БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Б Е О Г Р А Д
25. децембар 2010.
Годишња скупштина Београдског форума
ПОТРЕБАН ПОЛИТИЧКИ ОКВИР ЗА ПРЕГОВОРЕ О КОСМЕТУ
Србији није место у НАТО
Педесет наслова у тиражу од више десетина хиљада примерака, стотине домаћих и десетине међународних конференција, округлих столова и трибина – само су неки од показатеља 10-годишње активности Београдског форума за свет равноправних независног, нестраначког, непрофитног удружења. Током 2010. Форум је издао четири нова наслова у тиражу од 5.000 примерака, организовао више јавних трибина и промоција у Србији и учествовао на пет међународних конференција у Лисабону (2), Брислу, Хановеру и Москви.
Ово је, поред осталог, истакнуто у извештају који је поднет на данашњој редовној годишњој скупштини Београдског форума одржаној у препуној сали Галерије компаније „Прогрес“, у Београду.
За председника са четворогодишњим мандатом поново је изабран Живадин Јовановић, за председника Скупштине Драгомир Вучићевић, а за председника Надзорног одбора Радован Матовић.
Дубоки социјални, економски и политички проблеми у Србији данас не могу објаснити наслеђем „старог режима“, нити светском економском кризом већ, пре свега, политиком, одсуством визије и грешкама власти од 2000. до данас. Новој елити, судећи по стању националне економије, није био приоритет развој и стварање нове акумулације, већ како да криминалном распродајом народног богатства себе обогати. Уместо да предочи резултате десетогодишњег владања нова елита прибегава опробаном средству – поново баца прашину у очи јавности обећањима „бољег живота“ и убрзаног пута ка ЕУ, овога пута упакованих у „стратегију развоја до 2020.“ Зашто тек сада, откуд обећање 400.000 нових радних места када се претходно обећање о 200.000 ново-запослених претворило у 200.000 ново-отпуштених није сасвим јасно, али одокативна обећања обично се лансирају пред изборе.
Ово су нека од запажања које је изнео Живадин Јовановић поводом Извештаја о раду Београдског форума.
Од усвајања резолуције Генералне скупштине Уједињених нација 10. септембра о.г. дошло је до заокрета у државној политици према Косову и Метохији. Тај заокрет се огледа у одустајању власти од сопственог, објављеног предлога резолуције који су подржали како јавност у Србији тако и већина земаља света и преконоћном прихватању резолуције-диктата Вашингтона и Брисла коју је државни врх, без иоле нелагодности, окарактерисао као „компромисну“. Остаће заувек нејасно, шта је од српских интереса прихваћено у тој „компромисној“ варијанти ако се не помињу ни золуција Савета безбедности УН 1244, ни унилатерална сецесија, ни будући статус. Тиме је Албанцима и њиховим заштитницима дат аргумент за учвршћеивање става да је питање статуса решено а да се може преговарати једино о тхничким, или тзв. животним питањима. Албанци и њихови заштитници, прилазе преговорима само као технологији даљег увлачења српског руководства у технологију признавања независности. Прихватање преговарања без дефинисања политичког и правног оквира, без позивања на резолуцију СБ 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, практично значи одрицање преговора о статусу. Сада је јасно, да ће онога часа када српска страна, више због јавности него стварне жеље за успех, покрене питање статуса, Албанци одустати од даљих преговора а да неки нови Хил, Ахтисари или Солана – Лејди Ештон, на пример – рећи – жао нам је, али преговори су завршени. Баш као што је то био случај пре пар година у Бечу.
Уместо што трчи изјавама да ће преговарати и са Тачијем чак иако је (док је) под лупом најстарије европске институције (ако је то „демократска воља“ Албанаца и „демократске међународне заједнице“), српска страна би много више урадила за српске интересе, допринела европским стандардима, па и миру и стабилности у региону, јасним ставом да претходно треба утврдити, да тај оквир не може бити изван или изнад резолуције СБ 1244. Тачно да је резолуција ГС УН новијег датума, да долази након неповољног саветодавног мишљења Међународног суда правде, али она није, нити може постати замена за резолуцију СБ УН 1244 која једини политички и правно обавезујући докуменат трајног значаја. То јест, ако га се Србија не одрекне, ако не настави понижавајућу улогу у трговини државном територијом и игри обмањивања сопствене јавности, по шаблону на који недавно и „Викиликс“ подсећа.
Нова стратегија НАТО-а усвојена на недавном смиту у Лисабону представља нови покушај оправдавања постојања НАТО-а и огромних војних издатака. То је такође одраз настојања да се НАТО наметне изнад Уједињених нација присвајајућои себи неограничено право на војне интервенције свуда по свету где водеће силе имају економске, политичке или безбедносне интересе. У том смислу, доктрина глобалног интервенционизма НАТО-а је одговор најбогатијих земаља, а пре свега САД, на светску економску и енергетску кризу, покушај пребацивања њених последица на сиромашније и слабије, кад затреба, и војним путем.
Јовановић је указао да је нова стратегија НАТО-а испробана 1999. на Србији, када су услови били битно другацији него данас. Униполарни поредак је у међувремену тихо, али суштински постао део историје јер су се јавили нови центри економске, финансијске, политичке, а делом и војне моћи. Кина је постала земља са највећим, трилионским девизним резервама, Русија је поново фактор глобалних односа моћи, формиран је Шангајски савез, Групу 8 је потиснула Група 20, БРИК игра све значајнију улогу у глобалним економским кретањима. Да ли нова стратегија НАТО уважава, подржава или се супротставља променама у глобалним односима моћи, нарочито, с обзиром да те промене практично укидају монополе из периода униполарног периода?
Србији, као малој, мирољубивој земљи, није место у НАТО-у као офанзивној војној организацији – сматра Јовановић. Чланством у НАТО-у Србија би била обавезна да шаље своје војнике да ратују у далеким деловима света и то за интересе земаља које су 1999. иѕвршиле агресију на нашу земљу, које су о подржавале албански тероризам и сепаратизам на Косову и Метохији и међу првима признале сецесију.
Због агресије НАТО 1999. Балкан ће још дуго бити нестабилан, а због употребе осиромашеног уранијума у људи у Србији и Републици Српској ће још дуго умирати. Чланство у НАТО би обавезало Србију на нова задуживања од више милијарди долара за прилагођавање војне технике, наоружања и инфраструктуре НАТО стандардима. А Србија је и данас већ презадужена и дугове враћа новим, још неповољнијим задуживањем и распродајом онога што су стварала раније генерације, јер национална привреда није, нити је извесно када ће постати, извор прихода за отплату дугова.
САД, ЕУ и НАТО дуго већ врше притисак, не само ради обезвређивања резолуције СБ 1244 о Косову и Метохији, већ и ради ревизије Дејтонско-париског споразума о миру у БиЏ. Њихов је крајњи циљ укидање Републике Српске и стварање „грађанске“, односно унитарне БиХ под доминацијом Муслимана. Подршком сецесији Космета и унитаризацији БиХ САД настоје да се у исламском свету легитимишу као праведна и пријатељска земља која, ето, у срцу Европе, ради на стварању две исламистичке државе, не би ли тако сузбиле растући антиамериканизам и добиле одрешене руке да и даље несметано експлоатишу енергетска и минерална богатства арапских и других исламских земаља. Пошто директни притисак на Владу Републике Српске не даје резултате, САД и ЕУ врше снажан притисак на руководство Србије не би ли оно постигло у Бања Луци оно што САД и ЕУ не полази за рком и све ће им теже полазити. У позадини је процена, да ће Србија због своје политике „једине алтернативе“ прихватити улогу полуге за притисак на Владу Републике Србије.
Београдски форум сматра да Србија треба у потпуности да извршава своју улогу гаранта Дејтонско-париског споразума, да том улогом не тргује и да своју опредељеност за Европу не доказује повлађивањем захтевима за ревизију Дејтона. Србија треба да се јавно и дипломатски залаже за његову доследу и целовиту примену јер је то једнако у интересу мира, безбедности и напретка сва три конститутивна народа и оба ентитета. Покушаји укидања консенсуса и враћања на одлучивање мајоризацијом што је својевремено довело до грађанског рата, морају се на време обесхрабрити као опасни и неприхватљиви.
Скупштина Београдског форума је прихватила Ивештај о раду и план рада за 2011.
Скупштини је, поред чланова, присуствовао већи број представника сродних удружења из Србије и иностранства, као и дипломатских представника
акредитованих у Београду.
Ж. Јовановић
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 1 Comment »
Postoje zaljubljenici u Riječ koji godinama, pa i decenijama, prenose misli i osjećanja na papir, najčešće sami sebi pričaju priču ili ispjevavaju pjesmu. Čine to jer jednostavno drugačije ne mogu, ali ne žure s objavljivanjem. Neka je pjesma ili priča zapisana, kao da kažu, a na stranice knjige onda će kada joj dosadi samovanje u autorovoj intimi. Oni, stiče se utisak, onu staru latinsku: „Ploviti se mora, živjeti se ne mora,“ jednostavno preinačuju u novu misao: Pisati se mora, objavljivati ne mora. U takve, nesumnjivo spada, ranije Prijedorčanka, a sada Novosađanka, Milena Letić-Joveš. Ona je prije više od tri decenije počela da objavljuje pripovijetke, lirske zapise i književnokritičke tekstove. Ime joj se pojavljivalo u više listova i časopisa, a onda je odjednom – zaćutala. Prestala je da objavljuje, ali, srećom, nije prestala da piše. O tome svjedoči i njena prva knjiga pripovjedačke proze, koja, evo, sama sebe preporučuje čitaocu, baš onako kako je njena autorica, vrlo zanimljivim kritičkim zapažanjima, nekada predstavljala knjige svoje sabraće po peru. Vrijedilo je čekati – neki će reći možda pomalo i zakašnjelu – proznu objavu pripovjedačice koja, koliko novim toliko i poznatim, temama daje svježinu osebujnošću svog lirskog rukopisa. Ova knjiga će, sasvim sigurno, baš zbog te svježine i osebujnosti pogleda na svijet, imati svoje čitaoce.
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 