(НЕ)ОСНОВАНО БЕЗНАЂЕ – ПОЧЕТАК УСТАНКА ПРОТИВ КАБАДАХИЈА

(НЕ)ОСНОВАНО БЕЗНАЂЕ

Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ – УСТАНАК, једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојан живот

У Србији влада безнађе.

Од оптимизма не „пате“ ни они који су плаћени да „продају“ оптимизам, дакле: политичари, а камоли народ. Кад кажем народ, мислим на милионе оних који су на или и иза ивице сиромаштва.

То је можда, или бар изгледа да јесте, и најгори део стања у Србији.

Нада последња страда.

Па ако је, а што шта говори да јесте, и она напустила Србију, шта је остало?

Апатија.

Отаљавање.

И већ поменуто безнађе.

Да је то неким случајем био, и то намерни, свесни циљ владајућих и њихових иностраних спонзора, могло би се рећи да је остварен.

У последњих двадесет година српски народ је и то два пута, ( једном следећи Милошевића, други пут следећи петооктобарске пучисте, извршиоце капиталистичке револуције) са надом гледао у будућност.

И оба пута се у тој нади преварио.

Многи кажу или мисле да сада народ никоме више не верује, нити би веровао, ко год да се појави. И шта год да каже и понуди.

Сматра се ваљда да је изневерена нада, најпре поводом  „националних“ а онда и „демократских“ промена, од толиког утицаја на народ, да он више није кадар да се за било шта и заинтересује, а камоли загреје.

Има, додуше, и један број, махом хипернационално наоштрених који ваљда имају јак утисак да су они кадри и да покрену народ и да га доведу до бољитка.

Све и да је тако, чињеница је да тај народ којем би да донесу бољитак (углавном се не прецизира како) није заинтересован за оптимизам и наду која му се отуда и тако нуди.

Постоје и групице оних који као основу за оптимизам нуде неко неолевичарство, брозизам и слично. Народ, међутим, не дели њихово ни мишљење, ни одушевљење.

И остаје у безнађу.

А да, има и нешто оних који нуде „чисту, неокаљану демократију“, која се од владајуће „окаљане“ разликује изгледом, али не и суштином.

Свака политичка или политичарска опција има и своје идеалисте.

Пре пар месеци се један такав, констернирано-разочарани „отпораш“ и убио у Суботици.У неоснованој нади да ће та његова смрт донети икакву промену.

Чега, осим наде, у Србији има најмање?

Веровали или не, онога што је за њу спас и то не на измаштаним, него на реалним основама.

У Србији најмање има социјалне, односно политичке акције и приче од стране зналаца и предузетника (у то не рачунам капиталисте типа М.М. и компаније).

Они се најмање чују. О њима се најмање зна.

Као што се најмање зна о једној од најпогубнијих чистки извршеној у Брозово доба у Србији, чистки која је из привреде и управљања њоме уколонила готово све тадашње успешне менаџере.

После тога је само требало чекати кад ће се тако осакаћена „самоуправна“ економија распасти.

Да ли је, дакле, безнађе које влада у Србији основано или не?

Када се погледа на стање и на све које побројах, а који владају или (бар) галаме у политичком животу Србије – основано је. И то врло.

Али, кад се погледа на онај потенцијал зналаца и предузетника, којима АНТИПОЛТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ – УСТАНАК не само отвара врата за пријем у њу, (то је и најмање битно), него се неодступно залаже и бори да такви управљају Србијом, онда је то безнађе ипак неосновано.

Ми смо започели социјалну и политичку акцију којом ћемо зналце и предузетнике довести тамо где је њима, за разлику од осталих, и место. На власт.

У тој акцији очекујемо логичну помоћ већине народа и умних и предузимљивих људи из Србије и дијаспоре.

Не претерујем нимало када кажем да је наша антиполитичарска опција и акција једини начин да се у Србију и међу Србе врати нада. А онда и све остало.

Колико ће времена требати да се то увиди и призна?

Како ствари стоје мање, и то много мање, него што би се у први мах могло помислити.

Ми јесмо почетници, али не у својим струкама, него у политици.

Њих, политичаре, знате.

Та њихова привидна предност им је уједно, с обзиром на „резултате“, и највећи хендикеп.

Сви они хоће. А само ми можемо.

То је тако било и раније, док су се наде пласирале и у правцу њих, политичара.

Сада је само очигледније да је тако.

www.apsorg.rs

http://www.youtube.com/watch?v=-BzYakcHQUI

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: