НОВО ИСЧИТАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ – ГЛЕДАНО У КРИВОМ ОГЛЕДАЛУ – autor, Milan Marković Mile –

Мислио сам да се више не јављам, али ме нешто нагони да изнесем оно што осећам да се догађа, па ево тог новог коментара:

НОВО ИСЧИТАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ – ГЛЕДАНО У КРИВОМ ОГЛЕДАЛУ

Као и у сва времена великих ломова, тако, и сада, када се ти ломови још догађају, а „победник“ подвио реп,  долази до великог притиска „мрачних сила“, које се још нису дефинисале као силе, али настоје да се прошлост брише. А да би се то догодило, потребно је извршити ревизују прошлости, прилагођавајући то садашњем времену.
Покретач је Неонацизам – фашизам, дубоко укорењен у центру њиховог настајања, који настоје да докажу, како је све измишљено у вези догађаја у Другом светском рату и, понудиће се, једно ново гледање на ту прошлост, где жртва треба свега  да се одрекне, и  призна, да није била жртва, а злочинац  мирно наметне своју лажну и искривљену слику историје, ради лажног измирења.
Ангажован је велики новац, да се лажима и кривотворењем, докаже да оно што се догодило и није се догодило. „То сте све ви измисли“. А догодило се онако како нам то, добро плаћени, новоисторичари, с једностраним погледом, то намећу и кажу: „Да је то права историја“, па ће се  свим народима испрати мозак, да би заборавили прошлост. Ствараће се историја вештачке творевине и биће наметнута свима, а творци тога, који би, требали да се тога стиде и они ту  прошлост забораве, а посебно да  учини и онај ко их, оправдано, оптужује и тражи правду, која никада није задовољена.
Управо, баш ова збивања откривају право лице будуће „праведне“ заједнице, „равноправних“ народа Европе, где се једно нуди, а сасвим се друго уграђује и ствара.
Извршиће се „праведна“ ревизија и даље прошлости, да би се додворили Турцима, који су велики савезници у НАТО алијанси и теже да буду део ЕУ, где ће Централне силе Европе, сада наћи вернијег савезника и заједнички покушати да се наметну осталима, како би омогућили да се изврши ревизија Балканских и оба Светска рата,  како би се дошло до „помирења“, и створили услови, да се губитници тих ратова, претворе у добитнике, изврши ново прекрајање историје и од  победника у тим ратовима, наплати све оно што су изгубили.  Зато им је потребан сукоб којег стварају међу балканским народима, па њих оптужују да су кривци за то, да би се креатори такве срамне политике заштитили властите одговорности за наметнути сепаратизан на овим просторима.
Посебно се настоји извршити ревизија Другог светског рата, јер се исти и није докрајчио  Део победника у том рату проузео је циљеве „поражених“ и наставио тамо где су они стали. А циљи су им се потпуно поклопили.
Као и у сва прошла времена, а посебно у време Средњег века, када су се на ломачи нашли сви мудри потези људи тог времена, Тако нас садашње време на то подсећа.
Кројачи новог времена и поретка, да би избрисали прошлост, а која их оптужује, биће спремни да попале и поруше библиотеке света у којима су депоноване књиге прошсти, да би доказали, како с њима свет настаје. Па је немцима ратни циљ, у бомбародвању Београда 1941. била Народна библиотека.
Свестан сам да ово моје гледање неће угледати дана јер је све под контролом силе која  неће дозволити да се овакви написи објављују, посебно у дневним листовима и телевизијама. Објављиваће се само оно што њима буде одговарало.
Ако ово буде уграђено у било какву књигу – остаће, а све се књиге неће моћи ставити на ломачу. А ни мало нисам срећан што нам се догоди мрачни 21. век, на самом његовом почетку, а свестан сам тога, да ће ово време и, њени негативни, кројачи туђих судбина бити осуђени у будућем времену, као што се увек и догађало.

НИ КОМУНИЗАМ, НИ КАПИТАЛИЗАМ, НЕГО ПРИСТОЈАН ЖИВОТ

НИ КОМУНИЗАМ, НИ КАПИТАЛИЗАМ, НЕГО ПРИСТОЈАН ЖИВОТ

Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ – УСТАНАК , једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојан живот

У историји Србије и српског народа догодиле су се две револуције.

Једна комунистичка и једна капиталистичка.

Она прва, комунистичка, догодила се за време Другог светског рата, а одвијала под маском народног устанка против окупатора.

Још у току рата, а нарочито после њега, видело се колико је та револуција била на „корист“ народу, конкретно: српском.

Сумануте политичке идеје, посвађане са стварношћу и животом, су у току свог спровођења однеле на хиљаде и хиљаде живота.

Комунистичка револуција је, као и свака, „јела своју децу“: идеалисте који су дословце веровали у „комунистичку бајку“, политичке непријатеље из сопствених редова, тзв. информбировце, а поред „своје деце“, јела је, односно упропашћивала  и српски национ као такав.

У име интернационализма (као врсте глобализма) „покрштавала“ је Србе у Југословене, потискивала и презирала традицију и историју српског национа, а српског сељака држала у зависности од „свемоћне“ револуционарне државе, не допуштајући му да се, према богом даним способностима, развија у правцу богатог и модерног пољопривредника, каквих има у Швајцарској, на пример.

Вршила се суманута, неселективна индустријализација и вештачки стварао слој урбаних пролетера, такође зависних од комунистичке државе, која је била партијска.

Село је или остало неразвијено или бивало и уништавано.

Дугачак је списак зала те, комунистичке, револуције.

Та револуционарна, комунистичка држава, предвођена „подобним“ дилетантима је уз све остало успела и да се презадужи код разних испостава светског Капитала, међу које спада и ММФ.

Високи кредити су створили привремени утисак о релативно пристојном животу народа.

Као и сви мехури и тај је пукао.

Комунизам је упропастио шта је могао, а онда је упропастио и себе. Урушио се од сопствених слабости и будалаштина.

Било је дошло време за националну обнову и почетак пута нормалног, реалног развоја Србије и српског народа.

Тај час је, међутим, трагично одложен доласком на власт човека из комунистичке номенклатуре, Слободана Милошевића.

Умирући комунизам је преко њега задао још један ударац Србији и Србима.

Жељан националног, а онда логично и државног и економског препорода, српски народ је, на своју несрeћу, у Милошевићу видео вођу таквог пута.

Он то није био, нити могао да буде.

Само се придружио листи упропаститеља Срба.

Његова  пустошна и пустошећа владавина само је створила предуслове за следећу трагедију Срба, за нову, овога пута: капиталистичку револуцију.

Та револуција се, под маском успостављана демократије и бољег живота, одиграла петог октобра 2000. године.

Капиталистичка револуција, финансирана споља од стране светског Капитала, довела је до распродаје економских ресурса Србије, до скривене, али жестоке окупације светског Капитала, до потпуног социјалног унижења српског народа, али и припадника других нација који живе у Србији.

Комунизам је замењен капитализмом. Зло злом.

Угрожена нам је не само перспектива, него и сам опстанак.

И створио се утисак да излаза нема.

Срећом, није тако.

АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ – УСТАНАК, неоптерећена ниједном идеологијом, има и воље и начина да коначно изврши националну, државну и економску обнову до дна доведене Србије.

Устанак који покрећемо, само је прикључење већ постојећем расположењу код народа.

Наше опредељење је јестествено, онакво какво је и код народа: ни комунизам, ни капитализам, него пристојан живот.

Направићемо државу која ће водити рачуна и о социјалној и о економској стабилности.

Подржаћемо предузетништво и предузетнике, и велике и мале, али не и свакакаве безобзирне мешетаре и бесловеснике, којима је профит једини идол и циљ, a не логичан резултат добро обављеног посла.

Предузетништво и капитализам нису исто.

Капиталистима је капитал циљ сам по себи и склони су да га увећавају и преко сопственог, а камоли преко лешева других.

Предузетницима је капитал средство, а циљ им је отварање и професионално обављање послова.

Капиталисти богате само себе.

Предузетници богате себе и све око себе.

Развијаћемо наше реалне ресурсе и потенцијале, а на чело државе и привреде довести и доводити људе који су не само часни него и способни.

Јер инетерес народа и нас који све то покрећемо и (посло)водимо је исти.

Радећи за себе, радићемо и за народ. Радећи за народ, радићемо и за себе.

Зато оно што ми чинимо није револуција, него устанак, политичка акција народа и оног његовог дела који је по својим Богом (или ко више воли: природом) даним способностима кадар да створи услове за пристојан живот.

Такви људи су, као и већина народа, били потискивани, занемаривани и понижавани како од комунизма, тако и од капитализма.

Зато је њихов устанак и устанак народа, а устанак народа и њихов устанак.

Та два устанка се догађају упоредо и сливају у један.

www.apsorg.rs