Aleksandra Obradovic Cirkin U spomen zemlji u kojoj sam rodjena i koje nema

U
spomen zemlji u kojoj sam rodjena i koje nema. Nije sve ovo bilo vredno
samo jedne decije suze, u spomen nacionalnim ludilima- ostaje u mom
srcu i dalje vezanost za zemlju koje vise nema.
http://www.youtube.com/watch?v=qeYdqOwKCwQ&feature=related

ЈАВНА ЗАХВАЛА МИНИСТРУ ОДБРАНЕ

http://www.facebook.com/profile.php?id=100001564849234:

17 11 2010

Поштовани господине ШУТАНОВАЦ, министре одбране Републике Србије,

Захваљујем Вам се јавно што сте ми разјаснили свој став.

Очигледно је да нам се по овом питању мишљења потпуно разилазе. Пошто никога не убеђујем да треба да потпише, зато не дискутујем о Вашем мишљењу јер би то могло да изгледа као покушај убеђивања.

Да ли ми дозвољавате да у јавност изнесем Ваш одговор?

На Ваше питање мени лично Вам потврђујем одговор садржан у питању:

Био сам редовни професор за аутоматско управљање на Машинском факултету у Београду до 16 новембра 1992. године. Био сам независан кандидат за председника Републике Србије 1990. године.

Е, сад мене интересује о Вама:

Када сте уписали и када дипломирали на Машинском факултету и на којој Групи?

С поштовањем,

Љубомир Т. Грујић

УПОРЕДИТЕ И ЗАКЉУЧИТЕ

28 11 2010

ПОШТОВАНЕ ДАМЕ И ГОСПОДО,

ЗА СРБИЈУ

ЗЕМЉУ ЖЕТВЕ

ИГРЕ И ЛЕПОТЕ

Ово што следи је Дверима слато пет пута од априла до септембра месеца. Никада
није добијена ни једна реакција, ако се изузме тај доњи чланак објављен у
„ПЕЧАТ“у, коме је ово што следи такође више пута достављено у истом периоду.
УПОРЕДИТЕ И ЗАКЉУЧИТЕ:

МОЖЕМО ВИШЕ И БОЉЕ
С МАЛО ТРУДА И ДОБРЕ ВОЉЕ

На основу Устава (Чланови 1 – 3, 6, 8, 13, 16, 18, 19, 23, 26, 37, 39, 43, 46,
50 – 57,85, 87 – 89, 93, 97 -99, 101, 108, 109, 111, 112, 114, 115, 118, 122 –
124, 130 -133, 194), ми, потписници и потписнице, тражимо од Народне скупштине
Републике Србије да распишеРЕФЕРЕНДУМ

ИСТИНОМ ДО ПРАВДЕ ЗА СЛОБОДУ И МИР

да би држављани Републике Србије одговорили са ДА, или са НЕ, на следећа питања:

1.      Да ли сте за то да се овим референдумом у име Републике Србије поништава
Декларација о Сребреници коју су усвојили 127 народних посланика у Нарoдној
скупштини у среду 31. марта, 2010. године?

2.      Да ли сте за то да се овим референдумом опозива Влада?

3.      Да ли сте за то да се овим референдумом опозива садашњи сазив Народне
скупштине?

4.      Да ли сте за то да се овим референдумом господин Борис ТАДИЋ опозива с
положаја и функције председника Републике и да Народна скупштина спроведе по
Уставу поступак његовог разрешења?

5.      Да ли сте за то да се овим референдумом забрани узимање нових кредита у
име Републике Србије у току следећих пет година?

6.      Да ли сте за ограничење власништва страним држављанима на 33% над водним
изворима и токовима, шумском и пољопривредном земљом, путевима и рудницима?

7.      Да ли сте за то да се приватизација предузећа дозвољава само уз
сагласност запослених?

8.      Да ли сте за то да Република Србија прекине дипломатске односе у рангу
амбасада с државама које не признају Републику Србију одређену њеним Уставом по
коме је Косово и Метохија њен нераскидиви део?

9.      Да ли сте за то да се Република Србија не укључује у Европску Унију,те
да се ставља ван снаге поднета, без референдумске сагласности њених
држављана,пријава за њеноучлањењеу Европску Унију, све док САД и све државе
Европске Уније не изнесу својим народима истину о Републици Србији и Србима,док
не признају Републику Србију одређену њеним Уставом, и док САД и оне државе
Европске Унијекоје су и чланице НАТО не обештете морално, материјално и
финансијски Републику Србију и њене држављане за последице својих учешћа у НАТО
агресији 1999. године?

10.  Да ли сте за то да Република Србија остане ван војног савеза НАТО?

11.  Да ли све стране војне јединице треба да се повуку из Р. Србије у року од
годину дана?

ЦЕО ОВАЈ ОБРАЗАЦ ЗА ПОТПИСИВАЊЕ (СТР.1 И СТР. 2) ЈЕ У ДОДАТКУ И НА
http://www.istina-pravda-mir.info .

ДАНАС ЈЕ БИО 122 ДАН ЈАВНОГ ПОТПИСИВАЊА (започетог 11. маја 2010. године ) У
КНЕЗ МИХАИЛОВОЈ БР, 9 – БР. 10.

СВА ОБАВЕШТЕЊА СЕ ДОБИЈАЈУ НА ТЕЛ. 062/8399 – 551.

Љубомир Т. Грујић
Аутор текста, покретач и организатор јавног потписивања

Tatsächlich diskutiere die Öffentlichkeit in Tschechien inzwischen mehr über die Nachkriegsgewalt von Tschechen an Deutschen als über die Gewalttaten der Nazis

Newsletter vom 29.11.2010 – Genauso böse wie die Deutschen

PRAHA/USTI NAD LABEM/MÜNCHEN (Eigener Bericht) – Bundespräsident
Christian Wulff fordert die Bevölkerung der Tschechischen Republik zur
Auseinandersetzung mit der Umsiedlung der Deutschen auf. Er hoffe,
dass die Debatte „zu einem erfolgreichen Ende geführt“ werde, sagte
Wulff letzte Woche bei seinem Antrittsbesuch in Prag. Tatsächlich
diskutiere die Öffentlichkeit in Tschechien inzwischen mehr über die
Nachkriegsgewalt von Tschechen an Deutschen als über die Gewalttaten
der Nazis, stellt der tschechische Staatspräsident Václav Klaus fest.
Funktionäre der deutschen „Vertriebenen“ und Minister der bayrischen
Staatsregierung ver suchen mit öffentlichen Auftritten in Tschechien
die Nachkriegsgewalt gegen Deutsche in die Nähe der NS-Verbrechen zu
rücken. Diese Bestrebung attestieren deutsche Medien auch dem
Spielfilm „Habermann“, der am Wochenende in den deutschen Kinos
angelaufen ist. Die Umwertung der Umsiedlung von einem völkerrechtlich
durch das Potsdamer Abkommen legitimierten Akt zu einem angeblichen
Unrecht schafft Raum für künftige deutsche Forderungen gegenüber der
Tschechischen Republik.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57956

OSKAR FRAJCINGER Ako jednog dana Srbija…


Piše Oskar Frajzinger

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio

Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.

MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.

UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net