TADIĆ U VUKOVARU

Tadić+u+Vukovaru

Prikaz istoričara i analitičara ratnih zločina prof.Svetozara Livade Osvrt na delo Violete Božović

Prikaz istoričara i analitičara ratnih zločina prof.Svetozara Livade inače redovnog prof Filozofskog  fakulteta u Zagrebu koji je ceo život uputio u pravcu istraživanja genocida


Osvrt na delo Violete  Božović

Dnevnik Slađane Kobas

BEOGRAD 2007, KNJIŽEVNA ZAJEDNICA JUGOSLAVIJE

(PRIKAZ)

Ovo je u svakom pogledu jedinstvena knjiga. Iako knjige kod nas život ne znače. Jer kod nas su knjige spaljivali-ne samo knjige, nego i cijele biblioteke, muzeje, bogomolje, mostove, i najzad, ljude. I imao sam nesreću, da gledam kako ljudi gore u svom vlastitom domu ko povijesma na ognjištu. Nema smrti koju nismo žrtvi priuštili u posljednjem ratu. Naravno, osim kanibilizma. Jer smo se evolucijski jedva toliko odmaknuli. Listajući, ovu knjigu, prije čitanja, zapitao sam se tko smo mi, što hoćemo, i što smo postigli ratom! Rat sam po sebi je zločin. A mi smo ga podizali do uznisenja, divljenja, dok su pojedinci spremni da čak ratu spomenik podignu. U ratu sam zapazio da je više ubijeno civila nego vojnika. Više djece i omladine, nego vojnika. A najviše staraca. Takav je građandski rat koji nema pravila.  Međutim, smrt djece, tih nevinih anđela, najviše me se dojmila. Počinjem prikaz pjesmom spomenute pjesnikinje, Violete Božović.

„Ja, Slađana Kobas,

zaklinjem se Sunčevom zraku

Prvoj kapi rose, i rečnom talasu

Da ću govoriti istinu i samo istinu

O tome

Kako je kraj svetla živeti u mraku

I kako kad nebom zvezde

Ćuteć zbore jednu tajnu

Zablesnu pa padnu

U nepovrat padnu.

I pticama malim

Zaklinjem se

Bogu

Na nebu što plovi

Nestašnom oblačku

Da ću onde gde me smrt sad vodi

Najlepšu o njima ispisati bajku.

Trinaest tuga

Bačenih niz Sanu

Peva pesmu.

Tužnu pesmu.

Jednom RATU.“

Kad sam pročitao ovaj uvod, mišljah to je samo mašta, koja je dar Božji.

Ali, nažalost, to je najbrutalnija stvarnost. Potresnija od zemljotresa koji je dio stihije prirode kao „najgore“ tiranije. Riječ je o trinaestero djece kojima rat uzima pravo na kisik. Autorica taj suludi zločin prati faktogravski s bolom i ne zna se da li više pate žrtve ili pjesnikinja. Nije riječ o prostom patosu, ili empatiji, nego srdžbi što nam se događa, da nevine gušimo. Da činimo ih krivim iako to nisu niti mogu biti.

To je bol i patnja neke čudne više sile, koju proizvodi izluđeno društvo. A rat traje li, traje. Ona žrtve prati diagnostički, opisuje njihovu bol iako oni, skoro nitko od njih, nemogu joj reći u čemu se ona sastoji. Ona pati, guši se, i oživljava tu patnju da nas podsjeti što to rat znači na nivou pojedinca, a on zahvata tisuće i tisuće drugih pojedinaca. Dosad nisam našao ovakav primjer zbilje, vezane uz konkretne bezimene pojedince, koji su tu, pate i traže obično pravo na kisik koga imamo u izobilju, imamo i sredstva da ga kondenziramo, ali za njih, ne. Taj tragični način kasnije pretače kroz život Slađane Kobas, koju prati diagnostički, dinamički, i ljudski. Ova mala djevojčica pokazuje prirodni nagon da preživi. I za taj ideal, sve strahote i šatnje podnosi. Posljedice uskraćenog kisika, traumatski djeluju na očni vid. Kasnije se koješta poduzima da dospije u najbolju kliniku u Rusiji. Vraća se relativno sanirana, i u nadi nastavlja školovanje. Ali kao neki usud, javlja se sarkom, i ponovo napada skelet, i ponovo borba i nadanje, odlazak u SAD, i kad se, sva iscrpljena nada da je svemu kraj, slijedi neumitnost, smrt. Ako smo, svi odgovorni, onda s razlogom ne preostaje nam ništa drugo, nego nad njom i nad sobom, ima samo da plačemo. Jer rat je na našem zajedničkom teritoriju oduzeo pravo na život najmanje 150 000 nekadašnjih stanovnika ovih prostora, a da ne govorimo o rasturenim obiteljima, uništenim kulturnim dobrima i posijanoj pandemiji mržnje. A o mržnji nikad ništa dobro stvoreno nije. Ovakvu dramaturški preciznu i faktografijom popraćenu sudbinom pojedinca, mogla je napisati samo žena. MATI, ta „najgordija pripadnica ljudskog roda“, roditeljica njegova. A kako se u nas rat odvija od brazde do brazde, onda se sudbine mnogih isključivo ratom razrješavaju. Upoznao sam mnoge koji pamte i pet ratova u svom životu po glavi stanovnika. E zbog toga mi, nesmiljeno, sijemo leševe, „po šipražju i ševarju svud oko naših njiva“. I to bez kajanja, bez stida, i bez potrebe za katarzom. Ovim dokumentom vremena, Violeta Božović, svjedoči na jedinstven način, osuđujući rat kao nešto najbrutalnije što se ljudskom rodu događa. U to vas mogu uvjeriti samo ako ovo neveliko štivo pažljivim interesom čitate i stavite se u položaj žrtve i pjesnikinje koja to izvorno prati.

Pjevaj Violeta, svom snagom o zločinu koji traje. Svjedoči o našoj bratoubilačkoj zaostalosti u zatiranju vlastitih ljudi, i zavičaja. Svjedoči, jer samo zapisano ostaje o lažnim arbitrima koji tragaju za svojim kučkinim sinovima među nama da nas pretvore u koloniju. „Humanitarnim bombardiranjem“ i „donaoružavanjem“, jer ti svojim svjedočenjem ovjekovječavaš nevine u smrti.

Njih trinaestero dojenčadi. Tim pokazuješ da je žena MATI najbolja svjedokinja o olovnim vremenima, da je njeno „OPTUŽUJEM“ snažnije. Da liberalni kapitalizam ne može bez rata. Jer mu je i on emonentan. Tvoja optužba najdalje odzvanja. Kad nevine braniš. Neka ti je sa srećom svako ovakvo svjedočenje kojim dokazuješ da si se imala „rašta i roditi“.

29.04.2010, Zagreb

Prof. Svetozar Livada

Prof. dr Milan Kangrga, BIOGRAFIJA:

Prof. dr Svetozar Livada rođen je 1928. godine u Gornjem Primišlju, opština Slunj. Posle završenog Filozofskog fakulteta u Zagrebu, doktorirao je sa temom iz ruralne sociologije 1975. godine. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu predavao je Socijalnu demografiju od 1967. do 1972. godine. Jedan je od osnivača i predavača postdiplomskog studija gerontologije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Od 1963. do 1972. godine bio je član savetodavne ad hoc grupe za ruralnu sociologiju pri međunarodnoj oganizaciji FAO. Bio je stručni savetnik za humanitarnu pomoć pri zapovedništvu UN za tadašnji sektor Sever. Jedan je od osnivača i obnovitelja svih srpskih institucija u republici Hrvatskoj i spada u red najsvestranijih poznavatelja, analitičara i nepristrasnih kritičara građanske strane rata. 1997. godine objavio je knjigu Etničko čišćenje – zločin stoljeća u izdanju SKD Prosvjeta iz Zagreba. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je 2002. godine.

Izdavač: Prometej Novi Sad

Karlovački List

KL+47+novembar+2010

Ukraine: Yulia’s Breath of Stale Air by Srdja Trifkovic Chronicles Online, November 8th, 2010

Imagine what would happen if we had Hillary Clinton as  US President and
Conservative majority in the House and the Senate?
=======

http://www.chroniclesmagazine.org/2010/11/08/ukraine-yulias-breath-of-stale-air/
Ukraine: Yulia’s Breath of Stale Air
by Srdja Trifkovic
Chronicles Online, November 8th, 2010

According to a seasoned observer of Moscow’s political scene, the Russian
political class cringed last Wednesday morning on learning that Obama had
suffered a humiliating political defeat. The Russian leaders don’t think much of
Obama personally, but they are worried over what the Republican control of the
House might mean for the fledgling “reset” in US-Russian relations—the solitary
foreign policy success of the Obama administration.
“One vulnerable target for the Republicans is the new START treaty which the
Obama administration hopes to get ratified during the lame-duck session of the
sitting Senate,” our source says. “Another likely victim of the Republican
congressional victory could be Obama’s measured and cautious policy in the
post-Soviet space, with clear signs of respect for Russia’s legitimate, if not
privileged, interests in the region. Republican control of the House and its
Foreign Affairs Committee means that they would be in a position to pass
provocative legislation … or provide financial support and even military
assistance to Georgia”—enough to disrupt and perhaps destroy the “reset.”

Moscow’s fears over the future of the “reset” may well be justified. The
neoconservatives, atavistically Russophobic and unhappy with the limited
“engagement” of America around the world over the past two years, hope to use
the Republican majority in the House to advocate a fresh round of bear baiting.
Their agenda is apparent from the prominence the neoconservative flaghship, The
Wall Street Journal, gave to ex-Prime Minister Yulia Tymoshenko’s plea (“Save
Ukraine’s Democracy,” October 29) for renewed Western meddling in Ukraine’s
internal affairs.

Having failed to interest anyone influential the West in her ill-founded claims
of foul play following the presidential election last winter, Ms. Tymoshenko has
rehashed the same talking points in connection with last Sunday’s elections of
regional councils and city mayors in Ukraine. “They are not just a local
affair,” she warned, “[t]hey warrant international scrutiny due to mounting
evidence suggesting that they will neither be free nor fair. The European Union
should be wary of a neighboring country that controls the flow of gas to
millions of EU households sliding into authoritarianism”:
Since President Yanukovych assumed office eight months ago, political power has
been centralized and civil liberties threatened. Most notably, media freedoms
have come under attack. The opposition is virtually excluded from the airwaves
as a result of pressure from media barons loyal to President Yanukovych and
self-censorship for fear of displeasing the administration or having their
offices inspected… Western leaders can exert great pressure on Ukraine’s
government, for instance by attaching conditions to the next round of IMF loans
or by using negotiations on Ukraine’s Association Agreement with the EU as a
lever… We appeal to the international community to be vigilant and safeguard the
European values we hold so dearly.
What the Journal’s readers may not realize, but most Europeans who matter know
very well, is that it was former President Yushchenko’s and Ms. Tymoshenko’s
brand of “Ukrainian democracy”—the dysfunctional Orange duopoly—that brought
instability of the gas flow “to millions of EU households” two years ago. It
takes some chutzpah for Ms. Tymoshenko to try playing this particular card now.
Her rise to prominence was entirely due to her ability to make tens of millions
of euros by reselling Russian gas to Eastern Europe before the “Orange
Revolution,” when she belonged to the old post-Soviet oligarchy. She swiftly
turned anti-Russian after Yushchenko’s triumph by declaring loyalty to the West.
When Moscow responded by declaring that Ukraine would have to pay the same price
for gas as the Germans and Italians, she was quick to rediscover the advantages
of being nice to the Kremlin yet again. Her tenure as Prime Minister was marked
by rampant corruption at home and irresponsible posturing abroad. Her
heavy-handed treatment of the opposition helped her enemies then, and makes her
claim of holding European values “so dearly” ridiculous now.

Having spent a week in Kiev last June, I can attest that following the end of
the Orange regime Ukraine is becoming a more normal country. Russophobic
Orangism has always been a minority obsession, but after Yushchenko it is
discredited as a practical project. Today it is confined to the Galician fringe
in the west of the country. The rest of Ukraine is finally getting on with
focusing on pragmatic solutions to real problems. That means: NATO is off the
agenda, there will be no gas disputes, the Black Sea Fleet’s home base lease has
been extended, lip service is still paid to the EU membership in the knowledge
that it will not happen.

Ms. Tymoshenko refuses to accept that she is a failed politician devoid of new
tricks. Unwilling to leave the scene, she is trying to play the role of
Czechoslovakia’s Gustav Husak in 1968—as the voice of ideological orthodoxy
demanding foreign intervention. Her attempt is sordid. It would be irrelevant,
were it not for the Journal giving it undue prominence. This indicates that the
neocons have not given up on provoking Russia. They are irritated that having
good relations with Moscow is a top priority in Paris, Berlin and Rome. They
would like to return to the policy of encouraging an impoverished, practically
defenseless nation such as Ukraine to become their pliant tool against the
superpower next door. They have learnt nothing from Russia’s response to
Saakashvili’s attack on South Ossetia in the summer of 2008, when Moscow
maneuvered Washington into a position of weakness unseen since the final days of
the Carter presidency three decades ago.

The EU and Obama are guilty of many sins, but at least they both see the need
for a sane relationship with Moscow, the one that acknowledges that Russia has
legitimate interests in her “near-abroad.”
 Ukraine’s geographic position as the
natural transit route from the oil and gas fields of Russia, the Caucasus and
Central Asia to Central and Western Europe is a valuable asset. The previous
administration in Kiev unnecessarily turned that asset into a liability and a
source of periodic friction with Moscow and the EU. It failed to grasp that
being a transit route for a strategic commodity is not tantamount to having the
commodity itself – especially if alternative transit routes are potentially
available. The issue has always been political rather than economic. The new
government understands that the solution is in a plus-sum-game model of shared
responsibility and shared profits.

It is ironic that the “pro-Western reformists” Yushchenko and Tymoshenko were
regarded as discredited by the international financial institutions, while
President Yanukovych—maligned by the neocons as a neo-Soviet autocrat—is
regarded by them as solid and trustworthy. Ukraine needs to continue reforming
its energy policy, tightening fiscal discipline, combating corruption, reforming
the judiciary, and ensuring free and fair elections—but the task is neither
unique to Ukraine, nor more daunting than it is elsewhere.

Tymoshenko is still paying the price of her miscalculation from exactly a year
ago. She could have started to build bridges with future opposition partners
long before her expected defeat, but this did not happen due to her excessive
self-confidence in the run-up to the presidential election. She remains blind to
the fact that no consolidation of Ukraine’s opposition can be effected on the
basis of Orange demagoguery of six years ago. It may take months or even years
for the Ukrainian opposition to come to terms with the new realities at home and
abroad, but Ms. Tymoshenko is not the one to do it.

The U.S. policy toward Ukraine has always been and remains inseparable from its
relations with Russia. Yanukovich’s visit to Washington last spring marked the
beginning of a genuine reset in the U.S.–Russian relations. It was Obama’s
helpful signal to those in Russia, notably President Medvedev, who believe that
such a reset in Moscow’s relations with the United States is possible. Premier
Putin and Foreign Minister Lavrov are reputed to take a more jaundiced view,
having experienced the mendacity and duplicity that characterized the Russia
policy of the Bush-Cheney administration. Continuing to reassure Moscow
vis-à-vis Ukraine would serve the American interest in a key region, defined
with realism and pursued with pragmatism.

Vor den Präsidentschaftswahlen in Belarus am 19. Dezember drängt Berlin die dortige Regierung zu engerer Anbindung an die EU

Newsletter vom 10.11.2010 – Die Stunde der EU

MINSK/BERLIN (Eigener Bericht) – Vor den Präsidentschaftswahlen in
Belarus am 19. Dezember drängt Berlin die dortige Regierung zu engerer
Anbindung an die EU. Brüssel wolle Minsk mit bis zu drei Milliarden
Euro unterstützen, wenn Staatspräsident Lukaschenko entsprechend
kooperiere, heißt es nach einem Besuch des deutschen Außenministers in
der belarussischen Hauptstadt in der vergangenen Woche. Andernfalls
könnten die EU-Sanktionen jederzeit wieder in Kraft gesetzt werden.
Seit die Regierung Russlands begonnen hat, Belarus ökonomisch und
politisch unter Druck zu setzen, hofft Berlin auf eine größere
Unterordnungsbereitschaft in Minsk. Insbesondere wollen deutsche
Firmen bei den Privatisierungen zum Zuge kommen, die die belarussische
Regierung angekündigt hat. Die Bundesregierung bindet Polen und
Litauen in ihre Verhandlungen ein: Beide Länder sind Standort von
Einrichtungen, die mit subversiven Aktivitäten in Belarus in
Verbindung gebracht werden und einst installiert wurden, um die vom
Westen aufgebaute Opposition zu stärken. Seine Kontakte zur
belarussischen Opposition hält Berlin ungeachtet einer möglichen
engeren Kooperation mit der Regierung Lukaschenko weiter aufrecht.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57943

Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoleća – autor, Svetozar Livada

Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoleća

Etničko čišćenje - ozakonjeni zločin stoleća

Brza kupovina ovog artikla [?]

Brzom kupovinom možete naručiti ovaj proizvod bez registracije na sajt i dodatnih opcija. Ukoliko želite da naručite više različitih proizvoda, koristite dugme „U korpu“ u gornjem desnom uglu ove strane.
Cena: x 690
Isporuka: 200
Ukupno: 890

* Ovo je jedini korak pri obavljanju brze kupovine. Molimo da proverite unete podatke.
Dodaj

Brza kupovina [?]

Način plaćanja [?]
  • Pouzećem – platite kuriru prilikom isporuke
  • Karticom – Visa, Maestro i Master
  • Uplatnicom (ili virmanom)

Ocena posetilaca:

0

Cena: 690 din.

Autor(i):
Svetozar Livada

O knjizi:

Deset godina nakon objavljivanja svoje knjige Etničko čišćenje – zločin stoljeća, Svetozar Livada, sociolog, proširio je i kompletirao još obimnijim dokumentima ovu studiju, dodajući joj naziv – Ozakonjeni zločin stoljeća. Livada je u potrazi za dokazima zločina i svedocima obišao gotovo celu Hrvatsku, naročito mesta zločina i uništavanja čitavih naselja. Pored zločina koje je popisao, Livada je posebno beležio „kulturocid“, brisanje memorije – svesne ili nesvesne – razaranje nadgradnje, uništavanje institucija i kulturne baštine duž cele Hrvatske, otimanje zavičaja ljudima koji su tu živeli vekovima, posebno insistirajući na tzv. „intelektualnom zločinu“, koji je, u većini slučajeva, ostajao nekažnjen.

„Livada naglašava kako je, kao empiričar, sve to gledao uživo, u ekshumacijama kojima je prisustvovao, u koncentracijskim logorima, pri čemu je patio i očajavao i jedva sačuvao čovjeka u sebi, jer ga je sve to dovodilo do pravog ludila! Mržnja je ovde etablirana u institucije i ljude pod firmom fetiša države, nacije, domovine – otadžbine, pomoću koje se temeljito razara društvo u svim njegovim segmentima. …Knjiga je puna istinske, znanstveno provjerene faktografije i zato je više nego vjerodostojan dokument, jer je to pravo „živo svjedočanstvo“ sociologa – istraživača, koji se čitavim svojim ljudskim bićem založio za otkrivanje istine o nama samima! Teško je sve to navesti, treba to čitati, radi vlastita samotrježnjenja.“

Prof. dr Milan Kangrga

Prof. dr Svetozar Livada rođen je 1928. godine u Gornjem Primišlju, opština Slunj. Posle završenog Filozofskog fakulteta u Zagrebu, doktorirao je sa temom iz ruralne sociologije 1975. godine. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu predavao je Socijalnu demografiju od 1967. do 1972. godine. Jedan je od osnivača i predavača postdiplomskog studija gerontologije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Od 1963. do 1972. godine bio je član savetodavne ad hoc grupe za ruralnu sociologiju pri međunarodnoj oganizaciji FAO. Bio je stručni savetnik za humanitarnu pomoć pri zapovedništvu UN za tadašnji sektor Sever. Jedan je od osnivača i obnovitelja svih srpskih institucija u republici Hrvatskoj i spada u red najsvestranijih poznavatelja, analitičara i nepristrasnih kritičara građanske strane rata. 1997. godine objavio je knjigu Etničko čišćenje – zločin stoljeća u izdanju SKD Prosvjeta iz Zagreba. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je 2002. godine.

Izdavač: Prometej Novi Sad

Podaci o izdanju:

Autori Livada Svetozar
ISBN 978-86-515-0145-9
Broj strana 500
Format 23 cm
Tip poveza broširani povez

Komentari kupaca:

Vaš komentar je dragocen buducim kupcima. Kliknite ovde da bi napisali svoje mišljenje o ovom proizvodu i osvojili 1 Kameleon Klub bodova.

Naručivanje telefonom:

Ukoliko iz bilo kog razloga niste u mogucnosti da napravite narudžbenicu na regularan način preko sajta koristeci dugme „Dodaj u korpu“, možete to učiniti i telefonom na sledeci način:

  1. Pozovite broj 0800/103-103 (radnim danima od 10-16 časova)
  2. Neophodno je da imate email adresu!
  3. Izdiktirajte operateru šifru proizvoda: 16210
  4. Operater ce zapisati vaše podatke: ime, adresu isporuke, kontakt telefon i napraviti narudžbenicu.
  5. Ukoliko naručujete kao pravno lice, potrebno je da znate i PIB
Članstvo u Kameleon klubu Vam omogućava da sakupljate bodove i njima kupujete proizvode ili ostvarite popust. Detaljnije možete pročitati ovde.
Prikazana cena se odnosi na dati proizvod. uštedite kupovinom više proizvoda!

Od istog pisca

Ranije pregledani proizvodi

Etničko čišćenje Cena: 690 din

Trenutna pozicija

MOJ BEOGRAD

Moj+Beograd

Moj-Beograd-star-7000godina-rusili-42puta

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa 10. November 2010

SOK AKTUELL

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese

für Mitteleuropa

10. November 2010

www.sok-aktuell.org

Neue Kirchen im Kosovo

Bosnien: Diebstahl in Kirche

Serbischer Metropolit zelebriert in griechischer KFOR-Kapelle

Neue Kirchen im Kosovo

Bischof Teodosije (Mitte links) bei der Weihe in Veliko Ropotovo

 

(KLOSTER GRACANICA) Das Kosovo bekommt noch ein orthodoxes Gotteshaus: In der Ortschaft Veliko Ropotovo bei Gnjilane wird eine neue Kirche der Heiligen Petrus und Paulus gebaut. Die Fundamente wurden Anfang November von Bischof Teodosije (Sibalic) von Lipljan geweiht.

 

Nach einem Bericht der Diözese Raszien-Prizren wurde die alte Kirche in Veliko Ropotovo während der Zeit des Kommunismus zerstört. Die neue Kirche soll auf einem neuen Baugrundstück gebaut werden.

 

 

Neue Kirche in Ranilug

 

Bischof Teodosije hat nach der Weihe in Veliko Ropotovo auch die Kreuze für die Kirche der Enthauptung des Hl. Johannes des Täufers in der serbischen Ortschaft Ranilug im Kosovo geweiht.

 

 

Bosnien: Diebstahl in Kirche

 

(BIJELJINA) Unbekannte Täter sind in die serbische orthodoxe Klosterkirche im bosnischen Rozanj in der kroatisch-muslimisch geprägten Föderation Bosnien-Herzegowina eingebrochen, meldete die Nachrichtenagentur „Srna“ am 6. November. Laut Bericht der „Srna“ wurden aus der Kirche mehrere Gegenstände entwendet, jedoch keine Ikonen.

 

Kloster Rozanj geht auf eine Stiftung des serbischen Königs Stefan Dragutin (13./14. Jh.) zurück. Im 16. Jh., unter den Osmanen, wurde das Kloster zerstört. Seit 2008 wird es wieder aufgebaut.

 

In Rozanj hat es vor dem bosnischen Bürgerkrieg 133 serbische Familien gegeben. Die Serben wurden am 2. September 1992 aus der Ortschaft vertrieben, so dass dort nunmehr nur sechs serbische Familien leben. Die anderen Familien können nicht zurückkehren, weil ihre Häuser nicht wieder aufgebaut worden seien, berichtet die Nachrichtenagentur „Srna“.

Serbischer Metropolit zelebriert in griechischer KFOR-Kapelle

Metropolit Amfilohije in der Kirche der griechischen KFOR-Truppe

 

(KLOSTER GRACANICA) Der Administrator der Serbischen Orthodoxen Diözese Raszien-Prizren und Kosovo-Metohija, Metropolit Amfilohije (Radovic) von Montenegro, hat am 3. November den griechischen Militärstützpunkt „Rigas Feraios“ besucht, die zur UNO-Friedenstruppe im Kosovo (KFOR) gehört. An der Hl. Liturgie, die der Metropolit in der dortigen orthodoxen Kapelle zelebrierte, nahmen neben den griechischen KFOR-Soldaten auch Nonnen aus der benachbarten Erzdiözese Ohrid sowie der Leiter des griechischen Büros in Pristina, Dimitris Moschopoluos, teil. In seiner Ansprache lobte der serbische orthodoxe Metropolit die Bemühungen der griechischen Soldaten und ihre Hilfe für die Serben im Kosovo-Metohija.

 

 

 

 

 

SOK AKTUELL

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

www.sok-aktuell.org

Revizija zakona održanja energije ili apokalipsa

S A O P Š T E N J E  Z A  M E D I J E  I  J A V N O S T

Revizija zakona održanja energije ili apokalipsa

Otvoreno pismo akademika Veljka Milkovića u kome iznosi apel za preispitivanjem novih čistih tehnologija u korist očuvanja planete Zemlje i opstanka civilizacije….
Robovanje dogmi da se stanje ne može menjati na bolje, pogoduje održavanju i razvoju „prljavih tehnologija“.
Panika zbog ograničenih rezervi fosilnih goriva stvara vodeći motiv: ratovanje zbog energetskih izvora…

Prihvatanjem činjenica da je gravitaciona mašina moguća, smanjila bi se potreba za daljim naoružavanjem kako za potrebe odbrane sopstvenih energetskih izvora tako i potreba za osvajanjem tuđih teritorija. Ako je borba za životni prostor i osvajanje tuđih teritorija, radi iskorišćavanja tamošnjih resursa, jedan od osnovnih imperijalnih ciljeva, ovaj cilj bi, svakako, nestao prihvatanjem ideje o postojanju ovakve mašine. Sadašnji život je nemoguće zamisliti bez energenata, koji pak s druge strane ima sve manje, zato je korisno istraživati.
Neprihvatanje novih ideja i robovanje nabeđenoj nauci neće nas održati na sadašnjem nivou, naprotiv samo unazaditi…

 

 

 

Kompletan tekst možete pročitati na sledećem linku (PDF – 381KB):
http://www.veljkomilkovic.com/Docs/Veljko_Milkovic_Revizija_zakona_odrzanja_energije_ili_apokalipsa.pdf


Više informacija http://www.veljkomilkovic.com kao i

na kontakt telefon: 021/6366-487

S poštovanjem,

 

PR & Web tim
Istraživačko-razvojni centar Veljko Milković
Bulevar cara Lazara 56
21000 Novi Sad
Srbija

e-mail: milkovic@neobee.net
web: www.veljkomilkovic.com

OVO MORA DA PROČITA SVAKO U SRBIJI: KAKO SE EKONOMSKI UBIJAJU

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5737-ovo-mora-da-proita-svako-u-srbiji-kako-se-ekonomski-ubijaju-male-zemlje-i-kako-se-tome-suprotstaviti.html

OVO MORA DA PROČITA SVAKO U SRBIJI: KAKO SE EKONOMSKI UBIJAJU MALE ZEMLJE I KAKO SE TOME SUPROTSTAVITI

nedelja, 24 oktobar 2010 02:04

Najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju ljudi zaduženi za svrgavanja vlada ili ubijanje lidera. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo

dzon-perkins-1Džon Perkins je tokom mnogo godina bio vodeći svetski ekonomista, odnosno „ekonomski ubica“ koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori – prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins  napisao je knjigu o svojim iskustvima: „Ispovesti ekonomskog ubice“ („Confessions of an Economic Hit Men“, 2004). Odmah posle objavljivanja i kratkog predstavljanja ovog dela u emisiji „Democracy Now“, u razgovoru sa Ejmi Gudman, knjiga je postala najprodavanija na internet portalu amazon.com. Usledila su dela: „Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, Šakali i istina o globalnoj korupciji“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption“, 2007) i „Hoodwinked“ (2009).

Vi ste čovek čije su knjige protresle svet. Jedan od vaših biografa opisuje vas kao čoveka koji je živeo četiri života: kao ekonomski plaćeni ubica, upravni direktor veoma uspešne kompanije za  proizvodnju alternativne energije, ekspert za urođeničke kulture i šamanizam, i kao učitelj i pisac koji promoviše ekologiju. I, kada čovek počne da dublje istražuje vaš život, postavlja pitanje kako je uopšte bilo moguće načiniti takav obrt.
– Opis koji ste izložili sumira veoma dobro moj život. Mislim da je fer reći da sam živeo privilegovanim životom u mnogim  njegovim aspektima, iako je pošteno reći i to da sam kao ekonomski plaćeni ubica sasvim sigurno radio stvari kojima se ne ponosim, i koje mi ne mogu služiti na čast. Svoj život sam, posle tog perioda, posvetio stvaranju boljeg sveta, kako bi moj trogodišnji unuk i svako dete u SAD mogli da žive u održivom, pravednom i mirnom svetu, i da bi svako dete, bez obzira na to da li odrasta u Bocvani, Boliviji ili Srbiji, Izraelu, Palestini, imalo tu istu mogućnost. Mi danas živimo u visoko integrisanom svetu, svetu velike međusobne povezanosti, i svi se moramo uključiti u njegovo stvaranje. To je cilj kome sam posle 1981. godine, posvetio svoj život.

U brojnim intervjuima koje ste dali nakon pojavljivanja knjige „Ispovest ekonomskog ubice“, tvrdite da su ljudi koji su radili kao ekonomske ubice stvorili prvu istinsku globalnu imperiju.
– Da, upravo tako. Prvu globalnu imperiju koja je stvorena bez primarnog angažovanja vojske. Radili smo na mnogo različitih načina. Najpre, kada bi bila identifikovana zemlja trećeg sveta koja je posedovala resurse koji su krucijalni, kao što je to nafta, nastupili bi sa ambicijom da se zemlja sa takvim resursima zaduži kod MMF-a i Svetske banke, sestrinske organizacije Fonda, pri čemu novac nikada ne bi zapravo odlazio toj zemlji nego velikim korporacijama, realizatorima infrastrukturnih projekata kakvi su elektrane, saobraćajnice, industrijska postrojenja. Novac kojim se zemlja zadužuje, po pravilu odlazi sa jedne strane nekolicini familija u toj zemlji (kojima donosi veliko bogatstvo) i ide korporacijama, a nikada ne donosi dobro većini ljudi koji tokom tog procesa osiromaše u tolikoj meri da više ne mogu ni da plaćaju troškove za struju, ili da kupuju benzin kako bi vozili kola autoputevima koji se od tog novca naprave. A, industrijski parkovi, industrijska postrojenja, ne zapošljavaju mnogo ljudi. U isto vreme zemlja se optereti dugovima koje ne može da vrati i to je naš trenutak, onaj na koji smo čekali i računali. Tada se mi vraćamo u tu zemlju i kažemo: „Pošto ne možete da vratite dugove, vi ćete po ceni koju mi odredimo (a to je veoma niska cena i nipošto ne odgovara tržišnoj), prodati našim kompanijama svoje izvore nafte, najprofitabilnija preduzeća, izvore vode i mineralnih bogatstava. I mi ćemo ih onda eksploatisati, bez obaveze da poštujemo bilo kakve zakone o zaštiti prirodne sredine. Mi ne dopuštamo da rad tih kompanija uslovljavate bilo kakvim ekološkim zakonskim ograničenjima. Ili: dozvolite nam da napravimo vojnu bazu na vašem tlu“.

Kako ste vi postali ekonomski ubica?
– Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane „National Security Agency“, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju. I to je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore. To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanično pojavio. Ali, bez obzira na te podatke, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.

Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za „ekonomskog ubicu“. Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogućile da  me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih, a ja sam u to vreme imao prema sve tri.

Zatim sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane  Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. U stvari, najveće ekološke zakonske tužbe u istoriji sveta podneli su ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Ševron.

Dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju „Čas T. Mejn“ („Chas. T. Main“), konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh – svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeći ekonomista. Dakle, NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u čiji se rad više nije mešala, što predstavlja, bez sumnje, veoma pametan sistem u kojem se privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvaničnike i visoke političare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo šta krenulo nepovoljno, u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na vladu SAD.

Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u dužničko ropstvo, omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo„šakali“: ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede. Šakali takođe dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA-e. Zahvaljujući filmovima i pričama, kada se govori o ovakvim stvarima, svi imamo sliku Džejmsa Bonda, tajnog vladinog agenta  007, unajmljenog od strane vlade sa dozvolom da ubija, ali, po mojim saznanjima i iz iskustva mogu reći da stvari ne stoje tako. Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obučeni da rade ovaj posao. Poznavao sam i još uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slučajevima ni „šakali“ nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slučaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je, dakle, poslednje sredstvo.

Putovali ste takoreći svuda: u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji Istok. Da li se posao ekonomskog ubice na svim ovim kontinentima, zemljama, gradovima odvijao po obrascu koji ste opisali?
– Da. Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduživanja kod MMF-a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slučajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje. U svojim knjigama govorio sam o tome kako nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa (Jaime Roldos) i panamskog predsednika Omara Torihosa (Omar Efraín Torrijos). Njih nisam uspeo da ubedim da stave svoje zemlje u poziciju koju smo za njih predvideli. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podržala „šakale“ da to urade zato što se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji način.

Recite nam nešto više o čoveku sa kojim ste uspostavili blizak odnos i postali prijatelj – Omaru Torihosu. Da li vas je njegovo ubistvo motivisalo da iznesete svoja iskustva ekonomskog ubice?
– Veoma se divim Omaru Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Ono što u takvim situacijama kažete jeste: „Vidite: ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati“. Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: „Nije mi potreban vaš novac, Huanito“. Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. „Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra.“ Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su išli Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu.

I on je posle toga završio rečenicu koju je bio započeo: „Da, Huanito, ja imam sve što mi je potrebno ali ja moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu“.

Ja sam bio iznenađen takvim odgovorom. Sa jedne strane osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, prema njegovoj nekorumpiranosti, a sa druge, osetio sam se neprijatno kao profesionalac čiji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvažnije: znao sam da će mu tim nepristajanjem život biti u opasnosti – šakali će ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda. Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je želeo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu.
– Da, Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: „Ja sam, verovatno, sledeći, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana.“ Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamijaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Nažalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost – postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle čega je vlast bila vraćena pre – Torihoskoj oligarhiji – lutkama na koncu u režiji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.

Ipak, slučajno sam postao veoma dobar prijatelj sa ćerkom Haima Roldosa, Martom, koja je sada istaknuti političar u Ekvadoru. Kada je njen otac ubijen, imala je 17 godina, a sada je u četrdesetim. Veoma je draga i kao ličnost i kao osoba, i mogu reći da je to jedno od onih prijateljstava u kojima zaista uživate i zbog kojih vam je veoma drago.

Kako ste odlučili da obelodanite svoja iskustva ekonomskog ubice?
– Kada sam 1981. godine, posle deset godina, prestao da se bavim poslom ekonomskog ubice, počeo sam da pišem o svojim iskustvima i pokušao sam da kontaktiram i sa drugim ekonomskim ubicama i šakalima, kako bih priključio i njihove životne priče. Zauzvrat sam počeo da dobijam pretnje anonimnim telefonskim pozivima. Ove pretnje najčešće su se odnosile na život moje ćerke koja je bila još uvek dete, tako da je njen život takođe bio ugrožen. A tada me je na večeru pozvao predsednik kompanije „Stone & Webster“, i na tom prvom sastanku, pomenuo je neke od knjiga koje sam napisao o domorocima i rekao – „To je lepo, to je u redu, nastavite da se bavite svojim neprofitnim radom. Mi to odobravamo, ali nikada nećete pisati o ovoj industriji, zar ne? Za uzvrat ćemo vam platiti pola miliona dolara“. Bio mi je ponuđen mito. Ja sam zapravo prihvatio mito od pola miliona dolara. To je ono što se naziva legalnim mitom, ali to je u stvari bio mito, i dat mi je pod uslovom da ne napišem knjigu. Pretnju sam primio veoma ozbiljno. Video sam šta „šakali“ mogu da urade. I većinu toga novca uložio sam da olakšam svoju savest: formirao sam neprofitne organizacije: „Pačamama“ („Pachamama Alliance“) i „Clean Mounatains“; knjigu nisam napisao. A onda se dogodio 11. septembar. Bio sam u Amazonu sa narodom Šuar (Shuar), kome sam pomagao u vezi sa jednim zajedničkim projektom. A kada sam se ubrzo vratio u Njujork, otišao sam na mesto događaja i dugo gledao u strašnu rupu, koja je još uvek tinjala; osećao se miris izgorelog mesa. Tada sam shvatio da moram da napišem knjigu; da više nema oklevanja, da moram da kažem šta sam sve radio kako bi američki narod shvatio zašto tako mnogo ljudi u svetu gaji bes, mržnju i gnev prema nama, zašto su čitavi narodi toliko besni i frustrirani. Znao sam da moram da preuzmem odgovornost za ono što se dogodilo 11. septembra, da moram da pokažem američkom narodu šta to SAD rade u svetu. Ali, ovoga puta nisam nikome rekao šta radim.  Izolovao sam se od drugih, i tako, u prilično teškim uslovima uspeo da napišem knjigu. Na kraju je knjiga dospela u ruke veoma dobrog agenta u Njujorku koji ju je poslao izdavačima. I tada je moj rukopis postao najbolja sigurnosna polica, jer „šakali“ znaju da ako bi mi se bilo šta dogodilo, knjiga će se prodati u mnogo većem broju nego što je do sada prodata. A knjiga je prodata u više od milion primeraka, prevedena je na preko 30 jezika. Ukoliko bih ja bio ubijen, prodaja knjiga bi porasla najmanje dva puta, a to je ono što šakali najmanje žele.

To je vaš odgovor onima koji se posle stanja šoka izazvanog čitanjem vaše knjige, iznova i iznova pitaju kako to da ste preživeli objavljivanje?
– Upravo tako. Knjiga je najbolje osiguranje. Napišite sve što ćete reći i uraditi, predajte izdavačima i onda nastupite u javnosti. I stavite do znanja da će vaša smrt, ili vaše ubistvo samo povećati prodaju. Potrebno je i neke informacije držati u rezervi, i staviti do znanja da bi i one, posle nekakvog „nesrećnog“ slučaja u kojem bi vi stradali, bile dostupne javnosti. Da, to je moj metod i ja sam još uvek živ, što potvrđuje da ovaj metod deluje.

U svojoj narednoj knjizi „Tajna istorija američke imperije“ (2007) i „Hoodwinked“ (2009), iznosite iskustva drugih „ekonomskih ubica“ i „šakala“. Šta možete reći o ovoj knjizi i koja od tih iskustava smatrate najviše otkrivalačkim?
– Knjigom „Tajna istorija SAD“ želeo sam da povežem period u kojem sam ja radio kao „ekonomski ubica“, koji je trajao između 1971. i 1981. godine, sa današnjim. Ova knjiga povezuje i objašnjava događaje koji se trenutno odigravaju, a pokazuju pravo lice agresivne, koruptivne korporativne globalizacije koja je čitave zemlje i narode odvela u propast. Uspostavljena je tiranija koja je dovela svet do tačke u kojoj će se ili nešto promeniti, ili sve otići do đavola. U tom smislu neka dešavanja su veoma ohrabrujuća; na primer ona u Latinskoj Americi gde se odigrala zapanjujuća revolucija koja je postala simbol otpora i njegove mogućnosti. U svojoj knjizi „Hoodwinked“ objašnjavam zašto su se urušila svetska finansijska tržišta i šta nam je potrebno da uradimo da bi se stanje sredilo.

Važno je shvatiti uzroke zbog kojih je došlo do krize. U periodu od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, a naročito od osamdesetih, napravili smo mutanta: virusni oblik kapitalizma. To je posebna vrsta kapitalizma, razvijena naročito u vreme Regana i Miltona Fridmana koji su uveli razarajuću formulu kao ekonomsku teorijsko-praktičnu matricu: jedini cilj poslovanja je maksimizacija profita, i to bez obzira na socijalne i ekološke troškove, deregulacija poslovanja i ukidanje propisa, imperativ sveopšte privatizacije i pretvaranje država u puke priveske privatnog korporativnog biznisa. Radi se o mutantnom obliku kapitalizma, za koji mislim da je zaista pljačkaški oblik kapitalizma, jer  je otvorena pandorina kutija iz koje su izašla svakovrsna zla i stvorena neodrživa, krajnje nestabilna, nepravedna situacija u vrlo opasnom svetu. Pljačkaški kapitalizam je stvorio krajnje nestabilnu, neodrživu, nepravednu situaciju i opasan svet. Pljačkaši baroni sa Vol strita, iz „Goldman Saksa“, „Sitigrup-a“. Ljudi poput Džeka Velča (Jack Welch) bivšeg izvršnog direktora „General Electrica“. Sistemska i institucionalna uvezanost omogućava da se događaji i dalje odvijaju u tom pravcu: budući da držim predavanja u poslovnim školama i MBA programu, poznato mi je da je Džek Velč tamo slavljen kao idol uspešnosti. I to nakon što je otpustio četvrtinu zaposlenih. Podržani medijsko-institucionalnom političkom i ekonomskom infrastrukturom, ovi pljačkaši baroni i dalje omogućavaju da se kancerogeni sistem širi. Ne radi se ni o kakvom ekonomskom sistemu, već o jednom pljačkaškom pohodu kojim se oduzimaju prava i prirodna dobra, prirodna sredina i resursi od ljudi i država širom sveta.

I u knjizi „Hoodwinked“ nastavio sam sa onim što sam započeo u „The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals, and the Truth about Global Corruption“ – traganjem za rešenjima koja mogu da preokrenu ovu situaciju. Ovo mora da prestane i preokret je neizbežan. SAD,  multinacionalne korporacije, MMF i Svetska banka kreirale su ovaj monstruozan sistem. Nije ovde reč ni o kakvom modelu. Vi imate situaciju u kojoj 5% svetskog stanovništva koje živi u SAD poseduje više od 25% svetskih resursa, dok u isto vreme 60% svetske populacije živi na ivici opstanka, gladuje ili umire od gladi. To, ponavljam, nije model nego strašan poraz. I sada se taj i takav model natura Indiji, Srbiji, Africi, Latinskoj Americi gde je, usled toga, situacija postala neizdrživa. To mora da se promeni. „Hoodwinked“ i „Tajna istorija američke imperije“ govore o toj promeni. Ove knjige nastoje da inspirišu ljude na razumevanje činjeničnog stanja, a to je da ljudi u vašoj zemlji, da ljudi u mojoj zemlji, da svi ljudi na svetu treba da teže, i da zahtevaju mnogo bolji svet.

Kako da uopšte formiraju težnje i očekivanja u kontekstu sveopšte mediokretenizacije?
– Oni koji znaju kako čitati između redova treba da pomognu drugima da urade to isto. Vodeći svetski mediji – novine, časopisi, izdavačke kuće, televizije, radio stanice – jesu u vlasništvu velikih međunarodnih korporacija i ove korporacije se ne plaše da manipulišu informacijama koje pružaju. Korporatokratija – sprega političke moći i velikog biznisa – ne bi mogla da opstane bez tih manipulacija ni nekoliko meseci.

Pri delovanju treba imati punu svest da vlade nisu te koje imaju moć već da su to korporacije. Ni predsednik SAD nema mnogo vlasti. Velike korporacije kontrolišu medije i obezbeđuju mnogo novca za izborne kampanje.

Male zemlje poput Srbije, moraju da stanu na svoje noge. Moraju što više da zavise od same sebe i ne smeju da ulaze u velike dugove. Ukoliko je zemlja mnogo zadužena to pokazuje da zemlju vode korumpirani lideri i u tom slučaju odbijte da vraćate dugove kao što je to učinio Ekvador. Zadužene zemlje treba da odbiju da plaćaju dugove koji su im sistemski nametnuti i generisani. I trebalo bi se povezati sa drugima kako ne bi dozvolili da naša planeta bude mesto dobro samo za nekolicinu veoma bogatih, veoma moćnih ljudi, već dom za sva bića. Potrebno je umrežiti se i brinuti za planetu.

Da li ste upoznati sa procesom razbijanja Jugoslavije i potonjim dešavanjima u Srbiji? Da li imate informacije od „ekonomskih ubica“ i „šakala“ koji su bili na Balkanu?
– Znate, voleo bih da govorim samo o svojim iskustvima: mestima na kojima sam lično bio, a ja svakako nisam bio u vašem delu sveta niti imam neke informacije od ljudi koji su tamo bili lično angažovani. Svakako sam pratio događaje u medijima, ali ne bih da spekulišem, jer nisam akademski pisac već neko ko iznosi neposredne činjenice i dokaze.

Da li mislite da su dešavanja u istoriji SAD, kao što su ubistvo Džona Kenedija, Martina Lutera Kinga, Roberta Kenedija, rušenje Svetskog trgovačkog centra 11. septembra, povezana na unutrašnji način, da pokazuju da je to deo jedne iste matrice koja ne dozvoljava de se planovi i ciljevi moći, koja operiše iza scene, ugroze?
– Nijednog trenutka nisam verovao da nam je rečena istina o bilo kom od događaja koje ste spomenuli i o tome sam pisao nedavno u testovima u „Hafington postu“ („Huffington post“) i drugim. Kenedi se konfrontirao sa velikim korporacijama kakva je „US Steel“, takođe i sa CIA-om kada je odbio da podrži akciju u Zalivu svinja i invaziju na Kubu. Korporativna Amerika, CIA i Pentagon, postali su veoma veliki protivnici Džona Kenedija i zato se njegovo ubistvo moglo predvideti, a posle toga i ubistvo njegovog brata Roberta koji je bio upoznat sa svim tim događajima, a potom i Martina Lutera Kinga.

Izbegavate da govorite o postojanju međunarodne zavere i umesto toga govorite o ulozi korporatokratije. Da li mislite da možemo izbeći zamke koje nam postavlja korporatokratija?
– Cilj korporatokratije jeste maksimizacija profita bez obzira na konsekvence. Ta ideja da korporacije nisu nizašta odgovorne, osim za postizanje maksimalnog profita je bolesna, ali to je ideja koja vodi korporacije.

Mi, obični ljudi ipak imamo veliku moć, bilo da živimo u Srbiji, Americi ili Kongu. Imamo moć, ali moramo da naučimo kako da je upotrebimo. Mi u SAD moramo biti svesni da je tržište demokratsko, da velike korporacije imaju moć samo zato što mi kupujemo njihove proizvode. To je jedini razlog njihovog postojanja. Ako, na primer, odbijemo da kupimo Najk proizvode zato što ih proizvode robovi u Indoneziji, i pošaljemo pismo Najk korporaciji u kojem im kažemo da je to razlog zbog koga ne želimo više da kupujemo njihove proizvode, i to uradi veliki broj osvešćenih ljudi, ova korporacija će morati da promeni uslove poslovanja ili će ostati bez posla. Mi u Americi ustali smo svojevremeno protiv aparthejda u Južnoj Africi: bojkotovali smo kompanije koje su ga podržavale, i one su odustale od aparthejda. I ima mnogo, mnogo takvih primera. Zato se iskreno nadam da možemo stvari okrenuti, jer ova imperija, ova tajna imperija je i ekonomska imperija. Kao ekonomsku imperiju možemo je uvek poraziti, i to samo ukoliko smo svesni da kad god kupimo neki proizvod mi zapravo glasamo.

Rekli ste da svako ima priliku da se izdigne na viši nivo svesti ali kako, ako smo okupirani medijskom propagandom kakvu imamo danas.
– Pa pogledajte šta vi radite. Mislim da je veoma ohrabrujuće da prvi put u ljudskoj istoriji svi na planeti mogu da razgovaraju sa svakim, sa malim izuzecima. Čak i duboko u Amazonu i na visokim Himalajima ljudi koriste satelitske telefone i internet, tako da po prvi put mi zaista razgovaramo jedni sa drugima. Uprkos činjenici da su mejnstrim mediji u vlasništvu velikih korporacija i pod njihovom kontrolom, postoje mnogi alternativni mediji: internet, mobilni telefoni, svi ti radio-programi, magazini, blogovi. Imamo mnogo prilika da se izrazimo kako nikad ranije nismo mogli. Kada je otkrivena Gutenbergova štampa, iznenada jedan takav medij nije bio više samo u rukama katoličke crkve koja je do tada sve kontrolisala, jer su samo katolički sveštenici do tada mogli da pišu i kopiraju tekstove.  Iznenada Gutenbergova presa je mnogima dala mogućnost da mogu da pišu i kopiraju tekstove. A pogledajte danas: internet, mobilne telefone, e-mejlove, blogove… Zato sam ja optimista.

%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%5

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/117029/Vedrana+Rudan%3A+Soro%C5%A1+je+glavni+terorista,+a+ne+Bin+Laden.html

Vedrana Rudan:

Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden

Najkontroverznija hrvatska književnica u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin govori zašto će Srbi i Hrvati konačno postati braća u Iraku, objašnjava ko drži svet u šaci i diriguje globalnom krizom i kako ćemo se probuditi na svoj četrdeseti rođendan shvativši da u životu nemamo ništa osim kredita. Od samog početka svoje književne i novinarske karijere Vedrana Rudan je svojim stavovima regrutovala verne obožavaoce, ali i opake protivnike. Još od otkaza koji je dobila kao prva osoba koja je pala u Tuđmanovoj „slobodi“, preko kontroverznog romana „Uho, grlo, nož“, pa do prošlogodišnjeg javnog linča zbog napada na Izrael, ne prestaje da se diže prašina oko tekstova i izjava ove popularne književnice koju su u spisak sumnjivih stavili Katolička crkva, bivši i sadašnji režimi, ali i američki Stejt department.

Povodom izlaska novog romana „Dabogda te majka rodila“ Vedrana Rudan je dala ekskluzivni intervju Pressmagazinu u kojem je objasnila zašto narodima na ovim prostorima nema pomoći pa je otuda besmisleno boriti se za njihova prava.

Na početku tranzicije rekli su nam da je ona oročena i da moramo da prođemo kroz nju kao i svi. Međutim, ne vidi joj se kraj iako je već uveliko izvršena podela na „gospodare“ i „robove“. Šta nas još čeka i u kojoj smo fazi?

– Nema nikakve dileme da će ovo stanje trajati doveka, samo će nijanse biti prihvatljivije ili ne. Trenutno je to samo korak do još težeg ropstva i biće nam sve gore i gore. Kapital ima sredstva kontrole. Ima dirigovanu bedu i dirigovan pad evra, rast dolara i obrnuto. Nedavno su nemački novinari izneli tezu da svet ne uništavaju teroristi sa turbanom, kao npr. Bin Laden, jer ko zna da li on postoji i da li je ikada postojao, već su jedni od najvećih svetskih terorista Soroš i kompanija. Oni ubijaju i uništavaju više ljudi u jednom danu nego što je to Bin Laden učinio za deset godina. To su teroristi u finim odelima koji drže svet u šaci i nikome ne pada na pamet da na njih baci bombu jer se do njih ne može doći. Bin Laden i opasni momci u turbanima mogu baciti bombu na voz, avion, metro, ali ne mogu doći do onih pravih i za mene je Soroš glavni terorista, a ne neki tamo Muhamed Bili Bali. Ponosna sam na svoju rečenicu „Pet ‚koka-kola‘ jebe celi svet“, i to sam rekla 2009. i pokazalo se da sam bila u pravu. To je suština, a nama ostaje samo pitanje koje ćemo sigurno sebi postaviti „Kako to da imam 40 godina, a nemam u životu ništa osim kredita“.

Svedoci smo idiličnih odnosa Tadića i Josipovića, koji su imali čak tri susreta u mesec dana. Da li ima šanse da se ta idila prenese i na dva naroda i da i oni počnu da žive u dobrosusedskoj harmoniji koju može pokvariti samo neka Kecmanova trojka u poslednjoj stotinki?

– Mi Hrvati i vi Srbi mislimo da smo bitni, ali nismo. Mi smo dva naroda koja su zavadili političari, predsednici država, a ti predsednici su bili projekat, a ne neke posebne ličnosti. Međunarodnom kapitalu je trebalo da se Srbi i Hrvati pokolju i onda su Srbima kao jedinu varijantu ponudili Miloševića. Oni su ga izabrali, a ne srpski narod, kao što su i nama ponudili ustaše iz Kanade i Tuđmana. Njih dvojica su se uglavnom dobro slagali, a mi smo se dobro klali. Sada su u ponudi „projekat Josipović“ i „projekat Tadić“ i među njima nema razlike. Jedino što je Tadić mnogo lepši, ali oni nisu plaćeni da misle, već da izvršavaju i ništa što rade nije njihova ideja. Sad se Tadić i Josipović sreću u mom rodnom gradu Opatiji i smeše se. Klanje je aut, jer je projekat da Srbi i Hrvati treba da budu braća i da kao takvi odu u Irak, Iran ili Avganistan i da kao braća tamo kolju već koga treba da kolju. Tako da me njihovo smeškanje ostavlja prilično hladnom.

Crkvu nije uspeo da uništi, a ni da demodira ni let „Apola 7“, pronalazak „penicilina“ i interneta, ali će je izgleda dotući najnovije pedofilske afere?

– Katolička crkva je opako načeta… aleluja! Sva ta silovanja dečačića koja traju već stotinama godina sad su došla na naplatu računa, pa se čak i papa tretira kao više nego sumnjiva osoba. Jer papa koji u osamdeset i nekoj godini nosi crvene „prada“ cipele šalje jasnu poruku. Prvo da je bogat, bahat i da ga briga za sirotinju koju zastupa, a drugo da je u najmanju ruku čudan muškarac jer nosi crvene „prada“ cipele. Katolička crkva je načeta na moju veliku radost i prvi put je prešla u defanzivu. Takođe, prvi put priznaje da je puna homoseksualaca, što samo po sebi nije loše, kad ne bi baš njih crkva proganjala, dakle, dvolična je. Mislim da nisu katolički sveštenici postali pedofili zato što im je celibat naređen, nego su ušli u Katoličku crkvu jer su pedofili i onda je to za njih fenomenalno mesto gde mogu nekažnjeno drapati dečake i pozivati na džihad protiv žena. Presrećna sam što sada u Irskoj niko ne ide u crkvu. Svi smo shvatili s kim imamo posla, ja odavno, a ovi siročići koji su iskreno verovali u 10 božjih zapovesti, koje su fantastične i ja ih se držim koliko god mogu, tek sad vide da ih se popovi ne drže i mislim da je ovo početak kraja Katoličke crkve. Sad je opet pitanje zašto se to baš sada dešava jer su mogli zbog istih tih stvari propasti i pre 50 godina. Nekome je baš sad zasmetala Katolička crkva, a mislim da se zamerila međunarodnom kapitalu, jer Katolička crkva je međunarodna korporacija. Crkva nije neka humanitarna organizacija, već su to veliki biznismeni i očigledno da je narasla više nego što treba i sad joj treba malo srezati krila da se povuče. Neka jača korporacija ih je uhvatila za vrat i kad se malo smire, onda će se zaboraviti i na pedofile i na pedere.

Do kada će trajati fascinacija Obamom i da li je korektno da je nekom simpatičniji Sarkozi ili švalerčina Berluskoni?

– Ljudi osećaju potrebu za nadom ili će im život postati besmislen. Ako vi radite od jutra do sutra ne da biste živeli, već da biste preživeli, onda morate reći: „Aha, kad Obama dođe na vlast, možda će mi biti bolje.“ Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila: „Mi smo drugačiji, mi nismo više svetski policajci i sad smo mnogo mekši.“

Mnoge stvari su zajedničke Srbima i Hrvatima, pa i napadi na Mesića i Tadića „.

– Zašto bi neko sada napadao Mesića? Ko je on uopšte danas? Mesić je sada samo bivša lutka na koncu i možda godi njegovoj sujeti da neko želi da napadne starca od 100 godina, kao što bi meni, koja imam 60 godina, godilo da mi neko na ulici zviždi, ali ne zviždi jer sam aut, kao što je i Mesić aut, ali na „Fejsbuku“ se može svakome pretiti. Tako i Tadiću svako preti, ali i Mesić, Josipović i Tadić treba da se boje svojih. Ali ti preko „Fejsbuka“ s njima ne komuniciraju.

„Dim iz Aušvica je večan, a dim iznad Gaze je pičkin dim“ je rečenica zbog koje ste dobili otkaz na TV Nova, a i postali sumnjivi američkom Stejt departmentu.

– To je najbolja rečenica koju sam u životu napisala. Pojedini Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim „ž“, kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim „z“. Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara treba da se pokloni i kaže „oprosti“. Ne pada mi na pamet, jer takozvano klanjanje smatram farsom. Šta se ti imaš klanjati onome koji sa onima koji su nastradali pre 60 godina i nema nešto zajedničko. Naprotiv, ponašaju se kao Hitler, kao neprijatelj svojih očeva i baka. I smeta mi ta jevrejska hipersenzibilnost jer oni definitivno misle da su ibermenši, nadljudi. Dakle, okej, ti misliš o sebi da si velik, ali ja mislim da si veliki koliko sam ja velika, ali i mali koliko sam ja mala. Mene užasava činjenica da mogu na ulici reći slobodno da su Švajcarci govna i svi će za mene reći da sam prostakuša, ali ako kažem „Jevreji su govna“ svi će za mene reći da sam učinila zločin, jer je njih holokaust trajno definisao kao svece i žrtvu. Ali šta je sa Ciganima koji su se u istim tim logorima pretvorili u dim, pepeo, sapun ili deo nečije lampe u sobi? Gde su filmovi o Ciganima? Gde su ljubavni filmovi o Ciganki u logoru? Kako to da ne znamo nijedno cigansko ime koje je nastradalo u logoru? Meni to smeta. Jevreji su trajna žrtva zato jer imaju novaca da plate taj status. Oni ubijaju Palestince jer imaju lovu i jer im Amerika pruža pomoć. Sad, kada je Obama malo stegao kesu, odmah su ga proglasili antisemitom. Ali Obama nije stegao kesu na svoju ruku, već mu je neko rekao da to uradi, a taj neko je uložio u njegovu kampanju dve milijarde i 100 miliona dolara. I sad zamislite koje je njegovo polje slobode. On nema pravo ni zube da opere pastom koju mu neko ne diktira. Dakle, ako je on stegao kesu Jevrejima, to znači da je Amerika stavila malo Jevreje pod kontrolu jer je i Americi neko poručio „dosta je“. Amerika je u frci velikoj i prodata je Kinezima, Arapima, pitaj boga kome i neko od tih vlasnika Amerike je rekao „daj malo te Jevreje smiri“. Dobila sam otkaz jer sam palestinskoj pobijenoj deci dala ime. I to mi ne mogu oprostiti i ja se time ponosim. Zamislite, Stejt department kao problem u izveštaju o poštovanju verskih prava u Hrvatskoj vidi problem u meni, koja sam jedno obično hrvatsko piskaralo koje nema nikakvu moć. Ponosna sam na tu svoju epizodu apsolutnu i to je antologijska rečenica.

To vam je bio drugi otkaz, a prvi put ste otpušteni kao žrtva Tuđmanovog režima.

– Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tuđmanovu lentu. U ono vreme, iako Hrvatica, bila sam veći Srbin od svih Srba. Međutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nešto. Neke spaljene kuće su im podignute, poneko im se izvinio, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prošli u Tuđmanovoj Hrvatskoj nismo nikad dobili ništa od izvinjenja i stvarno se pitam zašto su srpska prava u hrvatskom fašizmu veća od hrvatskih prava u hrvatskom fašizmu.

Da li postoji opasnost da se čitava epizoda sa Obamom svede samo na ono njegovo obećanje krezavim crncima da će svi oni dobiti nove zube?

– Prodali su nam priču da će se crnac Obama brinuti o crncima i siromašnima u Americi. Ali on nije plaćen da bi sirotinji popravio zube, nego da je pridavi tako da nema vremena da razmišlja o smislu života.

Onda bolje biti ciničan i zabavljati se švalerskim ispadima Berluskonija?

– Svi znamo da je Berluskoni kriminalac i to je manje više okej, ali kad kreše curicu od 18 godina onda je to problem. Međutim, to definitivno nikad nije bio problem jer je kresanje curice od 18, ako ti imaš 60, postalo normalno. Berluskoni se predstavlja kao jebač, a manje kao kriminalac, iako je on sigurno samo kriminalac, jer veliki jebač trenutno definitivno nije. Ipak je tu priroda učinila svoje. To su sve igre i ne verujem i da je Sarkozi neki veliki jebač, jer biti političar je posao od 24 sata, a ako imaš 50 godina i 24 sata radiš, mislim da tu nema trenutka kad ti se može dignuti. Obaveze su ti veće od seksualne snage.

A ko će nama obećati da nećemo biti krezavi?

– Niko, jer niko vama nikada nije rekao da imate pravo na zube. Vi imate pravo da jedete toliko da ne crknete od gladi i da radite što više za što manje para. Ova ekonomska kriza je veštačka i ceo svet se pretvorio u uslužnu delatnost. Recimo, 90 odsto sveta samo prodaje, trguje, služi, radi po hotelima. Ostalih 10 odsto čovečanstva, Kinezi, Indijci i ostali, proizvode. Oni rade jer je cena njihovog rada nikakva, jednom rečju badava, a to mi ostali prodajemo i kupujemo za mnogo manje novca danas nego juče. Jedan radnik u Kini zaradi pola dolara na dan ili nedelju i niko se ne pita koja su njegova ljudska prava. Oni proizvode za ceo svet i baš briga Ameriku kakva su prava u Kini. Vrlo je zanimljivo i kako Kina rešava štrajkove. Pre godinu ili dve, oko 500 kineskih kamiondžija je diglo glas i blokiralo saobraćaj, i oni su ih sve pobili, ali niko u Njujorku nije o tome raspravljao ili digao glas. Moćnom zapadnom svetu odgovara takva Kina, jer se obezvređuje cena rada u njihovim zemljama. Svako će reći „aha, ti nećeš raditi za tri ili pet dolara, ali Kinez hoće“. Ipak, na kraju sve dođe po svoj račun, pa će na kraju ceo svet biti u kandžama Kineza, jer svako carstvo mora jednom propasti. Kinezi dolaze i njihov položaj je isti kao i naš, samo što mi imamo više slobodnog vremena, jer Kinez radi više od stoke i nema tajm-aut da razmisli šta mu se dešava.

Ne daju mu ni „najki“ patike koje danonoćno proizvodi na fabričkoj traci?

– „Najki“ patike su simbol sveta u kome živimo. Kada su takozvani huligani u Beogradu na onim demonstracijama za Kosovo, krali „najki“ patike, ja sam ih branila. Jer ako ti država prodaje priču da nisi ljudsko biće ako ne nosiš „najki“ patike, a ne daje ti platu da možeš da ih kupiš, onda je normalno da razbiješ radnju i uzmeš „najki“ patike i kažeš društvu: „Eto, rekli ste da moram da ih imam i ja ih sad imam.“ Sve države u ovom našem eks-Ju prostoru tolerišu huliganizam na stadionu. Daju priliku rulji da se kontrolisano iživi na Srbinu, Hrvatu, crncu jer tako ne idu na banke i na vlast. Mi smo totalno pod kontrolom.

Narod vas doživljava kao svog tribuna i borca za pravdu, a onda ih vi iznenadite izjavama da niste nikakav heroj niti borac za ljudska prava, već trgovac.

– To je istina jer se ne borim za ljudska prava jer se narodu ne može pomoći. A u narod svrstavam sebe, svoju decu i unuku. Samo govorim narodu svoje mišljenje i zato sam plaćena više ili manje. Živim od iznošenja svog mišljenja, a ne od borbe za narodna prava. I niko ko se predstavlja kao borac za narodna prava to nije, već se bori samo za sebe. Borac za nečija prava bi trebalo da radi u narodnoj kuhinji i pomaže sirotinji da umesto pasulja dobije komad mesa. To su borci za ljudska prava, ali zanimljivo je kod tih narodnih kuhinja da se njihovi sponzori uvek slikaju dok hrane sirotinju. Ne rade to tajno. Dakle, i to pomaganje sirotinji je u funkciji i zato ne verujem ni u kakve borce. Ne verujem u NVO, helsinške komitete. Verujem samo u novac. Bog je novac, a sve drugo su pizdarije.