Krstovdan

Draga braco i sestre, Sutrasnji (27. septembra) praznik Uzdizanja casnog Krsta – Krstovdan je jedan od dvanaest velikih gospodnjih praznika. Slavi se od najstarijih vremena hriscanstva, u znak secanja na njegovo pronalazenje u Jerusalimu 320. godine. Naime, sveta carica Jelena, tokom svog boravka u Svetoj zemlji uspela je da otkrije ostatke casnog Krsta, na kom je bio razapet Gospod nas Isus Hristos.   Od tih vremena mnoge crkve i manastiri po celoj Evropi, smatraju da poseduju delove ili cestice ovoga Krsta. Najverovatnije je da se znatni delovi svetinje cuvaju u Jerusalimu, Rimu i Carigradu.   Srpski vladar Stefan Nemanja nosio je sa sobom delic ovoga Krsta, smatrajuci da mu je on bio »cuvar i utvrdjenje i pobeditelj i pomocnik u bitkama protiv nevidljivih i vidljivih neprijatelja«. Kada je cestica doneta u Srbiju, najsvecanije je docekana i, po zapisu Stefana Prvovencanog, obasjala je srpske zemlje.   U Hilandaru se nalazi jedan deo krsnog drveta, koji je doneo sveti Sava, a manastir je ruskom caru Ivanu Groznom dao polovinu, kao svom velikom dobrotvoru.   Na praznicno jutrenju iznosi se iz oltara krst na celivanje vernima i osvecuje se i deli bosiljak.   Ovog dana je jednodnevni post. Dopusta se upotreba vina i ulja, ali bez ribe.   Srecan praznik zeli Vam Vas svestenik o. Milan Pejic   Bogosluzenja u Hramu Sv. Save u Hanoveru Ponedeljak   27.09.2010 – Krstovdan                                 sv. Liturgija u   9 casova Nedelja            3.10.2010 –                                                      sv. Liturgija u 10 casova Sabor pravoslavnih vernika iz Hanovera i okoline kojima je maternji jezik nemacki i svih onih koji govore nemacki. Posle liturgije predvidjen je rucak za sve ucesnike i predavanje na temu: Pravoslavlje u Nemackoj.

Werbeanzeigen

Novi film Borisa Malagurskog – Weight of Chains

http://www.youtube.com/watch?v=6Qi50Mun4RA&feature=player_embedded#!


Zvezdana Stojanovic Scott
http://www.ras-international.org/

HEJ JUGOSLOVENI

Proglašenje ustanka za opstanak i razvoj Srbije

http://www.youtube.com/watch?v=-BzYakcHQUI

Аутомобил на струју стигао у Београд

„Тесла” представљен Београђанима (Фото Т. Јањић)

Први аутомобил на електричну енергију „тесла роудстер” стигао је јуче у Београд, у оквиру промотивне турнеје која је почела 16. септембра у немачком граду Есену, а завршиће се прекосутра у Истанбулу.

Мали електрични аутомобил је испред Скупштине града напунио батерије на посебним уређајима које је „Електродистрибуција Београд” добила од немачке компаније „РВЕ”, која је и иницијатор ове турнеје.

За десетак дана планирано је да „тесла роудстер” пређе око 4.000 километара, а његове станице су Франкфурт на Мајни, Штутгарт, Аугзбург и Минхен у Немачкој, Салцбург и Клагенфурт у Аустрији, Балатон и Будимпешта у Мађарској, Љубљана у Словенији, Ријека и Загреб у Хрватској, Скопље у Македонији, Софија и Пловдив у Бугарској и Едирне у Турској.

Ово возило једино на свету обезбеђује врхунске перформансе без емисије издувних гасова – не користи бензин, пуни се на специјалним електричним уређајима, убрзање до 100 километара постиже за четири секунде и може да пређе 380 километара без додатног пуњења.После Београда следећа станица на маршрути „тесла роудстера” је Ниш.

Д. В. В.

Parada ponosa ili Parada srama za Srbiju!

Parada ponosa ili Parada srama za Srbiju!

Svaki čovek bi trebalo da bude ponosan na ono što radi ako je to korisno za
čovečanstvo –  Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, dobitnici Nobelove nagrade…

S druge strane biti ponosan na nešto što je neprirodno, u najmanju ruku je
čudno. Bog je stvorio čoveka, muškarca i ženu i rekao im da se razmnožavaju!
Da je stvorio samo dva muškarca ili samo dve žene mi danas ne bismo ni
postojali.

U Beogradu je bilo mnogo parada a pre svega vojnih! Tada je trebalo svetu
pokazati da smo snažni i tako odbiti eventualne agresore!

U Beogradu se priprema neka nova parada – Parada ponosa. Da li je moguće da
su homoseksualci zaista ponosni na to što jesu, što uživaju u bolesnim i
neprirodnim, pa samim tim i štetnjim radnjama? Da li oni treba da daju
primer našoj deci kako da se ponašaju? Da li to znači da bi onda i
narkomani, alkoholičari, pedofili, nekrofili… trebalo da organizuju neku
svoju paradu? Šta treba da nam pokaže ova parada? Da smo na dobrom putu ka
EU i da je u Srbiji demokratija?

Naravno da niko nikome ne može zabraniti da radi ono što on smatra da je
dobro, pa čak i onda kad većina misli suprotno. Medjutim, javno
demonstriranje nečeg neprirodnog sa sobom nosi poruku – budimo svi
homoseksualci! Ako bi ovakvo mišljenje dominiralo u svetu onda bi to bio
početak kraja ljudskog roda – dva muškarca u braku nikada neće moći imati
dece, a isto važi i za dve žene (ako se izuzme veštačko osemenjavanje).

Broj stanovnika Srbije drastično se smanjuje, godišnje izumre po jedan
osrednji grad. Sela Srbije nestaju a prognoza je da će do 2030. nestati cca
900 sela! Vlada Srbije trebalo bi da se zabrine zbog toga i taj proces
zaustavi. To može učiniti veoma lako ako sve naše snage usmeri ka razvoju
poljoprivrede i SEOSKOG TURIZMA. Ja sam se do sada pismeno bezbroj puta
obraćao našim političarima, na vlasti i u opoziciji, ukazujući na te naše
mogućnosti. Vlada tim povodom nije ni prstom mrdnula ali – podržava
homoseksualce! Neverovatno, ali istinito!

Neka homosekcualci slobodno rade sve ono što njima odgovara*, zbog toga neće
biti fizički ugroženi, ali ne moraju time da uznemiravaju normalne gradjane,
ne moraju da zaustavljauju saobraćaj, ne moraju da se sukobljavaju sa onima
koji žive normalno i osudjuju njihovo izopačeno ponašanje…

Da li odobravanje ovakvog skupa znači da i vodeći političari Srbije imaju
slične sklonosti ili samo da ne mogu da se odupru homoseksualcima iz EU i
Amerike…?

Ja se prosto gnušam toga što se sprema. Ipak, ako do te Parade i dodje ne
preporučujem nikome da ih fizički napada, treba ih pustiti same sebi, neka
se javno deklarišu kao degenerisane osobe. Na to imaju pravo, i niko zbog
toga ne bi trebalo da ih zlostavlja.

* Neko je rekao da želi da bude što više pedera u Srbiji jer bi tada za
normalne ljude bilo više normalnih devojaka i žena!

Živeli pederi!

Branislav Bajagić

  • seoski

(НЕ)ОСНОВАНО БЕЗНАЂЕ – ПОЧЕТАК УСТАНКА ПРОТИВ КАБАДАХИЈА

(НЕ)ОСНОВАНО БЕЗНАЂЕ

Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ – УСТАНАК, једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојан живот

У Србији влада безнађе.

Од оптимизма не „пате“ ни они који су плаћени да „продају“ оптимизам, дакле: политичари, а камоли народ. Кад кажем народ, мислим на милионе оних који су на или и иза ивице сиромаштва.

То је можда, или бар изгледа да јесте, и најгори део стања у Србији.

Нада последња страда.

Па ако је, а што шта говори да јесте, и она напустила Србију, шта је остало?

Апатија.

Отаљавање.

И већ поменуто безнађе.

Да је то неким случајем био, и то намерни, свесни циљ владајућих и њихових иностраних спонзора, могло би се рећи да је остварен.

У последњих двадесет година српски народ је и то два пута, ( једном следећи Милошевића, други пут следећи петооктобарске пучисте, извршиоце капиталистичке револуције) са надом гледао у будућност.

И оба пута се у тој нади преварио.

Многи кажу или мисле да сада народ никоме више не верује, нити би веровао, ко год да се појави. И шта год да каже и понуди.

Сматра се ваљда да је изневерена нада, најпре поводом  „националних“ а онда и „демократских“ промена, од толиког утицаја на народ, да он више није кадар да се за било шта и заинтересује, а камоли загреје.

Има, додуше, и један број, махом хипернационално наоштрених који ваљда имају јак утисак да су они кадри и да покрену народ и да га доведу до бољитка.

Све и да је тако, чињеница је да тај народ којем би да донесу бољитак (углавном се не прецизира како) није заинтересован за оптимизам и наду која му се отуда и тако нуди.

Постоје и групице оних који као основу за оптимизам нуде неко неолевичарство, брозизам и слично. Народ, међутим, не дели њихово ни мишљење, ни одушевљење.

И остаје у безнађу.

А да, има и нешто оних који нуде „чисту, неокаљану демократију“, која се од владајуће „окаљане“ разликује изгледом, али не и суштином.

Свака политичка или политичарска опција има и своје идеалисте.

Пре пар месеци се један такав, констернирано-разочарани „отпораш“ и убио у Суботици.У неоснованој нади да ће та његова смрт донети икакву промену.

Чега, осим наде, у Србији има најмање?

Веровали или не, онога што је за њу спас и то не на измаштаним, него на реалним основама.

У Србији најмање има социјалне, односно политичке акције и приче од стране зналаца и предузетника (у то не рачунам капиталисте типа М.М. и компаније).

Они се најмање чују. О њима се најмање зна.

Као што се најмање зна о једној од најпогубнијих чистки извршеној у Брозово доба у Србији, чистки која је из привреде и управљања њоме уколонила готово све тадашње успешне менаџере.

После тога је само требало чекати кад ће се тако осакаћена „самоуправна“ економија распасти.

Да ли је, дакле, безнађе које влада у Србији основано или не?

Када се погледа на стање и на све које побројах, а који владају или (бар) галаме у политичком животу Србије – основано је. И то врло.

Али, кад се погледа на онај потенцијал зналаца и предузетника, којима АНТИПОЛТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ – УСТАНАК не само отвара врата за пријем у њу, (то је и најмање битно), него се неодступно залаже и бори да такви управљају Србијом, онда је то безнађе ипак неосновано.

Ми смо започели социјалну и политичку акцију којом ћемо зналце и предузетнике довести тамо где је њима, за разлику од осталих, и место. На власт.

У тој акцији очекујемо логичну помоћ већине народа и умних и предузимљивих људи из Србије и дијаспоре.

Не претерујем нимало када кажем да је наша антиполитичарска опција и акција једини начин да се у Србију и међу Србе врати нада. А онда и све остало.

Колико ће времена требати да се то увиди и призна?

Како ствари стоје мање, и то много мање, него што би се у први мах могло помислити.

Ми јесмо почетници, али не у својим струкама, него у политици.

Њих, политичаре, знате.

Та њихова привидна предност им је уједно, с обзиром на „резултате“, и највећи хендикеп.

Сви они хоће. А само ми можемо.

То је тако било и раније, док су се наде пласирале и у правцу њих, политичара.

Сада је само очигледније да је тако.

www.apsorg.rs

http://www.youtube.com/watch?v=-BzYakcHQUI