GLAS DIJASPORE NEĆE MOĆI OVIH DANA A VEROVATNO I U BUDUĆE OBJAVLJIVATI SVE DOSTAVLJENE DOPISI I INFORMACIJE! RAZLOG TOME JE ISKLJUČIVO MOJE ZDRAVSTVENO STANJE!
DUŠAN NONKOVIĆ.-OSNIVAČ I UREDNIK GLASA DIJASPORE
Filed under: AKTUELNO, Vesti | Leave a comment »
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије дао је интервју за
Инфо службу Епархије рашко-призренске, у коме говори о ставу Цркве према
Епископима који проповедају јерес, о неканонским одлукама против њега, о
канонској одговорности његових тужитеља, о карактеру прогона којем је изложен он,
његови сарадници и многобројно монаштво, као и о последицама тога прогона, о улози
”верских аналитичара” и њиховом начину рада, о карактеру црквеног канонског
права и његовом циљу, о путу и начину за исправљање досадашњих многобројних и
огромних канонских преступа, као и о валидности најновијих одлука.
Инфо служба Епархије рашко-призренске има част и задовољство да интервју са
Епископом Артемијем изнесе нашој јавности.
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ: ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ
ЈЕРЕС
У питању је прогон због политичких разлога и верских убеђења
Јединство Цркве нарушавају Епископи који учествују у екуменском покрету
Наши тужитељи би требали да буду лишени Епископског чина
Патријархово ”писмо љубави” одише мржњом и клеветама
1. У последње време црквеној и широј јавности наметнуло се питање „случај владике
Артемија“. Како Ви то коментаришете?
То је вештачки створен „проблем“, по нечијој жељи или наруџбини. То је наставак
вишемесечне харанге која се спроводи кроз све медије – писане и електронске – без
икаквих стварних доказа. У том Вашем питању постоје два јасно раздвојена дела.
Први, незнатнији „проблем“, јесте засад преткривични поступак који по налогу
тужиоца спроводи полиција против Нас, а по кривичној пријави Синода Српске
Православне Цркве. Резултата још никаквих нема. Други „проблем“ везан је за
канонски статус Нас као Владике и оних који Нас подржавају, било да су клирици или
световњаци.
У вези са првим проблемом можемо се послужити народном изреком: „Држ’те лопова“!
Они који вичу: „Држ’те лопова“, указујући прстом на невиног, заправо су лопови.
То је смисао народне изреке. Тужно је гледати дипломиране правнике из Tужилаштва
како се труде да из суве дреновине исцеде кап воде. Али, то је већ њихов проблем.
Што се, пак, тиче другог питања, Нашег канонског статуса, као и оних који су са нама
и који Нас на било који начин подржавају, говорили смо до сада ту и тамо више пута.
Суштина Нашег одговора, сада и овде, била би, да је наш статус остао као што је био и
раније, а то је да смо Ми пред Богом и пред Црквом доживотни канонски Архијереј
Епархије рашко-призренске. Истина, у егзилу, будући да смо протерани са Наше
канонске територије. Наша Епархија рашко-призренска, будући да је остала без
своје територије, проширила је своје канонске границе на цео свет. Где год има
православних Срба – верника који остају привржени Нама као своме пастиру и
духовнику, као и принципима за које се боримо, тамо су Наши верници, тамо је и Наша
Епархија.
2. Питање које мучи јавност, особито ону црквену, јесте – да ли сте Ви након Сабора
и даље канонски Епископ Епархије рашко-призренске?
На то питање смо до сада у више наврата у разговорима и изјавама већ одговорили.
Знамо да од конкретног одговора на ово питање зависи разрешење и неких других
недоумица, као на пример: – статус Владике Теодосија; каноничност литургијске
заједнице јеромонаха које смо Ми, као канонски и надлежни Епископ ослободили
забране свештенодејства, и др.
Није место да улазимо у све канонске и уставне нијансе Нашег „случаја“; сетимо се
само основне чињенице, а то је – да Нам је неканонски одузета управа Епархијом
рашко-призренском; да смо мимо ранијих одлука, а и праксе у СПЦ, протерани са
Косова и Метохије; да смо без Уставног основа умировљени… И поред свега тога, Ми
смо, чувајући макар привид црквеног јединства, све ово стојички подносили упркос
сталним оптужбама да смо „непослушни“, да смо „расколник“ итд.
Одузели су Нам право на Нашу духовну децу да их духовно руководимо, а потом од нас
„умировљеног“ тражили да истој тој деци, Нашој, духовној, коју су Нам одузели,
наложимо да се врате у своје манастире. А када смо и то послушали, опет Нам је
стигло писмо незадовољних чланова Синода са новим и бројним оптужбама и –
претњама. То је прелило чашу трпљења и уверило Нас да се даље не може ићи на
компромис без штете по душу. На то писмо Синода смо одговорили да се више нећемо
повиновати будућим (али ни прошлим) НЕКАНОНСКИМ одлукама Синода. Не оклевајући,
Синод доноси (још једну) неканонску одлуку којом Нам забрањује „свако
свештенодејство до следећег заседања Сабора“. И та одлука (као и многе раније)
донета је мимо сваког суђења, и пропраћена је наводно Патријарховим „писмом
љубави“, које не само да одише мржњом и клеветама, него је, гледано еклисиолошки и
догматски, погрешно.
3. У Вашем одговору, употребили сте и реч „расколник“. Можете ли нам нешто више
рећи о томе?
„Расколник“ је, у правом смислу, онај који уноси новине у Цркву, чиме се и
нарушава јединство Цркве. Јединство Цркве данас нарушавају махом они Eпископи
који учествују у екуменском покрету. О томе јасно говори 15. правило Прво-другог
цариградског Сабора које налаже православним хришћанима да прекину помињање и
црквено-литургијско општење са Eпископом или Патријархом „због какве јереси,
која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх)
јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају сваком
православном хришћанину наложено је да се огради „од општења са таквим Eпископом
и пре саборског расматрања“.
Православни, који се на такав начин одвајају од јеретика, придржавајући се
Свештених канона „не само да не подлежу канонској казни, већ су достојни части,
која приличи Православним. Јер они нису Eпископе осудили, него псевдоепископе и
псевдоучитеље, и нису расколом разрушили јединство Цркве, већ су напротив –
похитали да сачувају Цркву од раскола и раздељења“, као што објашњавају свети Оци
у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. То значи „да су се такви одвојили не од
Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља, и нису направили раскол у Цркви,
већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“, објашњава
тумач правила Цркве Православне, Јован Зонара. То је велика утеха и велика нада за
све Православне вернике. Увек су кроз историју Цркве Божије постојали људи који
нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Ми се
трудимо да их следимо понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског:
„Ја ни у ком случају нисам расколник нити позивам на раскол, него позивам на
очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим
неправославним учењима и ставовима, јер се „ћутањем издаје Бог“, по речи светог
Григорија Богослова.
4. Како оцењујете чињеницу да нисте позвани на заседање Сабора 17. новембра, иако је,
како се чује, Сабор и сазван управо ради решавања Вашег случаја?
На заседању Сабора 17. новембра 2010. године на Наш захтев да Нам се врати канонска
управа над Епархијом рашко-призренском, одговара се по хитном поступку, опет
неканонским избором Владике Теодосија за Епархију рашко-призренску. Тај одговор
је за Нас био јасан. Сабор неће дозволити Нама да се вратимо на Косово и Метохију.
Стављени смо пред свршени чин. Очекивање да се „проблем“ реши путем неког
разговора у Сабору и са Сабором, било је илузорно. Зато и Ми хитно одлазимо у своју
Епархију и служимо Свету Литургију, јер је то био једини начин да укажемо Сабору,
али и широј јавности, да се без расправљања о канонској суштини целог случаја,
проблем неће решити.
Међутим, уследила је (не неочекивано) моментална пресуда Сабора, донета (опет) без
суђења и чак без саслушања, у свему неканонска, по којој смо „лишени“ епископског
чина и низведени на чин простог монаха, без права на жалбу. То је био „дар“ Сабора
за педесетогодишњицу Нашег монашења, враћање на почетак. Ако је веровати речима
Јеванђеља – да Бог не слуша неправеднике, онда остаје нада да неће слушати ни оне
који су противно Његовим заповестима донели такву неканонску и неправедну
пресуду. Господ Који даје и узима благодат Архијерејства, неће повући Своју
благодат са Нас као канонског Архијереја рашко-призренског, јер Му Ми остајемо
верни до краја овог земног живота, а надамо се, по милости Његовој, и у вечности.
5. Како је све то почело и због чега?
Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало
коме, од црквене јавности, непозната. У томе се сувише далеко отишло да сада више
треба размишљати о последицама него о узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су
годинама више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима,
као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им, на неки начин,
подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога,
како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и
Метохије. Прихватано је без дужног расуђивања прозападно настројење, преко
Екуменизма и Глобализма до интернационализације питања наше јужне Покрајине. А
то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко
леђа Нас као Епископа Епархије рашко-призренске. Силом наметнутих политичких и
дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом
казану, хтели-не хтели нашли смо се и Ми. У тако сложеним и тешким околностима било
шта и било како да смо предузимали, држећи се, пре свега, аутономних, црквеним
канонима загарантованих архијерејских права, неизбежно је било да са једне или са
друге стране наиђемо на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве
узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене
одлуке и казне до сада изречене против Нас. Више је него очигледно да је прогон Нас
и наших сарадника и присталица како у клиру, тако и међу верницима, настао из
политичких разлога и верских убеђења. Ко чита, да разуме.
6. Какве су последице свега тога?
Последице су тешке, и чини Нам се, за сада још несагледиве у свој својој
трагичности. Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони Нас да сада, са
разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“.
Последице су, заиста, бројне и веома штетне не само по Цркву него и по државу.
Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода,
администратора Епархије рашко-призренске и, најзад, Светог архијерејског сабора
може Српска Православна Црква да се похвали? Да ли
* Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?
* Изјавом верника у тој Епархији и ван ње да их раздор међу Епископима одвраћа од
Вере и удаљује од Цркве, што се и преко телевизије преноси?
* Мешање полиције у поредак и живот Цркве?
* Опште стеченим утиском да је црквено-канонско право мањкаво и недовољно за
доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како
би се те одлуке спровеле у дело?
* Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног
поретка при изрицању казнених мера?
* Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?
* Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не
утркивањем у оптужбама за које нема стварног покрића?
* Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да
довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и
необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност?
7. После свега тога што сте рекли, природно се намеће питање зашто се Вама од стране
Цркве не омогући да у редовном црквено-судском поступку, у складу са Свештеним
канонима и Уставом Српске православне Цркве, одговорите на оптужбе?
Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и богољубља. По бризи о
човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас
цивилизованог света. У „случају“ око Владике Артемија, дакле, уколико би се
непристрасно применило црквено-канонско законодавство, не би било подела међу
Eпископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не
би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Једном
речју: не би било „случаја“ Владике Артемија. Ако би се у регуларном
црквено-судском процесу утврдило да смо заиста криви за оно за штa Нас оптужују,
верујући народ би то разумео и никаквих, вероватно, подела или раздора по том
питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала
разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана
због таквог њеног уплитања. Али, очигледно, некоме такав нормални развој и расплет
насталог проблема у Цркви није одговарао. Овако се и од нецрквених људи чује
уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради више о политичким
стварима, а мање о црквеним суштинским питањима. Један регуларни канонски процес,
да га је било, сачувао би углед Српске Православне Цркве у Православном свету,
који је сада, нажалост, драстично урушен.
8. А зашто се тако није поступило?
Редовни црквено-канонски и уставни судски поступак у Нашем случају није ни
отваран, јер није постојао никкав канонски основ за тако нешто. Отуда, с једне
стране, такав поступак није ни спроведен, вероватно, из бојазни да се оптужбе,
изречене против Нас, не би потврдиле као основане. С друге, пак, стране, Наши
тужитељи знају, да би, по Канонима, они могли и требали да буду суђени и лишени
епископског чина, не само због изнетих и недоказаних клевета против Нас, него и
због стварних канонских преступа које су сами починили у многим случајевима када
је у питању православни и светоотачки став у односу на чистоту и исповедање праве
Вере. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје континуирано и
пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу и на свакога онога ко се
усуђује да нас подржи или оправда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног
уништења било ког човека, па и брата у Христу, представља тешко обољење од којег
човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.
9. Могу ли се учињене грешке у вођењу поступка против Вас исправити и последице
ублажити?
Наравно. Преподобни отац Јустин Ћелијски је говорио да је „излаз из свих
безизлаза – покајање“, ако смо на њега спремни. А покајање значи исправљање
својих грешака, преумљење. Али, на редовни црквено-канонски поступак и евентуално
преиначење већ донетих одлука у Нашем случају, одговорни и не помишљају. Последња
саборска одлука, којом смо, противно свештеним канонима „лишени чина“ и
низведени у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних Eпископа на
Сабору, седморица их је било против, шесторица – уздржаних. Пошто се јавно
саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви Eпископи потписали
такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају
потписи вољно и невољно потписаних Eпископа? Не толико у очима људи колико пред
Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:
* Је ли при таквој разједињености Eпископа могло да се у Сабору каже оно што је за
Апостоле важило: „…испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са
смјелошћу“ (Д. ап. 4, 31), или: „Јер нађе за добро Свети Дух и МИ…“ (Д. ап. 15, 28).
* Је ли при таквој разједињености Eпископа у Сабору могло да се помисли на смисао
праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је
– да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши
потписах…“. Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности.
10. Да ли се тако донета одлука Сабора може сматрати валидном?
Ако се уз све напред речено има у виду и канонско начело да се саборска одлука
доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и што је веома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“
(канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886,
стр. 375-376) онда је ствар постпуно јасна. Ако се, дакле, све то сагледа у духу Канона,
онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о
Нашем кажњавању. Наиме, иако се таква саборска одлука од неких сматра коначном и
неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, па и преиначена, и ако
упорно треба истрајавати у омаловажавању епископског достојанства како
појединци у нашој Цркви чине, онда за утеху, Бога ради а не људи ради, нека се и од
Нас чују поновљене речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима,
а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо
се“ (Пс. 20, 7-8).
Ваше Преосвештенство захваљујемо Вам на разговору.
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије дао је интервју за
НИН од 9. децембра 2010.
У преамбули интервјуа наведено је (од стране Уредништва или новинарке Драгане
Николетић) да је ток интервјуа сниман камером, те да ће видео запис бити објављен
на сајту www.borbazaveru.com.
Уредништво Инфо службе Епархије рашко-призренске дужно је да демантује овај
навод НИН-а, о тобожњој припреми материјала за публиковање преко сајта
борбазаверу.
Епархија рашко-призренска ”информације које се тичу њеног живота и рада,
релевантне ставове поводом актуелних догађања” као и ”податке о активностима
Епископа рашко-призренског г. Артемија”, објављује преко свога званичног сајта
на адреси www.eparhija-prizren.org, што се може и прочитати у Прогласу који је на сајту
објављен.
Стога Епархија рашко-призренска и овом приликом наглашава да нема потребу да
своје информације и материјале које припрема за објављивање, оригинално пласира
преко (анонимног) сајта www.borbazaveru.com, те да сарадњa на коју алудира преамбула
интервјуа у НИН-у не постоји, нити је претходно наведена тврдња тачна.
Интервју Епископа Артемија за НИН доносимо у наставку.
ЈА САМ САМО СЛУГА ХРИСТОВ
И НИКАКВУ СВОЈУ ЦРКВУ НЕ ОСНИВАМ
Отишли су у раскол чинећи безакоња која чине
Екуменизам је јерес!
Америка, ЕУ, па и Влада у Београду раде на стварању независног Косова као државе, и
свима њима сам сметња
А други моменат је моје противљење разним новотаријама које се уносе у СПЦ,
доласку Папе и екуменизму
Служили сте Литургију упркос забрани Синода у селу Љуљаци, у задужбинској цркви
коју је прота Томислав Марковић оставио, како је рекао, народу, а не „раскалашној
власти, било црквеној или световној“. Да ли је овај чин био симболичан, или
практичан, будићи да је црква била напуштена?
Ни симболичан, ни практичан. Једноставно, у тој задужбини проте Марковића сместио
се један део монаштва који је у току лета прогнан из манастира са Косова и
Метохије. Та задужбинска црква није прихваћена од стране надлежног епископа
жичког Хризостома, па су монаси по дозволи човека који води имање нашли овде
уточиште. Природно је да сам отишао да служим Литургију са својим монасима и
народом који се окупио у великом броју. Дакле, без икакве задње намере. Тако је
диктирао стицај околности да овде служим прошле недеље, и разуме се, убудуће.
Наравно, не само ту, већ и на другим местима.
Та Ваша одлука представља улажење у дубљи разлаз са Синодом и неслагање са
њиховим одлукама?
Не, није то никакав разлаз, то је остајање у оном у чему сам био читавих 50 година, од
монашења до данас. Ја се нисам ни од кога одвојио нити шта напустио, једноставно,
мој став је да се не могу повиновати наканонским одлукама Синода и Сабора. Будући
да су те одлуке које су доносили од фебруара заиста неканонске, ми остајемо то што
смо били и служимо као једини канонски епископ Eпархије рашко-призренске.
Зар Ви нисте имали обавезу и као Владика да слушате Патријарха и Синод?
Поштовање је обавеза уколико се не нарушавају канони и питања Вере. А ако се то
догоди, ја сам, према својој заклетви, обавезан према Вери коју исповедамо да
останем у јединству са светим Aпостолима, Светим Oцима, Саборима, светим Савом. А ја
се од њих нисам одвојио.
У чему је нарушен канон, у томе што Вам није суђено, или?
Просто, њихове одлуке нису донете на Канонима предвиђен начин. Не може нико бити
осуђен и кажњен без регуларног процеса, без саслушања, без доказа, што је нажалост
чињено.
Шта мислите зашто је то урађено и ко Вас, као што кажете, прогања?
Знате шта, постоје јавни разлози које износи Синод и постоје други разлози који су
у позадини свега тога. Наводне малверзације у Eпархији до данас нису доказане јер
није било сучељавања са чињеницама ни могућности побијања ових оптужби. А на
суђењу оцу Симеону пред највишим судом Грчке, на Ареопагу, закључак је био да не
постоје разлози за његово изручење.
Суштински, разлог је био мој став по питању Косова и Метохије, судећи према
најавама једног официра КФОР-а који је у јануару ове године на састанку у Пећи
рекао да ће бити промене на челу Епархије. Како је он то могао тада знати? Дакле, за
настојање Америке, ЕУ па и власти из Београда да се ради на осамостаљењу Косова,
моје присуство тамо је било врста препреке и сметње. Требало је уклонити и довести
човека са којим се, како они кажу, може разговарати. Другим речима, човека који ће
извршавати њихове жеље и наредбе. То је први, политички моменат прогона мене и оца
Симеона, а друга страна је наш став према разним новотаријама које се уносе у СПЦ,
пре свега по питању екуменизма, доласку папе у Ниш 2013. године и учешћу наше цркве у
Светском савету цркава по питању екуменизма.
Ако је тако, зашто је Виловски побегао?
Није он уопште побегао, то су приче које кроз новине шире управо они који чине
прогон. Он је тамо зато што ради дисертацију.
А зашто се није вратио да одговара?
За шта да одговара, то су све клевете. Њихова тежња је била управо да се врати да га
стрпају у затвор као што и Предрага Суботичког држе у затвору већ 10 месеци, а да
ниједан доказ није изнет. Зашто би он пружио задовољство било коме да се иживљава
над њим?
Дакле, и то што сте одбили да вратите имовину СПЦ, кућу у Бистричкој и Мисионарски
центар Атос, јесте зато што одлуке Синода по Вама нису биле канонске?
Да је било малверзација, ти докази би били достављени са захтевом за екстрадицију
оца Симеона. А нису, јер нису постојали. Ви ако мислите да износите све те
неосноване оптужбе да о њима причамо, онда нема сврхе да разговарамо.
Ипак, оптужују Вас да возите скупа кола и да сте окружени луксузом, на шта ви
одговарате да то све припада цркви, а опет у Грачаници, како кажу, није остало
ништа осим голих зидова.
Господе Боже, остала је Грачаница! На такве оптужбе заиста не желим да одговарам
преко медија, за све оптужбе желим да се води регуларан канонски процес па да тамо
разговарам. Ово није начин да полемишем и да доказујем своју невиност или њихову
кривицу.
Можете ли онда да кажете шта значи изјава владике Амфилохија, изречена у
„Куриру“, да се на Вашу смену чекало 10 година?
Значи да је то планирано много раније него што је било изведено. А ако је пре 10
година покренут поступак, зашто није регуларно вођен и зашто нисам кажњен. То што
је Амфилохије говорио, да не понављам његове изразе о дрогирању, запоседнутости
злим духом, губљењу разума, он ће то морати на суду да докаже по грађанској тужби.
И Вас истовремено чека одговарање на тужбе за узурпацију манастира Дубоки поток и
Девине воде?
То је исто најобичнија клевета. Шта сам узурпирао, јесам ли понео манастир на
леђима или било шта из манастира? Ја сам ушао у свој манастир јер сам ја канонски
Eпископ. Раније одлуке Синода сам прихватао ради мира у кући, ради јединства Цркве,
мислио сам да ће на томе да се заврши, али су они ишли све даље са оптужбама и
санкцијама, и онда није више имало сврхе да се повинујем нечему што није исправно.
Али, пре само две године сте изјаву једног Aрхијереја да је „у цркви хаос“
прокоментарисали речима да је то огледало његове душе?
И јесте, рекао сам тако управо јер сам желео да сачувам мир и јединство СПЦ.
А како сад коментаришете стање у Цркви?
Ствари су се развијале, дошле до овог стања када се то јасно види.
Тај хаос?
Ко то хаотично стање не види у српском народу? Куда ми уопште идемо као народ, као
Црква, држава?
Да ли у Цркви постоје струје, као што се верује?
Сигурно да постоје.
По верским питањима да ли политика има неке везе са тим?
По верским, али има и политике у томе. Има оних који су за тесну сарадњу са
владајућом државном политиком, има их и коју су против тога.
Подозревало се да је разлог што сте смењени између осталог и Ваше неслагање са
политиком Бориса Тадића, да је то практично притисак државе на Цркву. Има ли
истине у томе?
Све је могуће, али ја не желим да вршим анализу јер немам никакве конкретне ствари
да кажем, али то сигурно стоји.
Какве су Вам намере за будућност?
Ја сам то што јесам и остаћу то што јесам и немам никакве намере. А приче да наводно
оснивам своју цркву, изречене још пре Сабора, најобичнија су глупост коју медији
по нечијој жељи надувавају и пропагирају. Ја знам да је Цркву основао Господ Исус
Христос, а да сам ја само слуга Христов и никакву своју цркву ја не оснивам. Ја
остајем Eпископ рашко-призренски.
Мимо Српске Православне Цркве?
Не, у оквиру Српске Православне Цркве.
Како, ако нисте у њеном склопу?
Ја не замењујем СПЦ, ја сам само Владика рашко-призренски.
Који не слуша Сабор?
Како не слуша Сабор? У свему што је канонски – слуша, а у ономе што није, не слуша.
А шта ако Вас Сабор искључи из Цркве? Да Вас преда проклетству?
То је само још једна неканонска одлука која може да се деси и коју такође нећу
признати.
Зову Вас и „хајдук владика“, шта мислите о томе?
Ко ме тако зове?
Народ, а преносе медији.
Не знам где сте Ви то чули. Ја сам једино видео да су тако написали у једним
новинама. По чему сам ја хајдук?
По томе што се сматра да сте одбегли.
Онај ко сматра нека и докаже. Од чега сам одбегао?
Од матице Цркве.
Ја никуда нисам одбегао.
Како може паралелно да постоје те две ствари?
Нисам ја отишао у раскол.
Него они?
Они, чинећи безакоња која чине. Ако погледамо ко се удаљио од предања Светих
Aпостола и Светих Oтаца, онда се јасно види ко је на погрешном путу.
Ви сте против екуменизма, али сте имали богату дипломатску мисију са многим
контактима из врха западних земаља?
То није било на екуменском пољу, већ одбрана свог народа и права опстанка на КиМ,
покушај да се истина чује у свету, да се сачува КиМ у саставу Србије…То су били
моји разговори на тим путовањима, а не екуменска питања, као што неке Владике иду
на заједничке молитве, у посету Ватикану…
Да ли одлазак на заједничку молитву и екуменизацију дефинишете као издају
Православља?
Екуменизам је јерес, а ако неко проповеда јерес, тврди за себе да је екумениста и
пацифиста, ако ради на увођењу екуменизма у СПЦ, очигледно је то на штету
Православља.
Својевремено нисте прихватили да Албанци поправљају цркве на Косову, иако је
Патријарх Павле потписао споразум са привременим институцијама и представницима
међународне заједнице?
Није то била непослушност, већ управо насилно мешање других у ствари Eпархије.
Патријарх је потписао под утицајем других, па је повукао потпис, а други га
вратили.
Ко су то други, ако можете да кажете.
Не морам да кажем.
Знамо да не морате, али можете?
Они који и сада воде целу ову ствар.
Да ли је то онај који се огласио у „Куриру“?
Па, да. Главни гласноговорник. (Амфилохије Радовић, прим. нов)
Медији су такође писали да сте продали црквену имовину у Ђаковици Албанцу?
Рекао сам да преко медија нећу демантовати глупости које ми се приписују. На то
могу одговарати само у регуларном поступку.
Како објашњавате да су разјаснили малверзације у Вашој Eпархији по хитном
поступку, а да је случај Пахомије застарео?
Ништа није разјашњено, у томе и јесте проблем, ништа нису доказали. Устав СПЦ јасно
говори како се Владика може уклонити са управе Eпархије. Ни Синод ни Сабор немају
то право без пресуде суда. Ако је комисија била у Грачаници 10. фебруара и пронашла
било шта, у току ноћи се вратила у Београд, а сутрадан Синод одлучио да се због
утврђених малверзација скида Владика Артемије, моје питање је када је комисија
поднела извештај Синоду, када је утврђено то што је комисија нашла, како нису
позвали мене да одговарам за то. Некоме се журило, неко им је можда наредио или
захтевао… или, или, или… Не улазим како је било јер то не знам, али начин на који је
рађено показује да то није био регуларан процес.
Значи, постоји неко ко вуче конце?
Иза кулиса.
Да ли је то неко из Цркве?
Може да буде из државе, из иностранства, многи говоре да је ту дебело умешана
Америка, Бајден, Брисел, јер сви они раде на стварању независног Косова као државе
и њима је сметао Артемије.
Ви често останак Срба на КиМ повезујете са својим битисањем тамо, међутим људи на
Косову нису сложни у подршци Вама. Имали смо пример са недавним протестима народа
против Вашег уласка у Бањску…
Ја из Дубоког потока нисам мрднуо, нити је било народа у Бањској који би спречавао
улазак. Можда је била ангажована полиција из страха да тамо не дођемо.
Шта ћете када по Вас дође полиција по кривичној пријави?
Поћи ћемо лепо са њима, па да видимо шта има у тој кривичној пријави.
Зашто онда нисте хтели да се одазовете позивима полиције у Дубоком потоку?
Нисам хтео да напустим свој манастир. Али, сила Бога не моли. А та сила којој се
Сабор обратио да би дошла косовска полиција је Влада Косова.
Како видите последице ове ситуације?
Знате како: да је та одлука бацање атомске бомбе на Косово. Већ се сад види каква је
ситуација у верском и сваком другом погледу, и тамо, и у целом нашем народу.
На основу чега мислите да је ситуација на КиМ као да је пала атомска бомба?
На основу хаоса који је настао доле, прогона монаштва, верника који не иду у цркву,
прогона вероучитеља.
Како мислите прогон кад су монаси углавном сами одлазили за Вама или су тражили
благослов да промене Eпархију?
Али, зар није прогон ако неко забрани деци да оца свога зову оцем и да га сматрају
оцем. Може ли неко заменити деци оца. Ако се то тражи, онда је то прогон.
Да ли очекујете да ће се оптужбе о малверзацијама завршити самим тим што сте
скрајнути?
Да би се повео један регуларан процес треба анулирати све досадашње одлуке и
вратити ствари на почетак, вратити Владику Артемија у Епархију рашко-призренску.
Јер, по канонима, ако се Епископ оптужи за нешто, док се не донесе коначна одлука,
он остаје Eпископ тамо где је био са својим правима и дужностима.
Да ли Вам је падало на памет да и друге Владике много очигледније живе у раскоши, а
ништа се не дешава?
То није моје да терам, ја не желим да терам било кога. А ови који изгоне неку правду
у рашко-призренској Eпархији, требало би да обрате пажњу и на друге стране, пре
свега на саме себе.
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
Српска национална, светосавска, поезија и проза
Filed under: AKTUELNO, Literatura, POEZIJA LJUBAVI I NADAHNUĆA, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 1 Comment »
Newsletter vom 09.12.2010 – Die deutsche Transferunion
BERLIN (Eigener Bericht) – In Berlin schwillt die Debatte über eine
mögliche Zweiteilung der Eurozone an. „Deutschland zahlt, Europa
kassiert“, heißt es in einflussreichen Medien; die EU sei auf dem Weg,
eine „Transferunion“ zu werden. Erste Berliner Spitzenpolitiker gehen
mittlerweile zu offenen Solidaritätsbekundungen für erklärte
Euro-Skeptiker über. Die Gemeinschaftswährung sei, urteilen
Pressekommentatoren, im Kern kein wirtschaftliches, sondern ein
politisches Projekt; „die Aufgabe der D-Mark“ sei „der Preis“ gewesen,
„den die Franzosen für die Wiedervereinigung forderten“. Dies räche
sich nun. Tatsächlich sind es handfeste Interessen der dominierenden
deutschen Exportindustrie, die zu der Intensivierung der Debatte über
die Zukunft des Euro führen. Bislang gelingt es der Bundesrepublik,
gegenüber den südeuropäischen Euroländern beträchtliche
Handelsüberschüsse – faktische Vermögenszuwächse – zu erzielen. Die
jetzt im Süden erzwungenen Sparprogramme stellen diese Überschüsse in
Frage, während zugleich der Anteil der Ausfuhren in Nicht-Euro-Staaten
deutlich wächst. Damit gewinnt der Stimmungswandel innerhalb der
deutschen Funktionseliten neue Dynamik.
mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57964
Filed under: AKTUELNO, Немачки-Deutsch, Vesti | Leave a comment »
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 