Nakon posete patrijarha srpskog Austriji Otvaranje gvozdenih vrata POVRATAK U BUDUĆNOST

Otvaranje gvozdenih vrata

17/09/2010 21:18 | Patrijarh srpski Irinej sa austrijskim predsednikom Hajncom Fišerom

Nakon posete patrijarha srpskog Austriji

Otvaranje gvozdenih vrata

POVRATAK U BUDUĆNOST

Autor: Tihomir Popović

Ispred radne sobe austrijskog saveznog predsednika u bečkom dvorcu Hofburg, u nekadašnjoj spavaćoj sobi Marije Terezije, stoji sat koji pokazuje vreme u obrnutom smeru od uobičajenog. Nekada je ovaj sat stajao pored kreveta Marije Terezije, te da se vladarka ne bi morala zamarati okretanjem kad se probudi, gledala je na sat u ogledalu preko puta postelje. Ovaj rečiti simbol zapadne težnje za podvrgavanjem okolnosti (zapadnom) čoveku ma po koju cenu, može dobro doći svima onima koji smatraju da je teško sa Zapadom ako mu ne pripadate.

Beč je, međutim, ovih dana bio svedok susreta koji su pokazali da je to možda ipak moguće. Patrijarh srpski Irinej je svojom posetom Austriji, u okviru koje je bio primljen i od austrijskog predsednika Hajnca Fišera, demonstrirao da između pravoslavlja i Srbije, sa jedne strane, i rimokatolicizma i Zapadne Evrope, sa druge strane, pored svih ne malih razlika, ne stoji nepremostiva provalija, već ona poslovična gvozdena vrata koja se mogu otvoriti čarobnom rečju dijaloga.

Patrijarh je bio u stanju da sa jedne strane govori o međucrkvenom dijalogu, posebno sa Rimokatoličkom crkvom, kao o istorijskom imperativu i da nadahnutim i poletnim rečima poziva na jedinstvo crkve, time oduševljavajući svoje zapadne sagovornike i slušaoce, a da sa druge strane mirno, ali veoma odlučno govori o srpstvu Kosova i Metohije i da ne zapliva niz vodu zapadnog diskursa u kojem su Srbi glavni krivci, a kosovski Albanci najveće žrtve sukoba sa kraja proteklog veka.

Reakcije uticajnih austrijskih medija, kako javne tako i kuloarske, s obzirom na dosadašnje izveštavanje o Srbima i Srbiji – epohalne su. Ne samo crkveni već i svetovni izveštači posvetili su se iscrpno sadržaju patrijarhovih reči, bez uobičajenih ironičnih osvrta na balkanske ratove devedesetih godina i refrene o srpskoj „svekrivici“. Patrijarh je shvaćen ozbiljno i veruje mu se. Njegov poziv na međucrkveni dijalog primljen je u austrijskoj javnosti kao verodostojan ne samo zato što je bio izrečen retko iskrenim i otvorenim rečima, već upravo zato što je bio propraćen i – prijateljskom – kritikom. Na konferenciji za štampu sa austrijskim, nemačkim, poljskim i srpskim novinarima patrijarh Irinej je govorio ne samo o neophodnosti dijaloga već i o problemima koje pravoslavni imaju sa nekim aspektima rimokatoličke doktrine, te su patrijarhova izlaganja doživljena kao iskrena, ozbiljna i odgovorna.

Matijas Čirf, šef poslaničkog kluba demohrišćanski orijentisane Narodne partije, stranke građanskog centra u Parlamentu Beča, koji je četriri puta imao priliku da doživi patrijarha u toku njegove posete Austriji, nazvao je prvojerarha Srpske pravoslavne crkve „harizmatičnom svešteničkom ličnošću“ i čovekom „koji ima dostojanstvo sveštenstva, ali i ono što jednog sveštenika čini sveštenikom: prilaženje ljudima, slušanje“ – reči nepatvorene hvale, koje su od devedesetih godina dosad retko mogle da sa čuju o Srbima na Zapadu.

Prvojerarhu Sprske pravoslavne crkve je jasno da je formu u jeziku teško razdvojiti od sadržaja, te je način na koji on iznosi svoju kritiku Zapada – bilo da se radi o neprihvatljivostima u učenju Rimokatoličke crkve ili o nepravednosti stava Evropske unije i SAD prema Kosovu i Metohiji – odlučujući za njeno prihvatanje. Kako je u svojoj pohvalnoj besedi u čast patrijarha u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci rekao Mihael Veninger, bivši ambasador Austrije u Srbiji, poglavar Srpske pravoslavne crkve je ličnost koja „drži kanale otvorene“. I zaista, i u patrijarhovim izlaganjima u toku posete Austriji posle kritike sledilo je često izražavanje nade da se svi problemi – čak i oni fundamentalne prirode – mogu rešiti dijalogom.

Uz novoga patrijarha Srbi imaju šansu da uđu u doba pomirenja i integracija, kako unutrašnjih, srpskih, tako i spoljašnjih. Biće ubuduće teško, ako ne i nemoguće, manihejski deliti Srbiju na „mračnu i klerofašističku“, sa jedne strane, i „naprednu i proevropsku“ sa druge strane. Pravoslavlje patrijarhovo je autentično, ali za razgovor otvoreno, a njegova Srbija je nacionalna, ali i prema Evropi otvorena. Oni koji budu sledili njegov primer neće upadati u veštačke dihotomije prošlosti, već budno spoznajući sadašnjost postavljati temelje integrativne budućnosti.

Patrijarh Irinej ne pokušava da silom zaustavi sat Zapada tamo gde ovaj – sa naše tačke gledišta – meri vreme pogrešnim smerom, već je kadar da razume kako se tačno vreme na tom satu očitava, ukazujući prijateljski Zapadu na njegovu pogrešnost. Šta će Zapad učiniti – otvoreno je pitanje. No izvesno je da će u hodanju po moru između Istoka i Zapada svi oni koji nemaju veru u smislenost toga hoda početi da tonu, a samo oni koji je imaju – uspeti i preći.

Autor je docent u Hanoveru i Osnabriku, doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt univerziteta u Berlinu, usavršavao se u nemačkom Bundestagu i odgovorni je urednik Informativne službe SOK AKTUEL Eparhije srednjoevropske

ПРАВО ЛИЦЕ ГЛОБАЛИЗМА

ПРАВО ЛИЦЕ ГЛОБАЛИЗМА

Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ– УСТАНАК , једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојан живот

e „Priznanje jednog plaćenog ekonomskog ubice“

o svi заједно и сложно устанете и побуните се, можете да се надате усп

Тек ако сви заједно и сложно устанете и побуните се, можете да се надате успеху, каже Американац Џон Перкинс, аутор сензационалне књиге „Признање једног плаћеног економског убице“

Перкинс је, иначе, и сам годинама учествовао у „убијању економија“ земаља Трећег света. Био је једна од оваца-научника, које су својим знањем припомагале вуковима да боље, систематичније и обилатије кољу стада, као што каже и ова песмица:

ВУК И ОВЦА НАУЧНИК

Клао вук овце како је знао,

успех му био час добар, час лош,

па се у размишљање изненада дао:

Како би могао да коље још и још!

И тако реши да конкурс распише,

не жалећи колико ће га то стајати новца,

а кад му се наде скоро истопише:

ЈАВИ СЕ ЈЕДНА АМБИЦИОЗНА ОВЦА!

Можете замислити, шта је после било,

уз помоћ експерта цветало је клање,

то је видике нове отворило:

ЈЕР КО БОЉЕ ОД ОВЦЕ ЗНА ОВЧИЈЕ СТАЊЕ?

Перкинс се, ево, покајао, написао књигу и изнео шта се заправо крије испод „јагњећих кожа“ разноразних економских и невладиних емисара из САД, па и Европе.

Више о томе можете прочитати ако одете на овај линк:

http://www.predrag-andjelic.com/iza-kulise/bio-sam-placeni-ekonomski-ubica.html

Овакво и низ сличних открића и чињеница откривају ПРАВО ЛИЦЕ глобализма, који је најпре „продаван“ као „глобално село“, као убрзање и проширење комуникација између људи и земаља широм света.

Још једном су преваранти преварили наивне љубитеље „отвореног друштва“, „цивилног друштва“, економског и социјалног просперитета.

Преварили су и уплашене за своје националне идентитете, евроскептике, антиглобалисте.

Хумор, и то од оне црње врсте, је у томе што је прича о глобализму, па и сам глобализам само једна у низу измишљених „ветрењача“ за  брзоплете дон кихоте широм света.

Ни о каквом се глобализму, заправо, не ради.

Не ради се чак ни о американизацији света, што би било ближе истини.

Ради се о разбојничкој владавини Капитала, који ту владавину проширује на читав свет.

Где му је центар?

Мултинационалан је.

Ради се о ДИЈАБОЛИЧНОЈ ВРСТИ ДУХА који је све подредио СТИЦАЊУ и ПРОФИТУ.

То је ПРАВО ЛИЦЕ измишљеног „глобализма“.

Све остало су приче, па чак и кад су врло интелигентне и наизглед тачне.

КАПИТАЛИЗАМ је преживео све своје „непријатеље“ и, користећи се достигнућима модерне технологије, укључујући и интернет, наставио да хара људским и ванљудским светом. Жешће и потпуније него икад.

Тај дијаболични дух капитализма је запосео и Србију. Нарочито уз помоћ домаћих плаћених економских и социјалних убица – петооктобарских пучиста. И српска економија је убијена. А дух Срба измрцварен до крајњих граница. Све под лепушкастим причама о евроатлантским интеграцијама.

Пад комунизма, који се урушио сам од себе, и који је и требало да нестане, није се смео заменити дијаболичним капитализмом. А то се десило. Тешка упала плућа „лечила се“ вирусом туберкулозе.

И шта сад? Оно што предлаже и покајник Перкинс: УСТАНАК.

Није то устанак који ће трајати само док не узмемо власт. Прави посао и устајање настаће тек после тога.

Мораћемо да надмудримо и надиграмо ђавола који се обукао у „глобализам“ и „интеграције“. Не смемо се либити ничега у борби против њега.

Победићемо, јер живот је јачи од ГРОБА(ЛИЗМА).

Живе нас не могу сахранити.

Иако су нам већ спремили гробницу која „нема алтернативу“.

ро сви заједно и сложно устанете и побуните се, можете da se nadate u

www.apsorg.rs

http://www.youtube.com/watch?v=uYlV9q9MOoI

http://www.youtube.com/watch?v=NpNbeJmxHkQ

SOLARNI SISTEMI-DOBRIĆ

Sample picture

Opšte nezadovoljstvo vlada medju narodom Srbije

Op¹te nezadovoljstvo vlada meðu narodom Srbije. Borba za život u neima¹tini i neizvesnosti. Vodi se nekakav tihi rat, politièari protiv naroda. Da… imam hrabrosti i smelosti da ka¾em da svaka postojeæa partija vodi vodu na svoju vodenicu, a narod… pa narod, neka se snaðe… prilagodi, uostalom ko ga ¹i¹a, tako je glasao… Narod, dr¾eæi se za slamku pada  na svaku novu pojavu na „politièkoj“ sceni u nekakvoj nadi… biæe bolje…sa njima… Dobro je da barem nada jo¹ uvek postoji.

Do¹lo je vreme kada nemiri izlaze iz nas. Ljudi poèinju prièe o ustancima, povode se istorijskim podacima njima poznatim. Istorija… kada sam veæ kod toga, ko mi mo¾e reæi taènu istoriju, taèno ¹ta se dogodilo i kada, za¹to?  Op¹te je poznata izreka, pobednici pi¹u istoriju. Da li zaista treba njome i da se vodimo?
Reæi æu vam ¹ta je taèno. Taèno je da narod vi¹e ne veruje nikome…greota, ali je zaista tako. Isuvi¹e smo izmuèeni i previ¹e toga nam je stavljeno na grbaèu, pa ni svoje ¾ivote ne vodimo vi¹e mi, veæ banke sa svojim refinansirajuæim kreditima, nedotucane gazde sa nasleðenom ili nekako steèenom imovinom i raznorazni tajkuni po èijim pravilima se mora igrati igra ili vas vi¹e nema…

U sluèaju da tra¾ite posao u Srbiji, idite u Beograd ili Novi Sad (jo¹ uvek je u Srbiji), ali pripremite se da doktorsku diplomu æu¹nete u zapeæak i pola¾ete razliku ispita za medicinsku sestru ili brata, i to o svom tro¹ku. Ako pak tra¾ite posao konobarice/konobara, opet pobacajte sve silne diplome, pripremite se na dokazivanje da mo¾ete poneti barem dva platoa puna piæa, plus neki tanjir sa hranom. Naoru¾ajte se sopstvenim higijenskim rukavicama i hemikalijama kako bi ste oribali kafanske toalete, a ni peglanje stolnjaka, usisavanje i ribanje lokala neæe biti izuzeto… A plata… Pa ako bude mu¹terija, a uvek ih ima jer ipak je ovo Srbija, odvajajte svoj bak¹i¹ odmah, jer æe vam to mo¾da biti sve od èega æete ¾iveti i Vi i Va¹i dragi. Ako ste pak re¹ili da otvorite firmu, gledajte da budete prvi u piramidi, jer jedino tako mo¾ete se nadati uspehu (uspeh- izdr¾avati svoju porodicu i omoguæiti barem 10 dana godi¹njeg odmora, makar negde na selu), a uz rad od 20h dnevno, to se mo¾e postiæi… jer ipak, to i nije Va¹a firma i ne mo¾ete sa raèuna podiæi kolièinu novca preko dr¾avom odreðene sume, inaèe Vas èeka povelika novèana kazna, pa èak i zatvor…

I dokle vi¹e prièe da æe biti bolje, da je vlada i ovaj ili onaj predsednik (koji vi¹e misli kako æe ispasti na fotografiji nego o natalitetu u zemlji) sa svojim èoporom spreman na sve moguæe scenarije? Kakav je ovo sex nad narodom? Ovo je jedno obièno grupno silovanje, eto ¹ta je…

Ne izbija ovo samo moje lièno razoèarenje, veæ ono ¹to nas sve okru¾uje. Isuvi¹e je negativnog elektriciteta u vazduhu. A kao ¹to rekoh u jednom mom postu (www.bealiever.blog.rs – ne tra¾ite politièke tekstove jer ih neæete naæi J), svi smo mi èist product onoga ¹to nas okru¾uje. E, kao takav jedan proizvod dru¹tva u kome obitavam, skupih hrabrost da svima, èitavom svetu ka¾em, ne valja!

Tamara Miletiæ

-Dizajner, slikar, pisac, veèiti filozof-

Srbija

SOLARNI SISTEMI

Solarni sistemi Dobričić

Književno veče posvećeno izlasku prve knjige Viktorije Savanović

U organizaciji Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor je u subotu.18.septembra, pred prepunom Galerijom 96 u Prijedoru,održano književno veče posvećeno izlasku prve knjige Viktorije Savanović pod nazivom „Snovidjenje“
Doprinos ovom književnom prvencu devojčice -pesnikinje, koja ima samo 15 godina dali su:Profesor Mladen Vučkovac, jedan od recenzenata knjige,Violeta Božović-književnik, Arijana Knežević-glumica, dramskog studija „Desnica“iz Prijedora,a maestralne izvedbe velikana klasične muzike, na klaviru je izvela profesor muzičke škole odsjek klavir, Tatjana Binjaš.
Viktorija Savanović je svojom sugestivnom i zrelom poezijom prosto plenila i time dokazala, da vreme starosnih određenja, kad je pesništvo u pitanju, nema skoro nikakav značaj.Doprinos promociji je dalo“Pozorište Prijedor,Muzička škola „Savo Balaban -Prijedor,radio Televizija Republike Srpske, Galerija 96.
Knjiga „Snovidjenje“ je izašla u izdavaštvu Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore-Prijedor, a o njenom značaju Violeta Božović je u svom recenzijskom osvrtu rekla sledeće:
Prve ljubavi u vrtovima detinjstva.Prvi suhovi, snovidjenja,koja se pretvaraju u zvezde i pohode olovku jedne usamljene devojčice.
Pupoljak po pupoljak, pesma po pesma, iz devojčicine duše lagano procvetava,i gle,korakom proleća dođomo do ove knjige.Prve pesničke simfonije koja se osmelila na glas zapevati svetu , ostavivši u vremenu svoje proletnje tragove. Viktorija Savanović je odrasla brže od svojih godina. Ona je nesporni talenat kome ne smemo dozvoliti da stane. Na to nas obavezuje činjenica, da je mali broj pesnika njene generacije.Oni su retki  i zato im treba omogućiti da se razvijaju, jer vremenu koje dolazi,samo oni mogu popraviti smisao.
Viktorija ume da iznenadi zrelošću koja nadmašuje njene godine.
Evo primera iz pesme  „Snovidjenje“
„U sobi beše polumrak
spazila sam smaragdni fenjer prabake
koji se u u trenutku mog oka već ugasio
Psi su zavijali
mačke se parile
a skitnica teturala po iviciod makadama.
Brda su se njihala kao gomila pijandura
Oblaci nad srebrnim krovovima
bili su poput njegovog remek djela.
Odzvanjala je ponoć…
Nimfa je zavodila mjesec
krijući ga u svom velu od kunzita.
Ona ga je zavodila…
Zanijemila je jeka u daljini…
nije mi dala da gledam
ni da plovim u želje
u snovidjenje…
Mli san u velikoj javi buđenja.
(PESMA SNOVIDJENJE)
Snoviđenje Viktorije Savanović je načinilo cvetni venac pesme, koji je okačila na kapiju Vremena , davši ga na proučavanje, čitanje i sud.
Mika Antić je davno rekao jednu prelepu misao koja glasi:
„Da bi se istinski volelo,treba odrasti do deteta!“
Viktoriji je pošlo za rukom nešto još više. Uspela je odrasti a ne prestati biti dete , koje daruje toplinu i iskrenu ljubav svetu koji je okružuje. Iz tog razloga njenoj prvoj pesničkoj knjizi poželimo dobrodošlicu, primjenjujući jedno staro pravilo, koje mogu da prenesu samo pesnici,a ono glasi: „Ljubiti znači, ljudima i stvarima udahnuti dah, koji dolazi iz vlastitog srca,
i tako ih oživeti!“
U ime te mudrosti,
dobro došao u ovaj prelepi svet,svet knjige,dragi čitaoče!
Violeta Božović-Književnik.
Drugi recenzent knjige“Snoviđenje“,mr Luka Joksimović-Barbat iz Beograda  je u svom recenzijskom osvru istakao metafizičnu dimenziju ove poezije i dokazao da je duh Božanska kreacija iz kojeg ide supstrat stvaranja.

Dr.Vladimir Umelić, PRIMENA „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ NA NAŠE VREME (Na primeru građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka)

PRIMENA „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ NA NAŠE VREME (Na primeru građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka)

Naučna studija „Teorija definicionizma i fenomen genocida (Etika i vlast nad definicijama)“, čija centralna promocija je predviđena na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, predstavlja javnosti jednu novu socijalnu, jezičko-filosofski utemeljenu „Teoriju definicionizma“ Vladimira Umeljića.

Jedan od najvećih živih korifeja jezičke filosofije, Noam Chomsky, kome je stavljen na raspolaganje jedan engleski siže ove studije (Summary, objavljen na kraju ove knjige od preko 450 str.), prokomentarisao je, da on sam „nikada nije došao na tako interesantne ideje“. Izrazio je, potom, spremnost da se i lično odazove autorovom apelu što svestranijeg i što kritičnijeg preispitivanja postavki ove teorije, da dakle pokuša da i sam nađe vremena, „da radi na taj način“.[1]

U odnosu na fenomen genocida, činjenično stanje, rezultat dosadašnjeg i ujedno polazna tačka daljeg istraživanja je sledeće:

Počinioci svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno pripadaju geopolitičkoj celini i (od strane Vatikana bitno determinisanoj) kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope. Žrtve svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno ne pripadaju geopolitičkoj celini i (od strane Vatikana bitno determinisanoj) kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope.[2]

Donji izvod iz ove studije tematizuje događanja u vreme građanskih ratova na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka.

Naše aktuelno vreme se s pravom posmatra kao jedno „medijsko doba“, kao vreme globalizacije i tome obično sledi jedna značajna i evidentna zabluda, naime, da se porastom međusobne komunikacije, ekonomskim povezivanjemi, pojačanim političkim dijalogom i, naravno, širenjem „demokratije“ i „državno-pravne brige za ljudska prava“ i sl. u suštini smanjuje opasnost ratova i masivnih zločina (genocid), da su „kontrolni mehanizmi“ svetske zajednice u međuvremenu dovoljni efektivni i u stanju da spreče takve eskalacije.

Realnost, naravno, neprestano iskušava i opovrgava ovu prividnu sigurnost (ratna zbivanja na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka, Bliski, Srednji i Daleki Istok, Afrika, itd.) i jezičko-filosofska analiza svih aktuelnih formi socijalnog (hijerarhijskog) organizovanja vrlo jasno ukazuje na mogućnost, da se na važenju i primeni principa vladanja „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ do današnjeg dana ništa nije promenilo.

To znači da je – u slučaju da je to tako – iluzorno govoriti o pravdi i jednakosti, o demokratiji i ljudskim  pravima, o miru i sigurnosti, dokle god autoritativni centri moći putem ovog mehanizma instrumentalizuju, duhovno uniformišu, manipulišu i u humanističkom smislu reči devalviraju čoveka. Koje činjenice govore u prilog ove postavke?

To počinje na pr. situacijom, pri kojoj jedan privredni menadžer poželi da povisi dividende svojih akcionara i od 16 000 zaposlenih u dotičnoj firmi otpusti njih 15 000 a potom, bez da trepne okom, javno oglasi da je ponosan na svoju socijalnu savest, jer sve što je on učinio je bilo to, da je on spasao i učinio sigurnim čitavih 1 000 radnih mesta. To je, svakako, bio samo jedan banalni primer (da li je jedna čaša vode poluprazna ili polupuna?).

Uzmimo, međutim, jedan primer doslovno globalnih razmera: finansijska kriza bankarskog sistema 2009, koju su SAD momentalno proširile i rasporedile na čitavi svet, uništila je prema unisonom javljanju svetskih medija „finansijska sredstva u visini biliona dolara tj. evra“ i vitalno ugrozila svetsku privredu. To je, međutim, uvek bio virtuelni novac, žetoni krupnokapitalističkih špekulanata i samo (ako uopšte) papiri, koje su merodavni i autoritativni centri moći re-definisali u „vrednosne papire“, i psihagoški naveli i „normalne“ ljude da izdaju novac za njih.

Iza tih papira, dakle, nikada nije stajala neka odgovarajuća materijalna vrednost, nikakva supstanca, podloga ili osiguranje i uprkos tome, sve je išlo dalje, sve dok se kula od karata nije izložila prvom povetarcu. Koliko je sve to bilo interesno virtualizovano svedoči i aktuelni recept rešenja krize, koji ti isti uzurpatori vlasti nad definicijama trenutno (2009.) nude i – opet u smislu sopstvene korisnosti – uspešno primenjuju.

Oni su, naime, odmah smislili definiciju isto tako virtuelnih „Bad Banks“ („rđave banke“), u koje se sada deponuju svi dotični papiri „bilionske vrednosti“, oni time „nestaju“ iz opticaja i bilansi svih drugih banaka ne sadrže više negativne stavke, kriza je odjednom prevaziđena i – sve ide dalje. Stvarnu štetu, naravno, plaćaju „normalni“ ljudi, bilo kao prevareni ulagači, bilo kao poreski obveznici, čijim novcem dotične države upravo saniraju „sistemski relevantne“ banke (= prouzrokovače krize).

Od enormnog značaja pri ovome je, da protesta potom skoro i da nema, da je ogromna masa ljudi već toliko internalizovala psihagoške uplive svojih vodećih društvenih elita i postala deo te nove, i nesumnjivo virtualizovane „stvarne stvarnosti“.

(Primedba: Neprevidiva je paralela sa vatikanskom komercijalizacijom „oproštaja grehova“ u Srednjem veku. Vatikan je tada, isto tako, anti-etički re-definisao ovaj osnovni hrišćanski sakrament i izneo ga na tržište, koje je time tek stvoreno i monopolizovano. Iza tog ponuđenog produkta nije stajala niti jedna materijalna, niti jedna duhovna vrednost, naprotiv – komercijanim profanisanjem jedne bazične duhovne konstante hrišćanstva, konstitutivna i obavezujuća etika Hristovog učenja je obezvređena i preokrenuta u svoju suprotnost. Razlika između tadašnje i današnje situacije leži u ondašnjem apsolutnom monopolu Vatikana, zahvaljujući kome tada nije dolazilo do posledičnih privrednih kriza).

Ovaj mehanizam, naravno, još je delotvorniji pri svojoj „klasičnoj“ primeni, znači – u oblasti politike i naročito pri nasilnom sprovođenju iste. Ovde dolazi do izražaja i enormni značaj našeg „medijskog doba“. To znači da smo svi mi bukvalno preplavljeni informacijama, da je „informational overkill” dostigao jedan do sada nikada zabeleženi nivo. Čovek postaje prezasićen, teži ka unutrašnjoj imigraciji, odustaje od pokušaja analitičkog odnosno kritičkog vrednovanja te poplave vesti i javljanja, on počinje pretežno pasivno da internalizuje i time postaje sve idealniji ciljni objekat psihagogije uzurpatora vlasti nad definicijama. To znači da „svesni i slobodni građanin“ sve ubrzanije sledi put metamorfoze jednog aktivnog političkog subjekta u jedan pasivni politički objekat.

Jer profesionalizam u ovom slučaju zahteva da se jedna masa banalnih i opšte poznatih (istinitih) floskula u pravoj meri pomeša sa određenim brojem (takoreći – pripremnih) poluistina i sa manjim brojem bitnih (a kroz tu mešavinu teško prepoznatljivih odnosno proverljivih) neistina, koje sadrže srž psihagoške manipulacije.

Jedna medijska kampanja se uz to od strane internalizujuće osobe u velikom broju slučajeva povezuje sa ličnim autoritetima (verodostojni političari, poznati TV-komentatori, dugogodišnji novinski kolumnisti, crkveni dušebrižnici, kolege i nadređeni na poslu, itd.) kao i sa uvek prisutnim uticajem „pressure groups“ (institucije, ustanove, organizacije, udruženja, itd.) iz sopstvenog užeg i šireg okruženja, iz sopstvenog mikrokosmosa.

Ovaj efekat se u jednom „medijskom dobu“ multiplicira i kroz prisutnu medijsku globalizaciju u svetskim razmerama. Kada bi na pr. samo američki Associated Press lansirao onu nemoralnu tvrdnju Iva Omrčanina po završetku 2. svetskog rata („Srbi su u stvari izvršili jedan genocid nad Hrvatima“), onda bi ta „informacija“ momentalno otišla na preko 5 000 američkih novinskih, radio- i TV-redakcija i na AP-abonente u više od stotinu različitih zemalja, dakle na preko 10 000 medijskih kuća širom sveta (koje pak imaju svoje sopstvene abonente, itd.).[3]

Šta bi, dakle, trebalo da jedan prosečni „medijski konzument“ našeg doba drži o ovom pluralističkom (globalnom) objavljivanju, koje stiže do njega istovremeno i sa različitih strana sveta – istina ili manipulacija? Pri ovom primeru se, svakako, ne sme izgubiti iz vida da najvažniji masovni medijum današnjice (elektronski) i sve njegove enormne mogućnosti do sada ovde još nisu bile ni pomenute.

Pretpostavljene neslućene mogućnosti potenciranja efekta mehanizma „Uzurpacija vlast nad definicijama i psihagogija“ u našoj medijskoj eri možemo zaključno preispitati tj. staviti na probu putem analize nekoliko verifikovanih istorijskih izvora, koji se odnose na poslednje balkanske ratove u završnoj deceniji 20. veka.

Sledstveno razmatranje, znači, neće ulaziti detaljno u dubine i finese kauzalnog lanca, istorijske deskriptivnosti i analitičkog vrednovanja ovih zbivanja, već će prevashodno još jednom  proveriti predloženu hipotezu, da li je, u kojim oblastima duhovne delatnosti i socijalne stvarnosti, i u kojoj meri (sa kakvim efektom?) pri tim ratovima došlo do primene principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“.

To isto tako znači, da se neće dublje razmatrati čak ni činjenica od neprevidivog istorijskog značaja, da su naime lokalni frontovi na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka bili identični sa lokalnim frontovima u 1. i 2. svetskom ratu a da je učešće velikih sila u ovim poslednjim balkanskim konfliktima – za razliku od svetskih ratova – ovog puta bilo dijametralno drugačije:

Sada su se, naime, po prvi put u istoriji našli svi relevantni naslednici i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope na jednoj te istoj strani („NATO-demokratije“). Analiza te činjenice (od još većeg istorijskog značaja), kao i analiza posledične činjenice, da su se Srbi ovog puta – za razliku od oba svetska rata – našli na strani ratnih gubitnika, zahtevala bi razumljivo jednu novu i vrlo obimnu studiju.

* * *

Mišljenje da su SAD bile te, koje su inicirale nasilni raspad druge Jugoslavije i to putem najgoreg mogućeg rešenja (rat) u međuvremenu je široko rašireno. Taj stav, međutim, ne reflektira pravo činjenično stanje stvari. SAD su – po današnjem nivou i obimu saznanja – preuzele svoju aktivnu lidersku ulogu pri ovome tek kada je taj proces, taj još jedan „projekat istorijskih razmera“ bio iniciran, u toku i po mogućnosti čak već bio ušao u fazu „sopstvene dinamike događaja“.

Inicijalna kapisla faktičke realizacije ovog projekta je bilo proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske. Fitilj na „balkanskom buretu baruta“, međutim, nepovratno se razgoreo tek kada je ponovno ujedinjena i ojačala Nemačka u decembru 1991. bukvalno iznudila međunarodno priznanje ovih secesionističkih jugoslovenskih republika od strane „NATO-demokratija“.

Tome je prethodio otvoreni dogovor sa Vatikanom i koordiniranje zajedničke akcije: Tadašnji nemački ministar inostranih poslova Hans Dietrich Genscher je krajem novembra 1991. konferisao sa tadašnjim papom Jovanom Pavlom II. i sa kurijskim kardinalom-državnim sekretarom Sodanom u Vatikanu, i jedno zaključno zajedničko saopštenje za javnost izričito je zahtevalo međunarodno-pravno priznanje (pretežno katoličkih teritorijalnih oblasti) Hrvatske i Slovenije odnosno, definicija „pravne“ osnove tog zahteva je glasila „da se pravo na opredeljenje naroda sada mora postaviti iznad međunarodno-pravnog principa nedodirljivosti tj. nepromenljivosti državnih granica“.[4]

Time je radikalno prekršen i poništen jedan tabu, koji je od kraja 2. svetskog rata bio jedan bitni garant protiv revizionističkih stremljenja u Evropi i svetu. Genscher je potom na sledstvenom sastanku članica EU (tada još – EG) u holandskom Mastricht-u jednostavno odbio da razgovara o dogovorenom istorijskom uvođenju jedne zajedničke evropske valute (evro), sve dok se sve prisutne zemlje ne priklone ovom rešenju (priznavanje secesionističkih jugoslovenskih republika). To se na kraju jedne naporne pregovaračke noći i dogodilo, i tadašnji američki ministar inostranih poslova James Baker je tu odluku vrlo eksplicitno osudio, i čak javno okvalifikovao kao „do sada najteži element eskalacije u ovom balkanskom konfliktu“.[5]

Obratimo sada kratko pažnju na, pri ovim aktivnostima kontinuirano re-definisanje stvarnosti od strane aktera, koje služi – kroz permanentni „informational overkill“, psihagoški namenjen internalizujućoj publici tj. sopstvenom, evropskom i svetskom „javnom mnjenju“ – zamagljivanju i potiskivanju uzročno-posledičnog lanca zbivanja:

–          Nemačka se pri ovom nemačko-vatikanskom „projektu“ odmah poziva na jednu prvobitnu i samo vatikansku inicijativu („Genscher se po završetku svog razgovora sa papom Jovanom Pavlom II. i kardinalom-državnim sekretarom Sodanom pozvao na već postojeću inicijatavu Svete stolice u okviru KSZE (OEBS), koja zahteva priznavanje Hrvatske i Slovenije još pre Božića…“[6]

–          Nemačka, posle uspeha ove sada nemačko-vatikanske inicijative i pridobijanja ministara inostranih poslova svih zemalja evropske zajednice u Mastricht-u za nju, ponovo zamagljuje i potiskuje uzročno-posledični lanac iz svesti internalizujuše publike, stavljajući hronološki početak ovih događaja na ovu, više-manje nevoljno donesenu odluku zemalja evropske zajednice („Nemački kancelar Helmuth Kohl najavljuje da će se vlada Savezne Republike Nemačke priključiti odluci ministara inostranih poslova evropske zajednice o priznavanju…“[7]).

Pri tome su se svesno i dosledno ignorisala sva upozorenja da će jedna ovakva politika neminovno dovesti do odsudne eskalacije u Jugoslaviji: Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Javier Perez de Cuellar upozorio je na pr. već 15. decembra 1991. „da bi jedno takvo priznavanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana“[8]. Zvanični posrednici SAD i EU za Jugoslaviju, Lord Carrington i Cyrus Vence, upozorili su na neprimerenost “samostalnih i pojedinačnih priznanja”[9]. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Javier Perez de Cuellar upozorio je još jednom 16. decembra 1991, da su „prerana“ i „selektivna“ priznavanja“ štetna[10], itd.

Ovo govori u prilog postavke, da SAD po mogućstvu zaista nisu inicirale ratna događanja na Balkanu i razbijanje jednog od osnivača Ujedinjenih nacija, međunarodno priznate države Jugoslavije. Naprotiv, trenutno izgleda verovatnije da su SAD u početku bile protiv ove inicijative prvo samo Vatikana a potom Nemačke i Vatikana.

Kao što je već najavljeno, ovde se neće detaljno ulaziti u kauzalni lanac i tok istorijskih zbivanja. Napomenimo samo, da su i pre paljenja one inicijalne kapisle (proglašavanje secesije od strane političkih rukovodstava Slovenije i Hrvatske), koja je rezultirala ratovima na Balkanu, bile neophodne višegodišnje sistematske pripreme za ovaj projekat:

„Nemačka tajna služba BND je od početka osamdesetih godina, u saradnji sa hrvatskom tajnom službom sistematski radila na zaoštravanju konflikta između Beograda i Zagreba, i pri tome koristila kanale i osobe, koji su već pri saradnji nacista i ustaša igrali jednu ulogu a sa kojima je BND održavao jedan intenzivni kontakt. Osim toga, postoje podaci o tadašnjim masivnim isporukama nemačkog oružja primaocima u Hrvatskoj…“[11]

Postoje, međutim, i podaci, koji govore da je ta saradnja nemačke tajne službe BND, lokalnih hrvatskih secesionista i hrvatske ustaške emigracije po ovom pitanju (razbijanje Jugoslavije) bila već u sedamdesetim godinama prošlog veka vrlo razvijena. BND-šef je tada bio Klaus Kinkel, koji će potom postati nemački ministar inostranih poslova u vreme pripreme NATO-napada na ostatak Jugoslavije 1999.[12]:

„U to vreme, sve odluke su se donosile po dogovoru između Krajačićeve grupe u Zagrebu, nemačkog BND-a i predstavnika ustaške emigracije…“[13]

Pogledajmo, zaključno, hronološki kako je gore apostrofirano „nepovratno raspirivanje fitilja na balkanskom buretu baruta“ bilo jezički inicirano i praćeno (donji izvori su isključivo mediji „NATO-demokratija“):

–          „Süddeutsche Zeitung“, 05.09.1991: „Genscher preti nacionalistima u Srbiji!“

–          FAZ, 05.09.1991: „Genscher izjavljuje da Nemačka ne drži ničiju stranu u ovom konfliktu, već samo stranu slobode, ljudskih prava i prava na samoopredeljenje.“

–          Genscher-ov govor u UN, 25.09.1991, ZDF-Arhiv: „Ko silom pokuša da promeni unutrašnje i spoljne granice Jugoslavije, taj postavlja u pitanje osnovu zajedničkog života ljudi. Mi nismo protiv bilo kog naroda na Balkanu.“

–          Handelsblatt, 06.11.1991: „Genscher vrši pritisak na partnere, da se vodi jedna mnogo tvrđa politika prema Srbiji, od one za koju će se EU (tada još EG) po mogućstvu sada odlučiti.“

–          FAZ, 07.11.1991: „Genscher zahteva od EG-partnera da što pre donesu delotvorne sankcije protiv Srbije i da se ne čeka više sa priznavanjem Hrvatske i Slovenije. Genscher istovremeno odbacuje srpske insinuacije, da je Nemačka jedna interesna strana u ovom konfliktu – Nemačka ne zaboravlja strahote 2. svetskog rata. Savezni kancelar Kohl istovremeno izjavljuje, da su svi ti dosadašnji EG-zaključci posledica nemačkog diplomatskog delanja.“

–          DPA-Basisdienst, 29.11.1991: „Genscher je, po završetku jednog četrdesetpetominutnog razgovora sa papom Jovanom Pavlom II. kao i susreta sa kardinalom-državnim sekretarom Sodanom, ukazao na jednu inicijativu „Svete stolice“ unutar KSZE (OEBS), pri kojoj se Vatikan zalaže za priznavanje republika, koje teže nezavisnosti, još pre Božića. To u potpunosti odgovara stavu nemačke vlade i drugih zemalja.“

–          Welt am Sonntag, 01.12.1991: „Genscher izjavljuje: „Jugoslavija ne postoji više!“

–          AFP, 06.12.1991: „Francuska ponovo upozorava Nemačku, da ne priznaje pojedinačno Hrvatsku”.

–          DPA-Basisdienst, 15.12.1991: „Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Javier Perez de Cuellar opominje, da bi jedno priznanje moglo da ima teške posledice po čitavu regiju Balkana“.

–          DPA-Basisdienst, 16.12.1991: „Nemačka politika ne prija EG. Genscher izjavljuje: „To neće biti neko pojedinačno, neko samo nemačko priznanje jer će nam druge države slediti.“

–          DPA-Basisdienst, 16.12.1991: „EG-partneri i posrednici za Jugoslaviju Lord Carrington i Cyrus Vence upozoravaju na štetne posledice priznavanja.“

–          FAZ, 16.12.1991: „Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Javier Perez de Cuellar opominje i izražava se protiv jednog „selektivnog“ i „preranog“ priznavanja. Na Bon to ne ostavlja neki utisak.“

–          DPA-Basisdienst, 17.12.1991: „Po pitanju priznavanja, EG je za dlaku izbegla jedan fijasko. Genscher izjavljuje: „Mi smo apsolutno zadovoljni!“. Savezni kancelar Kohl izjavljije: „Ovo je jedan veliki uspeh nemačke politike.“

–          Reuters, 17.12.1991: „Savezni kancelar Kohl izjavljije, da će se vlada SR Nemačke priključiti odluci ministara inostranih poslova EG, da se bivše jugoslovenske republike priznaju.“

To dakle ukazuje, još jednom, na mogućnost da je posle odgovarajućih sistematskih priprema (BND, lokalni hrvatski secesionisti i ustaška emigracija) jednom vešto i ciljano bačeni kamen u jednu poslovično senzibilnu evropsku regiju (prvo Vatikan, potom Vatikan i Nemačka), tada već izazvao lavinu „sopstvene dinamike događaja“, koja se potom pokazala korisnom u smislu ubrzavanja realizacije već verovatno odavno koncipiranih (globalnih) kako američkih, tako i NATO-interesa.

Razumljivo je, ukoliko je to zaista tako, da su SAD a) po prirodi stvari (imperativ kontinuiteta predvođenja zapadnih sila) morale da opet preuzmu svoju lidersku ulogu i da se stave na čelo ove sada NATO- politike i b) da je jedna snažna i uticajna grupa političko-ekonomskog i vojnoj lobija u američkom establišmentu u ovom razvoju situacije, u međuvremenu otkrila (ili naknadno samo obelodanila) svoje sopstvene globalno-strateške interese.

Tako su na jednoj NATO-konferenciji 2000. u (sada NATO-slovačkoj) Bratislavi, američko Ministarstvo inostranih poslova i American Enterprise Institut vrlo otvoreno i nedvosmisleno analizirali prethodne događaje, i dali odrednice aktuelne i buduće politike, o čemu je nemački učesnik te konferencije i član nemačkog parlamenta Willy Wimmer izvestio nemačkog Saveznog kancelara Schröder-a (ovde nekoliko izvoda iz ovog izveštaja):

„Međunarodno pravo je smetnja planiranoj NATO-ekspanziji (…) Srbija se mora isključiti iz svakog važećeg pravnog poretka, naročito iz oblasti pravne delotvornosti Helsinškog sporazuma (…) Srbija se mora isklučiti iz svih planova daljeg evropskog razvoja (…) NATO-rat protiv Jugoslavije je već prekršio sve norme međunarodnog prava, to je bio jedan presedan, na koji će se NATO u slučaju potrebe i u budućnosti pozivati (…) NATO-ratom i razbijanjem Jugoslavije ispravlja se i jedna greška generala Eisenhower-a iz 2. svetskog rata, to znači da se sada moraju stacionirati američki vojnici i na ovoj teritoriji (…) između Severnog i Baltičkog mora s jedne i turske Anatolije s druge strane, mora se uspostaviti stanje, koje je vladalo u doba maksimalnog procvata Rimske imperije…“[14]

Karakteristično je da su neposredno posle početnog uspeha finalne inicijative Nemačke i Vatikana u odnosu na novu balkansku politiku NATO-a, zapadne zemlje još jednom demonstrirale svoju autoritativnu vlast nad definicijama i kada su Srbi u Hrvatskoj zahtevali da se isti princip „pravo na opredeljenje naroda“ primeni i u njihovom slučaju (Republika Srpska Krajina), odgovor je bio da pravno sada ponovo i odmah „važi prioritet principa nedodirljivosti tj. nepromenljivosti državnih granica nad principom prava na samoopredeljenje naroda“.[15]

Građanski rat u Hrvatskoj je na to počeo a jedna od konsekvenci je bila, da su potom i bosanski muslimani, i bosanski Hrvati proglasili (već sa bosanskim Srbima potpisani) Lisabonski ugovor o mirnoj kantonizaciji Bosne i Hercegovine nevažećim, građanski rat se rasplamsao i na ovoj teritoriji.[16] NATO- „uzurpatori vlasti nad definicijama“ su istovremeno putem medija započeli jednu masivnu psihagošku kampanju difamiranja i dehumanizacije ciljne grupe predviđenih gubitnika pri ovom projektu: Srbi su odmah proglašeni prouzrokovačima rata i agresorima.

Pri tome je činjenično stanje, da su (ako za trenutak zanemarimo onu kratku i brutalnu vojnu epizodu napada slovenačkih paravojnih snaga na tadašnju saveznu armiju Jugoslavije, koja međutim nije rezultirala nekom značajnom ratnom eskalacijom) hrvatske paravojne formacije bile te, koje su već 31. marta 1991. na Plitvicama počele sa ratnim akcijama protiv srpskog civilnog stanovništva (a potom i sa oružanim napadima na redovnu vojsku, kao garanta tada važećeg ustavnog poretka Jugoslavije).[17]

To je nedvosmisleno potvrdio čak i tadašnji hrvatski ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac: „Tada je jugoslovenska armija bila regularna vojska jedne međunarodno-pravno priznate države i Hrvati su bili deo tog jugoslovenskog sistema (…) Mi smo tada započeli sa ciljanim ratnim radnjama protiv srpskog stanovništva (…) želelo se da dođe do rata (…) Srbi i Jugoslavija su tada bili napadnuti a ne Hrvatska… (podvučeno od strane autora)“[18]

I ne samo da su Srbi u javnosti „NATO-demokratija“, dakle, uprkos tome proglašeni „agresorima“, njihova etičko-moralna diskvalifikacija (dehumanizacija) u očima te a potom i svetske javnosti je istovremeno bila eksponencijalno intenzivirana (početak te kampanje u nemačkoj javnosti može se pratiti već od avgusta 1991. – v. dalje) i vrlo spremno, profesionalno, sistematski i (skoro) sveobuhvatno organizovana.

Pre no što na nekoliko karakterističnih primera obrazložim ovu gornju postavku, želim da kratko ponudim jedan privremeni rezime: Realizacija i ovog „Istorijskog projekta Balkan“ je inicirana primenom principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“, pri čemu je odmah interesno re-definisano međunarodno pravo i kauzalni lanac konkretnih ratnih zbivanja (verbalno) preokrenut u sopstvenu suprotnost.

To analogno odgovara prvom (jezičkom) činu pri jednom drugom i različitom fenomenu (genocid). Drugi, prateći i permanentn (jezički) čin pri „Projektu Balkan“ bila je (dole predstavljena i obrazložena) dehumanizacija ciljne grupe (ovde – Srbi) kao i neumorno, interesno motivisano re-definisanje konkretnih zbivanja na ratištima, što analogno odgovara drugom (jezičkom) činu pri fenomenu genocida. Zaključno, naknadno utemeljivanje i etabliranje te u međuvremenu kreirane „stvarne stvarnosti“ je zadatak pre svega Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju (ICTY)[19], što odgovara trećem (jezičkom) činu pri fenomenu genocida.

* * *

U jednom posleratnom intervjuu sa francuskom TV-stanicom „France 2“ objasnio je šef poznate američke PR-agencije „Ruder & Finn“ vrlo otvoreno i iskreno, u suštini – ponosno, kako je njegova agencija uspela da ubedi svetsku javnost, da su Srbi u vreme tih ratova „osnivali i držali koncentracione logore za svoje protivnike“. Kada ga je šef „France 2“ na to konfrontirao sa činjenicom, da ta tvrdnja teško može da bude kompatibilna sa istinom, šef agencije „Ruder & Finn“ je vrlo eksplicitno odgovario:

„Naš posao nije da verifikujemo informacije (…) Nas niko ne plaća da bismo bili moralni (…) Ukoliko Vi sada želite da dokažete da su zapravo Srbi tada bili jadne žrtve, onda – osećajte se dobrodošlim pa pokušajte (…) bićete pri tome vrlo usamljeni…“[20]

Ruder & Finn, inače, definiše sadržaj i formu svoga rada kao „uticanje, menjanje, preobraćanje i oblikovanje javnog mnjenja u SAD i u političkom establišmentu SAD a u službi svojih nalogodavaca“, što neprevidivo odgovara svakoj egzaktnoj definiciji klasične psihagogije. Kao svoje nalogodavce u konkretnom slučaju, Ruder & Finn je naveo Hrvatsku, Bosnu i Kosovo.[21]

Dajem dole originalni tekst tog intervjua, tog izuzetnog dokaza značaja jezičko-filosofske analize i u naše vreme, u vreme raširenog i sistematski potenciranog verovanja u egzistenciju „demokratije“, „ljudskih prava“, „slobode i jednakosti“, kao i „pravnih država“ odnosno „plurastičkih društava“ (agencija Ruder & Finn je, inače, za ovaj svoj doprinos virtualizaciji stvarnosti dobila 1993 najviše američko priznanje za tu vrstu PR-delatnosti, naime, odlikovanje „Silver Anvil“ u kategoriji „Crisis Communications“).[22]:

Ne verujem, istovremeno, da je još uvek neophodno napomenuti da su i svi gore pomenuti humanistički aksiomi („ljudska prava“, „pravna država“, itd.) u naše vreme isto tako samosvojno definisani od strane odgovarajućih nosilaca političke vlasti i ekonomske moći (i vlasti nad definicijama) u odgovarajućim državama:

„’To have succeeded in winning over Jewish opinion to our side. This was an extremely sensitive section and the records involved considerable danger from that side. Because President Tudjman had been extremely imprudent in his book ‚The Wilderness of Historical Reality‘. Anyone who read this writings could accuse him of anti-Semitism. The situation is not better regarding the Bosnians, because President Izetbegovic in his ‚Islamic Declaration‘ published in 1970, had advocated over-emphatically in favor of an Islamic and fundamentalist state. And besides, the past in Croatia and Bosnia was hallmarked by a very real and rigorous anti-Semitism. Several tens of thousands of Jews were exterminated in the Croatian prison-camps. There was every reason for Jewish intellectuals and organizations to be hostile towards the Croats and Bosnians. Our challenge was to change this state of affairs. And we succeeded in a mayor way. Between the 2nd and the 5th August 1992, when the ‚New York Newsday‘ printed the business with the camps, we jumped at the opportunity and immediately went to work on three large Jewish organizations: the B’nai B’rith Anti-Defamation League, the American Jewish Committee and the American Jewish Congress. We suggested to them to publish a statement in the ‚New York Times‘ and to organize a protest in front of the United Nations. We pulled this off remarkably well: bringing the Jewish organizations into play on the side of the Bosnians was an extraordinary gamble. This immediately opened the way for us to equate Serbs with Nazis in the public eyes (…) in one go we were able to present the simple situation, a story about the good guys and the bad guys (…) In targeting the Jewish audience we had played on the right card. There was an immediate and visible shift of terminology in the press, using expressions with a strongly emotive element such as ethnic cleansing, concentration camps etc., all intended to evoke Nazi Germany, the gas chambers and Auschwitz. The emotional impact was so great that no one could go against it without being accused of revisionism. We had hit the mark.‘

France 2: Perhaps. But between the 2nd and the 5th August 1992, you had no proof that what you had claimed was true. You had nothing at your disposal but the articles in ‚Newsday‘.

‚Our work is not to verify information. We are not equipped for that. Our job, as I have told you, is to speed up the flow of information that serves our purpose, to target carefully selected objectives. We did not confirm the existence of death-camps in Bosnia, we made it known that „Newsday“ had stated this.‘

France 2: But that is an enormous responsibility. Do you reckon with this responsibility?

‚We are professionals. We have a job to do and we have done it. We are not paid to be moral. And even if the issue were to shift to such ground, we have a clear conscience. Because if you want to prove that the Serbs are poor victims, you are welcome to try. You will be quite alone.““[23]

Razvoj daljih događaja i dalekosežne posledice po zemlje i narode Balkana su poznati i to još jednom potvđuje

  1. da je mehanizam „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ i van autokratskih, i totalitarnih režima, i danas još uvek aktuelan, delotvoran i u aktivnoj primeni, kao i
  2. da humanistička konstanta stremljenja ka jednoj uravnoteženoj socijalnoj koegzistenciji ljudske zajednice ostaje utopija, sve dok se putem prosvećivanja ne razotkriju, obelodane i stave van snage sve one rafinirane metode instrumentalizovanja, manipulisanja i vladavine ljudima, koje su u prethodnim autokratskim i totalitarnim režimima bile na snazi (i bile lakše i brže prepoznatljive).

Pri ovome se mora imati na umu, da je gornji primer bio samo deo jednog ciljanog i profesionalnog uzurpiranja vlasti nad definicijama i psihagogije, podređenih jednom obuhvatnom sistemu masivnog upražnjavanja ovog mehanizma a – u ovom slučaju – kao esencijalnom delu vođenja rata. Jer prvobitno lokalni (građanski) ratovi, nastali iz težnje većine političkih rukovodstava pojedinačnih naroda nekadašnje Jugoslavije ka secesiji, odmah su eskalirali i dobili daleko veći značaj. Faktički je neporecivo, da su te prvobitno građanske ratove odlučili (vlast nad definicijama i psihagogija, kao i) politički, ekonomski i vojni potencijali „NATO-demokratija“[24]

Isto tako je neprevidivo, dakle, da su pobednici svo vreme a maksimalno koristeći sve potencijale „medijske ere“ bezmerno difamirali, ljudski devalvirali odnosno dehumanizovali svog protivnika (srpska ratna strana). Gornji primer obelodanjuje konkretno kako su Srbi u okviru jezičkog kreiranja jedne virtuelne „stvarne stvarnosti“ re-definisani i izjednačeni sa nemačkim nacistima i njihovim koncentracionim logorima.

Tom sistemu je pripadala, samo ukratko, na pr. i tvrdnja da su Srbi masivno i ciljano razarali religiozne objekte svojih protivnika (“kulturni genocid, kao pripremna mera faktičkog genocida)[25], da su samo u Bosni „silovali preko 60 000 bosanskih muslimanki“[26], da su namerno i sistematski masakrirali civilno stanovništvo (na pr. dve eksplozije na pijaci Markale u Sarajevu),[27], da su Srbi bili ti, koji su vršili planska i sistematska „etnička čišćenja“[28] i sve to je, zaključno, krunisano tvrdnjom da su „Srbi počinili jedan genocid“ (Srebrenica).[29] Pri ovoj poslednjoj tvrdnji je čak samosvojno re-definisana i osnovna definicija zločina genocida Raphaela Lemkina kao i dotične UN-rezolucije.[30]

Zvaničnu i u javnosti etabliranu verziju „srpskih zločina u Srebrenici, najvećih i najstrašnijih od kraja 2. svetskog rata“, međutim, argumentativno postavlja u pitanje sve veći broj međunarodno priznatih eksperata. Tako na pr. jedan eminentni američki naučnik, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, posle dugogodišnjeg istraživanja ove tematike smatra, ne samo da proglašeni kvalitet tada počinjenih ratnih zločina nad bosansko-muslimanskom populacijom („genocid“), već i navodno utvrđeni kvantitet (broj pretpostavljenih žrtava)  nisu utemeljeni na istini. Rezultat svojih istraživanja on ponekad sažima i samo u jednoj jedinoj rečenici:

Taj „masakar u Srebrenici“ je najveći trijumf propagande, koji je proistekao iz tih balkanskih ratova.“ [31]

Na jednoj strani, dakle, imamo prevashodno zapadne političare i medije (i – Haški tribunal, v. gore pretpostavljenu ulogu ove institucije, u smislu funkcije naknadnog učvršćivanja virtuelizovane „stvarne stvarnosti“, kao treći čin pri primeni principa „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ pri jednom „istorijskom projektu“), znači – jednu, u međuvremenu nesumnjivo prepoznatu interesnu stranu, koja zastupa tezu „srpskog genocida“.

Sa druge strane stoji jedan rastući broj internacionalno priznatih naučnih eksperata (međunarodno pravo, politologija, istorija, nauka o medijima i komunikaciji, itd.) i, delom neposrednih očevidaca tadašnjih zbivanja,[32] koji argumentativno zastupaju jednu dijametralno suprotnu poziciju. Budući da ovi eksperti, u međuvremenu, dolaze iz Nemačke, SAD, Kanade, Velike Britanije, Francuske, itd. teško je zaista i u njima prepoznati jednu subjektivno zainteresovanu tj. jednu „interesnu stranu“ u ovom konfliktu (u konkretnom slučaju, znači – srpsku stranu).

Budući da i zapadni političari (i Haški tribunal), naravno, imaju stručnjake  u svojoj službi (i, očigledno, dominantne medije na svom raspolaganju), to znači da je ovo pitanje i dalje vrlo sporno, i – u najmanju ruku – otvoreno. To dalje znači, da će aktuelna kontroverza verovatno još dugo trajati, jer – sa pitanjem „istina ili laž“ u odnosu na „slučaj Srebrenica“ opstaje ili pada čitava dosadašnja predstava „stvarne stvarnosti“ u odnosu na poslednje balkanske ratove u poslednjoj deceniji 20. veka.

Ovo je, sigurno, jedno pitanje od enormnog značaja, jer konkretna dilema u odnosu na dotične balkanske ratove teoretski glasi (teoretski, jer se neprebrodiva diskrepanca između važeće međunarodno-pravne definicije zločina genocida  i teze o „genocidu u Srebrenici“ ne može samo – permanentno argumentativno osporavanim – presudama jednog jedinog ad hoc suda staviti van snage):

Ili je jedan istorijski osvedočeni narod-žrtva jednog od velikih genocida evropskog 20. veka sada iz svojih redova zaista iznedrio počinitelje ovog zločina ili je pak ovaj pokušaj stigmatizacije tog naroda još jedan presedan, jedan u istoriji još nezabeleženi pokušaj ciljanog dehumanizovanja jedne kolektivne genocidne žrtve. U ovom drugom slučaju, to bi istovremeno bio jedan od najuspešnijih pokušaja relativiranja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka.

Ovim se potvrđuje i korisnost širenja naučnog dokaznog postupka u odnosu na ponuđenu hipotezu o jezičko-filosofskoj komponenti geneze fenomena genocida i na aktuelno vreme. To pokazuje još jednom, pored ostalog, da kontinuitet uticaja i delovanja prepoznate evropske kulturološke tradicije nije prekinut ili stavljen van snage čak ni onim enormnim šokom, koji je nastao po okončanju 2. svetskog rata i definitivnom obelodanjivanju karaktera, i obima izvršenih genocida. Naprotiv, i vrlo brzo započeto relativizovanje i poricanje ovih zločina – kao uostalom i čitav opšti istorijski razvoj – dešava se, po prirodi stvari, na osnovu i u okviru ove milenijumske tradicije.

To u ovom kontekstu nameće konsekvencu, da čak ako za trenutak zanemarimo filosofski uslovljeno moralno-etičko vrednovanje ove konkretne situacije u vezi Srebrenice, i čak ako za trenutak zanemarimo i vrlo negativne pragmatične posledice po ciljnu grupu (Srbi), treća i opšta negativna implikacija (da je onda u toku „jedan od najuspešnijih pokušaja relativizovanja istorijski dokazanih velikih genocida 20. veka“) već samo iz sledećeg razloga ostaje efektivna i izuzetno virulentna:

Već i sama forsirana učestalost primene, to znači, već i to samo imenujuće inflacioniranje ovog pojma, analogno odgovarajućem imenovanju u finansijskom sektoru delatnosti (inflacija), nužno nosi sa sobom jedno obezvređivanje, dakle jedno relativizovanje i banalizovanje genuine vrednosti dotičnog jezičkog pojma (= u prvobitnoj etimologiji reči definiciono determinisane istine), i time jedno relativizovanje i banalizovanje one izuzetne manifestacije zla (genocid), sa kojom je ovaj jezički pojam semiotički povezan (identifikaciona determinanta jezika kao esencijalni element stvarnosti; v. dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz filosofije jezika…“).

Teza o „srpskom genocidu u Srebrenici“, dakle, vrlo efektno deluje na posmatrača, kako na internalizujuću publiku (zvuči u prvoj liniji asocijativno-logično i ubedljivo), tako i na principijelno skeptičnog analitičara (zvuči u prvoj liniji subjektivno i interesno konotirano). Jedno empirijsko saznanje je, naime, da internalizujuća publika ređe misli na pr. na Machiavelli-ev iskustveni postulat („Nije toliko važno ko šta kaže ili uradi, već kome to koristi“) i time ova teza nolens volens ispunjava sledeće funkcije:

  1. Ovim se klasični pokušaji relativizovanja velikih genocida u evropskom 20. veku, prevashodno putem pokušaja minimiranja kvantiteta žrtava, ispostavljaju kao jedna neuka, providna i čak primitivna (i zato principijelno neuspešna) metoda. Ta metoda se stoga skoro neprimetno zamenjuje jednim suptilnim (samo „usputnim“) inflacioniranjem imenujuće determinante ovog zločina, što u jezičko-filosofskom smislu reči predstavlja pokušaj supstituisanja jezičke sadržine (= istine) jezičkom formom (v. dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz filosofije jezika…“). To je jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.
  2. U konkretnom slučaju ovim se a) radikalno dehumanizuje ciljna grupa učesnika tadašnjih balkanskih ratova (Srbi) i b) dodatno se relativizuje Srbocid 1941-1945. (ako su Srbi sada zaista pokazali i realizovali potencijal genocidnih zločinaca, onda po mogućstvi ima nečega i u na pr. onoj tvrdnji Iva Omrčanina, da su „Srbi i 1941-1945, činili jedan genocid nad Hrvatima“?). To je jedna a) specifična funkcija u odnosu na ulogu i karakter ciljne grupe (Srbi) u vreme balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka i b) jedna opšta funkcija u odnosu na fenomen genocida.
  3. U konkretnom slučaju ovim se samosvojno daje jedan „moralno-etički“ alibi (apsolucija) „NATO-demokratijama“ u smislu zapažanja nemačkih jezičkih stručnjaka iz vremena „Kosovskog rata“ 1999. (v. dole): „Kada se protivnik optuži i za genocid, onda se sopstvene radnje prikazuju kao ispravne i neophodne”. To je jedna specifična funkcija u odnosu na karakter i ulogu aktera balkanskih ratova u poslednjoj deceniji 20. veka.

Princip re-definicije stvarnosti („Uzurpiranje vlasti nad definicijama i psihagogija“) prepoznaje se, potom, i pri finalnom NATO-napadu na ostatak Jugoslavije (“Kosovo-rat”) 1999, pri kome su “NATO-demokratije” prekršile ne samo sopstveni NATO-statut, već i UN-povelju odnosno čitavo međunarodno pravo, kao i nacionalna prava svojih zemalja-članica.[33]

U to vreme su SAD, nesumnjivo, opet bile preuzele lidersku ulogu u savezu „NATO-demokratija“, interesantno je međutim da je aktivna uloga ponovo ujedinjene i osnažene Nemačke pred sam početak „Kosovo-rata“ još jednom vrlo demonstrativno i upečatljivo izbila u prvi plan.

U Berlinu, u sedištu predsednika nemačke države, održana je 03.-04. juna 1998. jedna važna političko-strateška konferencija, International Bertelsmann Forum. Prisutni su bili ne samo nemački predsednik države Roman Herzog, tadašnji predsednik EU-komisije J. Santer kao i tadašnji Generalni sekretar NATO-a H. Solana, već i najviši predstavnici svih EU-vlada i EU-kandidata kao i NATO-vlada i NATO-kandidata iz Evrope, i posmatrači iz SAD (na pr. „Grand Signore“ američke diplomatije Henry Kissinger), Turske, Ukrajine, Rusije, Izraela, itd. Temu konferencije je određivao jedan nemački strateški papir, koji je apostrofirao Evropu kao dolazeću „Svetsku silu“.[34]

Dva jedina srpska predstavnika na ovoj konferenciji bili su jedan vladika Srpske pravoslavne crkve i predstavnik jedne nevladine organizacije Srba dijaspore i matičnih zemalja.[35]

Ovaj nemački strateški papir, dakle, predviđao je da će „privredna snaga velike EU uskoro prevazići privrednu snagu SAD“ a da politički „velika Eu mora da ima vodeću uiogu i da uvodi red u svom regionalnom okruženju“ kao i da „učestvuje u uvođenju reda u svetskim razmerama“ jer „ovaj naš svet nije nikakvo igralište civilnih sila“, itd.[36]

Jedna fundamentalna uvodna teza ovog papira nosi jedan neprevidivi pečat (od strane Vatikana esencijalno determinisane) kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope tj. jednog bazičnog stava i njenih današnjih naslednika, i nastavljača („NATO-demokratije):

U neposrednom susedstvu Evrope nalaze se dve zasebne civilizacione sredine: Jedna je islamsko-arapski svet a druga se proteže od delova bivše Jugoslavije do Rusije, Belorusije i Ukrajine…[37]

Neprevidivo je, dakle, da se ovom drugom „zasebnom civilizacijskom celinom“, koja se eto nalazi „u neposrednom susedstvu Evrope“, samosvojno re-definišu slovenski pravoslavni narodi i čitava njihova (evropska) istorija, tradicija i kultura se izopštava, i stavlja u kontekst jednog „evropskog susedstva“. U odnosu na Srbiju, nagoveštava se uz to i mogućnost „stvaranja jedne enklave unutar velike EU“. Evropa se, dakle, dosledno redukcionistički re-definiše i iznova postulira kao samo jedan okcidentalno-kulturološki supstrat ovog kontinenta.

To još jednom potvrđuje postavku ove studije o egzistenciji dve paralelne i determinativne kulturološke tradicije u Evropi, i time

a. zapažanje i zaključak u poglavlju istraživanja fenomena genocida, o eminentnoj važnosti različite kulturološke ukorenjenosti počinilaca i žrtava velikih genocida u evropskom 20. veku, kao i

b. zapažanje i zaključak u ovom poglavlju, da na daljem eminentnom važenju i praktikovanju dotične kulturološke tradicije teško da se išta promenilo.

Tada je već bilo jasno da je i evropski deo NATO-a spreman da na Kosovu i Metohiji praktično demonstrira svoju volju i rešenost „da uvodi red u svom regionalnom okruženju“ („Problem Kosova je veliki izazov za spremnost Evropljana, da preventivno deluju…“), i da znači vojni napad na ostatak Jugoslavije predstoji.

Srpski predstavnici su naprotiv osudili rat, kao sredstvo rešavanja političkih problema, i izašli pred konferenciju predlogom sazivanja jedne hitne „Internacionalne konferencije o pravima Albanaca u Srbiji i Srba u Hrvatskoj“.

Tadašnji EU-posrednik za pitanje Kosova i Metohije (bivši predsednik španske vlade) Felipe Gonzales podržao je ovu inicijativu, isto kao i njegov ruski kolega Viktor Černomirdin a Henri Kissinger je čak prišao srpskim predstavnicima i čestitao im na „jedino razumnom predlogu za rešavanje esencijalnog pitanja na Balkanu, pitanja manjina…“.

Diskusiju o tom predlogu, međutim, prekratio je odmah tadašnji nemački ministar inostranih poslova, Klaus Kinkel, svojom vrlo nedvosmislenom izjavom: „Srbi su najveći gubitnici dosadašnjih događaja i oni će i dalje gubiti…“[38]

Sada „ne-evropski Srbi“, dakle, imali su i dalje da ispunjavaju ulogu, koji su im aktuelni „vlasnici vlasti nad definicijama“ namenili. Zanimljiva su, kao što je već nagovešteno, naučna zapažanja u tom smislu (relevantna za predloženu hipotezu), koja su početkom dotičnog rata izneli u javnost nemački jezički stručnjaci Heidrun Kaemper (Institut za nemački jezik u Mannheim-u) i njen kolega iz Duesseldorf-a, Martin Wengeler:

„Pojedinci iz nemačke Vlade zastupaju sada stavove, protiv kojih su ranije redovno izlazili na ulice i demonstrirali. Sada oni, međutim, upotrebljavaju samo distancirane oznake, kao što su „borbene akcije“ umesto oznake „rat“, oni se dakle ne usuđuju „da nazovu dete svojim imenom“ (…) Ne zove se, dakle, više „rat“ već „cilj uspostavljanja jednog mirnog Kosova“ ili – što zvuči još avanturističkije – to se sada naziva „misija nasilnog uspostavljanja mira“. Biraju se, znači, „meke“ reči da bi se opravdala vojna intervencija. Zato se u sklopu te legitimirajuće strategije bira i naziv “humanitarna intervencija”, da bi se istakla “pravilnost sopstvenog delanja” (…) A kada se protivnik optuži i za genocid, onda se sopstvene radnje prikazuju kao “ispravne i neophodne”… (podvučeno od strane autora)[39]

Naročito revnostan u tadašnjem optuživanju Srba, sada za „genocid nad Albancima“ (još jedan prilog inflacioniranju ovog pojma i sledstvenom relativiranju njegovog sadržaja), bio je po početku rata tadašnji nemački ministar inostranih poslova i naslednik Klaus Kinkel-a, Josef Fischer, dok je na pr. tadašnji nemački ministar odbrane, Rudolf Scharping, preuzeo svoj deo zadatka dehumanizovanja aktuelne ciljne grupe (Srba) na jednom sasvim drugom nivou, kao što potvrđuje na pr. i njegova sledstvena izjava za javnost. „Srbi noževima isecaju fetuse iz stomaka trudnih Albanki, igraju sa njima fudbal i peku ih na logorskoj vatri, sebi za večeru.“[40]

Jedan nesumnjivo klasični primer re-definicije stvarnosti pružio je, međutim, tadašnji nemački šef vlade, Savezni kancelar Gerhard Schröder. On je, naime u jednom intervjuu doslovce izjavio:

„Ova aktuelna akcija nemačke savezne armije Bundesvera na Kosovu je pogodna u tom smislu, da učini da nemačka istorijska krivica na Balkanu izbledi“.[41]

Ja sam ga na to u jednom otvorenom pismu suočio sa dole navedenim (i osnovnim) istorijskim aspektima te njegove  verzije „nemačke istorijske krivice“ i zamolio da objasni ovaj svoj stav:[42]

  1. Nemačka vojska je u 1. svetskom ratu 1915. (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije.
  2. Nemačka vojska je u 2. svetskom ratu 1941. (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju (tada Jugoslaviju) i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije. Albanci su tada čak regrutovali među sobom jednu čitavu SS-diviziju („Skenderbeg“) i stavili je nacističkoj Nemačkoj na raspolaganje.
  3. Nemačka vojska je i u ovom NATO-ratu 1999. (u okviru jednog vojnog saveza) napala Srbiju (i Crnu Goru) i došlo je do dugogodišnje okupacije srpske državne teritorije. Albanci su tada i pod zaštitom tog vojnog saveza svo vreme vršili pogrome nad autohtonim srpskim stanovništvom Kosova i Metohije.
  4. Ako pođemo od toga, da ste Vi, gospodine Predsedniče, sasvim pravilno uočili konstelaciju snaga i odnosa u Prvom i Drugom svetskom ratu, i na osnovu toga prepoznali i priznali nemačku istorijsku krivicu na Balkanu , što je naravno za svako poštovanje, molim Vas za jedno pojašnjenje: Kako je, naime, moguće da ste Vi pri ovom poslednjem napadu nemačke vojske na suverenu srpsku državu (trećem u 20. veku) a uz istu konstelaciju snaga i odnosa (nemačka vojska u okviru jednog vojnog saveza i lokalni Albanci protiv Srba) mogli da uočite „pogodnost kompenzovanja nemačke istorijske krivice“ iz dva svetska rata?

Jedna reakcija nemačkog šefa vlade (tj. iz politike ili medija), naravno, nikada nije usledila.

Re-definicija ciljne grupe (Srbi) u Nemačkoj tj. na zapadu, u “NATO-demokratijama” a u smislu njihove tada aktuelne dehumanizacije, naravno, počela je pravovremeno a to znači još pre faktičkog početka dotičnih balkanskih ratova. Već u avgustu 1991, naime, jedan hrvatski katolički sveštenik, Josip Dubovečak iz Varaždina, dobio je (i iskoristio) priliku da u jednom nemačkom listu obznani:

“U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno.”[43]

Ni redakcija ovog lista a ni desetine hiljada dnevnih čitalaca (osim jednog jedinog[44]) nisu se potom oglasili, ogradili ili čak protestvovali protiv ovog „militantno-nasilnog pokušaja obezvređivanja i poništavanja civilizacijsko-kulturoloških dostignuća u jednom društvu“, koji bi ukazivao na jedan „raspad socijalno-moralnih vrednosti“ (Richard Albrecht, 1989), ovog nesumnjivog povampirenja nacističko-rasisitičkog tj. ustaško-rasističkog vokabulara u sada “pravnoj i demokratskoj” nemačkoj državi.

Autoritativna re-definicija stvarnosti potom se intenzivirala, istina i etika su već profilaktički bili relativizovani (re-definisani), psihagogija (političari i mediji) je aktivirala internalizaciju (“normalni čovek”) i “sopstvena dinamika događaja” je zatim samo povremeno (po potrebi, prema razvoju situacije) ali istrajno i konsekventno dobijala nove i vrlo profesionalno odmerene impulse.

Zaključno, već jednom učinjeno zapažanje, da su se naime „sada po prvi put u istoriji našli svi relevantni naslednici i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope („NATO-demokratije“), na jednoj te istoj strani od enormnog je istorijskog značaja i to govori o jednom uznapredovalom globalnom projektu njihovog (transatlantskog) objedinjavanja u jednu svetsku imperiju (savremenog tipa), kao pretpostavljenom finalnom produktu dotične tradicije (onaj od svih imperija istorije čovečanstva priželjkivani i uvek iznova obznanjivani „kraj istorije“).

Ova postavka ne gubi ništa od svoje opravdanosti čak i ako pođemo od toga, da je taj proces „samo“ posledica pouka iz strahota dva svetska rata. Ni ova polazna tačka, svakako, nije u koliziji sa sledećim i vrlo legitimnim pitanjem – šta je Vatikan zapravo drugo činio u čitavoj svojoj milenijumskoj istorijsko-kulturološkoj tradiciji, nego pokušavao da u duhovnom („papinska nepogrešivost“) i svetovnom („vladanje vladarima“) smislu objedini sve uživaoce, nosioce i služitelje te tradicije – prvo u evropskim a po „otkrivanju“ drugih kontinenata i u svetskim okvirima – u jednu što monolitniju celinu?

Jedan istorijski projekat ovakvih razmera, znači, koji će čak i svetske ratove naknadno na jedan – za javnost novi – način postaviti u pitanje (i, istovremeno, faktički revidirati sve njihove rezultate na Balkanu), devalvirati ih po mogućstvu i redukovati ih na nivo neželjenih, i samo temporarnih grešaka, samo jednog neugodnog i privremenog ometanja tj. nazadovanja ovog procesa, ne planira se preko noći, i ne realizuje se na samo jednom regionalnom nivou (Irak, Avganistan, itd. to potvrđuju).

Analiza ovog činjeničnog stanja (u smislu istorjiskih, socioloških, politikoloških, itd. nauka) zahtevala bi, u najmanju ruku, jednu novu i sigurno vrlo opširnu studiju. Za ovde konkretno razmatranje, međutim, od značaja je već i sledeće:

Ovo implicira, da se kauzalni lanac, da se uzroci, tok i posledice ratnih zbivanja na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka (bez obzira na evidentno učešće, dobrim delom katastrofalnu politiku, ratne prestupe i zločine svih lokalnih aktera i sl.) teško daju verodostojno redukovati na lokalni nivo.

Budući, međutim, da od strane „NATO-demokratija“ etablirana „stvarna stvarnost“ sugeriše upravo takvu jednu crno-belu predstavu i budući da su u toj predstavi opet jednom samo pripadnici, i nastavljači kulturološke tradicije srednje i zapadne Evrope „good guys“ a ne-pripadnici te tradicije „bad guys“, već to bi moralo da u dovoljnoj meri probudi skeptičnost jednog kritičkog posmatrača.

Mišljenja sam da ponuđena hipoteza „Uzurpiranje vlasti nad definicijama i psihagogija“ i u ovom slučaju nudi jednu realnu mogućnost preispitivanja odnosa jezičkog sadržaja (istine, stvarnosti) i – u velikoj meri od strane internalizujuće publike akceptirane – jezičke forme (interesna interpretacija, „stvarna stvarnost“)[45] te  raširene i ustaljene predstave o balkanskoj, evropskoj i svetskoj „stvarnoj stvarnosti“ u poslednjoj deceniji 20. veka.


[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Veliki genocidi u evropskom 20. veku su izvršeni nad Jevrejima, Srbima i Romima i sva ta tri velika genocide su u smislu predstavljene “Teorije definicionizma” analizirani u ovoj studiji. Turski genocid nad Jermenima pripada jednoj sasvim drugoj kulturološkoj tradiciji iz neposrednog susedstva Evrope i, po autorovom ubeđenju, predstavlja predmet naučnog istraživanja u oblasti turkologije.

[3] Gerhard Wischnewski: „Die Fernsehdiktatur. Kippen Medienzaren die Demokratie?“, München, 1995. Objavljeno i u: Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995. Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998

[4] DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[5] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995

[6] Ibid, DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[7] Reuters, 17.12.1991

[8] DPA-Basisdienst, 15.12.1991

[9] AFP, 16.12.1991

[10] FAZ, 16.12.1991

[11] Uporedi: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[12] Klaus Kinkel je postao poznat po svojoj vrlo otvorenoj i decidiranoj izjavi za javnost 1992: „Srbiju moramo baciti na kolena!“ tj. svojim blokiranjem predloga jedne „Internacionalne konferencije o pravima Albanaca na Kosovu i Metohiji i Srba u Hrvatskoj“, u predvečerje „NATO-rata“ protiv ostatka Jugoslavije 1999, na „Bertelsmann International forum“, Berlin, 1998, svojom izjavom „Srbi su najveći gubitnici dosadašnjih događaja i oni će i dalje gubiti!“ (v. dalje: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998).

[13] Uporedi: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995

[14] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 02.05.2000. willy.wimmer@bundestag.de

[15] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[16] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[17] Uporedi: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. Februar 2009

[18] Ibid, uporedi i: „Feral“, Split, August 2007.

[19] Ovaj ad hoc osnovani tribunal je nastao na inicijativu „NATO-demokratija“, koje ga i finansiraju. Činjenica je da kritika ove institucije u odnosu na njen „pretežno pravni ili pretežno politički karakter“ ne prestaje. Jedna interesantna i vrlo solidno utemeljena analiza rada, karaktera i uloge Haškog tribunala data je pored ostalog i od jednog švajcarskog autora: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010.

[20] Ibid. Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995 (Heidelberg, 1998)

[21] ibid.

[22] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[23] Uporedi krivičnu prijavu protiv Alije Izetbegovića i saučesnika povodom slučaja Markale I i Markale II pred ICTY, pred Haškim tribunalom („Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts“, Belgrad-Koeln-Aschaffenburg,, 1995.)

[24] Uporedi: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[25] Na teritoriji današnje Hrvatske kao i Bosne i Hercegovine je 1991-1995 uništeno ili oštećeno 797 srpskih sakralnih objekata sa preko 7 000 ikona („Duhovni genocid 1991-1995“, Muzej SPC, Beograd, 1988)

[26] Nemački novinar i očevidac Martin Lettmayer je bio jedan od retkih, koji je tada otvoreno izjavio: „To je sve jedna velika laž“ („Weltwoche“, Zuerich, 10/1994) odnosno, jednom drugom prilikom „U to vreme je svako hteo samo onu priču o masovnim silovanjima i to samo na taj način, da se priča uvek iznova potvrđuje i da neprekidno ide dalje. Niko nije hteo ni da čuje o normalnom novinarskom proveravanju i istraživanju, koji bi uneli bilo kakve sumnje u istinitost te vesti.“ („Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse“, Sueddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. juni 1994)

[27] Isto kao i fusnota br. 105

[28] Podsetimo se samo reči eminentnog švedskog političara Karla Bilta, koji je hrvatsko nasilno proterivanje preko 200 000 (uz ubijanje nekoliko hiljada) Srba iz Krajine to javno označio kao „najveće etničko čišćenje u ovim ratovima“ a hrvatskog predsednika Franju Tuđmana apostrofirao kao „ratnog zločinca“ (J. Borger: „EU Report accuses Croatia atrocities against rebel Serbs“, The Guardian, London, 30 septembar 1995)

[29] Ova tvrdnja je nesumnjivo u ozbiljnoj koliziji (ne samo) sa pozitivnim međunarodnim pravom. To je istovremeno jedan vrlo značajni primer jedne virtualizovane i psihagoški raširene, i u svesti javnosti uspešno etablirane „stvarne stvarnosti“ (samosvojna re-definicija međunarodnog prava), od strane autoritativnih centara političke moći, koji su interesno uzurpirali „vlast nad definicijama“ (Uporedi: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010).

[30] ICTY (Haški tribunal) potvrđuje i sam da je tadašnji srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, kontrolisao i sproveo sigurnu i dobrovoljnu evakuaciju preko 20 000 bosansko-muslimanskih staraca, žena i dece. Bez ikakve težnje da relativizujem u Srebrenici očigledno počinjene ratne zločine, mora se konstatovati da se ova činjenica dijametralno suprotstavlja suštini zločina genocida, pri kome se teži „potpunom uništavanju jedne ljudske populacije, bez obzira na pol i uzrast žrtava“ (Uporedi odgovarajuće fusnote u uvodnom delu izlaganja). Jer – kakav to genocid može da bude, kada apostrofirani „počinitelji“ prvo puštaju na slobodu najslabije članove „ciljne grupe žrtava“, koju većinski čine žene i deca, znači – oni delovi populacije, koji prevashodno osiguravaju biološko preživljavanje dotične ljudske grupacije?

[31] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.7.2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers

[32] Navedimo samo nekoliko imena: Michael Mandel, profesor međunarodnog prava (York University, Toronto), dr Philip Hammond, ekspert za medije (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (tada zvanični izaslanik i posmatrač Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini), Phillip Corwin (najviši predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini do 1995, sa zvanjem „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and herzegovina“), itd. Uporedi izveštaj ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.09.2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[33] Uporedi: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999; uporedi dalje: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008

[34] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998

[35] To smo bili Preosvećeni vladika Raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Gospodin Artemije i ja, kao predstavnik Svetskog sabora Srba. Izveštaj o ovoj konferenciji sam objavio u: V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[36] Ibid, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“…

[37] ibid

[38] Ibid, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[39] Main-Echo, Aschaffenburg, 20.Mai 1999

[40] Ibid, V. Umeljić, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999

[41] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. Juli 1999.

[42] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. Juli 1999.

[43] Main Echo“, Aschaffenburg (Deutschland), 31. August 1991

[44] SPD-političar I član bavarskog parlamenta Hilmar Schmidt se, kao jedini čitalac, protestno oglasio u sledećem dnevnom izdanju ovih dnevnih novina i odmah potom bio verbalno napadnut i ućutkan od strane jednog lokalnog CSU-političara (Zoeller).

[45] O obrazloženju s moje strane na diskusiju stavljene jezičko-filosofske teorije definicionizma (relativističkog mehanizma virtualizacije stvarnosti putem „Uzurpacije vlasti nad definicijama i psihagogije“), konkretno u svetlu jezičko-filosofskog učenja, koje zastupa Noam Chomski, znači – o pokušaju supstituisanja jezičke sadržine (istina, stvarnost, za ovog autora „idealna kompetencija“) njenom jezičkom formom (interesna interpretacija, „stvarna stvarnost“, za ovog autora „pragmatična performansa“), vidi dalje u aneksu „Kratki teoretski ekskurs iz oblasti filosofije jezika…“