uranijumom, u ekološku katastrofu u Pančevu, u dvostruko veći broj tumora u Kragujevcu, zbog piralena, i u Kosovskoj Mitrovici, zbog O.U, kao što se ne mešaju ni u šta što bi narušilo njihovu idilu sa Briselom i Vašingtonom.
Preostali su nam Dobričina pesma i Marijin roman, kao nejaka brana zaboravu. A što se zaboravlja, ponavlja se. Da su nekadašnji koljači iz Jasenovca kažnjeni, ne bi bilo „Oluje“. Da su negdašnji šiptarski balisti na Kosmetu primerno kažnjeni, ne bi danas bilo nasilnog vađenja srpskih organa.

Danas se ratovi vode rečima

Razgovor sa Marijom Linom Vekom

Iako ste napisali roman, naizgled bezazlenu stvar, vi ste u stvari dirnuli osinje gnezdo?
Da, tačno je da sam koristila formu romana, ali, u svakom slučaju, dohvatila sam se „osetljive“ teme koja je u središtu polemika i suprotstavljenih stavova. Sve u svemu, jesam, dirnula sam osinje gnezdo.

I pored toga što kažete da je „svaka sličnost sa stvarnim činjenicama i ličnostima potpuno slučajna“, ima se utisak da je reč o dokumentarnom romanu. Potka se sudbinski podudara sa činjenicama, iako ne i sa imenima?
Inspirisala sam se brojnim pričama, sećanjima, bolovima koje sam videla, o kojima sam slušala i zbog kojih sam propatila na Kosovu i Metohiji: činjenice iz romana su inspirisane činjenicama o kojima su pričale porodice koje su izgubile sina, muža, oca, bilo koga dana, bez ikakvog razloga.

Zašto se zapadna štampa, vrlo histerična kada se radi čak i o najmanjim greškama Srba, nije skandalizovala i u ovom slučaju?
Jedan moj prijatelj, italijanski general, sada u penziji, rekao mi je: „Danas se ratovi vode prvo rečima, a posle oružjem“. Eto, rat protiv Jugoslavije i protiv Srbije prvo se zasnivao na medijskoj laži koja je naučno i neprestano plasirana. Priznati sada da su oni što su označeni kao krvnici, dakle, Srbi, u stvari bili žrtve neopisivog užasa, kao što je vađenje njihovih životnih organa, bilo bi isto što i priznati da se NATO agresija nije temeljila ni na čemu. Mislim da uz „humanitarne bombe“ koje je NATO bacio na Beograd dobro ide jedan citat Tacita: „Stvaraju pustoš i to nazivaju mirom…“
Beograd je bio, pre skoro jedanaest godina, grad-meta NATO aviona koji su tokom sedamdeset osam dana bombardovali Srbiju u prvom „humanitarnom ratu“ u istoriji, a danas je još uvek ranjeni grad.
Avioni su prestali da bacaju bombe na Balkan, pa su sada zauzeti sejanjem smrti u drugim delovima sveta, ali rana je i dalje otvorena i krvari. I dalje plamti agonija Kosova, lagana smrt srpske zajednice, odlučne da ostane na „svetoj zemlji“ srpskog naroda, na Kosovu i Metohiji.
Srušene zgrade nas i danas sećaju na naličje medalje „humanitarnog rata“, na tamnu stranu koju su mediji zanemarili, svedoče o košmaru, o obmanjujućoj viziji neodržive sadašnjosti.
Još niko nikada nije platio za civile ubijene u NATO agresiji.

Jedan albanski pesnik sa Kosmeta, Ali Podrimja, ne bi se moglo reći da je srpski neprijatelj, bar koliko je to nama poznato, ipak je napisao, u jednoj svojoj pesmi pre mnogo godina, da će orao ubiti vuka. Dobrica Erić, naš pesnik, opisao je, pre saznanja o zločinačkoj trgovini organima živih Srba u režiji OVK-a, u svojoj „Prkosnoj pesmi“, užas nasilno izvađenih srpskih srca koja „neće da se prime u njihovim grudima“. Izgleda da su se obistinile najfantastičnije i najneželjenije pesničke vizije?
Pesnik uvek ima sposobnost da vidi ono što drugi ne vide. Svakako je život na Kosovu i Metohiji sve više dobio obeležja beskrajnog košmara, crne rupe u kojoj se normalni svet beznadežno batrga. Tako se i neopisivi užas ljudi, još živih i mladih, namenjenih da budu roba na tržištu ljudskih organa, mrvi i zaboravlja u velikom, skrivenom, zamagljenom košmaru neizmerne gomile laži.

Kako je moguća tolika ravnodušnost sveta naspram takvih grozota?
Kao što rekoh, sredstva informisanja, moć velikih televizija, veza medija sa politikom i privredom, predstavljaju pravu pravcatu „ratnu mašinu“ koja služi da većini ljudi prikaže trenutnu i površnu vest o takozvanom „dnevnom problemu“ (juče Kosovo, zatim Irak, Avganistan, sada Iran), uvek uz malo stvarnih informacija koje su razvodnjene u bujici reči, sladunjavih i retoričkih komentara. Pamćenje nije u primeni, ljudi brzo zaboravljaju i olako se prepuštaju „uživanju“ u spektaklima sa „vatrometom i bleh muzikom“. U tom kontekstu grozote čije su žrtve bili Srbi na Kosovu jednako su neprimećene, kao i deca koja umiru od gladi u Nigeriji. Kao što kaže Ivo Andrić, već je teško kada neko pati, ali još je teže kada neko pati, a niko to ne primećuje…

Marija, otkuda ti sa nama? Mogla si mirno i lepo da živiš u tvojoj lepoj Italiji.
Osećam se građaninom sveta i moja otadžbina je celi svet. Za Srbiju me veže velika ljubav, ali takođe i za Kubu i mnoge druge zemlje… Jednostavno mislim da ima stvari za koje nijedna normalna, poštena osoba, ne može sebi da dozvoli – ni zbog kakvog „višeg“ razloga – da budu skrivene ili zanemarene. Istina se ne može zauvek skrivati. A samo nas istina čini slobodnim.

Ваша Светости! – (проф. др) Слободан Турлаков

From: Minja M. [mailto:minja@vlada.ca]

Sent: Saturday, January 08, 2011 10:56 AM

To: undisclosed-recipients:

Subject: Fwd: hruistos se rodi!

Ваша Светости!

Христос се роди!

Јако ми је жао што не могу да Вама и нашој цркви

којој стојите на челу, пожелим,  да по нашој Новој години, буде све

најбоље, већ и зато што сте Ви, Ваша светости, нашли за сходно да  на

дан католичке Нове године, пожелите свима све најбоље у наступајућој

години.

Коме то? И нашим убицама, и овима који бесомучно владају

нама, не само у лицу слуга наших вечитих непријатеља, већ и по свом

антисрпском убеђењу.

А Свети Сава каже: „Не тражите нове пријтеље у доказаним старим душманима!“

Ал, кад прочитах Вашу посланицу поводом Божића, покајах се

што је читах, већ и зато што ни једном се не усудисте и не

удостојисте, да поздравите браћу и сестре, СРБЕ и СРПСКИЊЕ!

То помињање су „ови“ забранили! Али наша црква је своја

самостална и слободна, и зове се СРПСКА,значи Срба и Српкиња , ко може

да забрани да се ти Срби и те Српкиње помињу!

Грех је то велики, Ваша Светости, велики и неопростив!

Јер ако и црква не жели да помиње Србе и Српскиње, куд то

идемо. Ка изумирању!

Ако се на земљи све дешава по Божјој вољи, онда је и наша

пропаст Његова воља. Усуђујем се да кажем, и зато, што имамо  такве

српске владике, па, на жалост, и таквог – српског Патри-јарха!

Опростите, рекох што ми лежи на души, али ми није лакше. Напротив.

Јадни ми, Срби! И то не зато што ником нисмо потребни, већ

зато што сами себи нисмо потребни.

Црква би морала бити српскија и милитантнија, ако хоће и

мора да спасе наш народ.

Амин.

С поштовањем,

На Божић

(проф. др) Слободан Турлаков

http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=12

<http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=12&t=7395> &t=7395

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

ОДСЛУЖЕНА ПРВА КАТАКОМБНА ЛИТУРГИЈА
НА СЕВЕРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Монаштво верно освештаном црквеном поретку и једином канонском Епископу Eпархије
рашко-призренске Артемију, дошло је пре неколико дана и на север Косова (село
Житковац), како би наступајуће велике празнике дочекали у нераскинутој и
нераскидивој заједници са верним народом. Они који су пружили храбар отпор
црквено-државном пучу у Eпархији и нису пристали на безакоње и прогон свога
Пастира и монаштва, дочекали су свештеномонахе са великом радошћу и надом да ће се
и на тим просторима служити Света Литургија. Њихова нада је испуњена на сам Божић
када је и одслужена прва Литургија.
Свету Литургију је служио јеромонах Евтимије, настојатељ манастира Сочаница у
егзилу а певницу је водио јерођакон Јаков. На служби је прочитана Божићна
посланица Епископа Артемија. Скоро сви присутни на Литургији причестили су се
Светим Тајнама. У пригодној беседи отац Евтимије је нагласио да је данас посебан
дан и разлог да одамо славопој Богу на висини, Који није оставио мало стадо
незбринуто. Пошто је Пастир силом удаљен од своје епархије и пастве, он је показао
бригу за своје верно стадо тиме што је послао своје монаштво. Ко види нас, види
њега, а ко види њега види пут којим су ишли наши свети преци и Божји угодници,
нагласио је отац Евтимије.
Просторија преуређена у капелу (посвећену Светом Сави српском) била је мала да
прими око стотињак верника са разних страна Косова и шире. Оно што је сво време
красило овај молитвени скуп било је благочешће, једнодушност и заједничко појање
народа. Многочекано богослужење у молитвеном општењу са својим Епископом је
дочекано. Иако у скромним условима у прогонству, овај догађај се може упоредити са
доласком хладне воде жеднима.
После Литургије мало стадо се окупило на послужењу где су размењене речи утехе и
охрабрења потребне ради истрајавања на уском путу који води у живот вечни.
Нахрањени тако духовном и телесном храном верници су се у миру разишли својим
кућама благодарећи Богу на новом духовном извору отвореном у њиховој средини.
Остатак прилога са фото галеријом и видео записом можете погледати на адреси:
http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/2-info/128-katakombne-liturgije.html

The Chinese are discovering the „Ancient Slavic Secret“

The Chinese are discovering the „Ancient Slavic Secret“

December 17:

The PLA’s Chengdu military region will train nearly 10,000 homing pigeons as part of a signaling system to connect different regions in the military zone, the Chengdu Shangbao and South China Morning Post report. Pigeons are effective for army signaling in remote areas when telecommunications fail. The pigeon signaling system will ensure that regional army communications will be functional even in wartime, said one PLA official, adding that back-up communication stations had been set up in the mountainous provinces of Yunnan, Guizhou, Sichuan, Chongqing and Tibet to deal with emergencies.

[Editor’s Note: The mainland has long depended on carrier pigeons for military use. In 1950, Yunnan border forces formed China’s first military pigeon squad, with about 200 Soviet and Polish pigeons. The provincial capital, Kunming, has since built a base to train more than 50,000 pigeons for military use.]

„U SUSRET DPS KONGRESU ILI POLITIČKOM STRESU“

GLAS DIJASPORE

 

GLAVNOM I ODGOVORNOM UREDNIKU

 

Gospodinu DUŠANU NONKOVIĆU

 

Poštovani,

Dostavljam tekst „U SUSRET DPS KONGRESU ILI POLITIČKOM STRESU“ za objavljivanje u vašim elektronskim novinama.

 

Podgorica, nedjelja, 09. januar 2011. godine                        Dr Momčilo Dušanov Pejović,

U SUSRET DPS KONGRESU ILI POLITIČKOM STRESU

 

Voljno ili nevoljno, ipak, desilo se da je sada već bivši Premijer morao javno ili makar politički mirno, razumno i t(r)ajno podnijeti ostavku i otići zauvijek pa makar to bila samo jedna stepenica niže od državničke visoka partijska funkcija prvog čovjeka najbrojnije i najmoćnije vladajuće partije, a sa jednim ciljem da se (o)čuva koliko toliko vlast i zadrže važni politički konci i konopci – uzde sa kojima će se držati nekadašnji politički sadrugari na rovitoj crnogorskoj političkoj pozornici. Bio je „dominantna“ politička ličnost u posljednjih dvadeset godina odnosno od početka 90-tih godina 20. vijeka pa sve do konca prve decenije 21. vijeka, iako ne svojom voljom i zaslugama već uz veliku podršku političkih igrača u stranci kojoj je pripadao, kao i onih političkih saigrača sa evropske političke scene kojima je odgovaralo da se privremeno pređe preko svega onoga što se dešavalo u vremenu „rata za mir“ samo da se stabilizuje – primiri stanje na „brdovitom Balkanu“ odnosno u nekadašnjoj JUGI. Kalkulisali su i jedni i drugi i svi su bili zadovoljni do jedne političke ure, a to je do dobijanja statusa kandidata za ulazak u Evropsku Uniju!

Šta god da je bilo ne može se izbjeći sumnja u održivost izjave da nije bilo pritisaka pa iako je sve možda bilo samo u uvijenoj formi, suptilno i periodično dozirano od strane Evropske Unije, bez obzira što se dijelom može uvažiti Premijerova izjava da je sve urađeno dobro proračunato sa obaveznom alternativom, jer „ni jednu situaciju ne voli(m) bez alternative…“! On ni u životu, a kamoli u politici nije volio situacije bez alternative pa je i sada procijenio da je za njega najbolje da predahne od velikog dvadesetogodišnjeg političkog zamora i zasićenosti  i naravno oproba se u vodama biznisa ili njemu prihvatljivijih profesija u sferi ekonomije. Izmijenjane su sve najvažnije i najveće političke i državničke funkcije pa više nema potrebe za dokazivanjem da je uspjeh u politici za prethodnih dvadeset januara bio njegovih ruku djelo, a obaška harizma koja ga je pratila i kojoj su doprinosili oni koji su politički kalkulisali u cilju sopstvenog političkog napredovanja, pokrivajući sve to svojim „pragmatizmom“, svojom političkom „samostalnošću“ i intelektualnom „visprenošću“!

U susret kongresu DPS stranke, najjače i najbrojnije u Crnoj Gori, koji se planira održati sredinom tekuće godine, pod uslovom da ne dođe prije vremena do političkog pucanja ili rascjepa unutar jedinstvenog komunistričkog modela odnosno najdemokratskije i najprosperitetnije partije i to socijalista, a onih istih i nekadašnjih komunista, koja bi po svemu sudeći makar ovoga puta morala da se račva na najmanje dvije, tri, pa čak i četiri frakcije, a koje bi se vezivale za najjače političare iz političke elite stvorene u „ratu za mir“. Tada bi se mogla tek vidjeti sva snaga te najbrojnije, materijalno najbogatije i politički najmoćnije partije koja je počivala, gle čuda, na „harizmi“ samo jednoga čovjek „spasitelja“, nacije i države crnogorske i apsolutne moći samo jednoga čovjeka, dok su svi ostali njegovi politički sadrugari bili i ostali samo mali igrači ili obične političke figure bolje reći izvršitelji partijskoga nalogodavca – vladara jedne stranke.

Brojni bivši i posebno sadašnji aplauderi veličanja političkoga lika i djela sada već u „ostavci Premijera Vlade“, kao i izvjesni crnogorski analitičari i bivši političari skloni su da nam predoče slijed budućih a „sigurnih“ događaja sa argumentima: „ako ne bude ovo biće ono, ako nije ono može biti nešto treće“ i tako redom u smislu da neće biti „ostavke“, zna on pravi trenutak, biznis je u pitanju, dozlogrdilo čovjeku da se sa radnicima stalno susrijeće i tako dalje i tome slično. Raspada među krupnim političkim ribama u moru političkih problema po njihovim procjenama ne može biti jer krupna riba neće na krupnu, a sitne su ionako bile uvijek plijen, i sve će se zataškati, primiriti radi unutrašnjeg partijskoga mira i održanja na vlasti za makar još jednu deceniju, zlu ne trebalo samo do penzije.

Treba reći da se i tako nešto može dešavati ali sa veoma malim mogućnostima, jer političke tenzije među ogromnim partijskim tijelom i posebno među krupnim političkim ribama uveliko su opterećene korupcijom i nepotizmom da je teško povjerovati da je baza ista kao i vrh političke elite i da je pitanje dana ili mjeseca u tekućoj godini kada mora doći do rascjepa političkoga u DPS-u. Problemi su se nagomilavali posebno u prvoj deceniji 21. vijeka kada su se izdvojili krupni politički štihovi i preuzeli svu vlast, a svojim vjernim glasačima prosipali maglu zabavljajući ih sitnim političkim funkcijama u partiji ili nekom od opštinskim mjesta, zaposlenjem rođaka, brata ili kuma. Kumovske veze počele su odavno da pucaju po svim političkim šavovima, a nezadovoljstvo statusom u partiji ili na državničkom mjestu ne omogućava dalje mirno posmatranje makar bez jasnog i glasnog međusobnog prozivanja u najmoćnijoj partiji.

Analitičari kažu da možda neće biti ništa spektakularno i moguće je da su u pravu, ali da neće bit političkih lomova među onima koji bi da izađu na vidjelo političkoga dana da zauzmu i oni neko od mjesta važnih u opštini ili nekom od ministarstava, u ambasadama ili konzulatima teško je povjerovati, jer su se mnogi već odavno osigurali materijalno pa mogu mirno čekati penzionerske dane i pustiti one do njih niz vodu, samo da se opstane. Analitičari dalje kažu da će veliki partijski igrači naći zajednički jezik ili politički najmanji sadržatelj baš u cilju očuvanja stečenih pozicija, a ono što se desilo da će se završiti kao i do sada po onoj narodnoj „tresla se gora rodio se miš“! Da li će zaista tako i biti teško je povjerovati, makar samo iz jednog „banalnog“ razloga a to je da je dobro upamćeno šta se nekom od „prijatelja“ desilo ili onima „po krvi“ koji su onako na brzinu bez najave „sklonjeni“ od javnosti i to uoči samih praznika, a sumnja ostala da caruje! Snaga i prednost prvog koji udara kao „početni potez“ u šahu je uvijek prednost i prevazilazi snagu onoga koji se brani pa makar na kraju se dokazalo da je taj koji je sve to istrpio bio nevin.

Teško da se tako nastavi a da se dobro ne upamti ono što se desilo ili se moglo desiti, pa smatramo da će ipak oni koji su bili politički prevrtači iz onog burnog vremena promjena i rascjepa vratiti se starome političkome jatu ili iskoristiti šansu koja im se ukazala da podijele „monolitnu“ stranku na nekolika manja dijela ili frakcije a svaki od jakih političkih štihova zauzme svoju poziciju na svome političkom feudu i tako se nastavi politička borba u Crnoj Gori.

Mogao bi to biti razlaz koji bi obilježio novo razdoblje na političkoj pozornici crnogorskoj i potrajati sve do nekog novog ujedinjenjavanja sa opozicionim strankama kada bi se jurišalo zajedničkim snagama na svoje političke protivnike u cilju očuvanja stečenih pozicija, učvršćivanje ili čak zauzimanja važnih državnih funkcija u onim resorima koji bi za njih bili da ostanu netaknuti sve do odlaska u političku penziju, a bogme i mirovinu koju će već neki od njih ubrzo steći za desetak godina ili navršenih 67 godina starosti. Možda se baš iz tih razloga novi zakon o penzijskom stažu i priprema u pravo vrijeme, da se sklone do biološkoga sata.

Može da se desi i prije održavanja kongresa velike, najbrojnije i vladajuće političke stranke u Crnoj Gori da se ne održi kongres odnosno da se odloži, ako već ne dođe do političkih podjela unutar stranačkoga tijela odnosno onih koji imaju odlučujuću riječ na političko biračko tijelo i strukturu partijsku unutar te stranke, ali teško da je takvo stanje dugoročnije održivo od kraja 2011. godine. Sigurno je jedno moćna i najbrojnija stranke počela je uveliko da puca iznutra, a ostavka premijera i politički juriš – „napad“ na one koji bi mu mogli pomrsti konce u tako oslabljenom političkom tijelu bez lidera na najjačoj državničkoj funkciji uz već uzavrele političke strasti ne daju ozbiljne argumente ni privremenom smirivanju političkoga tla pa će rovovska borba najjačih u stranci bviti nastavljana sve dok jedna strana ne prelomi i pokuša osamostaljivanje odnosno formiranje nove stranke, bez obzira na političku prošlost i sve ono što ih je vezivalo da ostanu tako dugo jedinstveni zarad „zaborava“ od dešavanja iz posljednje decenije 20. vijeka.

Dotadašnje ćutanje zbog zajedničke političke prošlosti više je neizdrživo iz mnogo razloga, a svakako da je jedan veoma važan, a to je političko i materijalno raslojavanje unutar same partije DPS-a i formiranje „timova“ klanova, porodičnih dinastija koje bi u narednom desetljeću mogle preuzeti veliki dio vlasti i moći u Crnoj Gori, jer uslovi su za tako nešto sazreli, a profita se teško ko svojevoljno odriče. Vjerujemo da će  neko odmah na početku proljeća, a moguće i prije, početi borbu za političku prevlast u stranci makar na regionalnoj ravni odnosno na podjele po gradovima-opštinama na pojedine opštinske strukture, kako bi vratio milo za drago onima koji su pošli đonom otvoreno na uspostavljanje jake vlasti unutar stranke.

Zašto ne reći odnosno istaći činjenicu da više nije isto kao do prije nekog vremena pred same novogodišnje praznike, jer su neki od njih ipak stavljeni u pritvor bez obzira na (ne)vinost, a to se mora (za)pamtiti makar onima koji su izdali takvu naredbu. „Nije vino pošto priđe bješe, nije svijet ono što mišljaste“ jer prethodno stanje se do sada nekako zataškavalo i Evropa je žmurela na mnogobrojne devijacije u crnogorskome društvu. Sada kada smo u čekaonici odnosno u stanju  statusa kandidata za Evropsku Uniju teško da ćemo biti primljeni onakvi kakvi smo se dvije decenije predstavljali „staroj dami“ Evropi.

Da li će drugi po političkoj snazi nastaviti borbu zbog onoga što mu je učinjeno, stavljeno na teret ili će sve podrediti „flozofskoj“ borbi i time priznati da je ipak u svemu nadigran i da nema političku moć kako se pretpostavljalo bez obzira na sve one koji su mu davali podršku, ostaje da se ubrzo vidi, jer „primirje“ ili privid muka koji se osjeća u političkim vodama, a koje zasad traje,  ipak, ne daje nadu da započeti proces razdvajanja neće biti nastavljen. Politička borba unutar najbrojnije stranke između nekoliko politički jakih čelnika izvjesno vrijeme odigravaće se ispod žita sve u rukavicama, a zatim će uslijediti iznenadni potez kojim će se konačno DPS podijeliti. Pojedinačne političke štete neće biti, a koristi na jednoj ili drugoj strani biće svakako za lidere novoosnovanih stranaka.

Veliki dio odgovornosti političari iz „rata za mir“ uspjeli su ublažiti ili čak odbaciti i političke biografije oprati ili prekriti miroljubivom politikom dobrosusjedstva stavljanjem plašta političkog zaborava „bilo je što je bilo“ i na taj način i dalje opstajati u politici na ovakvom političkom miljeu „brdovitoga“ Balkana“, u nekadašnjoj JUGI. Samo ako bude u interesu Evrope moglo bi doći do revizije političkih uloga pojedini političara sa crnogorske scene. Za sada im ne prijeti nikakva opasnost, zato se i očekuje dalje razbuktavanje političkih strasti. Proljeće će vrlo brzo doći, a strast za vlast i dalje će biti najmoćnije oružje posebno onih koji su dvije decenije bili u političkim vodama i od toga stekli veliku materijalnu korist, a politički ugled obaška.

Treba li sumnjati u riječi onih političara koji imaju (ne)opravdane razloge da istraju u „borbi za svoje po krvi i prijateljstvu“! Da li će ona druga strana koja je sve započela biti izmorena i prezasićena političkim „otkrićima“, zarad zastrašivanja, prestati i okrenuti se na drugu stranu i ostaviti javnosti da sama donosi zaključke? Teško da i jedna i druga strana nađu politički dil poslije svega što se izdešavalo i primire se da ne bi prepustili vlast onima trećima koji već dugo čekaju u opozicionim klupama! Ostaje nam da vjerujemo u „ljudsku pravdu“ – „pravda je spora ali je dostižna“ – onih koji su učestvovali u „ratu za mir“ pa se kasnije svega toga odrekli i „zabludama“ se prekrili kao ubjedljivim argumentima, a sada miroljubivom proevropskom politikom nastavili sve u kontinuitetu da vladaju crnogorskom političkom pozornicom na kojoj ima mjesta samo za „harizmatične“ i mudre ćutologe koji se zadovoljavaju mrvicama sa političkoga stola, a sve se nadajući da će još po nešto učiniti i ostvariti uz zamor, zasićenost, mudrost, prijateljstva i nepotizam svojevrstan na ovim prostorima i sve tako do biološkoga trajanja.

Kako god da se unutar nagode i dođu do zajedničkog imenitelja neminovnost političkoga racjepa je izvjestan makar do kraja tekuće godine, silom i snagom unutrašnjih previranja koje su nastale ostavkom, jer u prirodi političkoga bića crnogorskoga parlamentarnog sistema je strast za političkim angažmanom kao presudan činilac njihovog opredjeljenja u borbi za opstanak.  Vješti politički igrači na političkoj sceni crnogorskoj već uveliko tvrde pazar za budući kongres partijski i ništa ne žele prepustiti slučaju makar za unaprijed par godina, a poslije će vidjeti šta im je činiti. Hoće li im Evropa u tome pomoći ili odmoći da se snađu prije nego konačno postanu dio Evrope vidjeće se ubrzo, jer ogromna partijska mašinerija je uključena i zamajac se zahuktava, teško da će ga neka unutrašnja sila zaustaviti bez obzira na cijenu kojom bi bilo plaćeno zaustavljanje.    Dalja politička borba na crnogorskoj političkoj pozornici odvijaće se pod motom: „Neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana“!

Priznanja sama od sebe neće uslijediti ako ih neko iznutra ne otvori i proslijedi Evropi pa ih ona stavi na sto crnogorskoj političkoj eliti koja dvije decenije radi šta joj je volja i kroji ministarske fotelje, direktorske mjesta i visoke državničke položaje po stranačkoj kadrovskoj šemi. To su ujedno i bitni razlozi zbog kojih se ta ista politička elita tako dugo zadržala na vlasti i ostala ne smjenjiva.

Ima li snage u kojoj od postojećih stranaka da iskoristi priliku koja se ukazala i prezume partijsko kormilo, a razdvojene stavi u opozicione klupe? Teško, ali iznenadna šansa već stoji i treba je iskorititi. Teško joj je odoljeti, makar zajedničkim snagama nekolike stranke. A što ako ni jedna od postojećih to ne želi, jer ima mnogo političkog putera na glavi, a političke ličnosti koja je potpuno čista teško da se može naći među postojećima? Ostali su već zakasnili ili nemaju snažnu stranku iza sebe. Nastaloj situaciji ide u prilog i ekonomska situacija, jer privreda i ono malo što postoji u velikim je gubicima, a kredita i donacija sve je manje i manje, pa se „održivi“ ekonomski razvoj Crne Gore za sada još ne može ostvariti, iako nas obradovaše još u septembru prošle godine kada rekoše da smo „izašli iz ekonomske krize“! Davno smo mi izažli i zašli sa ovakvim standardom, a mnogi pojedinici u Crnoj Gori nemaju potrebe da usljed zamora i zasićenosti zebu za rast cijena osnovnih namirnica niti za dugove i kredite koje su narodu-građanima oni ostavili!

 

Podgorica, nedjelja, 09. januar 2011. godine                          Dr Momčilo Dušanov Pejović