RAZGOVOR SA KNJIGOM „I ŠTA MI BI DA TE TRAŽIM“AUTOR, MILENA LETIĆ

http://www.internovine.com/  Nad romanom, „I ŠTA MI BI DA TE TRAŽIM,“ Milene Letić-Joveš/16.12.2010. RAZGOVOR SA KNJIGOM Piše: Drago Cingel-Cingo, negdje u Njemačkoj Kada sam prvi puta pročitao neveliku knjigu pripovedačke proze; onih razlomljenih priča kao u Kusturičinim filmovima, učinilo mi se u jednom trenutku; kako spisateljica želi iskazati SVE i odjedared. Taj intelektualni manirizam kroz spominjanje Fojerbacha, Kanta, Hegela i Nitzchea, te teorije o Emocionalnoj inteligenciji, kafkijanskom je morfološkom strukturom odvlačio moju slavensku dušu od spontanog uživanja. Jutro je kasnojesenje; nadnesen bićem nad tekstualnost ove lirske proze, iznova razgovaram s njom, kao što se vode dragi, poverljivi razgovori.Ona mi otkriva tajnu; koliko i na kakav način govori o autoru, njegove lične konotacije i koliko je dela u autoru i autora u delu… Bezspolnim; rekao bih, pa ipak senzibilnim načinom ženske semantike i istovremeno u odmaknuću od njega, spisateljica Letić-Joveš otkriva čitaocu uzroke ispisivanja lične istine. To je onaj razlog postojanja knjige… Njen je „strah sloboda smrtna; ja je onaj drugi…“ Kažem; obično se hrabrijim proglasi onaj, kome se pripiše doza naivnosti. U takvoj potrebi za smislom, kako sama reče; književnica Letić-Joveš, „u prostranstvu svoje duše, koja je popila sav bol moga glasa“ čini „svadbenu ponudu sebi“, tako iskazujući osudu istorije, istorijsku i ličnu istinu i „vraća se mekotom njene duše Kantu.“ Gotovo vrisnuvši u jednom trenu, ova mi tekstualnost saopštava kako „Bog ne postoji“ i da je sve samo istorijski trenutak u spoznaji zla, ovde i „tamo preko Drine“…Taj odnos prema istini, u ovoj nevelikoj knjizi, u punom, sveobuhvatnom tekstovlju, razlomljen je jezičkim i stilskim rečnikom umna govorenja i u aktuelnom literarnom trenu nalikuje onom; što sam u teoriji estetike nazvao: „Novi primitivni simbolizam.“ Valja reći; simbolizam visoke intelektualne strukture i metaforike… Upravo je negde, na polovini tekstualnosti citirana i moja malenkost: „Progovoriti istinito, znači dobiti sve bitke, znači nadvladati strah i biti slobodan.“ Letić- Joveš se time odredjuje spram „spajanja dva zla vremena…“ U ravnoteži istine zlog vremena 1992. njena je semantika izmedju; „kad su neki blagajski muslimani klali Srbe po okolnim selima“ i „verbalnog ponižavanja“ muslimana… Mene jutros, u samospoznavajućem dijalogu sa „I ŠTA MI BI DA TETRAŽIM“ Milene Letić-Joveš, dotaknu pitanje, šta bi bilo da se napiše SREBRENICA?! Čitam kako Letićeva-Joveš kaže: „…jer bih ja, zaista ja bila – divna osoba…Mnogo bogatija sama nego u bilo kojoj kombinaciji. „Verujem, jer njen „strah od pogrešnih uverenja“ i jezik kojeg zove: „ljudski jezik“, progovarajući „metaforama obrnutog smera“, čine ovo tkivo zaista „tkanjem čipke rečima…“ U takvoj MOĆI IZBORA, na kraju knjige citiran je i umni, moj dragi prijatelj, Radovan Vlahović odredjujući se; „da je reč od Boga data, a da je Bog reč.“ Ostaje mi samo još dugo razgovarati i koračati nežno zamišljen sa ovom dobrom knjigom, s ljubavlju i poštovanjem..