Am morgigen Dienstag beginnen EU-Polizeitrupps unter deutscher Beteiligung mit der Jagd auf Flüchtlinge an der griechisch-türkischen Grenze

Newsletter vom 01.11.2010 – Abschotten, abwälzen, abschieben

BERLIN (Eigener Bericht) – Am morgigen Dienstag beginnen
EU-Polizeitrupps unter deutscher Beteiligung mit der Jagd auf
Flüchtlinge an der griechisch-türkischen Grenze. Der erste Einsatz der
sogenannten Schnellen Grenz-Eingreifgruppen (Rapid Border Intervention
Teams, RABITs) wird eingeleitet, nachdem das Asylsystem Griechenlands
praktisch kollabiert ist: Die Regularien der EU übertragen die
Aufnahme von Flüchtlingen de facto den Staaten an der europäischen
Außengrenze; Athen ist damit inzwischen völlig überlastet. Dabei
führen die Abschottung des Mittelmeers sowie die italienischen
Massenabschiebungen nach Libyen dazu, dass die Zahl der Flüchtlinge,
die auf dem Landweg über Griechenland in die EU einzureisen suchen,
deutlich zunimmt. Zur weiteren Abschottung errichtet Libyen jetzt an
seiner Seegrenze mit EU-Mitteln ein Radarsystem, das selbst kleinste
Flüchtlingsboote penibel aufspüren kann. Die Proteste von
Menschenrechtsorganisationen gegen die deutsch-europäische
Flüchtlingsabwehr dauern an: Berlin und Brüssel handelten nicht nach
Erfordernissen des Flüchtlingsschutzes, sondern nach dem Motto
„abschotten, abwälzen, abschieben“, urteilt etwa Amnesty
International. Auch die UNO erhebt Beschwerde.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57935

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa 1. November 2010

SOK AKTUELL

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese

für Mitteleuropa

1. November 2010

www.sok-aktuell.org

Patriarch Irinej in Montenegro

Neue Kirche im Kosovo

Erzbistum Paderborn gibt wertvolles Standkreuz an serbisches Kloster zurück

Hl. Paraskeve und Hl. Lukas in der Diözese Mitteleuropa

Patriarch Irinej in Montenegro

Das Oberhaupt der SOK in Cetinje

 

(CETINJE) „Die Politiker sollen ihre Grenzen machen, das Volk aber wird eins sein, eine Kirche haben und in einer spirituellen Gemeinschaft über die Kirche bleiben“, sagte Patriarch Irinej anlässlich der Feierlichkeiten des Hl.-Lukas-Tages in Cetinje. Am 31. Oktober feiert die Serbische Orthodoxe Kirche (SOK) den Hl. Apostel und Evangelisten Lukas und auch den Hl. Petar von Cetinje (1748-1830). Dieser Heilige war der Metropolit und zugleich auch der Fürst von Montenegro, das während der Zeit der osmanischen Besatzung des Balkans eine gewisse Autonomie genießen konnte. Da der Heilige Petar von Cetinje, welcher der dynastischen Familie Petrovic-Njegos gehörte, vor genau 180 Jahren gestorben war, gedachte man seiner dieses Jahr in Cetinje, der alten montenegrinischen Hauptstadt, auf besonders feierliche Art, mit dem Oberhaupt der gesamten SOK.

 

Die Einheit der Kirche war ein wichtiger Akzent der Ansprachen sowohl von Patriarch Irinej als auch von Metropolit Amfilohije von Montenegro. Dies stand offensichtlich im Zusammenhang mit den Bemühungen einiger nationalistischer Gruppierungen um eine „Montenegrinische Orthodoxe Kirche“. Eine solche Vereinigung besteht zwar in Montenegro, findet aber in der Orthodoxie keine Anerkennung.

 

Neue Kirche im Kosovo

 

Serbische orthodoxe Kirche in Valac

 

(KLOSTER GRACANICA) Die orthodoxen Christen im Kosovo haben ein neues Gotteshaus bekommen: Am 24. Oktober weihte Vikarbischof Teodosije von Lipljan die neue Kirche im Dorf Valac bei Zvecan. Die Kirche ist dem Reliquienumzug des Hl. Nikolaus gewidmet.

 

Vor einem Monat hatte Metropolit Amfilohije von Montenegro eine andere neu gebaute Kirche im Kosovo geweiht: Die Kirche der Heiligen Petrus und Paulus in Kutnje bei Leposavic.

Erzbistum Paderborn gibt wertvolles Standkreuz an serbisches Kloster zurück

V.L.n.R.: Mönch Jakov aus Zica, Bischof Irinej von Backa, Bischof Hrizostom von Zica und Erzbischof Hans-Josef Becker aus Paderborn.

Das Paderborner Erzbistum der Römisch-katholischen Kirche hat am 19. Oktober in der Botschaft der Republik Serbien in Berlin ein wertvolles Standkreuz an Vertreter der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) und der Republik Serbien überreicht. Im Namen der SOK nahmen neben dem Diözesanbischof von Zica, Bischof Hrizostom (Stolic) auch Bischof Irinej (Bulovic) von Backa und Mönch Jakov (Lazovic) an dem Akt der Übergabe teil. Das Erzbistum Paderborn wurde durch Ihren Oberhirten Hans-Josef Becker vertreten. Auch der serbische Botschafter in Deutschland, Ivo Viskovic und Vertreter des deutschen Auswärtigen Amtes waren anwesend. Das Kreuz steht inzwischen wieder im Kloster Zica.

 

Das reich verzierte Standkreuz, ein Geschenk des serbischen Königs Aleksandar Obrenovic (1889-1903), überstand die Zerstörung des Klosters in Serbien im Oktober 1941 durch die deutsche Wehrmacht. Nach dem Zweiten Weltkrieg brachte es ein ehemaliger deutscher Soldat in das Erzbischöfliche Diözesan-Museum Paderborn. Bei dem Kunstwerk handelt es sich um ein filigran gearbeitetes, vergoldetes Standkreuz, in dessen Zentrum sich ein kleines Holzkreuz mit kunstvollen Darstellungen religiöser Szenen befindet.

 

In der Geschichte des Himmelfahrtsklosters Zica dürften nur wenige Ereignisse so tiefe Spuren und Verwundungen hinterlassen haben, wie die des Jahres 1941, als das Kloster zerstört wurde, sagte der Paderborner Erzbischof Hans-Josef Becker bei der Übergabe des Kreuzes in Berlin. „Die Berichte der Zeitzeugen sind in ihren Aussagen über das Geschehene erschütternd und für mich auch zutiefst beschämend.“ Das Elend der Zerstörung und das Leid der Betroffenen könne nicht angemessen durch Worte beschrieben werden.

 

 

Klosterkirche von Zica

 

Das acht Jahrhunderte alte Kloster Zica war der erste Sitz des Hl. Sava (ca. 1175-1236), des ersten serbischen Erzbischofs, und ist eine Stiftung seines Bruders, des Königs Stefan des Erstgekrönten (1217-1228). Das Kloster wurde im 13. Jh. durch Tataren und ihre Verbündeten zerstört und im 14. Jh. durch den serbischen König Stefan Milutin (1282-1321) wieder aufgebaut. Zica war die traditionelle Salbungsstätte der serbischen Könige seit dem Mittelalter. Das nunmehr zurückgegebene Standkreuz hat König Milan Obrenovic gerade anlässlich seiner Salbung am 20. Juni 1889 dem Kloster geschenkt.

 

Die Umstände, unter denen das Kreuz nach Paderborn gelangte, sind unklar. Das Kreuz wurde im Diözesanmuseum von einem Priester der Serbischen Orthodoxen Diözese Mitteleuropa im Jahr 1991 erkannt. Im Jahr 2003 hat die SOK den Prozess der Rückgabe initiiert.

 

 

 

 

 

 

 

Hl. Paraskeve und Hl. Lukas in der Diözese Mitteleuropa

Kinder empfangen die Hl. Kommunion von Bischof Konstantin in Karlsruhe

 

(HILDESHEIM-HIMMELSTHÜR) Den Festtag der Hl. Paraskeve, einer Heiligen aus dem 11. Jh., die in der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) besonders verehrt wird, begangen die Gläubigen in Karlsruhe, Klagenfurt und München besonders feierlich. Dort zelebrierte Bischof Konstantin (Djokic) von Mitteleuropa die Hl. Liturgien: in Karlsruhe am 24., in Klagenfurt am 26. und in München am 27. Oktober, dem Festtag selbst. Die Hl. Paraskeve oder Hl. Petka ist die Patronin der serbischen orthodoxen Pfarreien in Karlsruhe in Klagenfurt. Der Anlass für den Besuch in München war, dass dort am Hl.-Paraskeve-Tag des Jahres 1991. das Baugrundstück für die inzwischen fertig gestellte Kirche des Hl. Jovan Vladimir und das Kirchenzentrum geweiht wurde.

 

Am Tag des Hl. Apostels und Evangelisten Lukas, der in der SOK am 31. Oktober gefeiert wird, zelebrierte Bischof Konstantin die Hl. Liturgie in der serbischen orthodoxen Kirche in Dortmund: Der Hl. Lukas ist der Schutzpatron dieser Kirche.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SOK AKTUELL

Nachrichtenagentur der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

www.sok-aktuell.org

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ 31. октобар 2010.

ИНФОРМАТИВНА  СЛУЖБА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ  ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ
31. октобар 2010.
Лучиндан са  Владиком Константином у  Дормунду

Епископ средњоевропски Г. Константин
(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР)  Данашњи празник, Светога
Апостола и Јевађелисту Луку, Његово  Преосвештенство
Епископ средњоевропски Г. Константин прославио је у
Дортмунду  поводом храмовне славе тамошње црквене општине.
Света Архијерејска Литургија  служена је у 10 часова у
храму Светог Луке, Engelbertstr. 5, 44379 Dortmund. Саслуживао је
протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић, парох
дортмундски, уз појање хора руске цркве из Дортмунда. Литургији
и храмовној  Слави су присуствовали и Архијерејски
намесник за Северну Рајну-Вестфалију,  протојереј-
ставрофор Јован Марић, парох у Вуперталу, и јереј Неђо Ђокић
, парох у  Диселдорфу. На данашњем свечаном богослужењу
и храмовној Слави учествовало је  око 350 верника,
између осталих и Њихова Краљевска Височанства Принц
Владимир и  Принцеза Бригита Карађорђевић, као и конзул
Србије у Диселдорфу, Драган Поповић.  У име Православне
епископске конференције Немачке на богослужењу је
учествовао  ипођакон Николај Тон из Руске Православне Цркве
, секретар  Конференције.
Црквена општина у Дортмунду припада Архијерејском
намесништву за  Северну Рајну-Вестфалију Епархије
средњоевропске. Основана је 1985, а црквени  центар купљен је
1997. године од Римокатоличке цркве, након чега је већ
постојећи храм прилагођен за православно богослужење
. Осим храма у самом  Дортмунду, постоји и филијално
богослужбено место у Хагену.
Црквена општина у Дортмунду има две парохије и
простире се на  градове Дортмунд, Бохум, Реклингхаузен, Хаген
и Хам. Процењује се да на  територији ове црквене
општине живи око 10.000 припадника Српске православне  цркве
.
Житије Светог Апостола и Јеванђелисте Луке
– Преподобни Јустин Ћелијски, „ЖИТИЈА СВЕТИХ“  –
(http://www.spc.rs/files/u5/2009/10/sveti_luka.jpg)
Свети Еванђелист Лука беше родом из  Антиохије
Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију,
медицину и  живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки
језик. У време делатности Господа  Исуса на земљи Лука дође
из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу
људима,  Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења
свог, а Лукино срце би добра  земља за то небеско семе
. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод.
Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући
Његову божанску науку,  испуни се божанске мудрости и
божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни
египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега
, и би увршћен у  Седамдесет апостола, и послат на
проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом:  Изабра
Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два
пред лицем  својим у сваки град и место куда шћаше сам
доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука,  наоружан од Господа силом
и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше  “
пред лицем“ Господа Исуса Христа, светом проповеђу
припремајући пут Господу и  убеђујући људе да је на свет
дошао очекивани Месија.
У последње дане  земаљског живота Спаситељевог, када
Божански Пастир би ударен и овце се Његове  од страха
разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући
и плачући за  Господом својим, који благоволи
добровољно пострадати за спасење наше. Али се  његова жалост
убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан
Васкрсења  Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у
Емаус, и вечном  радошћу испуни срце његово, о чему он
сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк.  24, 13-35).
По силаску Светога Духа на апостоле,  свети Лука
остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па
крену у  Антиохију, где је већ било доста хришћана. На
том путу он се задржа у Севастији,  проповедајући
Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти
светога  Јована Претече.
Полазећи из Севастије, свети Лука је  хтео да те свете
мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани
не  дозволише да остану без тако драгоцене светиње.
Они допустише, те свети Лука узе  десну руку светога
Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована
преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим
благом свети Лука стиже у  свој завичај, на велику радост
антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука
отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола
Павла. То се  догодило у време Другог путовања светога
Павла. Тада свети Лука отпутова са  апостолом Павлом у
Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави
светога Луку у  Македонском граду Филиби, да ту утврди и
уреди Цркву. Од тога времена свети Лука  остаде неколико
година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи
хришћанство.
Када свети Павле при крају свог Трећег  апостолског
путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у
Коринт ради  скупљања милостиње за сиромашне хришћане у
Палестини. Скупивши милостињу свети  Лука са светим
апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве,
које су се  налазиле на острвима Архипелага, на обалама
Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А  када апостол Павле би
стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији,
свети  Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола
Павла ни онда, када овај би  упућен у Рим, на суд ћесару. Он
је заједно са апостолом Павлом подносио све  тешкоће
путовања по мору, подвргавајући се великим
опасностима (ср. Д. А. 27 и  28 глава).
Дошавши у Рим, свети Лука се такође  налазио поред
апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким
другим  сапутницима великог апостола народа, проповедао
Христа у тој престоници старога  свега. У Риму је свети
Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У
Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа
не само на основу онога што  је сам видео и чуо, него
имајући у виду све оно што предаше „први очевидци и
слуге речи“. (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку
руковођаше свети  апостол Павле, и затим одобри свето
Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и  Дела Светих
Апостола свети Лука је, како каже црквено предање,
написао по налогу  светог апостола Павла.
После двогодишњег затвора у узама  римским, свети
апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он
посети  неке Цркве које је био основао раније. На овоме
путу свети Лука га је пратио. Не  прође много времена а
цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то
време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би
својом речју и примером  ободрио и подржао гоњену Цркву
. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише.  Свети
Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред
свог учитеља. Свети  апостол Павле пише о себи као о жртви
која је већ на жртвенику. Ја већ постајем  жртва, пише
у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и
време мога  одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к
мени; јер ме Димас остави, омилевши  му садашњи свет, и
отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука
је  сам код мене (2 Тм. 4,6.10).
Врло је вероватно да је свети Лука био  очевидац и
мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После
мученичке  кончине апостола Павла свети Лука је проповедао
Господа Христа у Италији,  Далмацији, Галији, а
нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико
година. Поред тога благовестио је Господа Христа у
Ахаји.
У старости својој свети Лука отпутова у  Египат ради
проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа
претрпе многе муке и  изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду
он просвети вечном светлошћу Христова  Еванђеља. У
граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на
место  Аниана, рукоположеног светим еванђелистом
Марком. Вративши се у Грчку, свети  Лука устроји Цркве
нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели
болесне телом и душом.
Светом Луки беше осамдесет четири  година, када га
злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и
обесише о  једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској.
Чесно тело његово би погребено  у Тиви, главном граду
Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове
свете чудотворне мошти налазиле до друге половине
четвртога века, када бише  пренесене у Цариград, у време
цара Констанција, сина Константиновог.
У четвртом веку нарочито се прочу место  где су
почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су
се збивала од  њих. Особито исцељивање од болести очију
. Сазнавши о томе цар Констанције посла  управитеља
Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у
престоницу, што и би  учињено веома свечано. У време преношења
ових светих моштију од обале морске у  свети храм,
догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у
царском  двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести
. Он много новаца утроши на  лекаре, али исцељења не
доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога
Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и
евангелисту за исцељење.  Једва уставши са постеље он
нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима  светога
Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони
светим моштима и с  вером се дотаче кивота, и тог часа доби
потпуно исцељење и постаде савршено  здрав. И одмах сам
подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима
, те га  са осталим људима носаше, и унесоше у храм
светих Апостола, где мошти светога  Луке бише положене под
светим престолом, поред моштију светих апостола:
Андреја  и Тимотеја.
Стари црквени писци казују, да је свети  Лука,
одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао
икону  Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом
Исусом на њеним рукама, и то не  једну него три, и
донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла:
Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим
иконама.
Свети Лука је исто тако живописао на  даскама и иконе
светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако
свети апостол  и еванђелист Лука постави почетак дивном и
богоугодном делу – живописању светих  икона, у славу
Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије
светих цркава,  и на спасење верних који побожно почитују
свете иконе. Амин.
(Извор: Епархија бачка)
Информативна  служба
Српске православне епархије срењоевропске
Serbische Orthodoxe Diözese für  Mitteleuropa
Obere Dorfstraße  12
D-31137  Hildesheim-Himmelsthür
SOKAKTUELL@aol.com

VIOLETA BOŽOVIĆ SA SVOJIM DELOM, DA SAM TE SRELI PRIJE PROLEĆA-KNJIGOM KOJA PLENI I ODUŠEVLJAVA KO ZRAČAK SVETLA U TMURNIM VREMENIMA! A KOJU PREPORUČUJE GLAS DIJASPORE SVOJIM ČITAOCIMA – RECENZENT, DUŠANA NONKOVIĆA

KNJIGU, „DA SAM TE SRELA PRIJE PROLEĆA“ PREPORUČUJEM SVAKOM LJUBITELJU POEZIJE  I ONOME KO JOŠ TO NIJE! POSLE  SAMO NEKOLIKO PRVIH REDAKA BIĆE ČITALAC ODUŠEVLJEN A POSLE PRVIH PROČITANIH STIHOVA SIGURNO ĆE BITI I OBOŽOVATELJ-ICA LEPOGA STIHA, MISLI, MELODIJE I SLIKA KOJE PLENE BIT LJUDSKOG DUHA!

KNJGA JE PRIKLADNA I KAO VEOMA LEP POKLON U PREDSTOJEĆIM PRAZNICIMA!

 

Pisci Republike Srpske i dijaspore Violeta Božović i Miodrag Lulić na pomociji svojih dela na Beogradskom sajmu knjiga

NVO ILI NLO?

NVO ILI NLO?

Na ulasku u hitlerovske logore smrti nije pisalo: LOGOR SMRTI ili MESTO ZA ELIMINACIJU NIŽIH RASA i slično, nego: RAD OSLOBAĐA, pa čak i : U RADU JE RADOST…

Svetska imperija kapitala (SIK) ne želi, kao ni nacizam svojevremeno, da se ljudima širom sveta nad kojima uspostavlja svoju vladavinu, predstavi u pravom svetlu.

Neće da se o njoj i njenim ciljevima zna.

Nigde u svetu nećete, kao opšte prihvaćen izraz za ono što se odvija na globalnom planu, naći izraz: SVETSKA IMPERIJA KAPITALA.

Umesto njega koristi se termin: GLOBALIZAM.

Korišćenjem tog, u osnovi netačnog pojma, čini se usluga nikome drugom do SIK-u.

Sam po sebi pojam globalizam ne može da znači nešto loše, pa ni dobro.

Njime se  samo saopštava da se radi o nečemu što je globalno, široko rasprostranjeno, svetsko.

Ali, ne i šta je to.

Zašto bi globalizam bio loš, ako bi se ticao širom sveta prihvaćenih načela ekologije, na primer? Ili, ako bi se ticao širom sveta prihvaćenog ekonomskog koncepta koji bi se zasnivao na preduzetništvu i planiranju, koji ne bi stvarao tzv. finansijske krize, niti bi uništavao planetu?

Realno, svetom, i to loše i neodgovorno, vlada kapital kao princip sticanja radi sticanja i njegov ekonomski koncept koji neizbežno proizvodi ciklične „krize“ i razaranje planetarnog tkiva.

Skriven iza globalizma i čak šta koristeći se tom terminološkom maskom, koja ne može odmah i pod obavezno da izazove oprez i negativan stav, kapital hara kako unutar nacije u kojoj sprovodi svoje ciljeve, tako i širom sveta.

Dovitljiv i beskrupulozan ne preza od korišćenja ma kojeg sredstva koje mu može poslužiti, pa ni od humanitarnosti, lepuškastih političkih ideja, u koje spada i multikulturalistički eu-koncept.

Koristi se čak i frazama i idejama svog pokojnog „neprijatelja“ komunizma, ponajviše nekakvim nesuvislim internacionalizmom. Proglašava nacionalistom i nazadnim svakog ko, pre nego što prizna da je i građanin sveta, odnosno „globalnog sela“, tvrdi i drži se činjenice da je pripadnik neke nacije.

U poslednjih dvadesetak godina SIK i njegovi, što hotimični, što nehotimični službenici imaju poseban pik da Srbima spočitavaju kad uopšte kažu da su Srbi, a kamoli ako se u ulozi političkih lidera postave kao logični zaštitnici interesa naroda iz kojeg potiču.

Umalo i „svog“ Tadića ne srušiše zbog (inače ne baš pametnog, a svakako beskorisnog) pokušaja da u OUN brani nacionalni interes Srba.

Jedno od sredstava kojima se SIK takođe beskrupulozno služi jesu takozvane Nevladine organizacije (NVO), koje obiluju lepuškastim političkim idejama, ali i idejama i težnjama kulturološke, ekološke, pa i, uopšte, naučne prirode.

Ne treba sumnjati da je nemali broj osnivača i članova NVO iskren u svojim težnjama, ali čak i takvi, ma koliko nehotimično, služe ne svojim, nego ciljevima SIK-a.

A, naravno, postoji i nemali broj NVO, koje su zapravo NLO, neidentifikovane lobi organizacije, koje lobiraju za potrebe SIK-a i predstavljaju prethodnicu dolaska Imperije u ovu ili onu zemlju.

To je bio slučaj i sa „pokojnim“ Otporom.

Stotine hiljada mladih ljudi je u Srbiji izmanipulisano da olakša dolazak na vlast grupacije koja je bila i ostala pod direktnim uticajem i patronatom SIK-a. Nemali broj „otporaša“ je to kasnije bar donekle i shvatio. Ali kasno.

Šta uopšte znači: nevladina organizacija? Kojoj to vladi ona ne pripada? A neretko joj tutoriše.

Ne pripada nacionalnoj, ali, čak i kad ne zna, pripada svetskoj vladi kapitala, SIK-u.

Zašto se ljudi koji smatraju da imaju dobre težnje i ciljeve ne udružuju u političke organizacije, koje bi se borile i izborile za svoje ciljeve? Zašto danas-sutra ne bi, na osnovu svojih težnji i programa, formirali ne samo vladinu organizaciju, nego i samu vladu?

Zar ne uočavaju da tom svojom „apolitičnošću“ zapravo idu na ruku SIK-u i njegovim eksponentima unutar ove ili one nacije?

Jer NVO nisu ni strukovne ni političke organizacije, nego … nešto ništa.

Osim kada služe prodoru SIK-a na ovu ili onu teritoriju.

Njihov najpribližnije definisan status je neka vrsta lobija.

Samo, mali je broj, pa čak i nema onih među njima, koji su i zaista kadre ili u prilici da budu lobisti, osim kada skriveno lobiraju za SIK.

Da je svojevremeno OTPOR prerastao u političku partiju, osim što su se njegovi čelnici razmileli po vladajućim partijama, ne bi izgubio snagu i priliku da kontroliše, oponira, pa i smeni one za koje je lobirao, kada uvidi da su izneverili sve proklamovane ciljeve.

Zato se slobodno može reći da jedan deo NVO čine utopisti, čak i kada imaju ciljeve koji nisu utopistički, ali utopistički je metod kojim ih sprovode.

Drugi deo su okupatori maskirani u jagnjeće kože i ideje.

Taj deo i postiže uspehe, ali ne one za koje se zvanično zalaže.

Dragan Atanacković Teodor

www.apsorg.rs

Ima nade