Годишњицу рођења и смрти академика Слободана Јовановића

И ове године Српски либерални савет ( програмски наследник Српске
либералне странке) обележиће годишњицу рођења и смрти академика
Слободана Јовановића једног од највећих умова друштвене науке код Срба.

Првога
деценбра ће се одржати трибина са почетком у 18 часова у општини
Вождовац где ће о делу академика Јовановића говорити; академик Коста
Чавошки,проф.Миро Лонпар,проф Слободан Антонић и др. Чедомир Антић.

Четвртога
деценбра са почетком у 11 часова у Вазенсенској цркв у Београду одржа
ће се помен академику Јовановићу који ће служити свештениц СПЦ.

А
шестога деценбра започиње јавно прикупљање потписа за именовање трга
испред правнога факултета по имену академика Слободана Јовановића.
Српски
либерални савет овом акцијом очекупе подршку свих
јавних,политичких,културних личности као и подршку грађана Београда,јер
је академик као политичар,правник,професор и најважније као патриота то
заслужио.

У Београду
28.11.2010.год.
Српски либерални савет

Балканизација Африке Африканизација Балкана

Балканизација Африке

Африканизација Балкана

Приказ књиге

 

Ако желите да за који тренутак поново осетите „мирис и укус“ публицистике протеклих тридесет година, ето вам „Дневника српског журналисте“. Ваља, као отпечаћена ракија истих година.

Када новинар направи избор својих текстова објављиваних у периоду дужем од две деценије, и свој професионални рад сажме у форми књиге око две стотине страна, тиме је потписао животно дело. Драгана Милосављевића, дугогодишњег извештача ТАНЈУГ-а из Африке, Италије и Швајцарске, као писца, пре свега одликује јединствен, експресиван књижевни стил, који му је вероватно урођен, пошто га године нису измениле, већ рафинирале.

Самоуверен у сопствену процену, директан и сликовит, Милосављевић је путописац злог “џуџуа” који је решио да се  из Африке запути  по своје балканско наследство, тамо где су Срби “направили кућу на сред друма”. Читалац Милосављевићевог “Дневника српског журналисте”, мора солидно да познаје и српску публицистику и политичке прилике, бар последње три деценије. Осим тога, ако је Србин, мора да рачуна с тим да поново претрпи сличне емоције које су се јављале у овом периоду, а који се неславно завршио. “У новом а старом поретку, који је уствари комбинација робовласничког статуса и кастинских подела међу припадницима балканских губитника, петооктобарска елита, по цену рушења свих елементарних моралних постулата, себи обезбеђује улогу капоа[1].“

„Мозак се расцветавао као пивска пена из лобања расцепљених куршумима. Та егзекуција је трајала…[2] и трајући се кретала ка Југославији. На том кретању, стил писца “Дневника српског журналисте” се мења, натуралистичке насилне сцене полако нестају. Уместо њих, аутор све чешће износи објашњења “реалности” која нам је обузела животе: “Подсетимо да је један од мозгова америчке спољнополитичке стратегије, Хенри Кисинџер, у последњем броју Вашингтон поста, залажући се за нешто прецизнији и одређенији приступ војном блокирању Русије, навео да ја НАТО језгро америчке спољне политике[3]“.

Да ли САД заборављају да буре гаса ништа мање није опасно од бурета барута.

Или баш намерно крешу варницу, мада су се односи моћи у свету, и економске и војне, значајно на кантару помериле на њихову штету.

Владимир Дворниковић је својевремено напоменуо: како се у стилу нашег усменог високо цени аналогија. Много је таквих примера у Милосављевићевој књизи: “Наравно да није реч о антисрпској мржњи. Реч је о интересу. Ко то не схвата, нека на час погледа према Африци (…) Сва четворица лидера који су ових дана Клинтону љубили скуте, имају јарко црвену прошлост и били су на списку ЦИА за ликвидацију (…) Америка се уопште не гади сарадње са комунистима, уз услов да су довољно интернационални да обезбеде њен стратешки интерес у региону. Зато је прича о Србији као “последњем бастиону комунизма” који привлачи громове империјалне Америка – бајка за малу децу.[4]“ Да нагласи драмски контрапункт, Милосављевић је нашу “реалност” насловљавао најчешће именима која треба да означавају дечија задовољства, игре, весеље или драмску форму: “Крвава фарса”, “Савез са Москвом и Минском или игра на жици”, “Балкански изборни рулет”, “Балканска шатра”. Међутим, у последњем, петом делу његове књиге, нестају овакви наслови, смењују их много злослутнији. Јер, “реалност” је дала одговор на питање које је Милосављевић поставио: “Да ли се без обзира на поднете жртве, наново бацити под точак историје, или на њеној платформи, уз нешто прагматизма, са осталим малим народима трагати за местом, макар и не било најудобније?[5]

 

Д. Милосављевић: “Наравно да није реч о антисрпској мржњи. Реч је о интересу. Ко то не схвата, нека на час погледа према Африци.”

Како је изгледало време док су трајале наде у боље сутра, након пада Милошевића а до почетка велике економске кризе, Милосављевић је верно приказао  у поглављу “Балкански флипер”. Сликовито је описао карактере оних учесника који и даље сањају “Живот у ружичастом”, по задатом обрасцу, и који врло наликују јунацима једног мјузикла у коме главне улоге играју британски и амерички поп певачи[6]. Зар није већ бар тридесет година “Велики брат отац и мајка и учитељ нашој деци[7]?”

Међу бројним питањима која Милосављевић износи, издваја се једно, које неће измаћи оку искусних генерација: “Да ли САД заборављају да буре гаса ништа мање није опасно од бурета барута. Или баш намерно крешу варницу, мада су се односи моћи у свету и економске и војне, значајно на кантару помериле на њихову  штету. Све упућује да је у питању политика зазивања нових ратова, у којима су, бар до сада, САД редовно профитирале и продужавале век свог модела капитализма, данас на издисају.[8]“ У сваком случају, на ово питање ће одговор сазнати млађе генерације. Али, Милосављевић пише читаоцу чију упућеност у историју и политичке односе, протеклих тридесет година, подразумева.

Милосављевићево приповедање у форми дневника асоцира називом на “Дневник о Чарнојевићу”, знаменито дело Црњанског. Међутим, лишено је меланхолије.

Разумљиво, доба победничког мира је престало, Срби су се поново нашли у рату и то “специјалном”, а организовани “по старински” – у чете, са `арамбашама без војвода.

 

Најмоћнији „џуџу-човек“ Африке и папа Јован Павле II, у Асизију 1985. године

Отуд није чудо што се Милосављевић тако добро поигравао с историјским и политичким сећањима, када припада народу који је на такве прилике навикао.  Приповеда духовито, наизглед препотентно, као дрзник против моћних. Иако  наступа као “свезнајући”, искрено је спреман да говори и о томе где га је “реалност” преварила[9].

Истомишљенику ће његова реченица бити забавна и неће имати шта да јој замери, ни чиме да је допуни. Неистомишљеник ће се од ње једнако згадити као и на сву ону “политику деведесетих”, за коју је, како су нас учили виновници зла, нама крив “неко други, а наш”. У сваком случају, можемо се не слагати с Милосављевићевом перцепцијом, све време док читамо његов “Дневник”, “и шта би на крају са тим?”

Политика и историја са дистанце, по правилу, делују сувопарно, а не могу се разумети без емоције која је пратила посматрача и учесника преломног периода транзиције Срба, из социјализма у капитализам. Набијен снажним емоцијама, “Дневник српског журналисте” будућим генерацијама може бити јединствен, ако не и једини, извор сазнања те емоције. То јест, ако их уопште прошлост буде интересовала кад постмодерна нестане с кризом. Само да после свега не остане више књига него Срба расположених да их читају.

Према томе, ако желите да за који тренутак поново осетите “мирис и укус” публицистике протеклих тридесет година, ето вам “Дневника српског журналисте”. Ваља, као отпечаћена ракија истих година.

Упутнице:


[1] Милосављевић, Драган: Дневник српског журналисте, Пешић и синови, Београд, 2009. година, стр. 208.[2] Ibidem, стр. 21.

[3] Ib, стр. 51.

[4] Ib. стр. 82-83.

[5] Ib. 112.

[6] Ради се о надреалистичком британском филму “Томи” Кена Расела из 1975. године.

[7] Милосављевић, Драган: Дневник српског журналисте, Пешић и синови, Београд, 2009. година, стр. 210.

[8] Ibidem, стр. 208.

[9] Доказ о томе је чињеница да се аутор, након 20 година не стиди да помене своју велику професионалну грешку. Милосављевић, Драган: Дневник српског журналисте, Пешић и синови, Београд, 2009. година, стр. 33-34.