Мирослав Лазански Чамац на Дунаву

Мирослав Лазански

Чамац на Дунаву

Није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару

Борис Тадић као генерал Даглас Макартур приликом повратка на Филипине крајем Другог светског рата. Призор скоро исти, сличан ферибот-десантни чамац, истина онај Макартуров на Пацифику био је сивкасте боје, а овај на Дунаву плаво-бели са именом „Голубица“. Протокол је очито о свему водио рачуна, па и о тој симболици мира.

Дакле, није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару. Одмерити тежину речи, тон и боју гласа, покрете главе и очију. И све то пред немилосрдним објективима камера и јавности. Двојица председника преузела су на себе историјски задатак српско-хрватског помирења, али сам уверен да је управо на том месту било простора и за још неке бивше, а још живе лидере из некадашње нам заједничке државе. У реду је да се председник Србије извини за злочин почињен на Овчари, али тај су злочин учинили у највећем броју припадници Територијалне одбране Вуковара, односно Срби грађани Хрватске над својим комшијама Хрватима.

Трагедија на Овчари почела је трагедијом града Вуковара у којем су до почетка рата живели представници најмање десетак разних нација и националности, наравно, највише је било ипак Хрвата и Срба. Хрватски новинар Драго Хедл у „Transitions Online“, Праг, од 8. децембра 2005. пише о „минирању продавница, кафића и кућа вуковарских Срба у пролеће и рано лето 1991.”, као и о томе „како су припадници Збора народне гарде, претходнице хрватске војске под командом Томислава Мерчепа у Вуковару, одводили и убијали тамошње Србе“. То нису открића београдских медија, већ хрватског новинара Драге Хедла, који је због тих и таквих текстова прошао својеврсну голготу. Јер, у време Туђмана званичан је став у Хрватској био „да Хрвати нису могли да почине ратне злочине, јер су водили одбрамбени рат“. Творац те теорије био је нико други него господин Милан Вуковић, тадашњи председник Врховног суда.

Дакле, по писању хрватског новинара, у Вуковару је у пролеће и рано лето 1991. било злочина према вуковарским Србима. У Вуковару је од 1948. постојао и гарнизон ЈНА, 14. понтоњерски батаљон ЈНА. Касарна ЈНА била је у граду. Од августа 1991. касарна је под блокадом, без струје и воде, под ватром хрватских тада паравојних снага. У то време између Загреба и Београда траје маратонски телефонски процес договарања између Фрање Туђмана и савезног секретара за народну одбрану генерала армије Вељка Кадијевића о примирјима, како да се избегне велики рат. Вуковар је територијално Београду и најближи гарнизон ЈНА у Хрватској. Гарнизон који се под опсадом још једва држи. Петнаестог септембра 1991. Збор народне гарде Хрватске креће у отворен и масовни напад на скоро све гарнизоне ЈНА у Хрватској. Изузетак је био град Карловац, где је рат каснио седам дана, по признању и каснијем правдању градоначелника – Збор народне гарде није тада још имао прикупљене адекватне снаге за рат. Изузетак где није било рата били су и градови у Истри, Пула, Умаг, Пазин, где су били гарнизони ЈНА који нису нападани, и гарнизони ЈНА на Вису, Лошињу и на Ластову, који такође нису нападнути, па се из тих гарнизона ЈНА мирно повукла без опаљеног метка.

Вуковар је био релативно близу Београда и Генералштаб ЈНА је наредио деблокаду касарне ЈНА у том граду. Гардијске оклопномеханизоване јединице ЈНА кренуле су у Вуковар да извуку припаднике 14. понтоњерског батаљона, али се то одмах претворило у битку за град, у битку за војни престиж. Нису, дакле, тенкови кренули од Новог Београда на Вуковар под цвећем да освајају тај град, већ да извуку своје опкољене другове. Да, то се после претворило у освајање града, тако је то на крају испало и то само потврђује старо правило да ниједан ратни план не преживи судар са стварношћу. Али, да није било опкољене касарне не би било ни битке за Вуковар. Као што је није било ни у Пули, ни на Вису. Не дирај ме, не дирам те.

Зашто је на фериботу „Голубица“ било места и за још неке бивше југословенске лидере? Зато што је злочин на Овчари пре свега злочин једних хрватских држављана према другим хрватским држављанима, а сама битка за град Вуковар битка је између тада легалне оружане силе ЈНА са тада паравојском – Збором народне гарде. Јер, Вуковар није само српско-хрватска прича. Не заборавимо, Хрватска је самосталност прогласила 8. октобра 1991, а међународно је призната 15. јануара 1992. Тада, у јесен 1991. у саставу ЈНА у Вуковару били су представници свих народа и народности СФРЈ, осим Словенаца које је Председништво СФРЈ отпустило из ЈНА одлуком од 18. јула 1991. Дакле, ЈНА су у Вуковару чинили и Срби и Хрвати и Македонци и Црногорци и Бошњаци и Албанци и Мађари.

За њихове душе у Вуковару свеће не пале. ЈНА и они су очито колатерална штета нових држава…

Мирослав Лазански

објављено: 06/11/2010 POLITIKA

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Camac-na-Dunavu.sr.html

БИОГРАФИЈА

 

Рођен 1950. у Карловцу. Дипломирао на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“ (1996-2001). Године 1991. Лазански прелази у „Политику“ где и данас ради. Извештавао из ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку и Ирану, Либану… Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, тридесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија. Аутор је седам књига и десетак великих тв-серијала. Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.

HUŠKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

HUŠKANJE ALBANACA LAŽIMA, KLEVETAMA

I FALSIFIKATIMA PROTIV SUSEDNIH NARODA

– Povodom knjige GEOGRAFSKI TRAGOVI dr Nailja Drage –

 

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanska literatura, skoro od njene prve knjige, da ne kažemo i od prvog članka, koji su uspeli da napišu i objave, angažovana je protiv susednih naroda i teritorija. Kao što su pisali, tako su i delovali. U svim ratovima, od dana njihovog muslimaniziranja, oni su se angožovali na strani okupatora Balkana, protiv susednih naroda. Posebno su preokupirani ovime u poslednje vreme. Među njima grabe se za zastavu neprijateljstva upravo oni Albanci, koji svojim nacionalnim poreklom nisu Albanci, već Crnogorci, Srbi, Makedonci, Grci, Vlasi, Turci, albanizirani preko muslimanske vere i muslimanskog fundamentalizma. Ovime, između ostalog, oni hoće da dokažu ostalim Albanica njihovu albansku privrženost, odanost, vernost.

U ovoj besomučnoj borbi protiv susednih naroda, ne samo peron, već i sabljom, angažirani su svi, od njihovih « akademika », « doktora » i « profesora », pa do najobičnijeg piskarala. Angažirani su pojedinci, svojeglavo, ali i u zajednici, mobilizirani i organizirani (pa i naoružani !) kako od stranaca, neprijatelja balkanskih naroda (a ovo znači i protiv samog albanskog naroda !), tako i od samih albanskih vlasti.

Njihovo neprijateljstvo sada je višestruko dokazano, neosporivo: svaka čast izuzecima, koji su vrlo-vrlo retki.

Svoje neprijateljstvo Albanci manifestiraju skoro isključivo lažima, klevetama, intrigama, falsifikatima, njihovim najabsurdnijim pretendiranjima prema susednim narodima i teritorijama. Tako oni pretendiraju da su autohtoni, iako znaju sasvim dobro da to nisu; pretendiraju da su sledbenici Ilira, a sasvim dobro znaju da sa Ilirima nemaju nikakve veze; pretendiraju da je i Miloš Obilić njihov – Albanac, pa i Stevan Nemanja (ovo znači i Sveti Sava !), a znaju sasvim dobro da je Sinan Paša (oni pretendiraju da je bio Albanac!) taj koji je spalio mošti Svetoga Save na Vračaru, pred Beogradom; pretendiraju da je i crkva Sveta Petka-Leviška u Prizrenu njihova, a isto tako znaju dobro da su njihovi roditeli ti koji su je srušili i od nje napravili džamiju «Sinan Paša »; pretendiraju da je i Cetinje njihovo, iako dobro znaju da su pod turskom zastavom nekoliko puta prodrli do tog gnezda crnogorskih orlova i spalili ga, ubijajući i staro i mlado, sve što im je dopalo u ruke.

Jedan od ovih « Albanaca » je i Ulcinjanin dr Nail Draga, musliman, koji je do sada objavio nekoliko takvih knjiga i, ne samo iz knjige u knjigu, već i sa stranice na stranici tih papazjania i paskvila (kao i njegove kolege Albanci, sa navodnicima i bez navodnika !), najbezobraznije laže, kleveće, falsifikuje i intrigira u već poznatoj kolotečini velikoalbanskih neprijatelja našeg naroda i domovine, pa i dodajući nove laži i klevete, nova falsifikovanja i nove intrige, kojima otvoreno i slobodno ( !) indoktrinira i huška Albance i nealbance protiv nas, našeg naroda i naše domovine, a sa najvećim « naučnim » pretendiranjima i optužbana protiv onih koji su – prema njemu – « politizirani », zato što ne misle kao on, zato što poštuju naučnu istinu.

Neću praviti ovdje antologiju njegovih laži, intriga, falsifikata i kleveta, njegovih otvoreno nenaučnih i neprijatljskih stavova, njegove neodolive mržnje, njegovog flagrantnog šovinizma. Da biste vidjeli sa kakvom « objektivnošću » i kakvom « antipolitikom » piše ovaj « Albanac » protiv našeg naroda, čime huška Albance i nealbance protiv nas, dovoljan je i samo ovaj citat iz njegove knjige GJURMË GJEOGRAFIKE (= Geografski tragovi), objavljena na albanskom jeziku od ART KLUBA, u Ulcinju 1997., i pozdravljena najtoplije od Albanaca Albanije i njihove dijaspore, kao jedno jako vredno delo u službi « istine » i vaspitanja Albanaca.

Na strani 59, kao tipičan primer srpsko-crnogorskog neprijateljstva protiv Albanaca, on navodi :

 

« Nokšići kao boravište komune Plav poznaje se kao takav od albanskog stanovništva. Ali, da bi mu promijenili fizionomiju, postarala se serpska (tako on piše, sa –e-, koje pridaje pežorativan, prezren smisao ovom imenu !-KB) administracija, koja napravi Nokšiću jednu « malu » modifikaciju, gdje slovo k učini v i Crnogorci počeše da ga nazivaju Novšići. Ovako u konkretnom slučaju Noka je « pokršten » i pretvori nam se u Novo ! Jedan takav arbitraran akt, ne samo što je učinio nasilnu promjenu ovog toponima, već mu istovremeno izgubi i nacionalni identitet osnivaču ovog mjesta boravka. Zna se da je osnivač bio Noka, koji je pripadao plemenu Klimenti. Samo oni koji poznaju prošlost ovog mjesta boravka mogu znati da se ovo mjesto boravka nije zvalo ovako, u ovoj formi, dok za druge jedan takav podatak je nepoznat. Iako sada Nokšići, uslijed emigracije naroda, je bez albanskog stanovništva (poslednji stanovnik je umro 1989), on će služiti kao tipičan primjer modifikacije i silovanja jednog albanskig toponima od strane državne administracije ».

Neupućenim u istinu slučaja, posebno Albancima, čemu će služiti ovaj citat, ako ne njihovom indoktriniranju i huškanju protiv Srba i Crnogoraca, za tobože njihovo « silovanje » i albanske toponimije, a da ne govorimo o drugome ? ! I ovo Nail Draga čini u jedno vreme kada  njegovi Albanci siluju kćeri, sestre i žene Srba, Crnogoraca i Makedonaca na sve strane Jugoslavije, pa i otvorenim pozivom njihovih velikoalbanskih rukovodilaca, koji su nam se busali u prsa za bratstvo i jedinstvo, za internacionalizam.

No, da izvršimo analizu njegovog citata !

Prije svega pada u oči njegova lukavost da stvar « silovanja » ostavi « serpskoj administraciji », tobože on nema ništa protiv Crnogoraca. Ili i on, kao njegovi albanski istomišljenici, smatra Crnogorce za slovenizirane Albance ?! U jednon drugom « djelu » on naziva Crnogorce slavofonima, što znači da nisu i po nacionalnosti  Sloveni, Crnogorci !!! U njegovoj « serpskoj administraciji » imamo posla i sa poznatim klinovima, koje ovi albanski mudraci zabijaju na sve strane i na svaki način protiv bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, što se u njegovim « djelima » ponavlja i u drugim vidovima. U Crnoj Gori, gospodine Draga, nismo nikada imali ni srpsku ni sepsku administraciju, jer nam je dovoljna bila naša,  c r n o g o r s k a ! Zato te vaše klinove zadržite za sebe i za vašu Albaniju, gdje 20% stanovništva je vlaške nacionalnoti, a i izmedju Gega i Toska, dva glavna plemena albanskog naroda, postoje mnogo značajnije etničke, jezične, pa i antropološke razlike, negoli što su ove imeđu nas Crnogoraca i Srba.

Idemo dalje: Nigde ovaj albanski sveznalac ne kaže da su ovi Albanci crnogorskog sela Nokšić došljaci tu iz Severne Albanije, a ne meštani, ponajmanje autohtoni. U isto vreme, za Crnogorce i sve Slovene Balkana, zna da urla na sva usta da su prezreni došljaci na Balkan, uljezi, pa i da ih treba proterati sa Balkana onamo, odakle su došli, u ruske stepe, pa i preko Karpata, Kavkaza i Urala, jer je tobože Balkan (pa i sva Evropa !) samo njihova prćija: nazivaju nam ga otvoreno i ALBANSKO POLUOSTRVO. Ili možda gospodin N.Draga još nije pročitao ni ISTORIJU BALKANA poznatog njemačkog istoričara, akademika prof. dr Georg Stadtülera, pa ni ISTORIJU ALBANIJE, napisanu i objavljenu od njegove braće, albanskih akademika, gde su oni bili prinuđeni da kažu i po koju istinu, da su Albanci Klimenta i 1701. godine masovno napustili Kliment i nastanili se na teritoriji Crne Gore, Srbije i Makedonije ?! Pročitao je i te kako i jedno i drugo delo, ali sve što tamo ne prija njegovim velikoalbanskim ciljevima i stremljenjima, on ne prihvaća, jer smatra sebe mudrijim i od albanskih, pa i od svetskih akademika.

Suočavam gospodina Dragu snjegovim kolegom, književnikom Nijazi Sulča, iz Peći (Metohija), koji doslovno piše:

“Naša porodica ima poreklo iz Skadra. Naši pretci, iseljavajući se iz Skadra, prešli su u Nokšić. Posle malog postoja u ovo mesto, kasnije su se iselili u Peć i po drugim gradovima Kosova” (SULÇA, Nijazi: RRËFIMET E AXHËS, Ankara 2003, str. 5.)

Iz Nokšića je i albanski književnik dr Esat Mekuli (1916-1993), za koga su, još dok je bio živ, pisali njegovi Albanci da je poreklom iz Albanije, da su u Nokšić stigli njegovi pretci, njegov ded, kao i svi drugi Albanci Crne Gore, Srbije (Metohija i Kosovo), Makedonije i Grčke.

Iz Plava (u blizini Nokšića) je i Zuvdija Hodžić, poznati albanski književnik koji piše na našem jeziku, a koji je poreklom itz oblasti Beriša – Srednja Albanija, jer su mu otuda došli pretci.

U nastavku N.Draga pretendira da je njegov Albanac Noka « pokršten » od nas Crnogoraca i pretvoren u Novo. Ni muslimani čitavog sveta, pa ni albanski muslimani, u njihovoj antroponimiji nemaju ime NOKA. Ovo je « hrišćansko » ime, pravoslavno, pa i katoličko, ali ne i muslimansko. A ovo znači da se ovaj Albanac krstio i sâm, pa tako nije ni imao potrebu da ga « krste » naši Crnogorci, ponjamanje « serpska administracija ».

Pitamo sveznalca Nail Draga: Što znači na albanskom jeziku reč NOKA ? Albanska leksikografija ne poznaje ovu reč ni kao stranu, a kamoli kao « autohtonu » – kako imaju običaj da se izražavaju ovi Albanci, koji su sve albansko proglasili za « autohtono ».

U albanskoj patronimiji naćićete prezimena Noçka, Noga, Noka, Noko, Noku, Noti, Nova, pa i NOVAK(U). Može li nam superklug Nail Draga reći etimologiju ovih patronima, koji su sigurno nekada bili antroponimi ? Neka izvoli !

U međuvremenu ja kažem njemu i svim Albancima da je etimologija tih prezimena u srpsko-crnogorko-makedonskom imenu NOVAK, koje na albanskom jeziku ima ekvivalent u imenu RINUŠ (savremeni albanski književnik Rinush Idrizi). A ovo dokazujem ovim činjenicama :

1. Albanci imaju i prezime NOVA: Vandjo NOVA, poznati savremeni albanski kompozitor iz grada Korča, Jugo-istočna Albanija.

2. Albanci imaju i prezime NOVAK(U): Čezar NOVAK, poznat feudalac iz istorije Albanije, koji je u XIV veku nanovo izgradio crkvu Malog Grada (Albanci ga nazivaju Maligrad), sasvim maleno ostrvce na Velikom Prespanskom jezeru, gdje se danas nalazi tromeđa, pogranična piramida Grčke, Makedonije i Albanije.

3. Ne Albanci, već mi, Sloveni, od ličnog imena NOVAK činimo skraćenice NOVO, NOKO, NOGO, NOČO, NOTO, koje su albanizirani Sloveni (Srbi, Makedonci i Crnogorci) prilagodili albanskom jeziku u NOVË, NOKË, NOGË, NOÇË (NOÇKË), NOTË, pa su preko našeg, slovenskog genitiva, izveli njihova prezimena NOVA, NOKA, NOGA, NOTA, kao što su to učinili i roditeli gospodina Nailja sa njihovim čisto crnogorskim prezimenom DRAGA, koje u albanskom jeziku nema nikakav smisao, a na našemu mi dobro znamo što znači drag: na albanskom se kaze « i dashur, i shtrenjtë ». Isto su ovo učinili i oni Albanci koji nose prezimena RADA (Jeronim de Rada, književnik), VASA (Paško Vasa, književnik), JASA, JAKA, DAKA i td. Preko određenog vida imena izveli su i njihova prezimena NOKU i NOTI. Kod NOČKA imamo proširenje sa sufiksom –KA, ma da se ovde ne isključuje i jedna druga etimologija, opet nealbanska, nevažna za naš problem.

4. Mi, Sloveni, pored čisto slovenskog imena NOVAK, imamo i prezimena NOVAK, NOVAKOV, NOVAKOVIĆ, NOVOVIĆ, NOGULIĆ, pa i NOKOVIĆ: književnik Milena NOKOVIĆ, koja živi aktuelno u Parizu. Evo vam i njena adresa : 61 bd d’Inkermann, 92200 Neuilly-sur-Seine, FRANCE. Izvolite, gospodine Draga, i pitajte je što je po nacionalnosti, Albanka ili Crnogorka ?! Pitajte je da i nju nije « pokrstila » vaša (odnosno naša !) « serpska administracija » ?!

5. Od antroponima JANKO, mi, Sloveni, imamo skraćenicu JAKO, pa JAKŠA i, na kraju, karakterističnim srpsko-crnogorsko sufiksom –IĆ, izašlo je prezime JAKŠIĆ (Ðuro Jakšiq: « I samo dotle, do tog kamena,/ Do tog bedema,/ Nogom ćeš stupit možda poganom./Drzneš li dalje, čućeš gromove !… »). Isto ovo imamo i kod prezimena NOKŠIĆ, koje je pretvoreno u toponim: NOKO+ŠA=NOKŠA+IĆ=NOKŠIĆ. Albanci su dodali samo ono njihovo –I (Ma da i mi kažemo Nokšići, množina: Ozrinići, Martinići, Petrovići, Vasojevići i td. !), pa nam pretendiraju da je ovaj toponim njihov, albanski ! Da nije i Ðuro Jakšiq Albanac, gospodine Draga ? ! I samo dotle

Tako, ovaj Noko, koji je dao svoje prezime selu, sigurno nije bio čistokrvan Albanac. Ako nije bio čistokrvan Crnogorac, više je nego sigurno da je bio jedan albanizirani Crnogorac, kao što je albanizirani Crnogprac i sâm Nail Draga.

I eto, ovaj albanizirani Crnogorac (koji nam se pravi veći Albanac i od samih Albanaca: Poturica gori od Turčina !) hvata se za slovo K i V da bi nas optužio ništa manje već za silovanje njihove « albanske » etimologije, da bi nas optužio da mi negiramo « Albancu » Noko Nokšiću njegov « albanski » nacionalni identitet, malte ne i albanski dah i disanje ! Sve da bi indoktrinirao « njegove » Albance netrpeljivošću i mržnjom prema Crnogorcima, Srbima i Makedoncima, da bi ih nahuškao protiv Jugoslovena i Slovena uopšte, jer je svojim mulsimanskim fundamentalizmom još od vremena turske okupacije nadojen mržnjom prema svim hrišćanima, posebno prema pravoslavcima, što demostrira sa stranice na stranicu njegovih « naučnih » knjiga.

Pretendirajući za istinu, pravičnost, zakonitost, on zatvara oči i pravi se kao da ništa ne zna što čine njegovi Albanci tamo, u Albaniji, sa našom nacionalnom manjinom. On se pravi kao da ne zna da su ti njegovi Albanci slomili u Skadru slovo G u natpisu SPSKO PRAVOSLAVNO GROBLJE, pa je ispalo SRPSKO PRAVOSLAVNO ROBLJE. Halal im bilo i to, da nisu posle nekoliko godina uveli buldožder u to groblje i izbrisali ga sa lica zemlje, kao što su to učinili i sa crkvama i manastirima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci (tamo, u Albaniji !), promenili ne samo jedno slovo, već osam ( !), čitavo ime gradu BOŽIGRAD (sigurno slovensko !) i nazvali ga MIRAS (po albanskoj reči mir« dobro » !). Kao sa ovim gradon učinili su to i sa mnogim drugim gradovima i selima. On se pravi kao da ne zna da su njegovi Albanci svim Crnogorcima (pa i Srbima, Makedoncima, Vlasima, Grcima !) promenili nacionalna prezimena, praveći od BRAJOVIĆA – FERHATI, od RESULBEGOVIĆA – RESULI, od POPOVIĆA – POPAJ, od BOGDAN – SHEHU i td. On se pravi kao da ne zna da su jednog Resulbegovića živog odrali tražeći od njega da porekne svoju crnogorsku nacionalnost i da se izjavi za Albanca. On se pravi kao da ne zna da su tog Resulbegovića kaznili i doživotnom robijom, najmonstruoznijim zatvorom, upravo zato što nije pristao da izmeni ni prezime, ni da porekne svoju crnogorsku nacionalnost. Pravi se da ne zna, a poznaje ga i lično !!!

Svi na svetu imaju dosta svoga đubreta. Mi, Jugosloveni, Srbi, Crnogorci i Makedonci, pružili smo čitavom svetu, posebno Albancima, dosta činjenica da smo sposobni i sami da čistimo đubre iz naših dvorišta, iz naših kuća. Čistili smo ga, čistimo ga i čistićemo ga.

Neka se postaraju i Albanci da čiste đubre iz svojih kuća i sa svojih dvorišta, tamo – u Albaniji, jer ga imaju na pretek.

Nemamo ništa protiv toga da nam Albanci, pogotovo oni koji imaju i naše državljanstvo, pomognu da čistimo naša đubreta. Ali da nam pomognu, a ne da nam odmognu ! Zlonamerno zabijanje nosa u naša posla, interveniranje u negativnom smislu, kao u konkretnom slučaju, koje – kako videste – čini gospodin Nail Draga, nije nikakvo pomaganje. Pogotovo nije pomaganje kad ovi došljaci, u našoj kući ( !), proglašuju sebe za gospodara kuće, za vlasnika kuće (a nas – za prezrene došljake, uljeze !) i – hoće da nas izbace iz nje. U ovom slučaju treba da im nedvosmisleno kažemo: I samo dotle !

Ističem ovde i ovo: Nisu svi Albanci kao Nailj Draga. On je u opreci i sa poznatim albanskim naučnicima, kao što su akademik prof. dr Eqrem Çabej, prof. Aleks Buda (do smrti predsednik Akademije nauka Albanije), prof. Šaban Demiraj (posle A.Bude predsednik Akademije), dr Ardian Kljosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja, akademik dr Vinčenc Goleti, Luan Starova i drugi, koji su javno i pismeno priznali da Albanci nisu ni autohtoni, ni sledbenici Ilira, i da teritorija, gde to oni danas žive, gde se to oni danas prostiru, nije zona ristrikcije (sažimanja), već zona  e k s p a n i z i j e.

Ali nije u opreci sa njegovim kolegom i učiteljem Ismail Kadare, koji iz Albanije, busajući se u prsa i za “proleterski internacionalizam” piše: “Ako se prihvati ovo, znači ako se prihvati da je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca, kako se može prihvatiti da jedan drugi narod, Srbi, proglasi za svoju kolevku kuću drugog?

Indoktriniran ovim lažima dr Nailj Draga, albanizirani Crnogorac iz okoline Ulcinja, misli i pretendira da naša kuća, Ulcinj i čitava Crna Gora, nije naša, već njihova – albanska. Jer – po njemu – mi, Crnogorci, nismo Sloveni: po njemu mi smo slovenofoni. A ovo znači – slovenizirani Albanci!

Ovako, ovaj albanizirani Crnogorac, ne zadovoljava se samo svojim albaniziranjem, već bi hteo da i sve nas ostale uvede u taj njegov tor. Zato huška Albance lažima i klevetama protiv susednih naroda, u prvom redu protiv nas, Srbo-Crnogoraca. Naši su stari od vajkada rekli: “Poturica gori od Turčina!”

Ali, poturice su svoj antinarodni posao činili pod turskom zastavom, pod zastavom okupatora, dok ovaj Nailj Draga sve to čini tu – na naše oči i pod našim nosom, pod našom zastavom i zaštitom – čijih to vlasti?! Crnogorskih?! Postoje li crnogorske vlasti?!

Ulcinj,

Leto 1998. godine.

 

СРБСКИ ЈЕЗИК-ЧУДО БОЖИЈЕГ СТВАРАЊА

http://vimeo.com/11985927

ЕВРОУНИОНИСТИЧКА СТРАНКА И ОСТАЛИ

ЕВРОУНИОНИСТИЧКА СТРАНКА И ОСТАЛИ

На политичкој сцени Србије је до скоро постојала само једна партија са јасним, макар и погрешним, односно несигурним циљем.

То је Евроунионистичка странка, која се још увек зове Демократска, што је помало преопширно и недефинисано, будући да су у Србији све странке демократске и будући да се некакве недемкратске или антидемократске странке не могу ни регистровати.

(А поштено говорећи немају ни довољан број за оснивање странке, тј. 10000 оснивача, који би потписали и оверили Изјаве.)

Све остале, осим Евроунионистичке, односно Демократске странке су чак и бесциљне, а камоли да имају неки добар, користан и краткорочно или бар дугорочно остварљив циљ.

Одмах да се разумемо, ја нисам чак ни симпатизер, а камоли члан поменуте Евроунионистичке, односно Демократске странке.

Али, чињенице су чињенице, чак и када нам се не свиђају.

Неко ће рећи да овде има још проевроунијских партија, да је то однедавно и друга по величини Српска напредна странка.

Али, челници те странке су донедавно заговарали готово антиевропску, а сасвим сигурно антиевроунијску опцију, тако да се ово пресвлачење мундира пре може протумачити као опортунизам људи којима је дојадило да не буду на власти, иако су јој стално били близу, него као некакво њихово, а поготово изворно опредељење.

Осим тога, СНС нема иза себе историјат борбе за улазак у ЕУ, ни кадрове који су верзирани за тај процес, ни икакве значајније подржаваоце у редовима комесара и осталих ЕУ-званичника.

СНС се само придружила опцији коју очито сматра политички профитабилном.

Придруженица тој опцији  је и „трансформисана“ СПС. А разлози су јој, ма шта ко причао, властољубивост.

Што не значи да Евроунионистичка, односно Демократска странка, такође не пати од те “бољке”. И у томе је лидер.

Да би у Србији настало оно о чему се, али упразно, прича, да би, дакле, настао некакав фактички двопартијски систем, на њеној политичкој сцени би требало да постоји и још нека циљно профилисана странка осим Евроунионистичке, тј. Демократске.

А ње нема.

Ни лево, ни десно.

Јер нема ни левице, ни деснице (не мислим на екстреме, који су минорни не само програмом, него и бројем актуелних и потенцијалних присталица).

Коштуница је можда својевремено могао да оснује странку десног центра, СРПСКУ СТРАНКУ, па да је тако или слично и назове.

Уместо тога он је основао Демократску странку Србије, а не Срба.

Та СРПСКА СТРАНКА не би била проевроунијска, али уважавајући реалност ни радикално антиевроунијска, а камоли антиевропска. Јер ЕУ и Европа нису, као што се то подразумева, иста појава.

Та би странка превасходно водила рачуна о интересима државе у којој већину чине Срби и била би скептична по питању „евроунијаћења“.

Језичак, и то битан, на ваги политичких стремљења и интереса би представљала некаква СРПСКА ПРОЕВРОУНИЈСКА СТРАНКА, која би баштинила два циља и представљала коалиционог партнера или ЕВРОУНИОНИСТИЧКОЈ или СРПСКОЈ странци, када би то, као што се десило на прошлим изборима, захтевали изборни резултати.

Али, баталимо се приче шта би или шта је могло да буде.

Погледајмо како јесте.

Реалност показује да у Србији постоји само једна профилисана и велика партија, Евроунионистичка, односно Демократска странка.

Остали су небитни.

Зато када та паритија говори да ЕУ нема алтернативу, заправо мисли на себе и тврди, па и не баш неоправдано, сматра да она (ДС) нема алтернативу.

И то је до даљњег тачно.

Не мислим да ће тако и остати, а понајвише зато што се и сам, заједно са свима који јасно виде стање ствари у и око Србије, ангажујем око настајања и оснивања те алтернативе, која ће у себи објединити све оно што недостаје на политичкој сцени Србије и отићи и корак даље.

Име, боље рећи презиме, те тек настајуће алтернативе је АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ. Ниједној земљи не би шкодило постојање такве странке, будћи да су политичари широм света на лошем гласу, али у Србији са катастрофално лошим политичарима, она је чак и неопходна.

Ова партија има јасно препознатљив циљ: опоравак и развој Србије са полазиштем и упориштем превасходно у домаћим одрживим ресурсима и капацитетима.

А то су пре свега, премда не и једино: модерна, конкурентна пољопривреда са значајним повећањем њеног сада више него слабог прерађивачког дела и исти такав, дакле: модеран сеоски туризам за којим у свету расте потреба и потражња.

АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ није антиевропска, па чак ни наглашено антиевроунијска, само не сматра да је Србији улазак у ЕУ једина алтернатива, већ и зато што је једно такво опредељење политички неозбиљно и дилетантско.

Тај безалтернативни дилетантизам смо већ прошли и за њега платили стравичну цену поводом братства и јединства и самоуправног социјализма, који у брбљаријама ондашњих политичара такође нису имали алтернативу. А онда су је ипак добили. И то језиву, за какву и на какву се нико није благовремено спремао и спремио.

Србији је такве безалтернативне, хазардерске политике више него доста.

АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ јесте пронационална, али не и националистичка.

У суштини се залаже за српску и европску Србију, и то баш тим редом, што, између осталог, значи да ће формирати државу која ће умешно и успешно водити рачуна о интересима Срба, а према држављанима Србије, припадницима несрпске националности се односити политички коректно.

И што је можда и најбитиније: окосницу јој чине комептентни, људи од знања, и предузетници, које не би требало бркати са капиталистичким могулима израслим у последицама милошевићевске конфузне политике и евроунионистичког приватизацијског цунамија.

Подржавалачка основа су јој запостављени и осиромашени пољопривредници, које ће врло брзо укључити у модерно прехрамбено-туристичко предузетништво и променити им не само статус, него и економски положај.На боље, наравно.

Разлог за подржавање АПС имају и радници, које је петооктобарска капиталистичка револуција не само осиромашила, него и обесправила. Јер АПС, између осталог, попуњава и празнину која зјапи услед непостојања икакве опредељењем и програмом иоле озбиљне странке левог центра, односно социјалдемократије.

Другим речима, АПС се, без обзира што није левичарска партија, не само залаже, него ће и законима и практичним деловањем успоставити социјалну одговорност као незаобилазно начело  и социјалну ревнотежу као стање, јер та равнотежа је  један од основних и неопходних услова за социјални мир и економски, па и сваки други просперитет.

Истовремено ће легално и социјално коректно богаћење предузимљивих појединаца бити не само толерисано, него и подржавано.

Док АПС не израсте, а тек је почела да расте, са свим почетним „бољкама“ и проблемима, Евроунионистичка , односно Демократска странка, ће бити, боље рећи, моћи да изиграва једину партију која има снаге и могућности да буде на власти.

АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ, којој смо додали и име УСТАНАК, ( јер се и ради о устанку, али не о оружаном, него о политичком, изворно демократском,  економском, културолошком, технолошком), својим јасно профилисаним циљем, остварљивом визијом и програмом, као и квалитетом кадрова већ јесте алтернатива јединој сада великој и јакој партији на политичкој сцени Србије, Евроунионистичкој, односно Демократској странци.

Међутим, бројем кадрова, чланова, симпатизера и популарношћу још није.

Промена те ситуације је њен краткорочни, долазак у позицију власти средњорочни, а опоравак и одрживи развој Србије дугорочни циљ, чије остваривање ће, и то интензивно, започети одмах након изборне победе АПС.

Драган Атанацковић Теодор,

социолог и антропопсихолог, покретач опције активног антиполитичарства и иницијативе за оснивање АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ – УСТАНАК

www.apsorg.rs