Svaka vlada je samo toliko dobra ili loša koliko joj to narod dozvoljava. – Да ли се земља променила од петог октобра

predgovor, komentar urednika GD:

Promenilo se to da smo prije petog oktobra bili kolko tolko gospodari u svojoj kući a sad ni tolko jer smo predali ključeve svoje kuće NATO alijansi
Život je tada bio loš prije svega zbog privredne blokade danas je još lošiji i bez privredne blokade!
Više nismo gospodari svoje kuće ambara pa ni frižidera jer su nam „petooktobarski Revolucionari“sve razprodali i na kraju predali ključeve kuće Srbije tudjinu obmanjujući narod da će im on znati bolje napuniti frižidere pa sad kao vodeća zemlja u evropi po bogatstvu plodne zemle i drugih prirodnih bogatstava gladujemo kao da su Vojvodina i Šumadija bezplodne pustinje. Nekad su Italijani tražili u zakup Vojvodinu sa obećanjem njom hraniti dvadeset miliona jugoslovena i osamdeset miliona italijana. Takav narod koji bira sebi takvu vladu koja udovoljava interesima tudjina a ne svog naroda nije ništa bolje ni zaslužio. Svaka vlada je samo toliko dobra ili loša koliko joj to narod dozvoli.

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Политика

Србија разговара

Да ли се земља променила од петог октобра

Бакић: Промена важна, не и револуционарна. – Аврамовић: Власт је и даље сврха

Зоран Аврамовић и Јово Бакић

Петооктобарске промене најчешће се објашњавају као разделница између недемократског и демократског режима у новијој историји Србије. Тада су лидери Демократске опозиције Србије, под чијим је вођством дошло до промена, обећавали грађанима корените промене у свим сегментима државе и друштва.

Шта је од тога остварено и колико се Србија заиста променила од 5. октобра 2000. за „Политику” разговарају социолози Јово Бакић и Зоран Аврамовић.

Аврамовић: Морамо да признамо да се Србија доста променила, пре свега у свом социјалном и политичком дизајну. То уопште није спорно. Променила се и у неким оквирима својих граница, и тај аспект морамо да истакнемо. Тамо где Србија још није успела да направи неки прави, суштински корак јесте однос према власти. Дакле, власт је још у Србији нека врста само сврхе, али не и инструмент за постизање неких општих вредности или добра.

Бакић: Мислим да то јесте тачно, али да није суштинска ствар. Проблем је у томе што су странке код нас патронажног типа, дакле битније је удомити своје чланове по вертикали и онда просто имате државни апарат испуњен страначким присталицама које су ту не на основу стручности, него на основу страначке припадности. Слична ствар је и са јавним предузећима.

Суштинска промена се десила у друштвено-економској сфери. Током последње декаде двадесетог века друштвена својина је била владајући облик својине. Тек 2005. године то је постао облик својине који није доминантан. У том смислу Србија је постала капиталистичка земља. Она то, углавном, није била током деведесетих година, заправо била је један вишестраначки социјализам, где је оно „вишестраначки” више била фасада. У ствари, радило се о једној странци која је доминирала и која на изборима није могла бити смењена. То се показало, јер је 5. октобар производ чињенице да та странка на изборима није могла бити мењана. Сада је ствар другачија, странке владају и падају с власти. И то је добро. Један ауторитарни систем је замењен олигархијском структуром. Раније сте имали лични режим Слободана Милошевића, а данас имате једну олигархију, уско испреплетану структуру политике и пословног света, где министри трговине служе углавном као гласноговорници великих богаташа и оних који држе монопол на тржишту. У том смислу промена је била врло важна, али она није била револуционарног карактера. Ми који смо учествовали 5. октобра надали смо се да је реч о револуцији, то, нажалост, није било тако.

Политика: Који су плусеви, а који минуси постоктобарских власти?

Аврамовић: У политичком систему имате мирнију политичку утакмицу. То није спорно. Међутим, имате велике социјалне проблеме и имате оно што је сваком познато, неуспех у економској транзицији. Не можете да кажете да су биле успешне промене ако кажете да сада има милион незапослених, да је у земљу ушло 70 милијарди долара, а од тога нема неког резултата. Ту промене нису донеле неки плус. Имамо и простор медија који такође треба да претрпи одређену критику.

Бакић: У делу се слажем. Дакле, проблем незапослености – то је било и током деведесетих, више од милион људи незапослено и, плус, било је доста људи привидно запослено у пропалим фирмама, правили се губици. Фирма је ишла у све горе и горе ситуације, али су примали минималну плату или је уопште нису примали. Али су се водили као запослени. Данас тога више нема, али је огроман број незапослених. Можда то сада није милион, али је више од 800.000 и у том смислу то је огроман и горући проблем нашег друштва који се никако не решава и врло тешко ће се решавати. Што се тиче медија, ја се по том питању не слажем. Један од највећих помака је направљен у медијској сфери. Дакле, на јавном сервису РТС-а сасвим је нормално видети опозиционе политичаре данас. То није било нормално током деведесетих година.

Политика: Да ли је дошло до раскида са претходним режимом?

Аврамовић: Институционално гледано, не видим велики скок напред. И раније сте имали више партија, парламент, владу, постојали су и неки облици тржишта. У кадровском смислу, прекид није направљен. Да ли је нужно да се прави тај прекид, то је друго питање.

Бакић: Оцена рада министра унутрашњих послова Дачића веома је позитивна. У том смислу, дисконтинуитет не значи нужно побољшање.

Аврамовић: Велики проблем српског друштва је национално-државни аспект. Шта је национални интерес? То је да сви чланови нације достигну живот у благостању.

Политика: Само то?

Аврамовић: Наравно, и да постоје неке вредности и традиције. Погледајте политику после 2000. године. Из државе излазе Црна Гора, Косово, одлазе делови територије, отварају се мањинска питања. Имате неравнотежу у политици односа према Србима изван Србије и мањинских заједница у Србији. Мањинске заједнице у Србији имају два гласа. Нико од Срба у другим државама нема тај други глас. Цела брига је да се уђе у Европу а, када ће то бити, не знамо, то се одлаже а посао политичара је брига за општи интерес. Партијска естрада је избила на сцену а оно што је суштина политике, борба за општи национални и државни интерес, то је од другог значаја.

Политика: Постоји ли кривица међународне заједнице за оно што се догађало у претходној деценији?

Аврамовић: Како да не. У Европи и свету постоји струја у политичком естаблишменту и јавности која није наклоњена српским интересима. Постоји и друга струја која другачије гледа на српско питање. Зашто њима наши интереси изгледају проблематични, то је друго питање. Они морају преузети велики део одговорности за све невоље које су се овде дешавале.

Бакић: У овом делу се потпуно слажем. Ако идемо још од разбијања Југославије, Немачка је одиграла значајну и негативну улогу. То је историјска чињеница о којој ће бити писане књиге и књиге али то може већ сада да се констатује, могло је још у доба када се то дешавало. Што се тиче Косова, може се ова власт оптуживати, али мислим да није фер. Ако се гледа од завршетка рата, од Кумановског споразума, заправо то није рат, то би се могло називати агресијом или бомбардовањем, од завршетка бомбардовања Косово је де факто територија којом влада победник.

Могу да схватим опозицију кад тражи сваку тачку да нападне власт. Али, није фер нападати јер било која власт да је ту била – шта би урадила? Демократска странка Србије би тужила суду Велику Британију и тако даље, сад и не признају тај суд. Опет улазите у политику из деведесетих година а она нас је, за шта смо сведоци, упропастила и унесрећила. Маневарски простор је био веома мали. Они који су мислили да нешто могу правним средствима – обично се немоћан узда у право, моћан правом легитимише своје поступке или, ако то не може, за право не хаје. Ми смо и ту остали губитници зато што је политика била претежнија од права и у самом суду. Свет је, нажалост, неправедан и у нашим појединачним животима а камоли у међународним односима.

Аврамовић: Политичка и интелектуална елита би могла бити кохезивнија и да направи унутрашњи консензус, којег још нема. Неправду у свету не треба ни доказивати, али не можете без идеје правичности живети ни индивидуално ни колективно. Не можете се за правду борити са једном руком док другу везујете и одбацујете. То је била грешка и Милошевићеве и ове власти. Спољнополитички консензус је веома важан за стабилност.

Политика: У ЕУ нису задовољни брзином реформи у Србији…?

Бакић: Хајде што нису у ЕУ али нису ни грађани. Све то иде траљаво и споро. Антимонополски закон је усвојен тек пре две године, кључни закон за регулисање тржишта, а сада кад су га донели не поштују га.

Политика: Због чега се реформе споро одвијају?

Аврамовић: То је због културе власти. Овде се јури за државним и јавним функцијама, јер оне обезбеђују неку сигурност. Глад за партијом је мотивисана материјалном сигурношћу. Ако сте, пре свега, преокупирани властитим интересом, наравно да реформе прилагођавате себи.

Бакић: То је један од битнијих разлога, сигурно. Политички део олигархије је у уским везама са економским, чак постоје и брачне везе у последњих неколико година. Ту имате срастање олигархије и чување олигархијских интереса. Петог октобра ми који смо учествовали сматрали смо да ће систем од ауторитарног да се претвори у демократски, ма колико капитализам по себи ишао против демократских настојања. Али, код нас је настао политички капитализам, слабија верзија капитализма, која храни олигархију и сада имате немоћне грађане, који не могу да се супротставе лошим појавама у власти.

Политика: Грађани кажу овако: може да се путује, али деведесетих смо имали наду да ће бити много боље…?

Бакић: Свет се представља као безалтернативан и то је проблем. Ако гледате чисто материјални аспект, напредак средњих слојева је огроман током последње деценије. Проблем је што је средњи слој изузетно танак, 15 процената становништва. Огроман проблем је што је сиротиња у Србији претежан део становништва.

Аврамовић: Деведесетих је ипак била каква-таква социјална држава. Сад идете у правцу капитализма који скоро каже „победник носи све”. Имате строгу економску диференцијацију, или радиш или не, функционалан си или не. То су огромне промене. Раније је свако имао понешто па је могло да се опстане. Сада неко има а неко нема. Када имате наду, знате да ће се нешто коренито променити. Без ње, немате енергију, социопсихолошки – ствари не стоје добро. Али, не бих дизао руке од наде. Потребно је да елита артикулише наду јер је она потрошена сталним рефреном „Европа, Европа”, прогнозирало се да ћемо ући у њу три године после петог октобра, сад већ причају о двадесет година.

Бакић: ЕУ није земља дембелија.

Политика: Колико је приватизација утицала на наду?

Аврамовић: Поткопала ју је. Дошло је до грабежи.

Бакић: Приватизација нигде није била до краја ни ефикасна ни поштена, од Бугарске и Мађарске, па крените даље по источној Европи, свуда је било великих пљачки, продаје фирме за мале паре да би се она затворила, радници отпустили и сопствена фирма из иностранства убацила. Чак, Србија, вероватно, није најгори случај, она је у средини. Приватизација нужно доводи до проблема. Када узмете часописе између два светска рата, две теме доминирају: једна је национално-државно питање, како помирити националности у Југославији, а друга је корупција. Новинари су стално кукали на корупцију. Колега Аврамовић је у праву кад инсистира да је један од разлога за то политичка култура. Код нас, што си острашћенији, то се сматраш принципијелнијим.

Б. Ч. – Д. С. – В. В.

објављено: 04/10/2010
  • facebook
  • twitter
  • stampanje
  • posalji prijatelju

Последњи коментари

Ljubisav Tomic | 04.10.2010. 12:39

Vi pisete da posle petog Oktobra netreba strepeti od policajaca na ulici!
Ja Vas pitam dali Vi licno niste imali razloga da se
plasite policije?

Goran Ninic | 04.10.2010. 12:48

Sada je situacija takva da bez obzira na skolu koju posedujes i stvarno znaje ako nemas vezu da se zaposlis nista ti ne vredi a s druge strane i da si samo sa srednjom ili samo osnovnom tebi jr buducnost zagarantovana posebno u drzavnim firmama a privrede tako i reci i nema.Cela stavar za nas gradfane je takva ako imas vezu imas i buducniost a ako nemas nema ni buducnosti.Sva demokratija se svela na korupciju.

Ljiljana N. | 04.10.2010. 15:58

Posle 20 godina iscekivanja da nam bude bolje,mnogima od nas i NADA je umrla.Ali to verovatno ne tangira mnogo nase vlasti,oni imaju svoju viziju nase buducnosti.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: